Генко рат
| Генко рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Камакура периода | |||||||||
 Цар Го-Даиго (1318-1339). | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
| Царски лојалисти | Камакура шогунат | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
цар Го-Даиго |
Хоџо Моритоки † Ашикага Такауџи  Нита Јошисада | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
500 (1331)[1] 50.000 (1333)[2] |
75.000 (1331)[1] 15.000[2] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| знатни[1] | тешки[а][1] | ||||||||
Генко рат (1331-1333) био је сукоб између шогуната Камакура, којим су командовали регенти из клана Хоџо, и присталица цара Го-Даиго-а, који је устао против превласти шогуната и војне аристократије над царским двором која је успостављена након оснивања шогуната Камакура (1185-1333). Рат је завршен царском победом и краткотрајном рестаурацијом царске власти, познатом као Кенму обнова (1333-1336).[1][3]
Позадина[уреди | уреди извор]
Цар Го-Даиго, који је започео своју владавину 1318, био је одлучан да поврати моћ коју је престо изгубио у корист високог дворског племства (кугјо) и Камакура бакуфу-а. 1321. Го-Даиго је укинуо систем власти у којем су политичку контролу вршили пензионисани цар (инсеи) и намесништво Фуџивара (секан). Уместо тога, он је предложио да се директно ангажује у државним пословима. Као први корак у овом правцу оживео је функцију земљишног пописа (кирокушо), први пут успостављене 1069. године да би надгледале документацију о земљишним поседима и регулисале незаконито стицање земље од стране племићких кућа и верских установа у настојању да спрече избегавање плаћања пореза локалним службеницима које је одредио двор. Како би постао и војнички независан од шогуната Камакура, цар се зближио са монасима-ратницима будистичких храмова са планине Хиеи у Кјоту, и провинцијским племићима незадовољним владавином клана Хоџо.[2]
Рат[уреди | уреди извор]
Го-Даигоове завере против Хоџоа привукле су пажњу бакуфуа, а 1331. прогнан је на удаљено острво Оки. Али Го-Даиго покренуо је више од приватно мотивисаног напада на бакуфу којима је доминирао Хоџо. Када је 1333. успео да побегне из Окија, он је нашао се у центру широког покрета отпора против Хоџоа. Међу многим провинцијским војсковођама који су стали на његову страну били су Ашикага Такауџи и Нита Јошисада.[2]
У зиму 1333. године, на вести о Го-Даиговом повратку на копно, Ашикага Такауџи је послат из Камакуре на челу велике војске да заштити штаб Хоџо-а у Рокухари у Кјоту. Већ је намеравао да промени страну ако му се пружи прилика. По доласку у провинцију Оми добио је писмено наређење од Го-Даига, које је легализовало његов прелазак цару. Мимоишавши Кјото, Такауџи је марширао директно до Тамбе, матичне провинције својих рођака, клана Уесуги. Тамо је у четвртом месецу 1333. Такауџи у име цара и клана Минамото подигао устанак против регента Хоџо и позвао присталице. Одмах су му се придружиле ратничке дружине из свих крајева земље. Како Таихеики[б] приповеда, његова војска од двадесет хиљада у Тамби нарасла је на педесет хиљада до тренутка када је Такауџи био на капији Кјота. У Харими, вођа водеће локалне ратничке породице, Акаматсу, (која је касније добила титулу шуго Хариме) је био један од првих који се придружио Такауџију. Заједно са њим је дошла и група локалних самурајских породица из суседних провинције Бизен и Битчу, међу њима и Мацуда, који су касније постали шуго-и западног Бизена. Уследиле су спорадичне, али жестоке борбе, али Такауџи је без много тешкоћа оборио власт Хоџо-а у Кјоту и у заузео град за цара. Готово у исто време, Нита Јошисада је предводио цареве снаге на истоку и опсео Камакуру, где је клан Хоџо потпуно уништен. Тако су двојица војсковођа били предодређени да постану ривали у Годаиговој служби.[2]
Последице[уреди | уреди извор]
Го-Даиго се вратио у престоницу са намером да се влада као истинити монарх. У ту сврху активирао је канцеларију за попис земљишта и основао комисију за награде. Преко ових и других органа власти почео је да поставља своје присталице на централне и покрајинске функције и да дели титуле земљопоседницима. Готово одмах се сукобио са Такауџијем. Иако су се борили да униште диктатуру Хоџо-а и да врате цара Го-Даигоа на престо, ни Такауџи ни његови следбеници нису били спремни да се сложе са царевим планом да створе владу усредсређену на престо у којој би војсковође били подређени дворским аристократима и цивилним властима. Го-Даиго је поштено наградио Такауџија. Одређен као „први који ће бити награђен“, добио је висок дворски чин и бројне земљопоседе, постављен је за цивилног гувернера две провинције и шуго-а у још једној. Такауџи је, међутим, већ пре тога поднео петицију за положај шогуна, позицију која би му дале власт за успостављање новог бакуфу-а. Иако је Го-Даиго дао Такауџију високе војне титуле (генерал северне команде и генерал источне команде), он је за живота одбио да удовољи Такауџијевом захтеву. Уместо тога, поставио је за шогуне своје синове, принчеве Моринагу и Норинагу, дајући тако форму политичком систему у коме би цивилна власт надмашила или заменила војну.службу. Тако је нови грађански рат, између цара и новог шогуна, почео већ 1336.[2]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Јапанске хронике оног времена наводе губитке само знатнијих ратника, док се губици простих пешадинаца и не помињу.
- ^ Таихеики, који је вероватно написао свештеник придружен Го-Даиговом прогнаном двору 1345. године и који је довршен око 1370. године, покрива догађаје од око 1318. до 1368. године. Његова историјска поузданост је спорна, али његов садржај никако није измишљен.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Sansom, George Bailey, Sir. A history of Japan. Stanford, Calif.,: Stanford University Press. ISBN 0-8047-0524-0. OCLC 6541756.
- ^ а б в г д ђ Sansom, George Bailey, Sir. A history of Japan. Stanford, Calif.,: Stanford University Press. ISBN 0-8047-0524-0. OCLC 6541756.
- ^ The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 175—225. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
