Геноцид над Јерменима

Из Википедије, слободне енциклопедије
Геноцид над Јерменима
јерм. Մեծ Եղեռն
Tsitsernakaberd1.jpg
Централни споменик у спомен комплексу Цицернакаберд у Јеревану
Локација  Османско царство
Датум 1915.
Мета Јермени
Врста напада депортације, масовна убиства, етничко чишћење
Убијено између 1.200.000 и 1.800.000

Геноцид над Јерменима (јерм. Հայոց ցեղասպանություն, тур. Ermeni soykırımı), у јерменској историографији познат и као Велики злочин (јерм. Մեծ Եղեռն; изговор Медз јегерн) представља систематско и континуирано етничко чишћење, протеривање и масовна убиства извршена над припадницима јерменског народа на подручју Османског царства током Првог светског рата, извршена по налогу тадашњих Отоманских власти. Иако су отоманске власти спроводиле континуирану политику прогона и депортација јерменског становништва, нарочито на подручју Мале Азије, од 1894. па све до 1923, највећи обим протеривања и убистава десио се током 1915. године. Према разним проценама, у овом злочину је убијено између 800.000 и 1.800.000 припадника јерменског народа са подручја Отоманске империје, а паралелно са прогонима Јермена отоманске власти вршиле су и прогоне над другим хришћанским народима, попут Асираца и понтских Грка. Потомци протераних Јермена из Отоманског царства данас представљају основу савремене јерменске дијаспоре разасуте широм света.

Брутални прогони Јермена и других хришћанских народа на подручју Османског царства започели су крајем XIX века у време владавине султана Абдул Хамида II, а кулминирали су након Младотурске револуције 1908. и доласка Младотурака (тур. Jön Türkler) на власт у земљи. Као главни налогодавци и извршиоци геноцида над Јерменима током 1915. означени су истакнути припадници младотурске националистичке партије Мехмед-паша Талат, Енвер-паша Исмаил и Ахмед-паша Џемал, те вођа специјалне војничке јединице Тешкилати Махсуса (тур. Teşkilât-ı Mahsusa) Бахаедин Шакир.

Дана 24. маја 1915. Уједињено Краљевство, Француска и Русија усвојиле су текст заједничке декларације којим су по први пут у правној пракси директно оптужили једну државу за злочин против човечности почињен према припадницима јерменске заједнице у тадашњој Турској.[1] Међународна асосијација за проучавање злочина геноцида означила је у јуну 1997. масовна убиства и прогоне јерменског становништа у Турској током Првог светског рата као геноцид.[2]

Амерички адвокат Рафаел Лемкин који је 1943. конструисао термин геноцид као најтежи облик масовних злочина у својим тезама наводио је злочине над Јерменима у Турској као примере организованих убистава и протеривања са циљем да се једна заједница потпуно уклони са одређеног подручја. На тај начин је Геноцид над Јерменима означен као први „модерни злочин геноцида” у XX веку, и после Холокауста у Другом светском рату, други је по броју студијских радова злочин геноцида у историји.

Закључно са крајем 2015. године укупно 29 држава света је признало масовна убиства Јермена као геноцид, укључујући између осталих Русију, Француску, Немачку, Канаду, Италију и Ватикан, односно Савет Европе (злочин званично означен као геноцид 14. маја 2001. године). Република Турска као правни наследник Османске империје негира злочин геноцида и означава масовне злочине против Јермена у том периоду као Јерменски масакр (тур. Ermeni Kırımı) настао услед превирања током рата у тој земљи. Поред Турске једина држава која негира геноцид над Јерменима је Азербејџан.

Централни меморијални комплекс посвећен жртвама Геноцида над Јерменима Цицернакаберд (јерм. Ծիծեռնակաբերդ) подигнут је 1967. године у Јеревану, а у оквиру комплекса 1995. је отворен и Меморијални музеј и институт за проучавање Јерменског геноцида (јерм. Հայոց ցեղասպանության թանգարան-ինստիտուտ). Дан 24. април се у Јерменији, Нагорно Карабаху и међу јерменском дијаспором обележава као Дан сећања на жртве геноцида над Јерменима.

Историјска позадина[уреди]

Главни чланак: Историја Јерменије
Историјска Јерменија према екциклопедији Британика

Јерменски етнос формиран је током VI века пре нове ере на подручју око језера Ван и планине Арарат, на истоку данашње Турске и Јерменије у географској области познатој као Јерменска висораван. Прва јединствена јерменска држава формирана је током другог века пре нове ере, у време владавине цара Артаксија I који је ујединио бројна јерменска племена у јединствену државу познату као Јерменско краљевство или Велика Јерменија. Античка јерменска краљевина свој врхунац је доживела током 80-их година пре нове ере, за време владавине Тиграна Великог, и у том периоду простирала се од Средозменог мора и Палестине на западу и Еуфрата на југу, све до Каспијског језера на истоку.[3] Године 301. Јерменија је постала прва држава у свету која је хришћанство прогласила за званичну државну религију. Јерменско писмо званично је састављено 405. године од стране просветитеља Месропа Маштоца, а у првој половини V века на јерменски језик је преведена и Библија. У каснијим вековима ришћанство и јединствено писмо чинили су важан кохезиони елемент који је на окупу држао јерменски народ након пропасти националне државе, а посебно је на том пољу био значајан утицај Јерменске апостолске цркве.

Године 428. Јерменска краљевина је престала да постоји, а њена територија је подељена на западни део који је припао Византији, и источни део који је био под управом сасанидске Персије. Средином VII века највећи део јерменског етничког простора долази под власт Арабљана, а државна независност обновљена је тек током 860-их година под вођством принца Ашота I из династије Багратуни. Средњовековно јерменско краљевство постојало је до 1045. године када су византијске трупе заузеле тадашњу престоницу град Ани (грч. Ανί, лат. Abnicum). Књаз Рубен I је 1080. године на обалама Средоземног мора основао независну Киликијску Јерменију, државу чији владар Левон I 1198. добија титулу краља. Киликијска Јерменија постојала је све до 1375. и мамелучких освајања на том простору. Током XV и XVI века цели етнички простор јерменског народа долази под власт исламског Османског царства.

Положај хришћана у Османском царству и отварање Јерменског питања[уреди]

Шест јерменских вилајета унутар Османског царства у периоду 1878—1915.

Подручје средњовековне јерменске државе готово у целости је пало под отоманску власт током XV и XVI века. Највећи део јерменске хришћанске популације османског царства насељавао је источне делове царства, подручје источне Анадолије, односно територију која је била позната и као Западна Јерменија. Јермени су на том подручју уживали одређен степен верске аутономије и политички су били организовани у оквиру Јерменског милета којим је управљао Константинопољски патријархат Јерменске апостолске цркве.[4] Значајан број Јермена живео је и у западним деловима царства, а посебно у Константинопољу. Око 70 % Јермена унутар Османског царства живело је у сеоским подручјима у унутрашњости земље, углавном у тешком сиромаштву, а иако је држава свим својим грађанима гарантовала одређене слободе, Јермени као и сви остали хришћански народи сматрани су грађанима другог реда и од стране муслиманских народа погрдно су називани ђавурима или неверницима.[5][6] Према Отоманским статистичким подацима из 1878, на подручју царства је живело око 3 милиона припадника јерменске мањине, од чега око 400.000 у Константинопољу и на Балкану, око 600.000 у Малој Азији и Киликији, 670.000 у централној Анадолији и око Кајсерија, и највише у подручју Западне Јерменије, са око 1.300.000 етничких Јермена.[7] Док су Јермени који су живели у Константинопољу имали одређене бенефиције и бавили се углавном трговином,[8] њихови сународници на истоку земље су вековима били честе мете напада и изнуда суседних муслиманских народа, нарочито Курда, Турака и Черкеза.[5][9][10] Хришћани и Јевреји нису могли да сведоче на суђењима против муслимана, уколико је постојала вероватноћа да припадник муслиманске заједнице буде осуђен за неко кривично дело, нису смели да носе оружје и путују јашући на камилама и коњима. Хришћанске куће нису смеле бити више од суседних муслиманских, а верски живот је био значајно ограничен, звоњава црквених звона је била строго забрањена, а градња нових хришћанских богомоља у градовима потпуно онемогућена.[9][11]

О положају Јермена и других хришћана у руралним пределима Османског царства — британски антрополог Вилијам Ремзи — писао је крајем 1890-их следеће:

Уколико желимо да схватимо шта је неконтролисана турска власт чинила према Јерменима и Грцима, ми морамо да се осврнемо на прошлост. Истина је да није било верских прогона, али владао је неизрецив презир... Били су им попут паса и свиња; њихова хришћанска природа значила је и пљување по њима, служили су као теписи за брисање блата са ципела само ако би се њихова сенка издигла изнад једног правог Турчина. Замислите векове ропства, векове увреда и презира, векове у којима ништа што је било јерменско, ни имање, живот, породица, ништа није било свето и безбедно — хировито и ничим изазвано насиље према њима је било уобичајено — а супротстављање том насиљу значило је смрт![12]

Средином XIX века у европској јавности почиње да се посвећује већа пажња проблемима са којима се суочава хришћанска мањина унутар Османског царства, а водеће земље тог времена — Француска, Енглеска и Русија — врше притисак на Порту на спровођењу реформи које би резултирале побољшањем животних услова мањинских заједница. Османска влада под притиском споља доноси сет такозваних Танзиматских реформи чије провођење је требало да унапреди статус мањинских заједница у царству. Како је већинском муслиманском становништву била неприхватљива помисао да хришћанска мањина буде једнака њима, већина предложених реформи никада није спроведена у дело. Лош положај хришћанских мањина резултирао је крајем 1870их година бројним побунама Грка, Срба, Бугара и других хришћанских народа и јачањем њихових тежњи за обнављањем властите независности. За разлику од осталих хришћанских народа унутар царства који су у то време имали доста организован политички живот, политичка и интелектуална сцена отоманских Јермена тек почиње да се буди, па отуда и пасивност и привидна лојалност јерменске мањине према централним властима (иако су били у далеко најтежем положају). Османске власти у том периоду јерменску заједницу означавају као лојални милет (тур. millet-i sadika).[13]

Велика источна криза започета устанком у Херцеговини (1875) поново је довела до руско-турског рата (1877—1878) и уључивања великих сила у тај сукоб.[11]:36 Рат који је окончан убедљивом победом Русије резултирао је значајним територијалним губицима на истоку Османског царства, а на иницијативу тадашњег константинопољског патријарха Нерсеса II Русија је од Порте током мировних преговора тражила и висок степен аутономије за преостала јерменска подручја у царству и самим тим покретање такозваног Јерменског питања. Санстефанским миром Порта се између осталог обавезала да ће спровести реформе на јерменским подручјима.[14] На Берлинском конгресу 1878. године јерменски представници су безуспешно покушавали да од великих сила издејствују широк степен аутономије на својим подручјима на истоку Турске. На предлог Велике Британије поништен је члан 16 Санстефанског мира којим је Русија требала да буде гарант спровођења реформи на јерменским подручјима.[11]:38,39

Последица Берлинског конгреса био је значајан губитак територија на штету Османске империје, а велики број турских избеглица, такозваних мухаџира, са изгубљених подручја масовно је пресељаван на подручје Мале Азије. Долазак муџахира на подручје Анадолије додатно је погоршао ионако лош положај јерменске заједнице. Јерменски интелектуалци у дијаспори почињу да се интензивније окупљају око идеје о коначном ослобођењу од турске власти и ка стварању независне јерменске државе. Године 1882. на подручју Ерзурумске области основана је једна од првих јерменских организација чији основни циљ је била самоодбрана од све учесталијих напада суседних курдских племена и избеглих муџахира. Три године касније, 1885. основана је и прва јерменска политичка партија Арменакан (јерм. Արմենական Կուսակցութիւն) која се залагала за самоопредељење и употребу оружја у остваривању тог циља. Партија Арменакан је деловала на подручју око језера Ван. Социјалдемократска партија Гнчакјан основана 1887. залагала се за потпуно ослобођење целе историјске Јерменије и оснивање јединствене државе социјалдемократског карактера. Последња је основана Јерменска револуционарна федерација Дашнакцјутун (јерм. Հայ Յեղափոխական Դաշնակցութիւն, основана 1890. године).[15][16]

Хамидијски масакри (1894—1896)[уреди]

Главни чланак: Хамидијски масакри
Тела јерменских жртава страдалих у масакру у Ерзуруму 1895. године
Масакрирана тела јерменске деце из Ерзурума (новембар 1895)

Аутократски султан Абдул Хамид II који долази на власт 1876. одбија да спроведе обавезе које је Турска преузела потписивањем Берлинског уговора 1878. године уз образложење да Јермени не чине већину становништва ни у једној од провинција на истоку земље, те да су оптужбе за пљачке и убиства према њима извршена од стране Османлија фалсификовани и преувеличани. Уместо реформи Абдул Хамид оснива паравојну формацију Хамидије која је деловала под директном управом султана, а чинили су је муслимански курдски плаћеници који су од султана добили „одрешене руке за завођење реда међу побуњеним јерменским поданицима на истоку земље”.[10] Високи порези које је Порта наметала хришћанском делу становништва доводили су до честих побуна локалног становништва. Власт је те побуне користила као изговоре за коначни обрачун са Јерменима широм земље. На масовне протесте јерменског становништва у области око Сасуна 1894. Порта је одговорила слањем одреда Хамидија и дошло је до сукоба у којима је страдало најмање 3.000 особа.[11]:40–2 Амбасаде Француске, Русије и Британије су предложиле формирање комисије која би истражила догађаје у Сасуну, али је Порта одбила сваки вид страног уплитања.[17][18][19]

Током септембра 1895. припадници јерменске заједнице организовали су протесте у Истанбулу на којима су захтевали спровођење реформи и престанак терора. Дошло је до сукоба са полицијом у којима је побијено на десетине демонстраната, а више стотина је повређено. Уследила су масовна хапшења и убиства, не само у Истанбулу, већ широм земље. У Трабзону су локалне милиције 8. октобра живе спалиле око 1.000 јерменских грађана,[20] а слични масакри дешавали су се и у осталим градовима на истоку земље, у Дијарбакиру, Битлису, Ерзуруму, Харпуту, Сивасу и Вану. Фрустрирана равнодушношћу европских сила над злочинима против јерменског становништва почињеним на тлу Османског царства, група од 28 наоружаних револуционара из Јерменске револуционарне федерације упала је 26. августа 1896. у седиште Отоманске банке[а] у истанбулској Галати и узела за таоце особље банке. Нападачи су држали банку под опсадом 14 сати, а напустили су је након што им је тадашњи директор Едгар Венсан обећао личну заштиту. Током наредна два дана османске власти су у наводним потрагама за нападачима на банку, у рацијама широм Истанбула побиле више од 6.000 Јермена. Инцидент је наишао на велики одјек у европским и америчким новинама у којима је султан Абдул Хамид описиван као „крвави султан”, „проклети Абдул” и „велики касапин”.[21] Иако сам султан Абдул Хамид никада није директно доведен у везу са масакрима, извесно је да су паравојне јединицие Хамидија које је сам основао имале његову прећутну сагласност за своје акције.[11]:42

Тачан број убијених Јермена у погромима који су се десили између 1894. и 1896, а у историографији остали упамћени као Хамидијски масакри никада није прецизно утврђен, али према већини извора креће се између 100.000 и 300.000 убијених.[22] Немачки министар спољних послова Ернс Јах изнео је податке о 200.000 убијених и више од 50.000 протераних Јермена, док су француске дипломате износили бројке од око 250.000 убијених.[23] Према подацима немачког лутеранског мисионара Јоханеса Лепсијуса који је у време масакра служио у Турској, 88.243 особе су убијене, а више 546.000 је рањено, 2.493 јерменских градова и села је уништено, оскрнављено је и уништено 649 православних цркава и манастира, 328 цркава је претворено у џамије, а у ислам је колективно преобрађено 649 православних села.[18]

Младотурска револуција и наставак погрома над Јерменима[уреди]

Рушевине у хришћанском делу Адане након напада у априлу 1909.
Тела побијених хришћана у Адани (април 1909)

Апсолутистичка владавина султана Абдула Хамида довела је до свеопштег незадовољства у земљи, а кулминирала Младотурском револуцијом и државним ударом од 24. августа 1908. којим је султан скинут са власти и протеран у Солун. Младотурци су се залагали за оживљавање устава из 1876. и уједињење различитих нација које живе на територији Османског царства у једну јединствену нацију уједињену у оквиру централизоване парламентарне државе која би била фактор који повезује различите нације (такозвани пантуркизам).[24][25] Младотурска идеја о једнакости свих грађана унутар Царства наишла је на подршку јерменских политичких партија, а нове власти су признале Јерменима право на њихов етнички животни простор. Донети су нови закони који су уједно означили крај доминације муслимана над осталим верским групама у земљи, али је истовремено изражавана подршка досељавању мухаџира из некадашњих делова царства, а нарочито се потицало њихово насељавање у подручјима у којима су већинску популацију чинили хришћани.

Присталице свргнутог султана су у пролеће 1909. године покушале да изврше контраудар и поврате традиционалну власт. Како су јерменске политичке партије свесрдно помагале Младотурску револуцију, Јермени су се поново нашли на удару националистичких и клерикалистичких фракција, а протест против нових револуционарних власти претворио се у свеопшту хајку на Јермене и друге хришћане широм земље.[11]:68–9 У априлу 1909. у граду Адани и на целом подручју историјске регије Киликје долази до масовних погрома против Јермена у којима је према проценама страдало између 20.000 и 30.000 Јермена, и око 1.300 Асираца.[26][27][28][29] Регуларна отоманска војска која је требало да уведе ред и смири нереде, према бројним изворима, активно је учествовала у убијањима и пљачкањима јерменске популације широм Аданског вилајета.[30]

Турска 1912. доживљава потпуни пораз у Првом балканскм рату и губи чак 85 % својих територија на европском тлу. Велики број муслиманских избеглица напушта подручја Грчке, Србије, Црне Горе и Бугарске и повлачи се ка централној Анадолији. Према проценама статистичара из тог периода, у централну Анадолију се у том периоду доселило више од 850.000 мухаџира са Балкана, који су, револтирани губицима свој бес усмеравали ка хришћанским Јерменима, и према тврдњама историчара Танера Акџама одиграли кључну улогу у Геноциду над Јерменима који је уследио.[11]:86–87 Током Првог балканског рата значајан део Јермена са подручја Османског царства и даље је био лојалан османским властима, а око 8.000 јерменских добровољаца играло је значајну улогу у турској војсци у борбама на Балкану. Са друге стране, гнчакисти и дашници су активно заузимали анти-османску позицију, а у Тбилисију је основан и одред добровољаца за борбу против Турака.[18][31]

Први светски рат и Геноцид над Јерменима[уреди]

Мехмед Талат-паша као један од најистакнутијих вођа Младотурака сматра се најодговорнији за геноцид над Јерменима

Младотурска револуција из 1908. донела је значајне промене у друштвеном систему Османске империје. Ранија политичка стајалишта заснована на идејама политичког исламизма, панисламизма и османизма замењују идеје пантурцизма,[б] идеологије базиране на једнакости свих туркофоних народа невезано за подручје на ком живе. Један од најважнијих идејних твораца пантуркизма у младотурском покрету био је песник и социолог Зија Гокалп (1876—1924) на чијим идејама о јединству свих туркијских народа Турска улази у Први светски рат.[в] Идеологија која је из политичког и цивилног живота искључивала готово све оне који нису имали турско порекло није наишла на одобравање међу мањински хришћанским народима тадашње Турске, иако су многи од њих сматрали пантуркизам мањим злом од политичког исламизма. У наредним годинама идеологија пантурцизма постала је примарним видом политичког деловања Младотурака.

Нова турска власт је у свеопштем рату који је захватио европски континент средином 1914. видела идеалну прилику за остваривање својих циљева у стварању великотурске државе која би укључивала у своје границе сва подручја на којима живе припадници туркофоних народа. С тим у вези турска влада 2. августа 1914. потписује тајни споразум саНемачком, а званично ступа у рат на страни централних сила 30. октобра исте године. Примарни циљ је било ширење државне територије на истоку и стварање коридора којим би се преко Кавказа повезали са туркофоним подручјима на тлу Руске Империје. Јермени чији се животни простор налазио управо између Турске са једне и Русије са друге стране први су се нашли на удару.

Одмах по потписивању споразума са Немачком, турска власт је започела са присилним одузимањем имовине и добара (реквизиција) углавном од хришћанског становништва. Улазак Турске у рат у домаћој јавности је окарактерисан као „свети рат са племенитим циљем”. Турска већ крајем године отвара фронтове на Кавказу, код Галипоља и у правцу Персије.[11]:136[32]

Пре ступања у рат турске власти су настојале да придобију јерменске политичке партије за своје циљеве, и то не само на тлу царства, већ и на подручју руског Закавказја. С тим у вези је председник новоосноване османске специјалне организације Тешкилат-и махсуса Бехаедин Шакир присуствовао VIII. светском конгресу Јерменске револуционарне федерације у Ерзуруму (одржан од краја јула до 2. августа) на којем је од јерменских политичких партија тражио подршку за рат против Русије. Јерменима је обећано стварање јединствене аутономне области на подручју Закавказја, али под турском управом.[33] Како су са друге стране и руске власти Јерменима обећале висок степена аутономије јерменски представници су одлучили да Јермени морају да остану лојални својим владама, у зависности од подручја на којем живе.[34] На тај начин јерменски политички представници су покушали да без обзира на исход рата за себе изнађу најбоље могуће решење.

Незадовољна исходом са Конгреса из Ерзурума Отоманска влада је 16. децембра 1914. повукла такозвани „Јерменски сет реформских закона” којима је била гарантована висока аутономија за Јермене на истоку Турске.[г][35]


Масовна вешања јерменских лекара у Алепу 1916.
Јермени депортовани ка Сиријској пустињи
Јерменска мајка крај мртвог детета негде у сиријској пустињи (период између 1915. и 1919)

Свега неколико сати после потписивања тајног споразума са Немачком на целој територији Османског царства је проглашена свеопшта мобилизација војно способног становништва. Прво су мобилисани сви војно способни мушкарци старости од 20 до 45 година, а потом и они старосне доби 18—20 и 45—60 година који су у почетку служили као логистичка подршка.[36] Већ у децембру 1914. турска војска предвођена Енвер Пашом започиње опсежна војна дејства на источним границама са циљем да окружи руску Кавкаску армију и поврати територије изгубљене у Руско-турском рату 1877—1878. Међутим у бици код Сарикамиша (вођена од 24. децембра до 17. јануара) турска војска је доживела тежак пораз, а по повратку у Истанбул Енвер Паша је као кључни разлог пораза навео јерменски колаборационизам са Русима.[37][38] Дана 25. фебруара 2015. Енвер Паша, који је у то време обављао функцију Министра рата, доноси такозвану „Директиву 8682” о повећању сигурности и мерама опреза у свим војним јединицама да би се избегле потенцијалне колаборације са непријатељима. У складу са том директивом Генералштабу је наложено да изврши потпуну демилитаризацију свих етничких Јермена који су служили у отоманској армији, а оружје се одузимало и од хришћанског цивилног становништва. Директивом је чак и јерменска црква директно оптужена за сарадњу са непријатељима и за одавање државних тајни Русима. Демилитаризовани јерменски војници пребачени су у радне логоре и такозване радничке логистичке батаљоне.[39] Разоружавањем јерменских војника унутар отоманске армије спречен је сваки вид отпора јерменског становништва током депортација које су уследиле током исте године. Разоружавања су пратила пљачке и убиства, те је у периоду од новембра 1914. до априла 1915. спаљено и опљачкано између 4 и 5 хиљада јерменских села на истоку земље, а убијено је око 27.000 особа, углавном цивила.[40]

«… решили смо се више од три четвртине свих Јермена, њих готово више и да нема у Вану, Битлису и Ерзуруму. Мржња између Јермена и Турака данас је тако изражена, те је наша обавеза да то решимо. Уколико то не урадимо може доћи до одмазде и освете. »

— министар унутрашњих послова Талат-Паша америчком амбасадору Хенрију Моргенту[41][42]

Тадашњи амерички амбасадор у Турској Хенри Моргент у свом извештају те догађаје је описао као увод у потпуно уништење јерменског народа.[43]

Опсада Вана[уреди]

Јерменске избеглице у Вану током 1915. године

Након пораза у бици код Сарикамиша јерменски град Ван постаје центар од стратешког интереса, како за османску државу, тако и за Русију. Јерменска револуционарна федерација је увидевши опасност од насилних прогона током целе 1914. тајно деловала у граду и његове становнике снабдевала оружјем за самоодбрану. Након што су се јерменски добровољци под командом генерала Андраника Озанијана борили на страни Руса приликом дејстава код Сараја (19. новембар 1914) османске власти су од становника града тражиле да изруче јерменске дезертере, а такође су прекинуте и све телеграфске и телефонске везе с градом. Тадашњи управник вилајета Ван Џевдет-бег[д] је под директном командом на том подручју имао одред курдских и черкеских група које су због своје суровости често називане „кољачким батаљоном”. Џевдет-бег је 19. априла 1915. од јерменских лидера захтевао обавезну регрутацију најмање 4.000 војно способних мушкараца из града, и под кринком поштовања тадашњег османског закона о обавезној регрутацији настојао да елиминише потенцијалне одбрамбене јединице града, и на тај начин без отпора заузме град Ван.[44] Масовна убиства која су започела неколико недеља раније ескалирала су тог 19. априла када је у граду Ерџишу током само једног дана побијено више од 2,5 хиљада Јермена.[45] Већ наредног дана османска војска је започела опсаду Вана у чијој јерменској четврти је на свега једном квадратном километру у том периоду живело око 30.000 сталних становника јерменске националности и још око 15.000 јерменских избеглица из околних подручја. Османским јединицама у граду се супроставило свега око 1.500 војника наоружаних са 1.000 пиштоља и око 300 пушака. Опсада је трајала све до 23. маја када је одред руске војске под командом генерала Јуденича ушао у град.[46] Према проценама у том периоду су на подручју ванског вилајета отоманске трупе побиле и масакрирале најмање 55.000 Јермена.[47][48]

Црвена недеља[уреди]

Главни чланак: Црвена недеља

Отомански министар унутрашњих послова Талат-паша издао је 24. априла 1915. наредбу о хапшењима и депортацијама свих јерменских интелектуалаца са подручја Истанбула, са циљем да се обесхрабре будућа револуционарна деловања јерменске и осталих хришћанских мањина на истоку земље. Хапшења су започела увече истог дана, и већ у ноћи са 24. на 25. април ухапшено је између 235 и 270 најистакнутијих јерменских лидера са подручја Истанбула (хапшени су свештеници, новинари, правници, лекари, професори).[49][50] Акције хапшења у Истанбулу директно је предводио начелник градске полиције Бедри-бег.[51] Разлике у броју ухапшених варирају вероватно због чињенице да су неки од ухапшених имали иста, или слична имена. У другом таласу хапшења приведено је између 500 и 600 особа.[50][52][53][54] Истог дана дошло је и до масовних хапшења у Искендеруну и Адани. Након што су ухапшени идентификовани даље су депортовани у логоре у унутрашњости земље. Према статистичким подацима ухапшено је и депортовано у логоре укупно 2.345 припадника јерменске интелектуалне заједнице, а највећи део њих је у логорима и убијен.[55][56]

Дан када су започела ова хапшења од 1919. се обележава као дан сећања на жртве Геноцида над Јерменима. У јерменској историографији овај догађај је упамћен као „Црвена недеља” (јерм. Կարմիր կիրակի /Гармир гираги/)

Техџирски закон и масовне депортације Јермена[уреди]

Геноцид над Јерменима данас[уреди]

Ово питање је данас поново актуелно у Турској и почиње поново да заокупља европску пажњу због могућег почетка преговора са Турском о уласку у Европску унију. Питање је актуелизовао најпознатији турски писац Орхан Памук који је почетком 2005. године изјавио у једном турском недељнику да је Турска одговорна за геноцид над Јерменима у ком је побијено више милиона Јермена током последња два века. Та изјава је покренула лавину оптужби и захтева за његовим линчем у Турској, али је исто тако изазвала буру у Европској унији и поновно појачање притиска Јерменије и јерменских организација широм света за признавање постојања геноцида. Памук је због својих изјава оптужен за увреду турског имена и турске војске и изведен је на суд. Крајем децембра Памук је ослобођен оптужби за увреду турске војске, оптужбе за увреду турског имена је ослобођен 22. јануара 2006. године.

Доњи дом француског парламента је у октобру 2006. изгласао закон којим се негирање геноцида над Јерменима сматра кривичним делом.

Почетком 2007. године у Истанбул је убијен јерменски новинар Хрант Динк уредник јерменског листа „Агос“ који је јавно иступао против негирања геноцида, али и против неких настојања јерменске дијаспоре да исти искористи у политичке сврхе. Њему је више пута суђено на основу истог закона по коме је суђено и Памуку, а често се налазио на мети претњи турских националиста. Убио га је један шеснаестогодишњи турски националиста 19. јануара, а цео случај је дубоко узбуркао турску јавност и поново актуализовао причу око геноцида.

Спомен-парк у Јеревану[уреди]

24.04.2009, Цицернакаберд

Кад се 1965. обележавала 50. годишњица геноцида, јавила се замисао о постављању споменика, који је по нацртима архитеката Калашјана и Мкртчјана две године касније постављен на брду Цицернакаберд над кланцем реке Храздан. Обелиск висок 44 метра симболизује препород Јермена, а 12 блокова постављених у круг представља 12 изгубљених покрајина на подручју данашње Турске. Унутар тог круга гори вечна ватра. Од споменика води парк са зидом дугим 100 метара на којем пишу имена крајева за које се зна да су се у њима вршили покољи. На крају тог парка је 1995. године отворен мали музеј с основним подацима о догађајима, као и фотографијама немачких фотографа (турских савезника у Првом светском рату) и публикација о геноциду на разним језицима. Покрај музеја је простор где страни државници саде спомен-дрвеће.

Обележавање[уреди]

Јермени сваке године обележавају дан геноцида бројним манифестацијама. Годинама покушавају да наведу Турску на признавање овог догађаја. Примера ради, за 90. годишњицу 2005. године, на Јерменским ТВ каналима могло се видети како су у главном граду Јеревану стотине хиљада људи обишле меморијал и око вечне ватре поставили зид направљен од цвећа. Истовремено, у Лос Анђелесу, где живи велик број Јермена, протестовали су у колонама користећи панкарте.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Отоманска банка (тур. Osmanlı Bankası) основана је 1856. године и представљала је заједнички капитал француског „Paribas” и централне турске владе.
  2. Пантурцизам је политички концепт који има за циљ уједењење свих туркијских народа као и територија на којима они живе. Настао је око 1880. године међу турским интелектуалцима у тадашњој Руској Империји, са циљем културног и политичког уједињење свих Турака са простора тадашњег Османског царства, Русије, Кине, Ирана, Авганистана.
  3. Зија Гокалп је сматрао да је природно право Турске да обједини све туркојезичне народе на подручју такозваног Турана, односно „природне Турске”.
  4. Јерменски пакет реформи је био акциони план креиран од стране европских сила у периоду 1912—1914. према којем су на истоку Турске требале да буду основане две јерменске аутономне покрајине које би биле под супервизијом европских супервизора.
  5. Џевдет-бег, иначе шурјак Енвер-паше постављен је на место управника Ванског вилајета у фебруару 1915, а раније се истакао у злочинима против Јермена у Хамидијанским погромима.

Референце[уреди]

  1. 1915 declaration
  2. „That this assembly of the Association of Genocide Scholars in its conference held in Montreal, June 11—13, 1997, reaffirms that the mass murder of Armenians in Turkey in 1915 is a case of genocide which conforms to the statutes of the United Nations Convention on the Prevention and Punishment of Genocide. It further condemns the denial of the Armenian Genocide by the Turkish government and its official and unofficial agents and supporters.”. The Association of Genocide Scholars. Приступљено 20. 5. 2016. 
  3. Енциклопедија Британика: Култура и историја Јерменије:

    „Under Tigranes, Armenia ascended to a pinnacle of power unique in its history and became, albeit briefly, the strongest state in the Roman east. Extensive territories were taken from the kingdom of Parthia in Iran, which was compelled to sign a treaty of alliance. Iberia (Georgia), Albania, and Atropatene had already accepted Tigranes’ suzerainty when the Syrians, tired of anarchy, offered him their crown (83 bce). Tigranes penetrated as far south as Ptolemais (modern ʿAkko, Israel).”

  4. Sachedina, Abdulaziz Abdulhussein (2001), The Islamic Roots of Democratic Pluralism, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-513991-4 
  5. 5,0 5,1 Christians and Jews in the Ottoman Empire: The Functioning of a Plural Society | volume I | New York 1982
  6. Barsoumian (1997)
  7. Hambaryan, Azat S. (1981). "Հայաստանի սոցիալ-տնտեսական և քաղաքական դրությունը 1870-1900 թթ." [Armenia's social-economic and political situation, 1870-1900] in Հայ Ժողովրդի Պատմություն [History of the Armenian People], ed. Tsatur Aghayan et al. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, vol. 6. стр. 22.
  8. Barsoumian, Hagop (1982), "The Dual Role of the Armenian Amira Class within the Ottoman Government and the Armenian Millet (1750–1850)", in Braude, Benjamin; Lewis, Bernard, Christians and Jews in the Ottoman Empire: The Functioning of a Plural Society I, New York: Holmes & Meier
  9. 9,0 9,1 Agoston, Gabor; Alan Masters, Bruce (2010). Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. стр. 185—6. ISBN 978-1-4381-1025-7. Приступљено 15. 04. 2016. 
  10. 10,0 10,1 Balakian (2003). стр. 25,445.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 Akçam (2006)
  12. Ramsay, W.M. (1897). Impressions of Turkey during Twelve Years' Wanderings. London: Hodder and Stoughton. стр. 206—207. 
  13. Dadrian (1995)
  14. „Article 16”, Treaty of San Stefano, »As the evacuation of the Russian troops of the territory they occupy in Armenia ... might give rise to conflicts and complications detrimental to the maintenance of good relations between the two countries, the Sublime Porte engaged to carry into effect, without further delay, the improvements and reforms demanded by local requirements in the provinces inhabited by Armenians and to guarantee their security from Kurds and Circassians.« 
  15. Nalbandian, Louise (1963), The Armenian Revolutionary Movement: The Development of Armenian Political Parties through the Nineteenth Century, Berkeley: University of California Press 
  16. Libaridian (2011). стр. 82–112.
  17. Балфур (1999). стр. 696.
  18. 18,0 18,1 18,2 Hovannisian (1997). стр. 493.
  19. Melson, Robert. Revolution and Genocide: On the Origins of the Armenian Genocide and the Holocaust. стр. 59—61. 
  20. Balakian (2003). стр. 57–8.
  21. Balakian (2003). стр. 35,115.
  22. „Armenian Genocide”. history.com. History channel. 
  23. W. Charny, Israel (1999). Encyclopedia of genocide. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. стр. 718. ISBN 9780874369281. 
  24. Интернет сајт о Османском царству, Приступљено 13. 4. 2013.
  25. „Young Turk Revolution”. matrix.msu.edu. Приступљено 13. 12. 2015. 
  26. Adalian, Rouben Paul (2012). „The Armenian Genocide”. Ур.: Totten, Samuel; Parsons, William S. Century of Genocide. Routledge. стр. 117—56. ISBN 9780415871914. Приступљено 28. 08. 2013. 
  27. Adalian, Rouben Paul (2010). „Adana Massacre”. Historical Dictionary of Armenia. Scarecrow Press. стр. 70—71. ISBN 9780810874503. Приступљено 28. 08. 2013. 
  28. David Gaunt, "The Assyrian Genocide of 1915", Assyrian Genocide Research Center, 2009
  29. „30,000 Killed in massacres; Conservative estimate of victims of Turkish fanaticism in Adana Vilayet”. New York Times. 1909. 
  30. „Days of horror described; American missionary an eyewitness of murder and rapine”. New York Times. 1909. 
  31. Stephan H. Astourian. Genocidal Process: Reflections on the Armeno-Turkish Polarization // Hovannisian. The Armenian genocide: history, politics, ethics. — P. 68—69.
  32. Walker, Christopher J year =. „World War I and the Armenian Genocide”. The Armenian People from Ancient to Modern Times. II. стр. 244. 
  33. Pasdermadjian, Garegin; Torossian, Aram (1918). Why Armenia Should be Free: Armenia's Role in the Present War. Hairenik Pub. Co. стр. 45. »pp. 17 "The CUP delegates, in order to persuade the Armenians to accept this proposal, informed them also that they had already won the co-operation of the Georgians and the Tartars, as well as the mountaineers of the northern Caucasus, and therefore the non-compliance of the Armenians under such circumstances would be very stupid and fraught with danger for them on both sides of the boundary between Turkey and Russia. In spite of these promises and threats, the executive committee of the Dashnaktzoutiun (Federation) informed the Turks that the Armenians could not accept the Turkish proposal, and on their behalf advised the Turks not to participate in the present war, which would be very disastrous to the Turks themselves."« 
  34. Walker, Christopher J. „World War I and the Armenian Genocide”. The Armenian People from Ancient to Modern Times. II. стр. 244. 
  35. Karapetyan, N. V. (1981). "Հայկական բարենորոգումների խնդիրը 1912-14 թվականներին" [The Issue of the Armenian Reforms in the Years 1912-14] in Հայ Ժողովրդի Պատմություն [History of the Armenian People], eds. Tsatur Aghayan et al. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, vol. 6. стр. 520-35.
  36. Toynbee, Arnold. Armenian Atrocities: The Murder of a Nation. London: Hodder and Stoughton, (1915).
  37. Allen, William Edward David; Muratoff, Paul (2011). Caucasian Battlefields: A History of the Wars on the Turco-Caucasian Border 1828-1921. Cambridge University Press. стр. 181—2. ISBN 978-1-108-01335-2. 
  38. Balakian (2003). стр. 200.
  39. Suny, Ronald Grigor. "They Can Live in the Desert but Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide. Princeton, NJ: Princeton University Press, 2015.
  40. Balakian (2003). стр. 178.
  41. -{Suny, Göçek, Naimark. A Question of Genocide: Armenians and Turks at the End of the Ottoman Empire‎. — P. 32.
  42. Morgenthau, Henry (2004). Ambassador Morgenthau’s Story. Kessinger Publishing. стр. 221. ISBN 978-1-4191-0572-2. 
  43. Henry Morgenthau, Ambassador Morgenthau’s Story. Garden City, N.Y. (1918). стр. 302—304. «Before Armenia could be slaughtered, Armenia must be made defenseless.»
  44. Ussher (1917). стр. 233.
  45. Hovannisian (1997). стр. 251.
  46. Hinterhoff, Eugene. Persia: The Stepping Stone To India. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I. iv. стр. 153—57. 
  47. Balakian (2003). стр. 207.
  48. Morgenthau (1918). стр. 227.
  49. Shirakian, Arshavir (1976). Կտակն էր Նահատակներուն [Gdagn er Nahadagnerin] [The legacy: Memoirs of an Armenian Patriot]. translated by Shirakian, Sonia. Boston: Hairenik Association. OCLC 4836363. 
  50. 50,0 50,1 Walker, Christopher J. (1997). „World War I and the Armenian Genocide”. Ур.: Hovannisian, Richard G. The Armenian People From Ancient to Modern Times. II: Foreign Dominion to Statehood: The Fifteenth Century to the Twentieth Century. Palgrave Macmillan. стр. 252. ISBN 978-0-333-61974-2. OCLC 59862523. 
  51. Yves Ternon; Naim Bey (1989). Enquête sur la négation d'un génocide (на језику: француском). Marseille: Éditions Parenthèses. стр. 27. ISBN 978-2-86364-052-4. LCCN 90111181. 
  52. Der Yeghiayan (2002). стр. 63.
  53. Panossian, Razmik (2006). The Armenians. From Kings and Priests to Merchants and Commissars. New York: Columbia University Press. стр. 237. ISBN 978-0-231-13926-7. LCCN 2006040206. OCLC 64084873. 
  54. Bournoutian, George A. (2002). A Concise History of the Armenian People. Costa Mesa, California: Mazda. стр. 272. ISBN 978-1-56859-141-4. LCCN 2002021898. OCLC 49331952. 
  55. Dadrian, Vahakn N. (2003). The history of the Armenian genocide: ethnic conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus (6th rev. изд.). New York: Berghahn Books. стр. 221. ISBN 1-57181-666-6. 
  56. John Horne, ур. (2012). A companion to World War I (1. publ. изд.). Chichester, U.K.: Wiley-Blackwell. стр. 191. ISBN 1119968704. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]