Гај Марије

Гај Марије
Гај Марије (?), биста знаменитог Римљанина из 2. века п. н. е., копија из времена цара Августа. Биста се данас налази у минхенском музеју Глиптотека.
Датум рођења	157. п. н. е.
Место рођења	Арпино, Римска република
Датум смрти	13. јануар 86. п. н. е.
Место смрти	Рим, Римска република
Супружник	Јулија Цезарис
Родитељи	Gaius Marius Fulcinia

Гај Марије (лат. Caius Marius; рођ. 157. п. н. е. – умро 13. јануара 86. п. н. е.) је био римски државник и војсковођа. Најпознатији је по војним реформама којима је омогућио регрутовање најсиромашнијих римских грађана који су по истеку двадесетогодишње војне службе добијали у име часног отпуста комад земље у Италији. Маријева реформа војске довела је до професионализације римске војске, али и за њено трајно везивање за успешне војсковође које су војницима могли да обезбеде што више плена и земље за насељавање. На тај начин, амбициозне војсковође попут Марија, Суле, Помпеја и Цезара су почели да користе војску у политичкој борби што је у дугорочном периоду довело до заоштравања кризе Римске републике и њеног пада 30. године п. н. е.

Као победник у Кимбријском и Југуртином рату, обављао је дужност конзула без преседана — чак седам пута. Потекавши из породице ситних земљопоседника у селу Цераете (Ceraetae), у области Арпинум, Марије је своје прво војничко искуство стекао служећи под Сципионом Емилијаном током опсаде Нуманције 134. године пре н. е. За народног трибуна изабран је 119. године пре н. е. и тада је донео закон којим је ограничио мешање аристократије у изборни процес. Тесно је изабран за претора 115. године пре н. е, након чега је постављен за намесника Даље Хиспаније, где је водио походе против разбојника.

Марије је свој први конзулат стекао 107. године пре н. е. и постао заповедник римских снага у Нумидији, где је окончао Југуртин рат. До 105. године пре н. е. Рим се суочио са најездом Кимбра и Тевтонаца, те је comitia centuriata по други пут изабрала Марија за конзула како би се супротставио новој претњи. Марије је обављао дужност конзула сваке године од 104. до 100. године пре н. е, при чему је поразио Тевтонце код Акве Секстије и Кимбре код Верчеле. Ипак, током свог шестог конзулата 100. године пре н. е. претрпео је политичке неуспехе, након чега је ушао у период полуповлачења из јавног живота.

Република је упала у кризу избијањем Социјалног рата 91. године пре н. е., у којем је Марије наступао с ограниченим успехом. Након тога уплео се у сукоб са римским војсковођом Сулом, што је довело до његовог протеривања у Африку 88. године пре н. е. Марије се вратио у Италију из Картагине током Октавијевог рата, заузео Рим и започео крваву владавину терором у граду, која је кулминирала његовим избором за конзула седми пут. Међутим, умро је само неколико недеља након преузимања тог седмог конзулата, 86. године пре н. е.

У 19. веку, Марију су приписиване такозване Маријеве реформе, које су обухватале прелазак са милицијских упада на професионалну војску; унапређења пила (врста копља); и измене у логистичкој структури римске војске. Историчари 21. века углавном сматрају да је ова идеја „конструкција модерне науке“.

Младост

Марије се родио 157. године п. н. е. у малом селу Цераете близу града Арпинума у јужном делу Лација. Римљани су освојили Арпиниј у 4. веку п. н. е. и у почетку му је додељено римско држављанство без права гласа (civitas sine suffragio). Становници града су 188. добили пуно римско грађанско право, само тридесет година пре његовог рођења. По биографу Плутарху, који је живео у 2. веку наше ере, Маријев отац је био незнатног порекла и морао је да обавља физичке послове. Међутим, традиција сачувана код Плутарха ипак није веродостојна. Маријева породица је родбински била повезана са локалном, муниципијалном аристократијом, одржавала је контакте са нобилитетом у Риму, а сам Гај Марије се кандидовао за магистратуре у свом родном граду и склопио брак са припадницом локалне аристократије. По овим показатељима Маријева породица је вероватно припадала коњаничком сталежу. Потешкоће на које је наишао касније у Риму биле су типичне за сваког „скоројевића“ (homo novus). Марије – чак и као младић – није био сиромашан нити средњег слоја; он је са сигурношћу рођен у наследној имућној породици, вероватно стеченој кроз велика земљопоседничка имања.

Заправо, ресурси његове породице били су довољно велики да подрже не само једног члана у римској политици, већ два: Маријев млађи брат, Марко Марије, такође је ушао у римски јавни живот.

По легенди, Марије је као дечак пронашао орловско гнездо са седам птића у њему. Пошто се орао сматрао птицом посвећеном Јупитеру, врховном богу старих Римљана, овај догађај се касније сматрао као добар предзнак којим је проречено Маријевих седам избора за конзула. Као конзул Марије је наредио да се орао постави за симбол Римског сената и народа (Senatus Populusque Romanus).

Почеци каријере

Марије се први пут истакао 134. године п. н. е. у време када је као обичан војник служио у Хиспанији у време опсаде келтиберског града Нумансије. Није познато колико је дуго служио на Иберијском полуострву тј. да ли је стигао раније или тек у контингенту на челу са способним војсковођом Сципионом Емилијаном који је послат да докрајчи опсаду. У сваком случају, његова срчаност у борби привукла је Сципионову пажњу. Марије се тада кандидовао за једног од двадесетчетири војна трибуна који су командовали у оквиру четири римске легије (остале војне трибуне је именовао магистрат који би окупио легије). По Салустију, Маријева репутација обезбедила му је избор иако римски гласачи нису ни знали како изгледа. Према Плутарху, у разговору после вечере, када се тема окренула на генерале и неко је упитао где ће римски народ пронаћи достојног наследника, млади Сципион је благо тапкао Марија по рамену рекавши: „Можда је ово човек“. Након избора, вероватно је служио код Квинта Цецилија Метела Балерика на Балеарским острвима, помажући му да освоји тријумф.

Марије се затим неуспешно кандидовао за једну од локалних функција у Арпинију, али је потом изабран за квестора за 122. годину. Овакав след догађаја је тешко објаснити. Избор на место војног трибуна показује да је Марије већ био заинтересован за римску политику. Могуће је пак да се кандидовао у родном граду како би стекао локалну подршку, али је изгледа изгубио од неког локалног политичара. О Маријевој квестури у Цисалпинској Галији (данашња медитеранска обала Француске) ништа не знамо. Вероватно је учествовао у великој римској победи у бици на реци Изер 121. године пре н. е., која је трајно учврстила римску контролу над јужном Галима.

У наставку политичке каријере Марије се ослонио на подршку свог наслеђеног патрона Квинта Цецилија Метела. Породица Метела (Metelli), иако није била ни древна ни патрицијска, у то време представљала је једну од најмоћнијих породица у Риму. Укратко, вишегенерацијска повезаност са Метелима још једном доказује да Маријева породица није била потпуно без важних политичких веза и доброг порекла. 120 године пре н. е., Марије је поново изабран за народног трибуна за следећу годину. Победу је остварио уз подршку Метела, конкретно Луција Цецилија Метела Далматика. Иако Плутарх наводи да су Метели били једни од наследних покровитеља његове породице, ово могу бити каснија претеривања. Није било неуобичајено да будући конзули воде кампање за своје кандидате за трибунат како би смањили могућност да противнички трибуни користе своје право вета.

Као народни трибун Марије је спроводио популарску политику и спровео је закон којом је отежао богатима да се мешају у изборни процес. Наиме, током четврте деценије 2. века уместо усменог гласања уведено је гласање путем гласачких кутија у случајевима избора магистрата, изгласавања нових закона и судских пресуда. Маријев закон је сузио стазу којом су бирачи улазили на гласачко место и тако је онемогућио трећим лицима да се умешају међу гласаче и спроводе агитацију или притиске. Спровођење овог закона удаљило је Марија од породице Метела.

Међутим, није јасно да ли Плутархова наративна историја тачно одражава колико је овај предлог заиста био контроверзан; Цицерон, пишући у време Републике, описује ову lex Maria као прилично једноставну и неконтроверзну. Плутарх наводи да је Марије затим удаљио плебејце од себе јер је ставио вето на закон о проширењу доделе жита, али је вероватније да је Плутарх погрешно тумачио Марија, сматрајући да је ставио вето на покушаје мешања у постојеће прописе о житу.

Без подршке Метела Марије је изгубио наредну изборну утакмицу када се 117. године п. н. е. кандидовао за курулног едила, а затим и изборе за место народног едила. По Плутарху оба изборна пораза одиграла су се у истом дану, али је то из техничких разлога немогуће. Чини се јасним да је до тог тренутка, због огромних финансијских трошкова које би сваки потенцијални едил морао да поднесе, Марије или акумулирао, или му је на располагању стављен значајан финансијски капитал. Најзад, Марије је изабран за претора за 116. годину, али је од шесторице изабраних добио најмање гласова. Одмах по избору оптужен је за потплаћивање гласача, али је ослобођен оптужби. Годину оскудну догађањима провео је у Риму као претор (није познато коју је преторску службу вршио тј да ли је био градски претор, претор задужен за судске процесе са странцима или председник одбора за наплату дугова). Маријев империјум је 114. године п. н. е. продужен и он је послат као управник у провинцију Онострану Хиспанију. У Хиспанији Марије је изгледа водио војне акције мањег обима ради уклањања разбојника из неискоришћених рударских подручја. Пошто су у ово време римски намесници постављани у хиспанским провинцијама на две године Марије се после 113. вратио у Рим са значајно увећаним личним богатством.

По повратку у престоницу оженио се Јулијом Цезарис, сестром Цезара Страбона, оца Гаја Јулија Цезара. Брак је склопљен нешто пре 110. године пошто се Марију између 110. и 108. родио син Гај Марије Млађи. Генс Јулија Цезара био је угледан патрицијски род, мада је током 2. века старе ере само један од његових чланова успео да се уздигне изнад претуре и 157. постане конзул. Ипак, судећи по женидби Марије је већ уживао значајан политички утицај. Брак је био повољан за обе стране: Марије је стекао углед удајом у патрицијску породицу, а Јулији су добили значајан прилив енергије и новца. Извори нису јасни о томе да ли се Марије укључио у годишње такмичење бивших претора за конзулат, али је вероватно да бар једном није успео да буде изабран.

Метелов легат

Иако се 120. разишао са својим патроном Метелом, политичко савезништво је изгледа обновљено током времена. Метел је 109. именовао Марија за свог легата у свом походу против краља Нумидије Југурте. Легати су формално гледано били изасланици сената који је требало да надзиру рад војсковођа на војним кампањама. Ипак, крајем 2. века п. н. е., легати, иако именовани од сената, најчешће су служили војни заповедници под командом војсковође на челу похода. Метел је тако затражио од сената да потврди његов избор Марија за легата. У Салустијевом подугачком извештају о Метеловом ратовању у Африци, Марије је једини легат који се спомиње поименично (Други легат Метела је био Публије Рутилије Руф). Метелу је користило Маријево војно искуство, а Марије је искористио прилику да учврсти своје политичке везе.

Југуртин рат започео је 112. године пре н. е. услед „римског огорчења због амбиција Југурте“, нумидијског краља који је убио своју полубраћу, масакрирао Италијане током грађанског рата који је против њих водио и подмитио многе истакнуте Римљане како би га подржали у Сенату. Након избијања непријатељстава, прва војска послата у Нумидију наводно је била подмићена да се повуче, док је друга била поражена и приморана да, у понижавајућим околностима, прође „под јармом“. Ови порази и неуспеси озбиљно су нарушили поверење у способност аристократије да на адекватан начин управља спољним пословима.

Први конзулат

До нових неслагања са Метелом дошло је 108. године када је Марије изразио жељу да се кандидује за највишу магистратуру - конзулат. Метел је међутим одбио да му да отпуст из војске и одобри му пут у Рим тражећи од Марија да заузда своје амбиције. Метелов план био је да се његов син, будући Метел Пије, и Марије заједно кандидују за конзулат. Међутим, Метел Пије је имао тек 20 година што би значило да се за конзулат могао кандидовати тек у својој четрдесетој. Марије ипак није могао да чека чак две деценије и провео је лето 108. у предизборној пропаганди међу војницима, којима је попустио војну дисциплину, и локалним италским трговцима. Трговцима је најављивао да би могао да зароби краља Југурту за свега неколико дана са упола мање војске од оне која је била на располагању Метелу. И војници и трговци су писали кућама хвалећи Марија као човека који би брзо могао да оконча рат за разлику од Метела који је систематски заузимао чак и удаљена села. У једном од похода у унутрашњост Нумидије Римљани су се сукобили са нумиђанском војском на реци Мутул и Марије је са својим одељењем војника успео да спасе Метела и његове људе из заседе и прибере растурену римску војску. Краљ Југурта је тада наредио повлачење и битка је окончана нерешеним исходом, иако су је Римљани, због узмака непријатеља, сматрали за своју победу.

Током Битке на Мутулу, поступци Марија вероватно су спасили Метелову војску од потпуног уништења. Краљ Југурта је одсекао Римљане од реке Мутул, где су желели да допуне залихе воде. Римљани су били приморани да се боре са краљем Југуртом у пустињи, где је нумидијска лака коњица имала предност. Нумидијска коњица разбила је Римљане на мале одреде и ускоро преузела контролу над бојним пољем. Сваки одред Римљана самостално се борио за опстанак. У том тренутку, Марије је реорганизовао неколико одреда и предводио колону од 2.000 војника кроз редове Нумидијаца како би се повезао са Метелом. Заједно су извели напад на нумидијску пешадију која је држала брежуљак. Након што су заузели брежуљак, Марије и Метел предводили су своје војнике у напад на задње редове нумидијске коњице. Римљани су преузели иницијативу, а Нумидијци нису имали другог избора него да се повуку.

Не одустајући, Марије је започео кампању за конзулат. Према Салустију, овоме је делимично допринела пророчица у Утици, која је „објавила да га очекује велика и чудесна каријера; стога му је пророчица саветовала, уздајући се у богове, да реализује оно што је имао у виду и што чешће ставља своју судбину на пробу, предвиђајући да ће све његове акције имати срећан исход“.

Током зиме 109–108. године пре н. е., римски гарнизон у Вази скоро је у потпуности уништен у изненадном нападу. Командант гарнизона, Тит Турпилије Силан, клијент Метела, побегао је неоштећен. Наводно, Марије је првобитно подстицао Метела да Силана осуди на смрт због кукавичлука, али се затим окренуо против Метела, оцењујући да је казна непропорционална и претерано строга. Истовремено је слао писма у Рим у којима је тврдио да се Метел заљубио у неограничену власт коју му је давао империјум. Метел, опрезан због све огорченијег и незадовољнијег потчињеног, на крају је дозволио Марију да се врати у Рим. Према Плутарху, Марије се вратио с тек довољно времена да стигне на конзуларне изборе; међутим, према Салустију, имао је довољно времена да ефикасно води кампању за гласаче.

Марије је након тога отпутовао у Рим и убедљиво тријумфовао на изборима за конзула за 107. годину. Јавно мњење је Југуртин рат, његову дужину и тешкоће сматрало као последицу поткупљивости оптиматских војних заповедника који су примали мито од нумиђанског краља. Са те стране, Марије је деловао као неискварени и честити скоројевић. Маријев избор за конзула ипак је наишао на опозицију сената. Сенатори су желели да склопе мир са краљем Југуртом и оставе Метела (конзула за 108.) као конзуларног намесника дела Нумидије под римском контролом, све у складу са Lex Sempronia (Семпронијев закон). Марије је спремно одговорио на овај изазов позивајући се на случај из 131. године п. н. е. када је народна скупштина изабрала главнокомандујућег за рат против пергамског претендента Аристоника. Слично тадашњим догађајима, народни трибун је сада спровео специјални закон по коме је у скупштини спроведен избор популарног Марија за новог команданта у рату против Југурте. Метел је са запрепашћењем дочекао овакав развој догађај који је практично значио његову смену. Вратио се у Рим, где је намерно избегавао сусрете са Маријем. Сенат му је пак одобрио тријумф и почасни надимак Нумиђански (Numidicus).

Легијски орао (аквила) (данашња реконструкција) је представљао легијски стег који је Марије увео током својих реформи. Губитак легијског орла представљло је највећу срамоту за римску легију.

Маријеве војне реформе

Главни чланак: Маријеве реформе

Процењујући да му је потребна бројнија војска за окончање Југуртиног рата, Марије је желео да спроведе опсежнију регрутацију. Наиме, по дотадашњим законима римску војску могли су да служе носиоци римског грађанског права који су поседовали имовину у висини од бар 3000 сестерција и који су самим тим сами себи могли да обезбеде оружје и опрему. Како реформе браће Тиберија и Гаја Граха нису успеле, слој ситних италских земљопоседника, који је давао већину војске је прилично пропао у материјалном погледу тј спао је испод имовинског цензуса. Поред тога, у истом периоду Римљани су претрпели тешке губитке у рату са Кимбрима и Тевтонцима, где је 113. конзул Карбон изгубио 20.000 људи, и далеко умереније, али неугодне губитке у рату са Југуртом. Пошто су варвари запретили Италији поново, преостала Метелова војска је послата у алпске крајеве.

Марије је морао да обезбеди регрутацију и проблем је решио тако што је, супротно дотадашњој традицији, омогућио најсиромашнијим грађанима (capite censi) да приступе војсци. По његовој замисли, војска је професионализована тако што је војник пристајао да служи на 25 година, а заузврат га је држава снабдевала опремом, оружјем и редовном платом у новцу. Поред тога војници су имали право на део ратног плена.

Пошто је окупио и опремио своју будућу војску, Марије је спровео ригорозну и уједначену војну обуку. Војска је стриктно подељена на легије од по 6.000 људи од чега је на војнике отпадало 5 200. Свака легија се делила на 10 кохорти, а свака кохорта на центурије које је чинило око 80 људи. Центурије су заједно марширале, наступале у борбу и подизале заједнички логор. Војници су били дужни да носе сопствено оружје и опрему (око 25 kg најмање) тако да, сем што су добили надимак Маријеве муле, мобилност легија, које нису сада биле оптерећене бројном комором, је повећана.

По трећем делу реформе, војници су по завршетку службе добијали комад земље у Италији који би био довољан за даље издржавање њихових породица. Подела земље ислуженим војницима зависила је од њиховог заповедника. Официрски кадар је исто тако професионализован и сада је примао исплате новца 10-25 пута веће од обичних војника. Марије је такође обећао римско грађанско право становницима средње Италије (Пиценум, Етрурија...) који би одслужили пун војни рок.

Претпостављене реформе војске

Марију се, у модерној науци која почиње још од 1840-их у Немачкој, често приписују широке реформе војске током његових конзулата између 107. и 100. године пре н. е. У стандардном наративу наводи се да је, након серије недостатака људства, Марије добио дозволу да регрутује добровољце из најсиромашније класe пописа, proletarii, за рат против Југурте 107. године пре н. е. Међутим, постоји веома мало доказа да је популација Италије опала током другог века, да су спроведене било какве значајне реформе у римској војсци у том периоду или да је Марије за то био одговоран; стручњаци све више ове „маријанске реформе“ сматрају „конструктом модерне науке“.

Регрутација proletarii 107. године, како је документовано код Салустијa, изгледа да је била једнократна појава: добровољци су отпуштени по повратку из рата, а Марије, преузевши команду против Кимбра, командовао је конзуларном војском на северу Италије која је мобилисана на традиционалан начин. Нема индиција да је отворена регрутација добровољаца променила социјални састав легија, а каснији извори указују да су Римљани и даље већину својих војски скупљали путем консрипције. Војске касне Републике и даље су биле пре свега састављене од сеоског становништва. Наратив да су у војсци доминирали сиромашни добровољци, који су у потрази за богатством и пензионим бонусима постајали клијенти својих генерала, који су потом користили те војске за рушење Републике, данас се одбацује.

Друге реформе које се приписују Марију обухватају укидање грађанске коњице и лаке пешадије, редизајн pilum-а, стандардизацију орла као стандарда за све легије и замену манипула кохортом. Међутим, постоји веома мало доказа да је грађанска коњица и лака пешадија заиста укинута до I века пре н. е., јер су и даље потврђени у изворима. Ако је Марије редизајнирао pilum, археолошки налази указују да је његов модел ускоро одбачен. Литерарни извори показују да су орлови стандарди наставили да постоје уз друге традиционалне животињске стандарде, укључујући бика и вука, до касне Републике. На крају, нема античких извора који би указивали да је Марије увео кохорту; Салустијев наратив даје последњу потврду манипула 109. године пре н. е. под командом Метела Нумидикуса.

Промене у логистици и обуци, познате у уобичајеној историографији као muli Mariani („Маријеве мулице“), биле су уобичајена пракса римских генерала: у настојању да остваре победу, генерално су тежили предности брзог кретања без великих транспортних колона и настојали да њихови војници буду добро обучени за борбу.

Југуртин рат

Марије се 107. искрцао у Нумидији релативно касно да би могао да предузме опсежније војне акције. Ипак крајем године, као и наредне године, римска војска је заузела Нумидију сем крајева уз границу са Мавретанијом у коју се Југурта склонио код свог таста краља Бокха. Када су Римљани притисли границе Мавретаније, Бокх је затражио преговоре на које је Марије послао свог квестора Луција Корнелија Сулу. У почетку, Марије је наводно био незадовољан самом идејом о Сулиној квестури, пошто је младић важио за коцкара и љубитеља других лаких забава. Међутим, Сула се у војним пословима показао као достојан службе и прихватио се неизвесне мисије пута у Мавретанију. Сула је охрабрио Бокха да предложи сенату савез, а сенат је заузврат прихватио по цену Југуртиног изручења. Бојажљиви Бокх је прихватио и убрзо предао Југурту Сули чиме је дуготрајни рат окончан у римску корист. Сула је, у складу са командном хијерархијом, заслуге за заробљавање Југурте препустио Марију. Доцније је читав догађај постао камен спотицања између два велика римска државника пошто је Сула користио печатни прстен са представом Југуртиног заробљавања тј користио је сваку прилику да Марија и јавност подсети на свој успех којим је отпочела његова успешна политичка каријера.

Команда у Нумидији.

Тражећи војнике како би ојачао снаге у Нумидији и остварио обећану брзу победу, Марије је имао потешкоћа у регрутацији из традиционалног римског извора људства — власника имовине. Сходно, у средњој републици, нормална пракса је била да само грађани који поседују имовину могу да се упишу у легије; ово је можда било повезано са реформама Тиберија Граха, које су, проширујући власништво над земљом, омогућиле већем броју људи да буду подобни за служење у легијама. Иако је Сенат Марију дозволио да регрутује људе на уобичајен начин, он је више волео да тражи добровољце, посебно међу отпуштеним ветеранима (evocati), обећавајући им победу и плен. Такође је регрутовао добровољце међу људима без имовине, capite censi. Са све већим бројем војника који се окупљају у јужној Италији, Марије је отпловио за Африку, остављајући коњицу у рукама свог новоизабраног квестора, Луција Корнелија Суле.

Марије је убрзо схватио да окончање рата неће бити лако као што је раније тврдило. Југурта је водио герилски рат, а чинило се да ниједна стратегија не може бити ефикаснија од Метелове, која је подразумевала одсецање Југурте од локалних појачања и подршке. Марије је стигао релативно касно, 107. године пре н. е., али је ипак водио и добио битку код Цирте (данашњи Константин, Алжир). Крајем 107. године изненадио је краља Југурту ризичним маршем кроз пустињу до Капсе на крајњем југу, где је, након што је град капитулирао, погубио све одрасле мушкарце, поробио преостале становнике и спалио град, расподељујући плен међу својим војницима. Одржавајући притисак, потерао је Југуртине снаге јужно и западно у Мавретанију. Наводно, Марије није био задовољан што му је за квестора додељен раскалашни и разуздани Луције Корнелије Сула, али Сула се показао као изузетно способан официр и био је веома цењен од стране војника.

У међувремену, краљ Југурта је покушавао да убеди свог таста, краља Бокха из Мавретаније, да му се придружи у рату против Римљана. Године 106. Марије је повукао војску далеко на запад, заузевши тврђаву близу реке Молокат. Нажалост, овај продор га је довео у близину Бокхових поседа, што је коначно навело краља Мавретаније на акцију; у пустињи западно од Серифа, Марије је изненада био нападнут од стране удружене војске Нумидијаца и Мавретанаца под командом оба непријатељска краља. Први пут Марије није био припремљен за борбу и све што је могао било је формирање одбрамбених кругова. Напад су појачали мавретански и гаетулијски коњаници, те су се Марије и главне снаге нашли под опсадом на брежуљку, док су Сула и његови војници држали одбрану на другом брежуљку у близини. Римљани су успели да одбију непријатеља до вечери, након чега су Африканци повукли своје снаге. Следећег јутра, у зору, Римљани су изненадили недовољно заштићени камп Африканаца и потпуно разбили нумидијско–мавретанску војску. Након тога, Марије је марширао источно ка зимским логорима у Цирти. Афрички краљеви су уз помоћ лаких коњаника узнемиравали повлачење римских снага, али су били одбијени од стране Суле, којег је Марије поставио за команданта коњице. До овог тренутка било је јасно да Рим неће моћи војним средствима да победи Југуртину герилску тактику. Стога је Марије наставио преговоре са краљем Бокхом, који, иако је учествовао у борбама, још није формално објавио рат.

На крају, Марије је постигао споразум са краљем Бокхом по којем је Сула, који је био у пријатељским односима са члановима Бокховог двора, дошао у Бокхов логор како би му предали краља Југурту као заробљеника. Упркос могућности издаје од стране Мавретанца, Сула се сложио; преостали Југуртини следбеници су побијени, а сам краљ Југурта је у ланцима предат Сули од стране краља Бокха. Након тога, краљ Бокх је анектирао западни део Југуртиног краљевства и био је признат као римски савезник. Краљ Југурта је бачен у подземни затвор (Тулијанум) у Риму, где је на крају умро након што је узео учешћа у тријумфу Марија 104. године пре н. е.

Сула и Марије, након тријумфа, спорили су око тога ко заслужује заслугу за заробљавање краља Југурте. Пошто је Сула деловао као Маријев потчињени, по римској традицији заслуга је припадала Марију; међутим, Сула и његови племствени савезници истицали су Сулину непосредну улогу како би умањили Маријеву победу. Према Плутарху, ово је било „прво семе“ њихове „неизлечиве мржње“.

Кимбри и Тевтонци

Кимбри и Тевтонци, два германска племена која су била у сталном стању сеобе, су угрозили крајеве на домаку Италије први пут 113. године. Римска војска и конзул Карбон упућени да изврше превентивни удар су 112. преживели тежак пораз код Нореје (данас Нојмаркт у Аустрији). Након тога варвари су кренули на запад према Галији где су изазвали нова померања међу локалним племенима. У ово време Римљани су већ имали успостављену провинцијску управу над јужном Галијом (данашња Прованса) која је била позната као Трансалпинска или Нарбонска Галија. У току наредних неколико година, све војске које су биле послате на Кимбре и Тевтонце биле су поражене. Године 109. пре н. е. Кимбри, су у Галији победили римску војску под командом Марка Јунија Силана. Овај пораз смањио је римски углед и изазвао немире међу келтским племенима недавно покореним од стране Римљана у јужној Галији. Године 107. конзул Луције Касије Лонгин био је потпуно поражен од стране Тигурина, а најстарији преживели официр (Гај Попилије, син конзула из 132. године) успео је да сачува остатак само тако што је предао половину трофеја и поднео понижење да његова војска „прође под јармом“. Најзад, варвари су 105. покушали да пређу Рону а римску војску која је била послата да их спречи предводили су двојица несложних војсковођа, конзул Гнеј Малије Максим, још један скоројевић, и проконзул Квинт Сервилије Цепион, аристократа пореклом, који је одбијао да прима наређења од Малија. Кимбри и друго племе, Тевтонци, појавили су се на реци Рони, а док је Цеопион био на западној обали, одбио је да помогне Малију на источној. Сенат није успео да натера Цеопиона на сарадњу са Малијем, што је довело до пропасти оба генерала. У битци код Араузија (данашњи Оранж), Кимбри су са огромном бројношћу надјачали Цеопионове легије. Побегла римска војска сударила се са Малијевим трупама, што је довело до тога да су обе војске гурнуте уз Рону и потпуно уништене од стране бројчано надмоћних Кимбра. Вест о овом поразу стигла је у Рим кратко након што је Марије успешно завршио кампању против Југурте. Резултат неслоге била је катастрофа у бици код Араусиона (данас Оранж у Француској) 6. октобра 105. у којој су Римљани изгубили 80.000 војника. Укупне жртве су износиле можда и преко 100.000 људи. Италију је ухватио велики страх (terror cimbricus) да се не понови Бренов поход на Рим из 390. (или 387.?) год. пре не). Крах код Араусиона је још једном скренуо пажњу јавности на ароганцију и некомпетентност римских војсковођа из редова оптимата.

Нови конзулати

У страху од варварске најезде на Италију, Маријево име се појавило као име војсковође који би једини могао да спасе Рим. Марије је још увек боравио у Африци и за конзула за 105. је, супротно древном обичају, изабран у одсуству (in absentia). Овај вид избора није био неуобичајен крајем 2. века п. н. е., али је живо показивао колико су стари римски обичаји избегавани у пракси. Међутим, нешто после 152. био је донесен закон који је прописивао десет година паузе између вршења два конзулата. У страху од варвара, Римљани су заобишли закон и изабрали Марија за конзула. Он се вратио у Рим 1. јануара 104. године и прво је прославио тријумф над краљем Југуртом који је вођен у свечаној поворци а затим погубљен у тамници.

Очекивана навала варвара ипак није погодила Италију одмах. Слично као и 112. године, Кимбри и Тевтонци су се упутили у пљачку околних области. Кимбри су се упустили у харање по Иберијском полуострву, а Тевтонци су отишли у северну Галију. Марије је тиме добио на времену да што боље припреми римску војску, али је сталну тензију која је владала у Италији искористио да на дотада незабележен начин освоји неколико конзулата заредом. Потпуно супротно обичајима, али сасвим у складу са расположењем јавности, Марије је био биран за конзула пет пута заредом од 104. до 100. године. Марије је као бивши конзул (проконзул) 103. могао да рачуна на највиша овлашћења, међутим изабрао је конзулат како би избегао сукобе са конзулима и вршио неометано врховну власт. Као конзул је био у позицији да утиче на избор незнатних особа на место конзуларног колеге. Када је 103. конзул Луције Аурелије Орест умро, Марије је отишао у Рим како би организовао изборе на којима је још једном освојио конзулат.

Кимбри, након своје одлучујуће победе код Араузија, повукли су се на запад у Хиспанију. Марије је добио задатак да обнови, практично од нуле, гало-римске легије. Окруживши своју војску језгром обучених легионера из претходне године, Марије је поново обезбедио изузеће од захтева за имовину и, са својом новоизграђеном репутацијом за победе, регрутовао војску од око тридесет хиљада Римљана и четрдесет хиљада италијанских савезника и помоћних трупа. Успоставио је базу око града Акуа Секстија (данашњи Екс-ан-Прованс) и тренирао своје војнике.

Један од његових легата био је његов стари квестор, Сула, што показује да у то време између њих није било зле воље. Године 104. пре н. е., Марије је поново изабран за конзула за 103. пре н. е. Иако је могао да настави да делује као проконзул, вероватно су га људи поново изабрали за конзула како би се избегла још једна ситуација са спорном командом у стилу Цепиона и Малија. Док је Плутарх – могуће позивајући се на мемоаре Рутилија Руфа – исмејао тврдњу да су Маријеве конзуларне колеге били његове слуге, Еванс ову тврдњу одбацује.

Године 103. п. н. е., Германи још увек нису напустили Хиспанију, а Маријев колега је преминуо, што је захтевало да се Марије врати у Рим ради расписивања изборa. Пошто у претходне две године сукоб са Кимбрима није добио одлучујући исход, није било извесно да ће Марије бити поново изабран. Апел младог трибуна Луција Апулеја Сатурнина на јавном скупу пре гласања, уз конкуренцију кандидата без значајног угледа, омогућио је Марију да буде поново изабран за конзула 102. п. н. е. Његов колега био је Квинт Лутације Катул. Током својих узастопних конзулата, Марије није остао неактиван: тренирао је трупе, градио обавештајну мрежу и водио дипломатију са гало-римским племенима на провинцијалним границама.

Сеобе Кимбра и Тевтонаца приказана је од њихове постојбине код Јиланда до пораза у борби са Маријем. Зелени крстићи означавају победе варвара, црвени Римљана.

Обрачун са германским племенима

Током 102. п. н. е. Кимбри и Тевтонци су се поново окупили у Галији и одлучили да упадну у Италију, овога пута у друштву келтских Тигурина. Тевтонци су кренули на југ са циљем да у Италију уђу следећи медитеранску обалу. Кимбри су изабрали пут преко Алпа како би кроз Бренеров превој ушли у Италију са северозапада. И Тигурини су изабрали Алпе у покушају да уђу у Италију са североистока. Подела варварске војске на три мање групе била је спасоносна по Римљане који су могли да покушају да зауставе једну по једну освајачку војску.

Марије се одлучио да прво пресретне Тевтонце који су већ били у римској провинцији Нарбонској Галији. Избегавајући отворену битку, Марије се повукао у утврђену Аква Секстију (данас Екс ан Прованс у Француској). Једно од мањих племена у тевтонској пратњи, Амброни, први су напали римске положаје али су тешко поражени. Побијено их је наводно око 30.000. Марије јер затим припремио заседу за надолазећу варварску главнину. Када су Тевтонци навалили, око 3000 римских легионара их је напало са леђа. Рачуна се да су Тевтонци готово потпуно уништени код Аква Секстије и да их је страдало око 100.000.

За то време, други конзул Квинт Лутације Катул није успео да одржи положаје у Алпима и Кимбри су крајем 102. успели да уђу у северну Италију. Марије је у то време боравио у Риму где је изабран за конзула за 101. п. н. е. и прославио тријумф над Тевтонцима. Зарад ванредних околности, Катулов мандат је продужен и Марије је кренуо да му се придружи. Здружени конзули су са својих осам легија затим однели велику победу код Верцеле (данас Верчели између Милана и Торина) над далеко бројнијом варварском војском. Рачуна се да је побијено најмање 90.000 варвара, док су Римљани заробили око 60.000 људи различитог пола и животног доба (пошто су варварске ратнике следиле и њихове породице). После вести о римским победама, Тигурини су одустали од похода на Италију и повукли се. Конзулима је затим одобрен заједнички тријумф, мада је јавно мњење Марија сматрало за великог победника. Убрзо се Катул отуђио од свог колеге и доцније је постао један од највећих Маријевих противника.

Сукоби са германским племенима

Одлука да се Гај Марије поново изабере за конзула 102. године пре н. е. показала се оправданом када су се Кимбри вратили из Хиспаније и, заједно са више других племена, покренули поход на Италију. Тевтонци и њихови савезници Амброни требало је да се упуте ка југу и да, дуж обале, напредују према Италији са запада; Кимбри су намеравали да покушају продор у Италију са севера, преласком Алпа преко превоја Бренер; док су Тигурини (савезничко келтско племе које је 107. године пре н. е. поразило Лонгина) планирали да пређу Алпе са североистока. Два конзула су поделила своје снаге: Марије је кренуо ка западу, у Галију, док је Квинт Лутације Катул задржао положаје у италијанским Алпима.

На западном ратишту, Гај Марије одлучно је одбијао да прихвати отворену битку са Тевтонцима и Амбронима. Задржавао се у утврђеном логору и успешно одбијао њихове покушаје да га освоје, настојећи да непријатеља исцрпи и дочека повољан тренутак за противудар. Пошто нису успели да заузму римски положај, Тевтонци и њихови савезници наставили су кретање, док их је Марије опрезно пратио, ишчекујући стратешки погодан моменат за напад. У близини Акве Секстије (данашњи Екс-ан-Прованс), наизглед безначајан инцидент — сукоб између римских логорских послужитеља који су захватали воду и Амброна који су се купали — прерастао је у изненадну и жестоку битку између Маријевих трупа и Амброна. У том окршају Римљани су однели убедљиву победу, при чему је страдало око 30.000 Амброна. Наредног дана Тевтонци и Амброни извели су снажан противнапад, настојећи да узбрдо пробију римске положаје. Марко Клаудије Марцел извео је обухватни маневар са одредом од три хиљаде војника и ударио у бок непријатељске колоне, чиме је ток битке преокренут у разоран пораз нападача. Према различитим проценама, између 100.000 и 200.000 људи било је убијено или заробљено. Марије је потом упутио Манија Аквилија у Рим са извештајем у којем се наводи да је 37.000 изузетно обучених римских војника у два сукоба поразило више од 100.000 Германа.

Конзулски колега Гаја Марија 102. године пре н. е., Квинт Лутације Катул, од кога је Марије можда очекивао да „проведе бескорисну годину у служби на утврђењима“, није прошао тако добро. Он је претрпео неке губитке у мањем сукобу у једној од планинских долина у близини Тридентум. Катул се затим повукао, а Кимбри су ушли у северну Италију. Кимбри су затим застали у северној Италији како би се прегруписали и сачекали очекивана појачања из других алпских превоја.

Убрзо након што је Гај Марије поразио западне нападаче код Акве Секстије, добио је вест да је поново изабран за конзула, четврти пут заредом и укупно по пети пут за годину 101. пре н. е. Његов колега у конзулству био је пријатељ Маније Аквилије. Након избора, Марије се вратио у Рим да објави победу код Акве Секстије, одложио је тријумф и одмах кренуо на север са војском како би се придружио Квинту Лутацију Катулу, чије је командовање продужено, јер је Маријев колега послат да угуши побуну робова на Сицилији.

Крајем јула 101. године пре н. е., током састанка са Кимбрима, нападајућа племена су претила Римљанима напредовањем Тевтонаца и Амброна. Након што су Кимбри обавештени о уништењу својих савезника, обе стране припремиле су се за битку. У наредној борби – Битка код Верцелe (или Раудина раван) – Рим је одлучно поразио Кимбре. Изненађени коњицом Луције Сула, притиснути пешадијом Квинт Лутације Катул и обухваћени Маријевим снагама, Кимбри су масакрирани, а преживели заробљени и поробљени. Више од 120.000 Кимбра је страдало. Тигурини су одустали од покушаја да продру у Италију са североистока и вратили се кући.

Након петнаест дана јавних свечаности, Квинт Лутације Катул и Гај Марије прославили су заједнички тријумф. Плутарх наводи да је Марије такође поздрављен као „трећи оснивач Рима“, али је то мало вероватно, јер идентификација Марка Камила као другог оснивача потиче из времена после анала Суле и вероватно је постцицеронска. У народној машти, управо је Марије „заслужио да буде једини корисник два тријумфа додељена за одлучан завршетак рата“. У исто време, Маријев колега у конзулству, Маније Аквилије, поразио је побуну робова на Сицилији у Другом устанку робова. Спасивши Републику од уништења и на врхунцу својих политичких моћи, Марије је желео нов конзулат како би обезбедио доделу земљишта својим ветеранима и осигурао да добије заслужено признање за војне успехе. Он је потом поново изабран за конзула 100. године пре н. е. заједно са Луцијем Валеријен Флаком; према Плутарху, такође је водио кампању у име свог колеге како би спречио ривала Метела Нумидика да обезбеди положај конзула.

Шести конзулат

Иако је опасност прошла Марије је, можда као вид награде, поново изабран за конзула. Међутим, 100. година п. н. е. није се показала као нарочито успешна за њега. Након победе, Марије је обећао својим италским легионарима римско грађанско право. Сенат се наравно није сложио са оваквом објавом, али је Марије одговорио да на бојном пољу није могао да разликује римске и италске легионаре па то не би требало да чини ни закон. Био је то први случај у римској историји да се победоносни војсковођа супротставио сенату и покушао да води самосталну политику. Најпосле, Марије се већ нешто пред избор за конзула придружио двојици радикалних политичара народном трибуну Луцију Апулеју Сатурнину и претору Гају Сервилију Глаукији. Сатурнин је покушао да спроведе аграрни закон којим би обезбедио поделу земље у Цисалпинској Галији (данашња Ломбардија) Маријевим ветеранима и њихово насељавање по колонијама на Сицилији, Македонији и Ахаји. Закон је предвиђао и да се пет дана по његовом усвајању сви санатори закуну да неће ометати спровођење закона под претњом избацивања из сената и високе новчане казне. Једини сенатор који је одбио да положи заклетву био је стари Маријев патрон Метел Нумиђански који је морао да напусти и сенат и Италију. Други Сатурнинов закон односио се на поделу јефтиног жита. Међутим, квестор Цепион је убрзо најавио да државна ризница неће моћи да изнесе финансирање Сатурнинових закона. Пошто су Сатурнинове колеге ставиле вето на усвајање закона, сенат је гласање прогласио ништавним, а Цепион је употребио силу како би обуставио гласање. Најпосле, закони Апулеја Сатурнина (leges Appuleiae) су усвојени уз претњу силом сенату и уз гласове Маријевих ветерана.

Крајем 100. Сатурнин је по трећи пут заредом изабран за народног трибуна, а његов савезник Глаукија се кандидовао за конзула. У предизборним махинацијама, Глаукијини људи су претукли на смрт једног од његових противкандидата, оптимата Гаја Мемија. Сенат је наредног дана прогласио Сатурнина и Глаукију за јавне непријатеље и одлазећем конзулу Марију наредио да заштити државу. Марије је наредног дана ухапсио своје некадашње политичке пријатеље Сатурнина и Глаукија на римском форуму под условом да им се поштеде животи и обезбеди поштено суђење. Заробљеници су потом смештени у једну од сенатских већница, Хостилијеву курију (Curia Hostilia), али су се ватрене присталице оптимата узверала на кров здања, скинули црепове и каменовале до Смрти Сатурнина и његове људе. Глаукија, који је успео да умакне, убијен је од стране светине у сопственој кући. Након ових тешких догађаја у Риму, Марије се повукао у приватан живот и отишао у источне провинције.

Сатурнин и Глаукије

Током Маријевог шестог конзулства (100. година пре н. е.), Луције Апулеј Сатурнин по други пут је обављао функцију народног трибуна и заговарао реформе сличне оним које су раније предложили браћа Грах. Након што је убио једног од својих политичких противника у трибунату, Сатурнин је предложио законе којима је настојао да бивши Маријев командант Метел Нумидик буде протеран у егзил, снизи се цена државне пшенице и колонијална земљишта се доделе ветеранима Маријевог последњег рата. Закон је обухватао све ветеране Кимбрских ратова, укључујући и италијанске савезнике, што је изазвало незадовољство дела плебса урбана.

Марије је сарађивао са Сатурнином и Сатурниновим савезником Глаукијем како би усвојили закон о земљишту и протерали Метела Нумидика, али се потом дистанцирао од њих и њихове радикалне политике. Приближно на почетку годишње кампање за конзулат, Марије је покушао да онемогући Глаукију да се кандидује за конзула. Пошто би други кандидати смањили шансе Глаукију на изборима, Сатурнин и Глаукије су током конзуларних избора за 99. годину пре н. е. наредили убиство њиховог противника, Гај Меммија. Избори су затим одложени. Сенат је реаговао на Сатурнинов покушај да насиљем обезбеди Глаукијеву кандидатуру супротно Маријевом искључењу из трке, издајући Senatus consultum ultimum и – први пут – наредивши магистратима да предузму све неопходне мере за окончање немира изазваних од стране других римских магистрата.

Након што је одбацио план да распореди војску близу Рима под проконзулом Марком Антонијем, Гај Марије је организовао добровољце из редова урбаног плебса и својих ветерана. Он је пресекао довод воде на Капитолу и кратко, али одлучно опседао Луција Апулеја Сатурнина. Након Сатурнинове предаје, Марије је покушао да сачува њега и његове присталице живе, закључавши их у Сенатској сали, где би чекали суђење. Међутим, уз могућу Маријеву прећутну сагласност, разгневљена гомила упала је у зграду, бацала кровне плоче на затворенике и каменовала их. Глаукије је такође извучен из своје куће и убијен.

У настојању да удовољи жељама Сената, Гај Марије је покушао да Сенату, који је одувек сумњао у његове мотиве, покаже да је један од њих, а не странка, како га је Квинт Метел описао 108. године пре н. е. Маријев главни циљ је увек био очување части и угледа Сената: речима стручњака А.Н. Шервин-Вајт, Марије „је желео да заврши своје дане као цензор, поштовани државни званичник са надзорном и моралном функцијом, као и други угледни нови људи другог века“.

Овај догађај у Риму, међутим, Марију није донео значајну корист. Након што је напустио функцију, рођаци Метела Нумидика су га пратили у погребној одећи, оптужујући га за неправду према генералу и молећи за његов повратак из егзила. Плутарх наводи да је Марије удаљио и сенаторе и народ. Међутим, мало је вероватно да су га клијенти и вршњаци заиста напустили, како Плутарх такође тврди. Еванс наводи да се Марије повукао у полупензију као старији државник, улога која је „онемогућавала активније учешће у јавном животу“.

Савезнички рат

Након повратка са Истока, Марије није играо важнију улогу у римској политици током 90-их година првог века п. н. е. Један од узрока био је што се Марије својом амбициозном политиком отуђио од сената и аристократије, а учешћем у гушењу Сатурниновог покрета и од популара. Иако је био поштован као велики војсковођа, сада је у првом плану у Риму било неколико политичара млађе генерације, на првом месту Сула, некадашњи Маријев подређени. Када је убиство народног трибуна Марка Ливија Друза 91. распалило Савезнички рат, Марије је именован за једног од саветника конзула Публија Рутилија Лупа у рату који су Римљани морали да воде против својих италских савезника. Конзул и његов стари легат су послати против Марса. Маријев савет да се војска подвргне подробнијој обуци није усвојен. Рутилије Луп је убрзо убијен у борби са Марсима на реци Лири, и Марије је прихватио привремену команду над остатком римске војске. Наредне, 89. Марије више није учествовао у даљем ратовању, а Савезнички рат је окончан римским уступцима 88. године.

90‑те године п. н. е.

Након догађаја из 100. године п. н. е., Гај Марије је у почетку покушао да се супротстави повратку Метела Нумидика, који је био протеран у егзил од стране Луција Апулеја Сатурнина 103. године п. н. е. Међутим, пошто је уочио да је отпор немогућ, Марије је одлучио да крене на исток, у Галатију, 98. године п. н. е., наводно како би испунио завет који је дао богињи Кибели.

Плутарх представља овај добровољни егзил као велико понижење за шестоструког конзула: „сматран одбојним и за племство и за народ“, он је чак био принуђен да одустане од кандидатуре за цензора 97. године п. н. е. Плутарх такође наводи да је, док је боравио на истоку, Марије покушао да подстакне краља Митридата VI Понтског да објави рат Риму – говорећи му да или постане јачи од Рима или се покори његовим наредбама – како би римски народ био приморан да поново рачуна на Маријево војно вођство. Међутим, ова анегдота се одбацује у раду Еванса, који је оцењује као „ништа више од злонамерне гласине“, можда измишљене од стране Рутилија Руфа или Суле. Други стручњаци тврде да је мисија у ствари била планирана од Сената уз подршку Марка Емилија Скаура, као princeps senatus, ради праћења Митридатових похода у Кападокији без изазивања претеране сумње.

Међутим, стручњаци истичу да Маријево наводно „понижење“ није могло бити дуготрајно. Око 98–97. године п. н. е. он је добио јединствену част да буде изабран у одсуству у ред аугура док се налазио у Малој Азији. Штавише, само Маријево присуство на суђењу Манија Аквилија 98. године п. н. е., његовог пријатеља и бившег колеге током конзулата 101. године п. н. е., било је довољно да се обезбеди ослобађајућа пресуда, иако је оптужени очигледно био крив. Марије је такође успешно наступао као једини бранилац Т. Матринија 95. године п. н. е., који је добио римско држављанство од Марија, а сада је био гоњен по новом закону о држављанству.

Социјални рат

Док је Гај Марије боравио на истоку и након повратка, Рим је уживао неколико година релативног мира. Међутим, 95. године п. н. е. донет је декрет lex Licinia Mucia, којим су из града били протерани сви становници који нису били римски држављани. 91. године п. н. е. за трибуна плебса изабран је Марко Ливије Друз, који је предложио свеобухватан програм реформи: законе о расподели земље и жита ради подршке плебсу, додељивање римског држављанства Италијанима како би се надокнадило угрожавање њихових власничких права у оквиру земљишне реформе и проширење Сената укључивањем еквита. Из доступних извора произилази да Марије није заузимао јасно позицију по питању италијанских захтева које је заступао Друз. Након атентата на Друза, бројне италијанске државе подигле су побуну против Рима у Социјалном рату (91–87. п. н. е.), названом по латинској речи за савезнике, socii.

У наредној ратној години, Гај Марије се води као један од старешина легата конзула Публија Рутилија Лупа, који је можда био његов рођак. Луп је погинуо у заседи Марсака 11. јуна 90. године п. н. е. док је прелазио реку Толен; Марије, командујући другим делом војске, ипак је успео да потисне непријатеља уз велике губитке. Сенат је, након Лупове смрти, именовао Марија за заједничког заповедника са претором Квинтом Сервилијем Цепионом; међутим, Цепион је брзо погинуо у сукобу са Марсацима, остављајући Марија као јединог команданта. Након што је преузео команду на северном фронту рата, Марије је енергично напредовао, победивши Марсе уз помоћ свог бившег легата Суле на брдовитом терену јужно од Фуцијског језера; међу убијенима је био Херије Азиније. Према Плутарху, Марије је затим ушао у стање неактивности и одбио да потражи непријатеља – вероватно због неповерења у своје људе – што је навело Попедија Сила да га изазове: „Ако си тако велики војсковођа, Марије, зашто не сиђеш [из утврђења] и не бориш се?“ На ово му је Марије одговорио: „Па, ако мислиш да си добар војсковођа, зашто не покушаш да ме натераш?“

Следеће године, Марија је сменио Луције Порције Катон, један од конзула, и искључио га из команде. Са сигурношћу није познато зашто му није додељена нова команда: „његове године су требало да буду надмашене његовим искуством“. Могуће је да се Марије одрекао команде због болести или је смењен услед перцепције недовољне агресивности. Рат је био изузетно тежак, али се завршио у наредних неколико година, када су Римљани 90. године пре нове ере донели закон Јулија, којим је грађанство додељено свим савезницима који су били лојални или који би иначе одмах положили оружје. Маријеви напори у сукобу донели су му мало почасти, иако је служио на вишем нивоу и извојевао барем неколико победа. По свој прилици, ово искуство је поново распламсало његову жељу за даљим командама и славом, усмеравајући га на пут ка тражењу команде на истоку.

Биста Корнелија Суле (?) која је израђена у сличном стилу као и такозвана Маријева биста. Највероватније су две бисте биле заједно изложене. Данас се налазе у минхенској Глипотеки.

Први грађански рат

Сулини успеси у борби са Самнитима допринели су његовом избору за конзула за 88. годину. Исте године понтски краљ Митридат VI Еупатор је поразио римског савезника Никомеда, краља Битиније, и извршио инвазију на провинцију Азију. Почетак Првог митридатског рата био је обележен покољем око 80.000 Римљана у Малој Азији и преласком понтске војске у Ахају. У Риму је сенат већао да ли да команду у предстојећем рату повери Марију или Сули. Сенат се изјаснио за Сулу, али се стари Марије обратио народном трибуну Публију Сулпицију Руфу. Руф је био презадужен и Марије му је заузврат обећао да ће поништити његове дугове ако му овај обезбеди подршку народне скупштине. Народни трибун је тада сазвао комиције и Марије је изабран за вођу похода против краља Митридата VI. У Риму је поново дошло до насиља и Сула се морао склонити у Маријеву кућу и затражити заштиту и обуставу насиља. Пошто му Марије није изашао у сусрет, Сула је побегао из Рима и отишао у Нолу где је била окупљена војска за поход у Грчку. Сула је придобио своје старе легионаре и затим је повукао дотада нечувен потез - прекршио је прастару традицију и повео војску на Рим.

Нико, па ни Марије, није предвидео такав развој догађаја. Покушао је да организује одреде гладијатора који би бранили Рим, али се на вест о доласку шест легија одбрана разбежала. Марије и његове присталице су напустиле Рим, а сенат их је у Сулином присуству прогласио за јавне непријатеље и осудио на смрт. После неколико драматичних избегавања хапшења, Марије је успео да се домогне римске Африке.

Сула је пре одласка на исток желео да спроведе избор за конзуле за 87. који би у његовом одсуству одржавали његову вољу. За конзуле су ипак изабрани Гнеј Октавије, један од Сулиних послушника, и Луције Корнелије Цина, Маријев присталица. Цина се морао заклети Сули да ће очувати у Риму, али чим је Сула отишао у рат, Цина је позвао Марија из Африке.

Сула и Први грађански рат

Током Савезничког рата, један од Маријевих клијената и пријатеља, Маније Аквилије, по свему судећи охрабрио је краљевства Никомедије и Битиније да нападну Понт. Као одговор, краљ Митридат VI од Понта напао је оба краљевства, као и римске поседе у Азији (на подручју данашње западне Турске). Након што је поразио оскудне снаге које су биле на располагању Аквилију, краљ Митридат VI је прешао Босфор, док се Аквилије повукао на Лезбос. Са окончањем Савезничког рата и изгледима за славно и баснословно богато освајање, појавила се значајна конкуренција на конзуларским изборима за 88. годину пре нове ере. На крају је Луције Корнелије Сула изабран за конзула и преузео команду над војском упућеном у Понт.

Након што је вест о Митридатовим акцијама стигла у Рим, Марије је, по свој прилици, разматрао могућност да се кандидује за седми конзулат. Народни трибун Публије Сулпиције Руф такође је припремао предлоге за расподелу нових италијанских грађана у свих тридесет пет гласачких триба. Марије је вероватно био њихов најистакнутији заговорник, истовремено се позиционирајући за седми конзулат и — у спрези са осталим Сулпицијевим изборним реформама — за стварање дуготрајне политичке основе. Сулпицијеви предлози изазвали су снажно негодовање на форуму, што је довело до нереда у којима је конзул — Сула — био приморан да се склони у Маријеву кућу. Тамо је постигнут компромис којим је омогућено да закон о гласању буде усвојен, а да се Сули допусти припрема за одлазак на Исток.

Након што је Сула напустио Рим како би у Ноли припремио своју војску за одлазак на Исток, Сулпиције је своје мере претворио у закон и додао одредбу којом је, без преседана, именовао Марија — тада приватног грађанина без икакве функције у Републици — за заповедника у Понту. Марије је потом послао двојицу својих легата да од Суле преузму команду. Ови потези показали су се непромишљеним: Еванс примећује да је „Маријева политичка домишљатост као да га је напустила“ и његове поступке оцењује као исхитрене. Сула је одбио да се одрекне свог положаја, иако су се сви његови подређени, осим једног, противили таквом кораку. Након што је погубио Маријеве легате, Сула је окупио своје трупе под личном заставом и позвао их да га бране од увреда Маријеве фракције. Антички извори наводе да су се Сулини војници заклели на верност из страха да ће бити задржани у Италији док Марије окупља трупе међу својим ветеранима, који би потом наставили да пљачкају велико богатство. Маријева фракција послала је и двојицу трибуна Сулиним легијама у источној Италији, али су их Сулине трупе одмах убиле.

Сула је потом наредио својим трупама да крену у спор марш на Рим. То је био догађај од изузетног значаја, који Марије није предвидео, јер ниједна римска војска дотад није марширала на Рим — такав чин био је забрањен законом и древном традицијом. Када је постало јасно да ће Сула пркосити закону и силом заузети град, Марије је покушао да организује његову одбрану, ослањајући се на гладијаторе. Није изненађујуће што Маријеве ад хок снаге нису могле да се супротставе Сулиним легијама. Марије је поражен и побегао је из града. У више наврата једва је избегао заробљавање и смрт, да би на крају уточиште пронашао код својих ветерана у Африци. Сула и његове присталице у Сенату проскрибовали су дванаесторицу људи и изрекли смртну казну Марију, његовом сину, Сулпицију и још неколико савезника. Сулпиције је погубљен, али, према Плутарху, многи Римљани нису одобравали Сулине поступке.

Неки од оних који су се противили Сули изабрани су на функције 87. године пре нове ере – Гнеј Октавије, присталица Суле, и Луције Корнелије Цина, присталица Марија и члан Сулине шире породице, били су изабрани за конзуле — како би Сула показао своју републиканску добру веру (bona fides). Ипак, Сула је поново потврђен као командант кампање против краља Митридата VI, па је извео легије из Рима и кренуо на Исток.

Седми конзулат и смрт

У безбедно удаљеној Африци Марије и његов син су окупили војску и испланирали долазак у Италију. У сукобу између Октавија и Цине, долазак маријеваца из Африке је био пресудан. Сада је Марије повео војску на Рим и заузео престоницу. Његови војници су одмах побили најистакнутије Сулине присталице, укључујући и Октавија. Наредног дана конзул Цина је покушао да уведе ред и наредио је погубљење стотинак Маријевих војника који су учествовали у неделима. Сенат је морао да осуди Сулу као јавног непријатеља и изгласа Марија за новог врховног команданта у Првом Митридатовом рату. Цина је потом по други пут изабран за конзула, а Марије по седми пут. Међутим, свега месец дана по повратку у Рим Марије је преминуо 13. јануара 86. године п. н. е. у својој седамдесет и првој години.

Крај политичке каријере и живота

Док је Сула водио кампању у Грчкој, избиле су борбе између конзервативних присталица Суле, предвођених Октавијем, и популарних присталица Цине око права гласа за Италијане. Када је Цина био приморан да побегне из града због Октавијевих банди, успео је да окупи значајну италијанску подршку: око 10 легија, укључујући и Самните. Марије се заједно са сином вратио из егзила у Африци и стигао је у Етрурију са војском коју је тамо окупио, стављајући се под Цинин командни надзор како би свргнули Октавија. Марије је захтевао од трибуна да укину његово прогонство доношењем закона. Знатно надмоћнија Цинина војска приморала је Сенат да отвори капије града.

Ушли су у Рим и почели да елиминишу неколико својих противника, укључујући Октавија. Њихове главе су изложене на Форуму. Четрнаест жртава, укључујући шест бивших конзула, били су значајни људи: Луције Лициније Крас (старији брат тријумвира), Гај Атилије Серан, Марко Антоније Оратор, Луције Јулије Цезар, његов брат Цезар Страбон, Квинт Муције Сцевола Аугур, Публије Корнелије Лентул, Гај Немоторије, Гај Бебије и Октавије Русо. Многи од оних који су били мета чистке нису одмах убијени: организована су судска процесуирања пре него што су жртве извршиле самоубиство. Марије и Цина су такође прогласили Сулу непријатељем државе и лишили га проконзуларне команде на Истоку.

Иако су Марије и Цинна били одговорни за погубљења и изложене главе на Форуму, мало је вероватно да су они и њихови људи убили све на свом путу, како наводе Касије Дион и Плутарх. Убиства су, вероватније, имала за циљ да тероришу политичку опозицију. Када су конкуренти били прикладно уплашени, одржани су избори за 86. годину пре нове ере, а Марије и Цинна су нерегуларно изабрани од стране центуријатских комиција. У року од две недеље након што је по седми пут преузео конзулску функцију, Марије је преминуо.

Плутарх наводи неколико мишљења о Маријевој смрти: једно, од Посејдонија, тврди да је Марије умро од плеуритиса; Гај Пизон каже да је Марије шетао са пријатељима и разговарао с њима о свим својим достигнућима, додајући да се ниједан интелигентан човек не би требало препустити срећи. Плутарх затим анонимно преноси да је Марије, након што је доживео напад беса у којем је заблудно објавио да командује Митридатовим ратом, почео да се понаша као на бојном пољу; коначно, Плутарх наводи да је Марије, увек амбициозан човек, на самрти жалио што није постигао све што је могао, упркос томе што је стекао велико богатство и што је више пута биран за конзула него било који човек пре њега.

Након Маријеве смрти, Луције Валерије Флак, још један патриције попут Цине, изабран је као једини кандидат за наследника Марија на конзулској функцији; Флак је одмах послат са две легије да се бори против краља Митридата VI заједно са Сулом, али не у координацији с њим. Иако се Марије понекад криви за чистке, његова изненадна смрт вероватно је искоришћена да се скрене кривица, без стварне промене политике. Цина и један од његових каснијих конзуларних колега, Карбон, предводили су своју фракцију у грађански рат, који се наставио све до њиховог пораза (и пораза Маријевог сина) од Сулине војске, што је на крају омогућило Сули да се прогласи за диктатора.

Епилог

Без Марија и уз Сулин успех у рату са Митридатом, маријевци нису могли дуго да се одрже. Цина је 84. убијен у побуни војника који нису желели да се боре у грађанском рату, тако да се Сула без опозиције искрцао у Бриндизију 83. године. Марије Млађи је убијен док је бранио град Пренесту, град источно од Рима. Сула је затим заузео Рим и спровео крваве проскрипције у току којих је побијено на хиљаде сенатора и осталих маријеваца. Један од предвиђених за ликвидацију био млади Гај Јулије Цезар, братић Маријеве супруге и Цинин зет. На молбе весталки и чланова породице Аурелије Коте, Цезареве мајке, Сула је попустио. Ипак, Цезар је изгубио имовину и женин мираз, али је одбио да се растане од супруге Корнелије. По Сулиној оцени било је: " неколико Марија у том Цезару ".

Марије је био један од највећих војсковођа у римској историји. Као политичар био је амбициозан и неретко спреман да избегне традиције и законе зарад сопственог успеха. Његове реформе војске показале су се као врло успешне и далекосежне. У војном погледу учиниле су римску војску најбољом војском античког света која је односила победе и над вишеструко бројнијим али и дезорганизованијим непријатељима. У политичком погледу војска постаје доминантан фактор у политичкој борби под утицајем бескрупулозних војсковођа и политичара попут Марија, Суле и Цезара. Након победе над Кимбрима и Тевтонцима Марије је слављен као трећи оснивач Рима, што га је ставило у исту раван са Ромулом и Марко Фурије Камил.

Хронологија

• 157. п. н. е. - рођен у Арпинију
• 134. п. н. е. - постаје војни трибун
• 122. п. н. е. - служи као квестор у Нарбонској (Трансалпинској) Галији
• 120. п. н. е. - изабран за народног трибуна
• 116. п. н. е. - претор у Риму
• 114. п. н. е. - проводи две године као намесник Оностране Хиспаније (Hispania Ulterior)
• 110. п. н. е. - жени се Јулијом, тетком Јулија Цезара
• 109. п. н. е. - враћа се војној служби као легат Цецилија Метела
• 107. п. н. е. - конзул први пут
  • спроводи војне реформе
• 104. п. н. е. - 100. п. н. е. - биран рекордних пет узастопних пута за конзула
• 101. п. н. е. - успешно окончава ратове са Кимбрима и Тевтонцима
• 91. п. н. е. - 88. п. н. е. - командује римском војском у Савезничком рату
• 87. п. н. е. - почетак Првог грађанског рата
  • Марије и његов син пред Сулом беже у Африку
  • Враћа се крајем године са војском из Африке и заузима Рим
• 86. п. н. е. - Седми конзулат
  • умире у Риму 13. јануара

Литература

• Carney, Thomas Francis (1970). A Biography of C. Marius. Chicago: Argonaut. ISBN 978-0-8244-0023-1. 
• d'Arms, John H. (1968). „The Campanian Villas of C. Marius and the Sullan Confiscations”. The Classical Quarterly. 18 (1): 185—188. doi:10.1017/S0009838800029219. 
• Evans, Richard J. (1944). Gaius Marius: A Political Biography. Pretoria: University of South Africa. ISBN 978-0-86981-850-3. 
  • Reviewed by John Carter in Carter, John (1996). „Marius - R. J. Evans: Gaius Marius: A Political Biography. Pp. Xiv+247. Pretoria: University of South Africa, 1994. Cased, £24”. The Classical Review. 46 (2): 313—315. doi:10.1093/cr/46.2.313. 
• Frank, Elfrieda (1955). „Marius and the Roman Nobility”. The Classical Journal. 50 (4): 149—152. 
• Gilbert, C.D. Gilbert, C. D. (1973). „Marius and Fortuna”. The Classical Quarterly. 23 (1): 104—107. doi:10.1017/S0009838800036557. 
• Kildahl, Phillip Andrew (1968). Caius Marius. New York: Irvington Publishers. ISBN 978-0-8290-1756-4. 
• Weinrib, Ernest Joseph (1990). The Spaniards in Rome: From Marius to Domitian. London: Taylor & Francis Books. ISBN 978-0-8240-3308-8. 

Спољашње везе

• „Плутархова биографија Гаја Марија”.  Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (30. децембар 2005)
• „Марије и Сула”. 23. 12. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (21. фебруар 2004)
• „Биографија Гаја Марија”. Архивирано из оригинала 16. 4. 2007. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Римска војска после Марија”. 26. 2. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (7. август 2009)—Увод.