Пређи на садржај

Галахад

С Википедије, слободне енциклопедије
Сер Галахад; слика Џорџа Фредерика Вотса

Галахад (енгл. Galahad) је лик из артуријанских легенди, у којима је приказан као витез Округлог стола краља Артура. Он је ванбрачни син сер Ланселота од Језера и леди Елејн од Корбеника и познат је по својој витешкој части и чистоти као најсавршенији од свих витезова. Један је од тројице витезова који су достигли Свети грал.

Галахад се појавио релативно касно у средњовековној артуријанској традицији; први пут се јавља почетком 13. века у прозном циклусу Ланселот–Грал. Овде и у потоњим делима, као што су Поствулгатни циклус и Смрт Артурова, он је заменио Персевала као главни јунак потраге за Гралом.

Порекло

[уреди | уреди извор]

Прича о Галахаду и његовој потрази за Светим гралом представља релативно касан додатак артуријанској легенди. Галахад се не појављује ни у једној витешкој романси коју је написао Кретјен де Троа, нити у причама о Гралу Робера де Борона, као ни у било ком од наставка Кретјенове приче о тајанственом замку Краља Рибара. Први пут се јавља у артуријанском епу на старофранцуском језику из 13. века, у међусобно повезаном скупу романси непознатог ауторства, познатом као циклус Ланселот–Грал (Вулгатни циклус). Његово име је можда изведено из велшког имена Гвалхавед, што значи „Летњи соко”.[1]

Грб приписан Галахаду, чије црвено-беле боје симболизују крвопролиће и чистоту (кроз чедност).[2]

Првобитна концепција Галахада, чије су авантуре први пут описане у четвртој књизи Вулгатног циклуса (Потрага за Светим гралом), можда потиче из мистичког цистерцитског реда. Према неким тумачењима, филозофска инспирација целибатног и оностраног карактера Галахада потиче управо из овог монашког реда који је основао Свети Бернард од Клервоа.[3] Цистерцитско-бернардински концепт католичког ратничког аскетизма, који обележава лик Галахада, такође је присутан у визији савршеног витештва коју Свети Бернард износи у свом делу о темпларима, Liber ad milites templi de laude novae militiae.[4][5] Галахад се, поред тога, доводи у везу са белим штитом са црвеним крстом, сличним обележју које је папа Евгеније III доделио темпларима. Ипак, чак и они који уочавају везе Галахада са темпларима (и уопште са књижевношћу о потрази за Гралом) могу га сматрати представником ауторског идеала световног, а не монашког витеза.[6] Симбол крста Светог Ђорђа убрзо су прихватили француски и енглески световни крсташи и он је временом постао застава Енглеске.

Средњовековна књижевност

[уреди | уреди извор]

Зачеће и порекло

[уреди | уреди извор]
Галахадов живот приказан на витражу англиканске цркве Свете Марије и Светог Ђорђа у Џасперу, Алберта

Околности Галахадовог зачећа потичу из ранијих делова прозних циклуса о Светом гралу. Догађај се одиграва када највећи витез краља Артура, сер Ланселот, грешком замени принцезу Елејн од Корбеника (првобитно познату као Елијабел или Амита у Вулгатном циклусу) за своју тајну љубавницу, краљицу Гиневру. Отац леди Елејн, краљ Пелес, Краљ Рибар, већ је магијским путем сазнао да ће Ланселот његовој ћерки подарити дете и да ће тај дечак израсти у највећег витеза на свету, витеза кога је Бог изабрао да пронађе Свети грал. Пелес такође зна да ће Ланселот лећи само са својом истинском љубави, Гиневром. Судбину је стога требало мало „погурати”; отуда Пелесов закључак да потражи „једну од највећих чаробница тог доба”, даму Брузен, која му даје магични прстен захваљујући коме Елејн поприма лик Гиневре и тако прерушена може да проведе ноћ са Ланселотом. Када открије превару, Ланселот потеже мач на Елејн, али кад сазна да су заједно зачели сина, одмах јој опрашта. Ипак, он се не жени Елејн, нити жели више да буде са њом, већ се враћа на Артуров двор, иако се њих двоје годинама касније поново срећу. Галахад је по рођењу поверен на старање једној пра-тетки, игуманији женског манастира, где бива одгајан.

Према старофранцуском прозном Ланселоту из 13. века (трећем делу Вулгатног циклуса), „Галахад” је било Ланселотово крштено име.[7] Стога, на рођењу Галахад добија очево изворно име. Мерлин прориче да ће Галахад надмашити оца у јунаштву и да ће бити успешан у потрази за Светим гралом. Пелес, Галахадов деда по мајци, приказан је као потомак Брона, зета Јосифа из Ариматеје, чијој је лози Јосиф поверио Грал. У очевој породичној грани, Галахадово порекло наводи се овако (верзија Вулгатне Потраге за Светим гралом): Насијен [I] > Селидоен > Нарпус > Насијен [II] > Елијан Дебели > Исаија > Јонан > Ланселот [I] > Бан > Ланселот [II], уз једну потомкињу Давида и Соломона (Галахадову бабу).[8][9] Она је у Вулгатном Ланселоту названа краљица Елејн, супруга краља Бана, при чему је Галахадово очево порекло било ограничено на: Галахад Старији > Ланселот Старији > Бан > Ланселот Млађи, који такође воде порекло од Јосифа (као и у случају Пелеса и његове ћерке Амите по мајчиној линији).[8][10] Први Галахад (Галад) описан је као први хришћански краљ Велса.[11]

Потрага за Светим гралом и вазнесење

[уреди | уреди извор]
Сер Галахад; слика Џозефа Ноела Патона (1879)

Када Галахад напуни 15 година (средњовековну старосну границу одраслости), коначно се састаје са својим оцем Ланселотом, који га пре тога никада није упознао. Ланселот га проглашава за витеза након што га је син поразио у двобоју — први и једини пут да је Ланселот изгубио поштену борбу. Галахад је затим доведен на Артуров двор у Камелоту за Духове, у пратњи веома старог витеза који га одмах води до Округлог стола и открива му место на „опасном седишту”, зачараном месту за Округлим столом које је држано празним за једину особу која ће успети у потрази за Светим гралом. За све друге који би покушали да седну ту, седиште је било смртоносно. Галахад успешно пролази овај тест, чему сведочи и сам Артур, који, увидевши величину овог новог витеза, води га до реке где се у камену налази чаробни мач са натписом: „Никад човек неће моћи да ме узме, сем онога крај кога треба да висим; и он ће бити највећи витез на свету.” (Уметање мача у камен је и елемент легенде о Артуровом мачу из камена. У Малоријевој верзији, то је мач који је некада припадао сер Балину.) Галахад лако савлада овај тест, а Артур га брзо проглашава највећим витезом свих времена. Одмах је позван да постане витез Округлог стола, а недуго затим пред Артуровим двором указује се етерична визија Грала. Потрага за овом светом реликвијом одмах почиње.

Сви витезови Округлог стола крећу у потрагу за Гралом.[12] Галахад преузима иницијативу и започиње потрагу самостално, а остали витезови га прате. Артур је тужан што сви витезови крећу у ову опасну мисију, јер предвиђа да се многи од њих неће вратити и да ће погинути у својој потрази. Артур страхује да је то почетак краја Округлог стола. Ово се може схватити као теолошка порука да земаљска дела морају уступити место потрази за светошћу. На неки начин, Галахад подсећа на Артура, извлачећи мач из камена као што је то учинио Артур, чиме је проглашен одабраним витезом.

Галахад у Замку девица; слика Едвина Остина Абија (1890)

Галахад се, јединствено међу витезовима Округлог стола, показује способним за чудеса, као што су прогањање демона и лечење болесних. Током потраге за Гралом углавном путује сам, побеђујући непријатеље, али им понекад и поштеди живот, спасавајући друге витезове укључујући Персевала, и избављајући госпе у невољи, све док се коначно не састаје са Борсом и Персевалом. Заједно, тројица благословених чедних витезова налазе Персевалову сестру, која их води до мистичног Соломоновог брода. Њиме прелазе море до острва где Галахад налази мач краља Давида.

Галахад открива Грал; слика Едвина Остина Абија (1895)

Након многих авантура, Галахад и његови сапутници стижу у мистични замак Корбеник, на двор краља Пелеса и његовог сина Елијазара. Галахад не налази своју мајку, која је у међувремену преминула. Његов деда и ујак га воде у мрачну собу где коначно има прилику да види Свети грал. Галахад је затим замољен да понесе Грал на свето острво Сарас (које је некада припадало његовом претку, паганском краљу кога је Јосиф крстио као Насијена). Након што види Грал, Галахад тражи да му буде дозвољено да умре кад сам изабере. Док се враћа на Артуров двор, посећује га дух Јосифовог сина, Јосифа, и доживљава тако величанствену екстазу да потврђује жељу да умре. Галахад се опрашта са Персевалом и Борсом, након чега се појављују анђели и воде га на небо.[13] Његовом вазнесењу сведоче Борс и Персевал. Према различитим верзијама приче, Галахад је или физички одведен у рај, потпуно нестајући у светлости, или је његово смртно тело остављено на земљи и касније сахрањено. У овом другом случају, обично се полаже уз тело Персевалове сестре и касније се у исти гроб полаже и сам Персевал.

Галахадов успех у потрази за Светим гралом предвиђен је пре његовог рођења, не само од Пелеса, већ и од Мерлина, који је једном рекао Артуровом оцу Утеру Пендрагону да ће се појавити један који ће попунити место за „Јосифовим столом”, али да тај витез још није рођен. У почетку се веровало да је тај витез Персевал, али касније се открива да је то Галахад. Галахад је зачет за божански циљ — потрагу за Светим гралом,[14] али под прикривеном преваром, слично као зачећа Артура и Мерлина. Упркос томе, Галахад је витез одабран да пронађе Свети грал. У циклусу Ланселот–Грал и у Малоријевој верзији, он је узвишен изнад свих других витезова: једини је достојан да му се Грал открије и да буде узет у небо.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thomas William Rolleston, Myths & Legends of the Celtic Race, 1911.
  2. ^ Arkenberg, Megan (2014). „'A Mayde, and Last of Youre Blood': Galahad's Asexuality and its Significance in "Le Morte Darthur<span style="padding-right:0.2em;">"”Неопходна новчана претплата. Arthuriana. 24 (3): 3—22. JSTOR 44697492. doi:10.1353/art.2014.0039. 
  3. ^ Pauline Matarasso. The Redemption of Chivalry. . Geneva, 1979.
  4. ^ Lacy, Norris J. (2008). The Grail, the Quest and the World of Arthur (на језику: енглески). D.S. Brewer. ISBN 978-1-84384-170-8. 
  5. ^ Doel, Fran; Doel, Geoff (2005). Worlds of Arthur: King Arthur in History, Legend and Culture (на језику: енглески). Tempus. ISBN 978-0-7524-3393-6. 
  6. ^ Ralls, Karen (2020-04-17). Knights Templar Encyclopedia: The Essential Guide to the People, Places, Events, and Symbols of the Order of the Temple (на језику: енглески). Red Wheel/Weiser. ISBN 978-1-60163-962-2. 
  7. ^ Dover, Carol (2003). A Companion to the Lancelot-Grail Cycle (на језику: енглески). DS Brewer. ISBN 978-0-85991-783-4. 
  8. ^ а б Boitani, Piero; Torti, Anna (1999). The Body and the Soul in Medieval Literature (на језику: енглески). Boydell & Brewer Ltd. ISBN 978-0-85991-545-8. 
  9. ^ Griffin, Miranda (2005). The Object and the Cause in the Vulgate Cycle (на језику: енглески). Legenda/Modern Humanities Research Association. ISBN 978-1-900755-67-2. 
  10. ^ "Por le soie amisté": Essays in Honor of Norris J. Lacy (на језику: енглески). BRILL. 2021-11-01. ISBN 978-90-04-48604-1. 
  11. ^ Kibler, William W. (2010-07-22). The Lancelot-Grail Cycle: Text and Transformations (на језику: енглески). University of Texas Press. ISBN 978-0-292-78640-0. 
  12. ^ Vinaver, Eugene (1971), Malory: Works, Oxford University Press, стр. 515—524  "The Tale of the Sankgreal, Briefly Drawn out of French, which is a Tale Chronicled for One of the Truest and one of the Holiest that is in this World". 1. "The Departure"..
  13. ^ Lacy, Norris J. (2010). Lancelot-Grail: The quest for the Holy Grail (на језику: енглески). Boydell & Brewer Ltd. ISBN 978-1-84384-237-8. 
  14. ^ Waite, Arthur. (1961), The Holy Grail: The Galahad Quest in the Arthurian Literature, New York: University Books .
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Галахад&oldid=30630296”