Генерални секретар Организације уједињених нација

Генерални секретар Организације уједињених нација је челна личност Секретаријата, једног од главних органа Организације уједињених нација.

Према Повељи Организације уједињених нација, генерални секретар се именује на заседању у Генералној скупштини, уз препоруку Савета безбедности. Опште је мишљење да је ово најутуцајнија функција у Организацији уједињених нација.

Садржај

1 Тренутно на функцији
2 Улога
3 Начин и услови избора
- 3.1 Могући кандидати
4 Предложено укидање функције
5 Генерални секретари
6 Види још
7 Спољашње везе

Тренутно на функцији[уреди]

Антонио Гутерес од 1. јануара 2017. генерални секретар ОУН

Претходни генерални секретар 1. јануара 2007, генерални секретар Организације уједињених нација био је јужнокорејски дипломата Бан Ки-Мун, којег је на ту функцију изабрала Генерална скупштина 13. октобра 2006. године. Био је све до 31. децембра 2016-те до истека мандата.

Од 1. јануара 2017. године на функцији генералног секретара Организације уједињених нација је португалски дипломата Антонио Гутерес.

Улога[уреди]

Функција генералног секретара је у Повељи описана као „главни административни службеник“ организације. Неки су с почетка сматрали да би улога генералног секретара требало да буде чисто административна. Норвежанин Тригве Лај, први генерални секретар, тврдио је да је његова улога да говори и делује као лидер и посредник. Од тада сваки генерални секретар расправља о глобалним темама и проблемима у име Организације и користи свој положај како би посредовао у споровима. Ово је у складу са оригиналном визијом председника САД Френклин Д. Рузвелтом, који је имао сличну улогу пре настанка ОУН и који је имао велики утицај на њено формирање, да организацију треба да предводи „светски посредник“.

Начин и услови избора[уреди]

Генерални секретар се именује на мандат од пет година. Генерални секретари обично служе два узастопна мандата, али понекад само један. Генералног секретара именује Генерална скупштина, на препоруку Савета безбедности. Стога, избор подлеже праву вета било које од пет сталних чланица Савета безбедности.

Према конвенцији, функција се ротира према географским регионима, али пошто је Бутрос Бутрос-Гали из Египта одслужио само један мандат, његов наследник је изабран такође из Африке. Када је Анан одслужио свој први мандат, земље чланице су биле импресиониране његовим радом тако да је именован за још један мандат на дужности упркос чињеници да би следећи Генерални секретар требало да буде из Азије. Још ниједан генерални секретар није изабран из Северне Америке или Океаније.

Већина генералних секретара су компромисни кандидати из неутралних земаља и са малом дотадашњом политичком каријером. Високорангирани политичари су често предлагани за ту функцију, али су скоро увек одбијани као неодговарајући за неку од страна. На пример, личности као што су Шарл де Гол, Двајт Ајзенхауер и Ентони Идн су разматрани да буду постављени на место првог генералног секретара, али су одбијени у корист неконтроверзног норвежанина Тригве Лаја. Сходно међународној политици и механизмима политичких компромиса, постоји пуно сличности између процеса и циљева избора генералног секретара и избора водећих фигура у међународним организацијама, укључујући ту и избор Папа у Римокатоличкој цркви.

Могући кандидати[уреди]

Скоро су се појавиле гласине да бивши председник САД Бил Клинтон и бивши председник Чилеа Рикардо Лагос планирају да се кандидују за будућег генералног секретара; међутим, избор Клинтона, који је из земље чланице Савета безбедности, би било кршење традиције. Други могући кандидати су министар спољних послова Северне Кореје Бан Ки-Мун, Гро Харлем Брундтланд, бивши премијер Норвешке и бивши генерални директор СЗО, Тајра Халонен тренутна председница Финске и Вајра Вике-Фрејберга, тренутна председница Литваније. Међутим, неки сматрају да је ред на Азију да попуни ово место, а такође и Клинтон и Лагос су порекли да имају амбиције да се кандидују. Ниједна кандидатура за сада није објављена, али иза сцене Кина већ лобира за кандидатуру тајландског заменика премијера Суракијарта Сатиратаија, који такође има подршку САД, Русије, и Асоцијације азијских југоисточних земаља. Џајанта Данапала из Шри Ланке се такође сматра за јаког кандидата. Данапала је високо цењен у круговима ОУН нарочито за његов допринос по питању разоружања. Познат је као карактеран човек од угледа.

Постоји јако мишљење да би овог пута генерални секретар требало да буде жена, зато што су секретари у протеклих 60 година сви били мишкарци. Тренутна премијерка Новог Зеланда Хелен Кларк, и генерални гувернер Новог Зеланда Силвија Картвајт наговештени као кандидати потпомогнуте од стране међународне организације за права жена Једнакост сада.

Све у свему, земље које поседују право вета у Савету безбедности су земље које неће имати свог генералног секретара; ово укључује Кину, САД, Француску, Русију и Уједињено Краљевство.

Предложено укидање функције[уреди]

Раних 1960их, совјетски премијер Никита Хрушчов покушао је да укине функцију генералног секретара. Бројчана предност западних сила значила је да ће генерални секретар доћи од неке од тих земаља, и да ће наравно бити прозападно настројен. Хрушчов је дао предлог да се ова функција замени тројним саветом („троика“): један члан са Запада, један из комунистичких земаља, и један из несврстаних земаља. Идеја је пропала јер неутралне земље нису подржале совјетски предлог.

Генерални секретари[уреди]

#	Генерални секретар	Време на дужности	Земља порекла	Напомена	Библиографија
	Гледвин Џеб (1900—1996)	24. октобар 1945 — 2. октобар 1946.	Уједињено Краљевство	Привремено (вршилац дужности)
1	Тригве Ли (1896—1968)	2. фебруар 1946 — 10. новембар 1952.	Норвешка	Поднео оставку	[1]
2	Даг Хамаршелд (1905—1961)	10. април 1953 — 18. септембар 1961.	Шведска	Погинуо у авионској несрећи у Северној Родезији (сада Замбија)	[2]
3	У Тант (1909—1974)	30. новембар 1961 — 31. децембар 1971.	Бурма	в. д. Генералног секретара од 30. новембра 1961. до 30. новембра 1962, одбио да уђе у разматрање за 3. мандат	[3]
4	Курт Валдхајм (1918—2007)	1. јануар 1972 — 31. децембар 1981.	Аустрија	Вето Кине на његов трећи мандат	[4]
5	Хавијер Перез де Куељар (1920)	1. јануар 1982 — 31. децембар 1991.	Перу	Одбио трећи мандат	[5]
6	Бутрос Бутрос-Гали (1922—2016)	1. јануар 1992 — 31. децембар 1996.	Египат	Вето Америке на његов други мандат	[6]
7	Кофи Анан (1938)	1. јануар 1997 — 31. децембар 2006.	Гана	Пензионисао се након два пуна мандата	[7]
8	Бан Ки-Мун (1944)	1. јануар 2007 — 31. децембар 2016.	Јужна Кореја	Пензионисао се након два мандата	[8]
9	Антонио Гутерес (1949)	1. јануар 2017 — данас	Португалија