Гвожђе(III)-сулфат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гвожђе(III)-сулфат
Iron(III) sulfate
Називи
IUPAC назив
Iron(III) sulfate
Други називи
фери-сулфат
сумпорна киселина, гвожђе(3+) со (3:2)
Идентификација
3D модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.030.054
RTECS NO8505000
Својства
Fe2(SO4)3
Моларна маса 399.88 g/mol (анхидрат)
489.96 g/mol (пентахидрат)
Агрегатно стање бели кристали
Густина 3.097 g/cm3 (анхидрат)
1.898 g/cm3 (пентахидрат)
Тачка топљења 480 °C, 753 K (анхидрат)
175 °C, 448 K (пентахидрат)
незнатно растворан у води
Опасности
Смртоносна доза или концентрација (LD, LC):
500 mg/kg (орално, пацов)
Сродна једињења
Други анјони
Гвожђе(III) хлорид
Гвожђе(III) нитрат
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Ферисулфат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле Fe2(SO4)3.

Добијање[уреди]

Добија се реакцијом феросулфата и сумпорна киселина|сумпорне киселине и азотне киселине или водоникпероксида као оксидационог средства:

FeSO4 + H2SO4 + H2O2 → Fe2(SO4)3 + 2H2O

На тај начин кристалише хидрат, а загревањем се добија и анхидрована со.[3]

Физичко-хемијске особине[уреди]

ферисулфат је со у виду белих кристала. При загревању се распада на фери-оксид и сумпор-триоксид. Ова реакција се некада користила за прављење пушљиве (Норденхаусенове) сумпорне киселине.[3]

Значај[уреди]

Ферисулфат гради стипсе са сулфатима алкалних метала, од којих је најважнија феристипса јер се употребљава у аналитичкој хемији за прављење раствора фери-соли због својства да се лако може пречистити кристализацијом.[3]

Извори[уреди]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе[уреди]