Географија Естоније

Из Википедије, слободне енциклопедије
Географија Естоније
Relief map of Estonia.png
Топографска мапа Естоније
Континент Европа
Регион Северна Европа (Балтик)
Координате 59°26′N 24°45′E / 59.433° СГШ; 24.750° ИГД / 59.433; 24.750
Површина 45.339 km² (132.)
 — копно 95,55 %%
 — вода 4,45 %%
Дужина обале 2.551 км km
Границе Укупно: 657 км
Русија 324 км
Летонија 333 км
Највиша тачка Сур Мунамаги (318 м)
Најнижа тачка балтичка обала (0 м)
Најдужа река Виханду (162 км)
Највеће језеро Пејпус

Република Естонија је смештена у источном делу балтичког басена, на прелазу из источне у северну Европу. Обухвата територију површине 45.228 км² и по том параметру налази се на 32. месту међу европским државама, односно на 132. месту у светским оквирима. Естонији припадају и територијалне воде Балтичког мора на удаљености од 12 наутичких миља од обале (22,2 километра).[1]

Најсевернија тачка Естонија лежи на северној обали острва Вајндло на координатама 59°49′17″N 26°21′31″E / 59.82139° СГШ; 26.35861° ИГД / 59.82139; 26.35861, док је најсевернија тачка континенталног дела полуострво Пурекари на 59°40′31″N 25°41′49″E / 59.67528° СГШ; 25.69694° ИГД / 59.67528; 25.69694. Најјужнија тачка је код села Наха на летонској граници, на координатама 57°30′33″N 26°37′00″E / 57.50917° СГШ; 26.61667° ИГД / 57.50917; 26.61667. Западни екстрем налази се на острву Нотама на 58°19′20″N 21°45′51″E / 58.32222° СГШ; 21.76417° ИГД / 58.32222; 21.76417 (у континенталном делу то је рт Рамзи на 59°01′31″N 23°24′15″E / 59.02528° СГШ; 23.40417° ИГД / 59.02528; 23.40417), док је најисточнија тачка источно од града Нарве на 59°22′13″N 28°12′36″E / 59.37028° СГШ; 28.21000° ИГД / 59.37028; 28.21000. Највећа удаљеност између два локалитета крећучи се друмом износи око 400 километара. Већина острва се налази у близини континенталног дела земље, а најудаљеније је острво Рухну у Ришком заливу које је од копна удаљено 65 километара.[2]

На северу и истоку Естонија излази на обале Балтичког мора, односно на његове заливе, Фински на северу и Ришки на југозападу. Фински залив раздваја Естонију од Финске Уудаљеност између Хелсинкија и Талина износи свега 87 километара), док је централни део Балтичког мора раздваја од Шведске. Укупна дужина естонске обале, укључујући и обале балтичких острва, је 2.551 км.[1] Естонија има копнене границе на југу и истоку, у укупној дужини од 657 километара. На југу се граничи са Летонијом у дужини од 333 км, док је на истоку граница са Руском Федерацијом, односно њеним областима Псковском и Лењинградском, у дужини од 324 километара. Највећи део државне границе са Русијом има природни карактер и протеже се акваторијом Чудско-псковског језера и реком Нарвом, док је једина копнена граница на подручју Печорског рејона Псковске области. Власти Естоније сматрају Печорски рејон (територија површине 1.251 км²) делом своје територије под привременом окупацијом Русије.[3][4]

Геологија[уреди]

Кречњачке формације уз северну естонску обалу

Највећи део естонске територије граде палеозојске седименте стене прекривене нешто тањим квартарним наслагама. Палеозојске стене избијају на површину једино у приобалним подручјима и језерско-речним депресијама, на местима где је ерозија оголила површински квартарни слој. Северна обала у својој основи изграђена је од кречњачких стена и подложна је интентивној абразији. Депресије у централном делу земље настале су на контакту тврђих силурских кречњака са мекшим девонским пешчарима. Пре око 350 милиона година, крајем девона, дошло је до коначног повлачења мора са садашњег естонског копна. Море је за собом оставило песковити плато који се протеже од Финске на северу до Леоније на југу, те од Русије до Шведске. Интензивна ерозија површинских централних делова Естоније и обала Финског залива започела је пре око 65 милиона година (почетком кенозоика) и трајала је све до последње плеистоцене глације (пре око 2 милиона година). У то време Северноестонски клинт је имао висину и до 150 метара и раздвајао је северне делове кречњачког платоа од депресија којима су текле реке на подручју данашњег Финског залива.[5]

Савремени рељеф Естоније последица је деловања плеистоцених ледника. Пре око 12.000 година готово већина савремене естонске територије била је прекривена моћним леденим наслагама залеђеног Балтичког језера. Северна и западна обала Естоније је пре око 7.000 година била под водама тадашњег Литориновог мора (претходника савременог Балтичког мора). Лед који се на крају плеистоцене глацијације постепено повлачио ка северу са собом је носио знатне количине финих глина и песака са виших подручја и таложио их у низијским подручјима уз обалу. Плеистоцена глацијација је тако у потпуности изменила рељеф тог подручја. У односу на преглацијални период ниво мора је порастао за више од 100 метара и вода је прекрилаје значајна подручја која су раније била на сувом. Након топљења моћних ледених наслага тло се ослободило притиска, што је довело до постепеног издизања нивоа копна, а процес издизања и данас је уочљив у северозападном делу земље где се на годишњем нивоу тло диже за 2−3 милиметра.[5] Издизање за последицу има повећање копнене масе, а уз обалу се формирају бројна нова острвца и хриди.

Површинске квартарне наслаге формирале су се током и после последњег глацијалног процеса. Просечна дебљина глацијалних седимената на платоима северне и централне Естоније је од 2 до 3 метра, док је у јужним деловима 5−10 метара. Кречњачки платои на којима је приметно одсуство квартарних седимената − или су ти седименти пак јако танки (свега неколико центиметара) − називају се алвари.[6] Максимална дебљина квартарних седимената, која достиже и до 100 метара, приметна је у древним долинама и акумулационим моренским побрђима на крајњем југу и југоистоку.[6]

Значајан утицај на развој савременог рељефа у низијским подручјима одиграле су бројне тресаве. Прва тресетишта у Естонији настала су пре око 8.000 година, а најинтензивнији процес настанка тресета у мочварама одиграо се током последње две хиљаде година. Ниске тресаве данас прекривају око петине естонске територије.[5]

Северни део Естоније је сеизмчки активно подручје, а трусови, иако ретки, нису неуобичајена појава. Најјачи земљотрес који је погодио ову земљу десио се 25. октобра 1976. са епицентром у мору недалеко од северне обале острва Осмусар. Хипоцентар труса се налазио на дубини од 10−13 км, а магнитуда у хипоцентру износила је 4,7 степени рихтерове скале.[7] Земљотрес је изазвао мања оштећења на старијим објектима, а на неким местима је дошло и до мањег урушавања стена уз обалу. Био је то званично најјачи земљотрес икада у Естонији.[8]

Рељеф[уреди]

Водопад Валасте

Естонија обухвата северозападни део простране Источноевропске равнице и њеним рељефом доминира ниско и равно земљиште и мања узвишења моренског порекла местимично испресецана речним долинама и ујезереним депресијама.[9] Просечна надморска висина је око 50 метара и постепено расте идући од балтичких обала ка унутрашњости. Највиша тачка је брдо Сур Мунамаги (ест. Suur Munamägi) на крајњем југоистоку земље, на побрђу Ханја , које са надморском висином од 318 метара уједно представља и највишу тачку источне балтичке регије.[5]

Побрђа заузимају углавном централне, јужне и југоисточне делове земље, а њихове основе су углавном на надморским висинама од 75 до 100 метара. Побрђа су обично међусобно раздвојена дубоким депресијама којима пролазе речни токови. У зависности од деловања спољашњих сила на рељеф виших делова, естонска побрђа, у основи моренског порекла, деле се на акумулативна и ерозивна. Ерозивна побрђа су углавном доста заравњена, а њихова стеновита основа је прекривена релативно танким слојем квартарних стена. Два најтипичнија ерозивна побрђа у Естонији су Пандивере у централном делу (највиши врх је Емумаги на 166 метара) и Сакала (са највишим врхом Руту на 146 метара) у јужном делу земље.[5] Акумулативна побрђа знатно су виша, рашчлањенија и такође су прекривени нешто моћнијим квартарним седиментима. Три најзначајнија побрђа акумулативног типа су Ханја на југоистоку (где се налази и највиша тачка у земљи, брдо Сур Мунамаги са 318 метара висине), на северозападу је побрђе Отепа (енгл. Otepää, највиша тачка је брдо Куце са 217 метара), те Карула на југу (са највишом тачком Ребесејарве Торнимаги на 137 метара).[5] Виша подручја су још и друмлини[а] Садјарве (ест. Saadjärve) са висином од 144 метра, Западносаремско побрђе (54 метра) и побрђе Јихви (Jõhvi; 81 метар).[5]

У виша подручја убрајају се и леднички платои који се налазе у северном делу земље, а најупечатљивији су платои Харју и Виру. Оба платоа су од обале Финског залива одвојена стрмом ескарпом балтичког клифа (или глинта) и леже на надморским висинама између 30 и 70 метара. Равна и једнолична површина платоа је местимично пресечена речним долинама и крашким удубљењима. Плато Харју је услед интензивне ерозије рашчлањен на неколико мањих платоа (Томпеа и Вијмси код Талина и архипелаг Пакри). С друге стране природни рељеф платоа Виру је модификован вештачким путем услед експлоатације уљних шкриљаца, одлагања јаловине и пепела. У јужном делу налази се плато Уганди (висине 40−100 метара) изграђен од пешчара и рашчлањен древним долинама. Нешто виша подручја су и Средњоестонска равница (60−80 метара) и Корвема (Kõrvemaa; 50−90 метара висине)

Низијска подручја распрострањена су уз обале Балтичког мора, Чудско-псковског језера и језера Вирцјарв (Võrtsjärv). Надморска висина је ту испод 50 метара, а терен је често плављен. Низије заузимају око половине естонске територије, а најпространије се налазе у северозападним и западним деловима земље. Највеће низијско подручје је Западноестонска низија која представља ниско и замочварено подручје са ког се местимично издижу кречњачка узвишења висине до 20 метара (Кирбла, Михкли Салумаги, Салевере Салумаги и други).[5] Јужније уз обале Ришког залива је Парнска низија, такође мочварно подручје у чијој основи се налазе девонски пешчари. Од мора је одвојена високим пешчаним динама које се пружају уз обале Ришког залива.[5]

Западноестонска низија се даље на западу наставља на острва западноестонског архипелага чијим рељефом доминирају ниска и равна подручја максималне висине до 20 метара. Надморска висина на острвима постепено расте идући ка западу, а посебно долази до изражаја на западу Сареме и на полуострву Сирве на Хијуми. Дуж северне обале Сареме и острва Муху протеђе се до 21 метра високи Панга клиф.

Већим делом северне обале простире се уска Северноестонска приобална равница, стешњена између вода Финског залива на северу и Балтичког клинта на југу. Ширина овог подручја варира од неколико метара до двадесетак километара, и на том делу обале налазе се бројна мања полуострва, заливи и острва. Уз северне и западне обале Чудско-псковског језера (на естонском се то језеро назива Пејпси) такође се налазе ниске и мочварне равнице, а исти карактер има и депресија уз језеро Вирцјарв (Вирцјарвска низија, у јужном делу земље). Уз северну обалу Чудског језера је низија Алутагусе, док је западно Пејпска приобална низија.[5]

Депресије и долине такође представљају значајне облике рељефа у јужном делу земље и стешњене су између нешто виших побрђа која међусобно раздвајају. Долина реке Валге (висина 40−80 метара) раздваја побрђе Сакала са једне од Каруле и Отепа са друге стране. Долина Валге на североистоку се наставља на долину Вајке-Емајоги која се даље пружа све до Псковског језера. Између Ханје и Каруле се налазе долине Виру и Харгла (висине 70−100 метара).

Сателитски снимак Естоније 
Обала острва Осмусар 
Под тресавама је 2.549 км² (или 5,6% ) естонског копна[10] 
Под шумама је 50 % површина. 
Најдужа дрвена стаза кроз тресаву има дужину од 627 км.[11] 

Балтички клинт који се простире уз северну обалу Естоније представља једну од најдужих ерозивних ескарпи у целој Северној Европи (простире се од Оландских острва до језера Ладога). У северозападним и североисточним деловима Балтички клинт има карактер ерозивног клифа и излази на обале Финског залива. Највиши део Естонског клифа налази се код Онтике и висок је 56 метара.

Балтичка обала и острва[уреди]

Стара традицонална кућа на острву Абрука
Поглед из авиона на острва Пакри

На северу и западу Естонија излази на обале Балтичког мора, односно на обале његових залива, Финског на северу и Ришког на југозападу. Укупна дужина морских обала континенталног дела Естоније је 1.242 км, а рачунајући и острва естонска балтичка обала дугачка је 2.551 километар.[1] Најдужу обалу међу острвима има острво Сарема са 854 километра.[1]

Естонска обала је доста разуђена и препуна је малих и плитких залива и полуострва. Уз обалу се налазе бројна стеновита острвца и гребени, а море је дуж целе естонске обале релативно плитко. Најплићи део је подручје Хијуског плићака који се налази на око 15 километара северозападно од Хијуме, а где дубина мора на појединим местима достиже свега 1 метар.[1] Највеће дубине унутар естонских територијалних вода су у Финском заливу, где дубине достижу до 100 метара, док је максимална дубина Ришког залива 50−60 метара. Ришки залив је на северу преко плитког пролаза Вајнамери (Väinameri), површине 2.200 км², повезан са Финским заливом. Балтичко море се одликује јако малим плимним таласима чија је просечна висина око 10 центиметара. Просечна висина валова је 1−2 метра, док највиши валови настају за време јаких олуја и њихова висина се креће до 10 метара на отвореном мору, око 6 метара у Финском и 3−4 метра у Ришком заливу.[1] Највећи заливи су Нарвски и Талински у Финском, те Парнски у Ришком заливу.

Естонији припада укупно 2.355 острва, рачунајући и балтичка и језерска острва. Највећа група острва, налази се западно од западне обале земље и северно од Ришког залива, а реч је Западноестонском архипелагу.

Западноестонска острва од копна раздваја уски и плитки Вајнамерски пролаз. Укупна површина архипелага је око 4.000 км², а чини га око 500 острва.[12] Углавном је реч о мањим острвима често занемарљиве површине, а свега 5 острва у овом архипелагу има површину већу од 10 км². Површином највеће естонско острво је острво Сарема, које је са површином од 2.672 км² четврто по величини острво у Балтичком мору (после Селанда, Готланда и Фина). Сарема је релативно ниско и равно острво, а једино је нешто издигнутији његов крајњи западни део где се налази моренско Западносаремско побрђе максималне висине до 54 метра.[13] Друго по величини острво у архипелагу је Хијума са површином од 989 км². Хијума је нешто виша у поређењу са Саремом, а на највишој тачки на острву, брду Кипу на 67 метара висине, налази се најстарији естонски светионик. Знатније површине имају још и острва Муху (198 км²), Вормси (93 км²) и Касари (19,3 км²).[14]

Највећа острва у Ришком заливу су Кихну (16,4 км²) у источном делу, Рухну (11,4 км²) у централном и Абрука (8,78 км²) у северном делу залива (јужно од јужне обале Сареме).[14]

У Финском заливу се налази око стотињак острва која територијално припадају Естонији, а већина њих се налази готово уз саму обалу. Најсеверније међу њима је острво Вајндло са површином од свега око 6 хектара, а од обале су нешто даља још и острва Кери (површине 3 ха) и Ухтју (10 ха). највећа острва у овом делу естонске акваторије су Најсар (18,6 км²) северно од Талина, те архипелаг Пакри који чине два острва укупне површине 24,7 км² (Сур Пакри са 11,6 км² и Вајке Пакри са 12,9 км²). Већа острва у заливу су још Прангли (6,44 км²), Осмусар (4,69 км²) и Аегна (2,9 км²). Острво Осмусар представља најзападнију тачку Финског залива.[15]

Највеће језерско острво је острво Пијрисар (површине 7,85 км²) које се налази у јужном делу језера Пејпус.

Панорамски поглед на полуострво Сорве, на југозападу Сареме.

Хидрографија[уреди]

Водопад на реци Нарви
Језеро Илемисте јужно од Талина

Једна од основних одлика Естоније је веома разноврсна хидрографска мрежа на чији настанак су деловали климатски фактори и рељеф. Укупна годишња количина падавина је знатно виша од процента губљења воде услед испаравања, а остатак воде (200−300 мм годишње) са копна ка океану отиче путем бројних мањих водотока. Цела територија Естонија одводњава се ка балтичком басену преко 4 сливна подручја:[16]

Најважнија развођа у земљи су побрђа Пандивере и Сакала са којих реке теку у сва три правца. Територијом Естоније теку бројне реке, а заједничка одлика свих њих је доста кратак ток и низак ниво воде (изузев у пролеће када се топи снег и током влажнијих лета када су поплаве редовна појава). Свега 10 река има дужину тока изнад 100 километара, а већина њих тече у смеру језера Пејпси. Река са најдужим током у Естонији је Виханду (притока језера Ламијарв) са током од 162 километра.[16] Река са највећим протоком у Естонији је Нарва (дужина тока је 77 км) чији просечан проток у зони ушћа износи 370 м³/с. Нарва је једина отока језера Пејпси. Река Емајиги повезује два највећа естонска језера, Пејпси и Вирцјарв, а уједно је једина естонска река која је пловна целом дужином свог тока (од 101 км). Најдужа река у централном и западном делу земље, и друга по дужини тока је Парну са током од 144 километра. Реке Ахја и Виханду, које теку јужним делом земље, познате су по својим дубоким и питорескним кањонима омеђеним девонским пешчарима. Вода из река се неретко користи за снабдевање великх градова пијаћом водом, а типичан пример таквог облика водопривреде је река Пирита (105 км) чије воде су преусмерене у језеро Илемисте (површине 9,436 км²) из ког се престоница Талин снабдева водом. По дужини тока још се издвајају реке Пилцама (135 км), Педја (122 км), Кејла (116 км), Касари (112 км), Пјуса (109 км) и Навести (100 километара).[16]

На територији Естоније налази се око 1.200 природних језера чија површина је већа од 1 хектара. Унутрашње воде заузимају око 2.840 км².[16] Језера покривају око 4,7 % државне територије Естоније, и неравномерно су распоређена по њеној територији. Највећи део језерских басена формиран је као последица топљења континенталног леда у последњем постглацијалном периоду. Већина језера налази се у побрђима на југу и југоистоку земље, у низији Алутагусе, те у резервату природе Пихја Кирвема (Põhja-Kõrvemaa) на северу земље. На западним острвима налазе се бројна мања приобална језера која су настала услед издизања копна, а највеће међу њима је језеро Мулуту Сурлахт у јужном делу Сареме (површина му варира од 14,4 км² до 30 км²). Занимљиво је да је вода код већине острвских језера слана. Многобројна мања језера налазе се у тресавама на западу земље, а таквих водених базена има преко 20.000 али су толико малих површина да се и не сматрају језерима. Свега 42 језера имају површину већу од 1 км², док само 20 језера има дубину већу од 20 метара. Најдубље је језеро Рјуге Сурјарв (Rõuge Suurjärv ) са дубином од 38 метара.[16]

Највећа језерска површина у Естонији налази се на западу земље, а реч је о Чудско-псковском језерском систему са укупном површином од 3.555 км², од чега Естонији припада 1.570 км² или 44% акваторије. Овај језерски систем чине три међусобно повезана језера - Пејпси (Чудско језеро) је на северу (2.610 км²), Ламијарв (Топло језеро) у средини (235 км²) и Пихква (Псковско језеро) на југу (710 км²). Највећи водостај у језеру је у пролеће, у време топљења снега, и у том периоду ниво воде у језеру се повећа за више од 1 метра и плави околно ниско земљиште, а површина језера се повећа за додатних до 780 км². Најнижи водостај је током октобра месеца. Језеро је обично под ледом од краја новембра па до краја марта, а просечна дебљина леда је од 50 до 60 цм.[17] Највеће језеро на побрђу Отепа је језеро Пихајарв (Pühajärv) са површином од око 3 км² и максималном дубином до 8,5 метара (из језера отиче река Вајке Емајоги).[18] У централном делу земље налази се језеро Вирцјарв које са површином од 270 км² представља друго по величини естонско језеро.[16] Већа језера су још и Садјарв (7,08 км²), Вагула (5,187 км²), Вејсјарв (4,8 км²) и друга.

На територији Естоније данас постоји око 150 вештачких језера која су настала преграђивањем речних корита или наливањем природних депресија у земљи. Највеће вештачко језеро је Нарвско језеро на реци Нарви које Естонија дели са Русијом. Од укупно 200 км² његове површине на тлу Естоније се налази 40 км².[16][17]

Естонија је позната по бројним изворима, а према званичним подацима регистровано је њих око 5 хиљада (иако су већина њих јако мали ипривремено активни). Неки од најлепших и водом најиздашнијих извора су Росна Алику, Есна, Пранди, Варангу и Симуна.

Мапа тока реке Емајиги (лево је језеро Вирцјарв, десно језеро Пејпси)

Клима[уреди]

У климатском погледу Естонија је смештена у прелазној зони између благе морске и оштрије континенталне климе, а значајан утицај на климу имају влажне ваздушне масе са Атлантика које у ово подручје продиру преко Балтичког мора. Продори хладних и влажних ваздушних маса са Арктика су редовна појава током зиме и пролећних месеци.

Због свега тога Естонија има нешто више температуре у поређењу са континенталнијим подручјима на истој географској ширини. Због велике географске ширине велике су разлике у дужини дана у зимском и летњем периоду. Најдужи дан је за време летњег солстиција и тада је дужина обданице 18 сати и 40 минута, док је најкраћа обданица за време зимског солстиција и траје свега 6 сати и 2 минута.[19] Просечан број сунчаних сати на годишњем нивоу варира од 1.600 до 1.900, а инсолација је нешто виша у приобалном делу и на острвима.

Захваљујући утицајима са Балтика подручја уз обалу и острва у току зиме имају знатно блажу климу, а идући ка унутрашњости клима постаје све оштрија. Тако су просечне јануарске температуре ваздуха у западном делу земље од –2º до –4ºC, док су у истом периоду у унутрашњости темпертауре крећу од –6º до –7ºC. Најхладнији месец је фебруар.[19] У пролеће копно се пак много брже загрејава, те је ситуација обрнута и приобална подручја су знатно свежија, те је копно за око 3,5ºC топлије. Температуре током лета су приближне у целој земљи и крећу се у просеку између 16,0ºC и 17.4ºC.[19] Просечне температуре ваздуха на годишњем нивоу крећу се од 4,3ºC до 6,5ºC. Апсолутна максимална температура ваздуха измерена је 11. августа 1992. у Вируу и износила је 35,6ºC, док је апсолутно најнижа температура од –43,5ºC измерна 17. јануара 1940. у Јигеви.[19]

Просечна брзина ветрова у унутрашњим деловима земље је око 4 м/с, а на отвореном мору и у приобалном делу око 6 м/с. Олујни ветрови јачина изнад 15 м/с су ретки у унутрашњости, док у приобалним деловима земље овакви ветрови дувају од 30 до 15 дана годишње. Доминирају западни ветрови. Естонија се налази у зони доста влажне климе, те је влажност ваздуха доста висока током целе године и креће се у вредностима од 80 до 83%.[19] Влажност ваздуха је највиша током зимских месеци, а најнижа у мају када износи око 70%. Просечна годишња сума падавина варира од 550 до 800 милиметара, а највише падавина се излучи у унутрашњим деловима земље, посебно на побрђима. Апсолутни максимум количине падавина на годишњем нивоу је 1.157 мм, на месечном ннивоу 351 мм, а на дневном 148 милиметара.[19] Снежни покривач је редовна појава током зимских месеци, и задржава се од 75 до 135 дана.[19]

Током зимских месеци ледени покривач се формира дуж обала, обично крајем октобра и почетком новембра, а отопи се до краја априла. Максималне температуре морске воде у летњим месецима крећу се од 16° до 17 °C на улазу у Фински залив, па до 18° и 19 °C у ивичним деловима мора.[1]

Вегетациони период траје од 180 до 195 дана, док је период без мраза између 110 и 190 дана.

Живи свет и екологија[уреди]

мешовите шуме у долини Алутагусе
Четинарске шуме уз северну обалу Хијуме

Територија Естоније налази се на самој граници између источноевропске и средњоевропске фитогегографске области, што за последицу има доста велико флористичко богатство. На овом подручју егзистира 538 врста и подврста васкуларних биљака (или око 35 % од укупног броја европских таксона).[20] Од тог броја у земљи су регистрована 83 ендемска таксона.[20] Аутохтона флора је знатно обогаћена вештачким путем, превасходно захваљујући људској активности. На тлу Естоније је такође регистровано постојање око 2.500 врста алги и око 680 врста лишајева и маховина.[20]

Естонија се налази у северном делу зоне мешовитих шума умерених подручја, а под шумама је готово половина укупне државне територије. Најдоминантније врсте дрвећа су храст лужњак, смрча, јасен, брест, бреза, јасика, бор, а у мочварним подручјима црна јова.[21] Бројне ливаде које се простиру широм земље углавном су последица људске активности и развиле су се на крчевинама где су некада расле густе шуме.

Тресаве заузимају скоро четвртину државне територије и углавном су раширене у западном и северозападном делу, те на острвима. Најраширеније су високе тресаве у којима се током хиљада година наталожио доста дебео слој тресета. У овим мочварама доминантне су маховине из рода Sphagnales које захваљујући својим апсорпционим способностима одржавају стабилан ниво воде у мочварним пределима. Поред маховина у овим мочварама расту и јестиве морошке, те Rhododendron tomentosum и друге патуљасте врсте. У нижим врстама доминантније су траве и шаш. Мочварна подручја постепено прелазе у борове шуме.[22]

Најбројнија биљна заједница на тлу Естоније су гљиве којих укупно има регистровано око 4.500 различитих врста, од чега се око 60 врста сматра јестивим.[23]

Животињско царство чине 64 врсте сисара, 329 врста птица, 65 врста риба, 11 врста водоземаца, 5 врста гмизаваца и око 15.000 врста инсеката.[24] Међу копненим сисарима својом бројношћу се издвајају мрки медведи, вукови и рисови, а некада јако раширена и бројна европска видра вероватно је изумрла на овом простору.[24] Ондатра, ракун, америчка видрица су вештачким путем насељени на ово подручје.

Од укупно 329 врста птица њих 206 је стално настањено на том подручју, док 38 врста чине арктичке птице селице. У последње време приметан је велики раст популације галебова и корморана, док се популација дивљих патака и других птица мочварица значајно смањује. У шумама највише има зеба и царића.

Ихтиофауну чини 65 врста, а због доста ниске стопе салинитета приобалних подручја Балтичког мора, не постоји нека драстична разлика између морских и слатководних врста. Најтипичнији представници маринске ихтиофауне су балтичке харинге. Постоје две под врсте риба у језеру Пејпси које се сматрају ендемским врстама, а реч је о зракоперкама врсте Coregonus lavaretus и Osmerus eperlanus. Од слатководних риба, некада најраширеније врсте попут сомова и буцова данас су на рубу изумирања, а такође је и популација лососа достигла критични ниво.[24] На тлу Естоније обитавају и две врсте змија, и то поскоци и водене змије.

Пејзаж у резервату природе Алам Педја

Као највећи загађивачи ваздуха у Естонији сматрају се две термоелектране у Нарви које као погонско гориво користе нафту из уљних шкриљаца чијим сагоревањем се ствара и до 4,5 милиона тона јако алкалног пепела (на годишњем нивоу).[25] Ове електране учествују у укупном загађењу ваздуха у земљи са чак 75 %. Експлоатација и прерада уљних шкриљаца има веома негативан утицај на животну средину, посебно у подручјима на североистоку земље. Досадашња експлоатација довела је до стварања око 370 милиона тона чврстог рударског отпада, од чега око 200 милиона тона чини пепео, док остатак чине нуспродукти рударства.[26] Европска Унија класикује отпад настао прерадом уљних шкриљаца као високо токсичан и опасан.[27] Велику еколошку опасност представља и око 1.200 тона осиромашеног уранијума и око 750 тона торијума нагомиланог у резервоару на месту некадашњег комбината за обогаћивање уранијума, недалеко од града Силамае. Велики проблем је и истрошено нуклеарно гориво из некадашњих совјетских нуклеарних реактора код варошице Палдиски.

Заштићена природна подручја[уреди]

Статус заштићених природних подручја у Естонији правно је регулисан „Законом о заштити природе” (ест. Looduskaitseseadus) који је званично усвојен у националном парламенту 21. априла 2004, а ступио на снагу 10. маја исте године.[28][29] У зависности од значаја одређеног подручја, заштићене територије се деле у три категорије:

  • национални паркови (ест. rahvuspark; има их укупно 5);
  • резервати природе (ест. looduskaitseala; има их укупно 144) и
  • паркови природе (ест. maastikukaitseala; укупно 151 локалитет).

Укупно је под заштитом државе чак 18,1 % од укупне државне територије.[30]

Национали паркови Естоније се налазе под строгом заштитом државе и у њима је забрањена свака активност која може довести до промене природне равнотеже. Списак националних паркова налази се у табели испод.

Положај националних паркова у Естонији
Парк Основан Површина
км²
Слика
Национални парк Карула 1993. 123 Karula RP2.JPG
Национални парк Лахема 1971. 720 EE-Lahemaa-Bagno Viru.jpg
Национални парк Сома 1993. 359 Raudna jõgi-masterplaan-2008.jpg
Национални парк Вилсанди 1993. 238 SoegininaPank062911.jpg
Национални парк Матсалу 2004. 486,1 Matsalu view.jpg

Административна подела[уреди]

Хијума Ланема Сарема Харјума Лане-Вирума Ида-Вирума Раплама Парнума Јарвама Виљандима Јигевама Тартума Валгама Пилвама ВирумаОкрузи Естоније
О слици

Република Естонија административно је подељена на 15 округа, односно маконада (ест. maakond, maakonnad). У писаним изворима маконаде се по први пут помињу у Хроникама Хенрија Ливонског као естонске државице које су постојале током 13. века и северних крсташких ратова.

Сваки округ има своју владу (ест. Maavalitsus) на чијем челу се налази начелник (ест. Maavanem) који представља националну власт на локалу. Начелнике округа бира Влада Естоније на период од 5 година. Границе између округа промењене су након што је Естонија прогласила независност 1991. године, најзначајнија промена је успостављање округа Валгама од делова округа Вирума, Тартума и Виљандима.

Некадашњи округ Петсама након Другог светског рата прикључен је Русији и данас је административно уређен као Печорски рејон Псковске области. Окрузи као административне јединице највишег нивоа поново су успостављени 1. јануара 1990. године и поклапали су се са границама некадашњих совјетских рејона унутар Естонске ССР.

Сваки округ је даље подељен на општине (omavalitsus) које представљају другостепени административни ниво. Општина има укупно 226 (по подацима из 2013), а деле се на градске (linn; 33 општине) и руралне (vald; њих 193).[31] Свака општина ужива одређен степен аутономије у односу на централну власт и има своје органе власти. У границама општина може да се налази једно или више градских или сеоских насеља. Две трећине општина имају мање од 3.000 становника. највећа општина је Талин са око 400.000 становника, док најмања општина Рухну има свега 97 становника.

Град Талин административно је подељен на 8 градских округа (linnaosa), а сваки од округа има своју извршну власт.

Мапа Естоније са окрузима, општинама и границама насељених места
Списак округа Естоније[32] (подаци су од 31. децембра 2011. год.)
Округ Главни град Површина
у км2
Становника Густина
насељености
Et-Harju maakond-coa.svg Харјума (Harjumaa) Талин 4.333 552.643 127,5
Hiiumaa vapp.svg Хијума (Hiiumaa) Кардла 989 8.470 8,6
Ida-Virumaa vapp.svg Ида-Вирума (Ida-Virumaa) Јихви 3.364 149.244 44,4
Jõgevamaa vapp.svg Јигевама (Jõgevamaa) Јигева 2.604 31.398 12,1
Et-Järva maakond-coa.svg Јарвама (Järvamaa) Паиде 2.623 30.553 11,6
Läänemaa vapp.svg Ланема (Läänemaa) Хапсалу 2.383 24.184 10,1
Lääne-Virumaa vapp.svg Лане-Вирума (Lääne-Virumaa) Раквере 3.627 59.861 16,5
Põlvamaa vapp.svg Пилвама (Põlvamaa) Пилва 2.165 27.452 12,7
Et-Pärnu maakond-coa.svg Парнума (Pärnumaa) Парну 4.807 82.584 17,2
Raplamaa vapp.svg Раплама (Raplamaa) Рапла 2.980 34.905 11,7
Saaremaa vapp.svg Сарема (Saaremaa) Куресаре 2.673 31.344 11,7
Tartumaa vapp.svg Тартума (Tartumaa) Тарту 2.993 150.287 50,2
Valgamaa vapp.svg Валгама (Valgamaa) Валга 2.044 30.158 14,8
Viljandimaa vapp.svg Виљандима (Viljandimaa) Виљанди 3.422 47.594 13,9
Võrumaa vapp.svg Вирума (Võrumaa) Виру 2.305 33.439 14,5

Градови[уреди]

Главни чланак: Градови у Естонији

Естонија је високо урбанизована земља и око 70 % од њене укупне популације живи у градским центрима. У држави званично постоји 47 градских насеља, те 10 насеља у рангу варошица. Сва градска насеља називају се званично linn. Главни и највећи град у земљи је Талин који је уједно и једини град са више од 100.000 становника. Остали важнији регионални центри су још и Тарту, Нарва, Парну и Кохтла-Јарве.

Градска насеља у Естонију почињу да се развијају у 13. веку, и настајала су углавном око немачких утврђења у приобалним подручјима и на обалама река. Први градови који се помињу у историјским изворима били су Тарту (1030), Талин (1248; односно 1154. под именом Коливан), Нарва (1256), Парну (1265), Хапсалу (1279), Виљанди (1283) и Паиде (1291. године).[33]

Списак највећих градове Естоније са националним уделом Естонаца и Руса (на дан 31. децембра 2011)[34]
Град Округ Становника  % Естонаца  % Руса
Талин
Талин
Tartu
Тарту
Narva Hermanni linnus 2006.jpg
Нарва
1. Талин (Tallinn) Харјума 393.222 55,3% 36,8%
2. Тарту (Tartu) Тартума 97.600 81,7% 14,7%
3. Нарва (Narva) Ида-Вирума 58.663 5,2% 87,7%
4. Парну (Pärnu) Парнума 39.728 83,1% 12,8%
5. Кохтла-Јарве (Kohtla-Järve) Ида-Вирума 37.201 16,1% 73,9%
6. Марду (Maardu) Харјума 17.524 24,8% 61,9%
7. Виљанди (Viljandi) Виљандима 17.473 94,1% 3,7%
8. Раквере (Rakvere) Лане-Вирума 15.264 88,1% 9,0%
9. Силамае (Sillamäe) Ида-Вирума 14.252 4,8% 87,5%
10. Куресаре (Kuressaare) Сарема 13.166 97,7% 1,2%
11. Виру (Võru) Вирума 12.667 92,0% 6,3%
12. Валга (Valga) Валгама 12.261 64,3% 26,3%
13. Јихви (Jõhvi) Ида-Вирума 10.775 34,5% 55,7%
14. Хапсалу (Haapsalu) Ланема 10.251 82,0% 13,9%
15. Кеила (Keila) Харјума 9.763 84,9% 11,0%
16. Паиде (Paide) Јарвама 8.228 92,4% 4,3%


Према подацима из 2002. на подручју Естоније постојало је 4.430 села.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „General overview of Estonian nature - The Baltic Sea”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 29. 1. 2017. 
  2. „General overview of Estonian nature - Location”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 27. 1. 2017. 
  3. „Russia spurns Estonia border deal”. BBC News. 27. 6. 2005. Приступљено 24. 8. 2012. 
  4. Socor, Vladimir. „Russia cancels border treaty, assails Estonia”. The Jameston Foundation. Приступљено 24. 8. 2012. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 5,8 5,9 „General overview of Estonian nature - Topography”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 27. 1. 2017. 
  6. 6,0 6,1 „General overview of Estonian nature - The Quaternary cover and soil cover”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 28. 1. 2017. 
  7. Estonian Academy of Science (2005). Proceedings of the Estonian Academy of Sciences, Geology. Estonian Academy Publishers. 
  8. Koeberl, Christian; Martínez, Francisca C.-Ruiz (2003). Impact Markers in the Stratigraphic Record. Springer Science & Business Media. стр. 345. ISBN 978-3-540-00630-5. 
  9. Детаљнија топографска мапа Естоније
  10. Estonian Mires Inventory Compiled by Jaanus Paal and Eerik Leibak. Estonian Fund for Nature. Tartu, 2011 Archived 10 July 2014[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  11. „Hiking Route: Aegviidu-Ähijärve 672 km – Loodusega koos RMK”. Loodusega Koos. Приступљено 27. 3. 2015. 
  12. „West Estonian Archipelago”. UNESCO. Приступљено 16. 6. 2016. 
  13. „Estonian nature by regions - Saaremaa”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 30. 1. 2017. 
  14. 14,0 14,1 „Estonian nature by regions - The islands in the Väinameri Sea and the Gulf of Riga”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 30. 1. 2017. 
  15. „Estonian nature by regions - The islands of the Gulf of Finland”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 30. 1. 2017. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 „General overview of Estonian nature - The hydrographic network”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 28. 1. 2017. 
  17. 17,0 17,1 „Lake Peipsi and Narva River”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 31. 1. 2017. 
  18. „Uplands and depressions of South Estonia − The Otepää Upland”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 31. 1. 2017. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 19,5 19,6 „General overview of Estonian nature - Climate”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 31. 1. 2017. 
  20. 20,0 20,1 20,2 „General overview of Estonian nature - Flora”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 4. 2. 2017. 
  21. „General overview of Estonian nature - Forests”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 4. 2. 2017. 
  22. „General overview of Estonian nature - Flora and fauna/Peatlands”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 4. 2. 2017. 
  23. „General overview of Estonian nature - Flora and fauna/Fungi”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 4. 2. 2017. 
  24. 24,0 24,1 24,2 „General overview of Estonian nature - Flora and fauna/Fauna”. Encyclopedia Estonica & Eesti Instituut. Приступљено 4. 2. 2017. 
  25. „EBRD project summary document - Estonia: Narva Power. Environmental Issues Associated with Narva Power Plants. Executive Summary” (PDF). European Bank for Reconstruction and Development. 15. 5. 2002. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 9. 2007. Приступљено 23. 10. 2007. 
  26. Kahru, A.; Põllumaa, L. (2006). "Environmental hazard of the waste streams of Estonian oil shale industry: an ecotoxicological review" (PDF). Oil Shale. A Scientific-Technical Journal. Estonian Academy Publishers. 23 (1): 53–93. ISSN 0208-189X. Retrieved 2007-09-02.
  27. Raukas, Anto; Punning, Jaan-Mati (2009). "Environmental problems in the Estonian oil shale industry" (PDF). Energy and Environmental Science. Royal Society of Chemistry (2): 723–728. doi:10.1039/B819315K. ISSN 1754-5692. Retrieved 2014-04-13.
  28. „Nature Conservation Act”. legaltext.ee. Приступљено 2. 10. 2007. 
  29. „Looduskaitseseadus”. Elektrooniline Riigi Teataja. Приступљено 2. 10. 2007. 
  30. Berit-Helena Lano (19. 12. 2013). „Valitsus kiitis heaks nelja looduskaitseala kaitse-eeskirjad” (на језику: Estonian). Estonian Ministry of Environment. Приступљено 22. 4. 2014. 
  31. „Kohalik omavalitsus haldussüsteemis” (на језику: Estonian). Estonian Ministry of Internal Affairs. Приступљено 9. 3. 2013. 
  32. „Population by sex, ethnic nationality and county, 1 January”. stat.ee. Statistics Estonia. 31. 12. 2011. Приступљено 18. 10. 2009. 
  33. „Towns and urbanisation”. Encyclopedia Estonica. Eesti Instituut. Приступљено 11. 2. 2017. 
  34. Rahvastiku paiknemine ja soo-vanusjaotus Statistikaamet

Спољашње везе[уреди]


Грешка цитата: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>, или затварајући </ref> недостаје