Вучитрнски устанак
| Вучитрнски устанак | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Аустријско-турског рата (1716—1718) | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Српско становништво (раја) | Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Тахир-паша Махмудбеговић, Ферхат-ага | |||||||
Током аустријско-турског рата 1716–18, након аустријског војног успеха у Банату, српски сељаци су се побунили против османске власти у Вичитринском санџаку, а такође и у Новом Пазару и Пећи 1717. Устанак су османске трупе насилно угушиле.
Позадина
[уреди | уреди извор]Након што су Аустријанци освојили Београд 1717. године, неки од Срба у источном Косову су се такође побунили[1] Није било пријављених посебних одмазди након рата 1718. године, али су порези наставили да расту, а осам година касније, један османски извештај је забележио да је повећање пореза било толико велико да је многа богатија раја из источног Косова емигрирали.[1]
Током Аустро-турског рата 1716–18, аустријске снаге, уз помоћ српских добровољаца, продрле су у Западну Мораву и тамо успоставиле нову границу.[2] Рат је резултирао обновљеним прогоном српског становништва на Косову, Метохији и суседним регионима.[2] Османлије су се ослањале на Албанце за обезбеђивање својих пограничних региона са Аустријом, а Албанци су заузврат били ослобођени најтежих дажбина.[3] Албанци су се годинама противили прихватању поданичких обавеза, али су сада обећали да ће бранити земљу од непријатеља и да ће се међусобно борити против разбојника; заузврат су били ослобођени плаћања рударског данка за ту годину.[4]
У другој половини септембра 1717. године, током повлачења из Београда, османски султан је код Ниша изабрао везира Абдул-пашу да одржава ред и мир на Косову, а посебно у Скопљу, Приштини и Вучитрну.[5]
Устанак
[уреди | уреди извор]У Вучитрну и оближњим областима Новог Пазара и Пећи,[2] српска раја је подигла велику побуну.[3] Ово се догодило након аустријског војног успеха,[4] и требало је да отвори пут аустријској војсци.[6] Тахир-паша је именован од стране владе да се обрачуна са побуњеним Србима.[4] Ферхат-ага, капетан Новог Пазара, придружио се Тахир-паши како би успешно угушио устанак у Вучитрну, Новом Пазару и Пећи.[7] Османске трупе које су послате да смире народ и спроведу истрагу, извршиле су ново насиље.[тражи се извор][3]
Последице
[уреди | уреди извор]Након побуне, Албанци су вршили притисак на Србе и локалне османске вође.[6] Тахир-паша је требало да задржи побуњеничку рају на земљи, али и да наметне данак „новим јабанџијским (страним) рајама“ (имигрантским Албанцима) који су отимали туђу имовину која им није припадала.[6] Покушавајући да реши албански проблем, у септембру 1718. Тахир-паша је тражио ферман (званични декрет) за искорењивање разбојника како би смирио земљу „од њихове пљачке и убистава“.[6] Само месец дана након декрета, Курд Мехмед-паша из Јаковице је добио Пећки санџак, а Тахир-паша се више не помиње да је жив.[6]
Тешка економска ситуација, пљачке и претње убиством натерале су косовске Србе да или прихвате ислам или да потраже заштиту под јаким господарем (прихватање статуса кметства).[2] Многи су се определили за трећу алтернативу, да се склоне у друга подручја где је живот био прихватљивији.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Цитати
[уреди | уреди извор]- ^ а б Kosovo: A Short History p.260-261
- ^ а б в г д Bataković 1991, стр. 25.
- ^ а б в Petrović, Blagojević & Macura 1992, стр. 24, Bataković 1991, стр. 25
- ^ а б в Samardžić 1989, стр. 149.
- ^ Zbornik Matice srpske za istoriju. Matica srpska. 1992. стр. 103.
- ^ а б в г д Istorija srpskog naroda 1986, стр. 102.
- ^ Milić 1983.
Референце
[уреди | уреди извор]
