Гавро Вучковић Крајишник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гавро Вучковић
Gavro Vučković Krajišnik.png
Датум рођења1826.
Место рођењаДоњи Дабар, Сански Мост
 Отоманско царство
Датум смрти1876.
Место смртиБеоград
 Кнежевина Србија

Гавро Вучковић Крајишник (Доњи Дабар, 1826[1]Београд, 1876) био је народни представник босанских Срба при Васељенској патријаршији, трговац и писац.

Биогафија[уреди]

Потиче из имућне трговачке породице која се сели из Дабра у Босански Петровац ради Гавриног основног школовања.

Његов рођак је Константин Вучковић, велики банкар и оснивач Матице српске у Дубровнику.

Од оца учи занат и почиње да се бави трговином и временом развија трговаче везе. Истовремено сам чита и учи језике током путовања ради трговине. Он се служи немачким, француским, грчким, италијанским а касније турским и арапским језиком.

За време босанске буне против Омер-паше Латаса склања се у Београд „ради некојих спљетака”.[2] По гушењу буне враћа се у Бихаћ, где додатно развија трговачке везе и почиње да ради са пословним људима Трста, Беча, Сења, Сплита и Сарајева.[3]

Изабран је за представника свих православних грађана Босне и Херцеговине при Цариградској патријаршији на народно-црквеном сабору у Сарајеву 1858.[4] Активно се залаже за борбу против самовоље и агресије грчких владика, просвећеност српског народа и обнову цркви. На тој позицији задржао се пет година.[5]

Заслужан је за обнову манастира Рмањ, за чију обнову је испословао султанов ферман, као и других цркви и манастира по Босни и Херцеговини. Има заслуге и за обнову путова и отварање вилајетске штампарије.[6]

По повратку у Босну обављао је функцију високог пореског чиновника. Убрзо је оптужен од стране босанских бегова и ага на челу са Сафвет-пашом да је припадник тајног друштва и да „пропагира неке српске ствари”. Осуђен је и послат у ропство, прво у Истанбул а касније у Бејрут па Акру. Из Акре бежи у руско посланство и маскиран у руског војника бродом бежи прво у Цариград а одатле у Београд.[7] Остаје у Београду где покреће велику анти-турску кампању.

Након избијања Невесињске пушке креће за Босну али умире на путу у 50. години.

Наслеђе[уреди]

О његовом животу су писали Петар Кочић[8] и Иво Андрић. Заједно са кнезом Михаилом Обреновићем спомиње у Кочићевој приповеци Змијање.[1]

Сматра се за најактивнијег народног делатника међу Србима Босне и Херцеговине шездесетих година деветнаестог века и значајног народног трибуна.[9]

Вредност Вучковићевих књижевних радова варира а дела садрже и значајну историјску вредност.[10]

Радови[уреди]

  • Ријеч крајишничка, 1868.
  • Робство у слободи или огледало правде у Босни, 1872.[11]
  • Црно путовање за Цариград, 1910.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Petar Kocic: Sabrana djela”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-07-16. 
  2. ^ Ћурић, Хајрудин (1957). Чланци и грађа за културну историју источне Босне. Тузла. стр. 223. 
  3. ^ srbiubih (2015-07-22). „GAVRO VUČKOVIĆ KRAJIŠNIK (1812—1876) I MANASTIR RMANJ”. SRBI U BIH. Приступљено 2019-07-16. 
  4. ^ „Politicki i međunarodni odnosi i sistemi – Docsity”. www.docsity.com. Приступљено 2019-07-16. 
  5. ^ „Gavro Vučković – Krajišnik”. www.zapadnisrbi.com. Приступљено 2019-07-16. 
  6. ^ Р. Марковић Риђанин, Ратко (2016). „Петар Кочић (српски соко) и Први светски рат” (PDF). Физичко васпитање и спорт кроз векове: 30. 
  7. ^ „Gavro Vučković – Krajišnik optuživan da špijunira za otomansku vlast – Vikići portal” (на језику: босански). Приступљено 2019-07-16. 
  8. ^ Јелић, Данијела (2016). „РИЈЕЧ КРАЈИШНИЧКА ГАВРЕ ВУЧКОВИЋА КРАЈИШНИКА – ТЕМАТСКО-ИДЕЈНЕ И СТИЛСКЕ ОСОБИНЕ ДЈЕЛА” (PDF). PAISII HILENDARSKI UNIVERSITY OF PLOVDIV – BULGARIA – RESEARCH PAPERS. 54. 
  9. ^ Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ у Никшићу | Епархија будимљанско-никшићка”. www.eparhija.me. Приступљено 2019-07-16. 
  10. ^ Jelic, Danijela D. (2016-06-30). „Гавро Вучковић Крајишник – литераризација полемичког текста”. Филолог – часопис за језик, књижевност и културу. 0 (13): 287—305. ISSN 2233-1158. doi:10.21618/fil1613287j. 
  11. ^ Vučković, Gavro (1872). Robstvo u slobodi ili Ogledalo pravde u Bosni: u tri sveske. Srpska narodna zadružna štamparija. 

Литература[уреди]

  • Андрић, Иво (1930), „Један босански посланик из прошлог стољећа”, Политика, 27 (7788), 14.
  • Андрић, Иво (1952), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Зборник радова Института за проучавање књижевности САНУ (књига II).
  • Андрић, Иво (1976), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Сабрана дела Иве Андрића (књига тринаеста), Београд, Просвета.
  • Илић, Павле (2007), „Гавро Вучковић — прототип бројних Кочићевих, Андрићевих и Ћопићевих јунака”, Гласови прошлости, Нови Сад, Змај.
  • Вулин, Миодраг (1981), „Гавро Вучковић-Крајишник: Човек и дело”, Југословенски историјски часопис, XX (1—4), 53—74.
  • Ђурић, Хајрудин (1957), „Из преписке Гавре Вучковића”, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне (књига И), Тузла: Завичајни музеј у Тузли, 223—243.
  • Ђуричковић, Дејан (2013), Српски писци Босне и Херцеговине, Лексикон, Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Летић, Бранко (1992), „Гавро Вучковић”, Српска и хрватска књижевна традиција у турском периоду, Сарајево: Институт за књижевност — Свјетлост.
  • Кршић, Јован (2012), „Гавро Вучковић — Крајишник”, О српској књижевности у Босни и Херцеговини, Бања Лука: Матица српска — Друштво чланова Матице српске у Републици Српској.
  • Мићић Кондић, Бранко (2012), Гавро Вучковић о себи и своме времену, Нови Сад: Самоиздат.
  • Džaja, Mato (1973). Banja Luka u putopisima i zapisima [III izdanje]. Banja Luka: Glas.  COBISS.SR 113716231 COBISS.RS 39117312 COBISS.BIH 39117312