Гараши

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гараши
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Шумадијски
Општина Аранђеловац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 482
Географске карактеристике
Координате 44°18′00″ СГШ; 20°28′00″ ИГД / 44.3° СГШ; 20.466666° ИГД / 44.3; 20.466666Координате: 44°18′00″ СГШ; 20°28′00″ ИГД / 44.3° СГШ; 20.466666° ИГД / 44.3; 20.466666
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 322 м
Гараши на мапи Србије
Гараши
Гараши
Остали подаци
Позивни број 034
Регистарска ознака AR

Гараши је село на северозападним обронцима планине Букуље у општини Аранђеловац у Шумадијском округу. Према попису из 2011. било је 482 становника. Од центра села до Аранђеловца има 11 km.

Етимологија[уреди]

Највероватније да је име Гараши настало од речи „гар“ због начина обраде земље тј. претварања шума у њиве паљењем, а постоји верзија и да је први становник села био Никола Гараш. Први писани траг о овом месту сеже у XV век, тачније у годину 1476. а уцртано је на војној аустријској карти из XVIII века када се на њој нису налазила многа данашња већа места. Највећи прилив становништва је крајем XVIII и почетком XIX века, тачније за време Првог српског устанка.

Историја[уреди]

Уз историју овог шумадијског села је везана и породица Савић која је после сеобе из овог села понела са собом и презиме Гарашанин. Политичку историја породице Гарашанин почиње Хаџи Милутин Савић-Гарашанин (1762-1842), устаник из оба српска устанка, обор-кнез јасенички и члан Државног савета за време кнеза Милоша. Његов син је Илија Гарашанин (1812-1874), вођа уставобранитеља, писац „Начертанија“, министар спољних и унутрашњих послова и председник владе код обе српске династије. Илијин син Милутин (1843-1898) један је од оснивача Напредне странке и њен председник, председник скупштине, председник владе за време краља Милана Обреновића, посланик у Паризу и академик. Осим ове чувене породице Гараши се могу подичити и једним од највећих српских реалиста Светоликом Ранковићем, сином гарашког свештеника Павла. За време свог кратког живота Ранковић је српској реалној књижевности подарио романе „Горски цар“, „Сеоска учитељица“, „Поручени идеали“, сада екранизовану приповетку „Стари врускавац“, затим „Ђавоља посла“, прозно дело „Јесење слике“ као и збирке песама. У скоро свим својим делима бавио се својим селом и његовим људима. У овом низу личности треба додати и Љубомира Плећевића, једног од првих српских авијатичара.

Знаменитости[уреди]

На 10 km од Аранђеловца је 1976. године подигнуто акумулационо Гарашко језеро за снадбевање водом Аранђеловца и околине. Језеро лежи на површини од око 65 ha, највеће дубине 22 m, порибљено је и представља омиљено излетиште грађана Аранђеловца заједно са базеном поред самог језера који у свом садржају има и спортске терене и угоститељски објекат. Даље путем ка центру села налази се спомен-чесма подигнута Гарашанима палим у ослободилачким ратовима (Друга армија српске војске је 1914. године пред Колубарску битку била једно време смештена у овом селу под командом војводе Степе Степановића). Иза чесме, поред школе „Илија Гарашанин“ налази се храст лужњак стар око 300 година који је под заштитом државе и представља праву реткост српске флоре. Преко пута је необична атракција Паун-стена, а низводно низ реку Букуљу налази се воденица из Ранковићеве приповетке „Ђавоља посла“. У селу постоји и црква св. Пророка Илије освештана 2005. године поред које треба да се гради споменик Илији Гарашанину и Светолику Ранковићу.

Демографија[уреди]

У насељу Гараши живи 488 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,2 година (43,1 код мушкараца и 45,4 код жена). У насељу има 211 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,87.

Ово насеље је скоро у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Присутне су дневне миграције због Гарашана који раде у граду и као и оних који викендом из града долазе у село, као и великог броја људи који нису пореклом повезани са овим селом, али долазе у преко лета у своје куће за одмор.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 1.254
1953. 1.290
1961. 1.221
1971. 990
1981. 825
1991. 685 677
2002. 605 615
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
589 97,35 %
Роми
  
12 1,98 %
Црногорци
  
2 0,33 %
непознато
  
0 0,0 %


Референце[уреди]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]