Гавро Манојловић
| Гавро Манојловић | |
|---|---|
 Фотографија Манојловића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 27. октобар 1856. |
| Место рођења | Оток код Огулина, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 1. новембар 1939. (83 год.) |
| Место смрти | Загреб, Краљевина Југославија |
| Научни рад | |
| Поље | Историја |
Гавро Манојловић (Оток код Огулина, 27. октобар 1856 — Загреб, 1. новембар 1939) био је историчар, књижевник, политичар, професор, академик, Србин по националности, који је највећи траг оставио у хрватској средини и то, пре свега, дајући велики допринос успешном функционисању Југословенске академије знаности и уметности. Осим што је заслужан за Југословенску академију, у свом дугом и плодном животу Манојловић је био неуморан и на другим пољима. Учествовао је у политици, настојећи да се и на тај начин одужи народу из кога је потекао, и наравно струци у којој је радио. Био је и остао пре свега српски научник, који је иза себе оставио дело које га је надживело и којим је уједно своје име сачувао од заборава.[1]
Живот и каријера[уреди | уреди извор]
Рођен је као син Константина Манојловића из Отока код Огулина, и мајке Марије пореклом из породице Милидраговић.[2]
Прве кораке у описмењавању начинио је у српској школи при Цркви Св. Илије у Задру, а затим је кратко похађао италијанску школу.
Пошто се породица 1864. преселила у Огулин, школовање је наставио у тамошњој Главној школи. Године 1868. уписао је гимназију у Сењу, од 1870. године био је ђак гимназије у Карловцу, а од 1871. до 1876. године ишао је у гимназију у Загребу.
У Загребу је студирао историју, географију, славистику и филозофију. Студије је окончао у Бечу. У међувремену, године 1878. учествовао је у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине као резервни поручник 53. пешадијског пука. Почевши од 1880. године, Гавро Манојловић је радио је као средњошколски наставник у гимназији и реалци у Загребу и гимназији у Пожеги, а две и по године је био директор гимназије у Осијеку (1892–1894).
Године 1894–1895. године био је на усавршавању у Бечу. Због болести и изненадне смрти мајке 1895. године, није успео да оствари планирани наставак усавршавања у Паризу и Риму.
Академску титулу доктора наука опште историје с класичном филологијом стекао је на Филозофском факултету у Бечу 1896. године, одбранивши дисертацијуиз историје Византије.[3]
Избором за приватног доцента 1897. године, Манојловић је започео наставно-научни рад на Загребачком универзитету. Године 1901. постао је ванредни, а 1902. редовни професор опште историје старог века.
У пролеће 1908. у Илочком срезу изабран је за посланика Хрватског сабора. Због политичког ангажмана у Српско-хрватској коалицији већ је септембра исте године удаљен с Универзитета, да би поново почео да предаје априла 1910. У међувремену је изабран за правог члана Југословенске академије знаности и уметности (5/18. марта 1908) и дописног члана Српске краљевске академије (3. фебруара 1910).
И поред притисака аустроугарских власти, која су ометале његову академску каријеру, није престајао да се бави политиком, тако да је:
- члан Хрватског сабора био од 1908. до 1911. и од 1913. до 1919,
- члан Угарског сабора 1910–1911. и од 1913. до 1918,
- члан Привременог народног представништва Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1919. до 1920. године
После распуштања Привременог народног представништва Гавра Манојловић се више не наилази у редовима посланика. Његовом активном учешћу у политичком животу дошао је крај и он се у потпуности посветио раду у Југословенској академији знаности и уметности.
Пензионисан је 17. априла 1924. године.
Породицу је засновао у Осијеку, након женидбе са Меланијом Јовановић. Преминуо је у Загребу 1. новембра 1939. године.[4].
Дело[уреди | уреди извор]
Као песник и уредник књижевних часописа, опробао се још у младости, да би се касније бавио научним радом у више различитих области. Бавио се историјом филозофије, историјом старог истока (Повијест Старога Оријента I, 1—3, 1923), историјом раног средњег века, филологијом.
По свом зналчају издвајају се и византолошке студије Гавре Манојловића, настале између 1899. и 1911. године. Он су и до данас задржале актуелност.
Нека, до тада необрађивана питања из византијске историје која су представљала новину не само у оквирима српске и југословенске већ и светске византологије, нашла су се на у бројним иницијативама за њихово истраживање од стране Гавре Манојловића.
Одабрана дела[уреди | уреди извор]
- Јadransko pomorje IX stoljeća u svijetlu istočno-rimske (bizantinske) povijesti I, Rad JAZU 150 (1902) 1—102;
- Carigraski narod (demos) od godine 400—800 po Isusu, s osobitim obzirom na njegove vojne sile, elemente njegove i njegova ustavna prava u ovoj periodi, Nastavni vjesnik 12 (1904).[а]
- Studije o spisu De administrando imperio cara Konstantina VII Porfirogenita, I—IV, Rad JAZU 182 (1910) 1—65; 186 (1911) 35—103; 187 (1911) 1—32.
- „Le millenaire de l'ancien royaume croate“ (Зборник Краља Томислава, 1925).
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Ова студија преведена је и објављена и на француском језику након чега је привукла значајну пажњу научне заједнице.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад 2004, 109–135
- ^ Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ), Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-3: Концепт за биографију.
- ^ Манојловић, Гавро (Љ. Максимовић, стр 480), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997
- ^ Време, 3. нов. 1939, стр. 10. digitalna.nb.rs
Литература[уреди | уреди извор]
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (Н. Радојчић). Период до 1924. у чланку.
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 480 (Љ. Максимовић).
- Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 91–92.
