Вјачеслав Старшинов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Савез Совјетских Социјалистичких Република Вјачеслав Старшинов
Вячеслав Старшинов

Старшинов 2011.
Старшинов 2011.

Личне информације
Држављанство  СССР Русија
Датум рођења (1940-05-06)6. мај 1940.(79 год.)
Место рођења Москва ( СССР)
Висина 173 цм
Тежина 82 кг
Позиција нападач
Хвата/пуца са леве стране
Игр. каријера 19571979.
Репрезентација Застава Совјетског Савеза Совјетски Савез
Сениорски клубови
Год. Клуб
1957−1975.
1978−1979.
1975−1978.
ХК Спартак Москва
ХК Спартак Москва
Оџи иглси
Освојене медаље
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место Инзбрук 1964.
Златна медаља — прво место Гренобл 1968.
Светска првенства
Бронзана медаља — треће место Швајцарска 1961.
Златна медаља — прво место Шведска 1963.
Златна медаља — прво место Финска 1965.
Златна медаља — прво место Југославија 1966.
Златна медаља — прво место Аустрија 1967.
Златна медаља — прво место Шведска 1969.
Златна медаља — прво место Шведска 1970.
Златна медаља — прво место Швајцарска 1971.

Вјачеслав Иванович Старшинов (рус. Вячеслав Иванович Старшинов; Москва, 6. мај 1940) некадашњи је совјетски и руски хокејаш на леду и један од најбољих светских хокејаша током 60-их година прошлог века. Двоструки је олимпијски и деветорструки светски првак са репрезентацијом Совјетског Савеза. Заслужни мајстор спорта Совјетског Савеза од 1963, члан Куће славних руског и совјетског хокеја од 2004. и члан Хокејашке куће славних ИИХФ-а од 2007. године. Носилац је олимпијског ордена од 2000. године. По окончању играчке каријере обављао је функцију председника Руске хокејашке федерације (1987−1991), а потом од 1999. до 2003. и место потпредседника и председника хокејашког клуба Спартак из Москве.

Године 1964. дипломирао је на Московском технолошком факултету, а 1975. постао је кандидат психолошких наука (звање степен ниже од доктора наука).

Биографија[уреди]

Старшинов је играчку каријеру започео у московском Спартаку за који је дебитовао 1957. године и у ком је провео највећи део своје каријере, пуних 17 сезона. У дресу Спартака освојио је и три титуле националног првака (1962, 1967. и 1969), а на укупно одиграних 540 утакмица у совјетском првенству постигао је 405 голова. У периоду 1972−1974. радио је и као помоћни тренер у Спартаку. У Спартаку је, баш као и у дресу националног тима, играо у нападачкој линији са браћом Јевгенијем и Борисом Мајоровим, и та тројка се сматрала једном од најбољих нападачких тројки у светском хокеју 1960-их година.

Године 1975. одлази у Јапан где је наредне три сезоне провео као играч и тренер у екипи Оџи иглса. Са Иглсима је две године касније освојио и титулу националног првака Јапана.

За сениорску репрезентацију Совјетског Савеза играо је 13 сезона, од 1960. до 1972. и у том периоду одиграо је 182 утакмице и постигао 149 погодака. Са репрезентацијом је освојио две златне олимпијске медаље на ЗОИ 1964 и ЗОИ 1968, те девет узастопних титула светског првака у периоду од 1963. до 1971. године. Од 1969. до 1971. био је и капитен совјетске репрезентације. На светским првенствима и олимпијским играма одиграо је 78 утакмица и постигао 64 поготка.

Написао је и две књиге посвећене хокеју на леду: „Ја, центарфор” (1971; рус. «Я — центрфорвард») и „Хокејашка школа” (1974; рус. «Хоккейная школа»).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]