Географија Кеније
Географија Кеније је разнолика и варира између 47 округа земље. Кенија има обалу на Индијском океану, која садржи мочваре источноафричких мангрова. У унутрашњости су широке равнице и бројна брда. Кенија се граничи са Јужним Суданом на северозападу, Угандом на западу, Сомалијом на истоку, Танзанијом на југу и Етиопијом на северу.
Централну и западну Кенију карактерише Кенијска раседна долина и централна провинција са највишом планином, планином Кенија и планином Елгон на граници између Кеније и Уганде. Шума Какамега у западној Кенији је остатак источне афричке прашуме. Много већа је шума Мау, највећи шумски комплекс у источној Африци.
Географија[уреди | уреди извор]
Локација[уреди | уреди извор]
- Источна Африка на обали Индијског океана између Сомалије и Танзаније
- Географске координате :1° 00′ N 38° 00′ E / 1.000° С; 38.000° И
Подручје[уреди | уреди извор]
- Укупно: 582.650,2 км²
- Земљиште: 569.140 км²
- Вода: 11.227 км²
Границе земљишта[уреди | уреди извор]
- Укупно: 3.457 км
- Дужина граница са околним државама: Етиопија 867 км, Сомалија 684 км, Јужни Судан 317 км, Танзанија 775 км, Уганда 814 км [1]
Обала[уреди | уреди извор]
- 536 км дуж Индијског океана.
Поморска права[уреди | уреди извор]
- Територијално море: 12 nmi (22,2 km; 13,8 mi)
- Искључива економска зона: 116.942 км² и 200 nmi (370,4 km; 230,2 mi)
- Континентални појас: 200 м дубине или до дубине експлоатације
Геологија[уреди | уреди извор]
Већи део западне две трећине земље састоји се од плиоценско - плеистоценских магматских стена наталожених на прекамбријумским основним стенама. [2] Југоисточни угао земље прекривен је седиментима Кару система од перма до касног тријаса и траком седимената из доба јуре дуж обале у области Момбасе. [2] Корито Анза је јурски расцеп који се протеже правцем СЗ-ЈИ од обале Индијског океана до Судана северозападно од језера Туркана. Анза рифт је резултат распада Гондване. [2] [3]
Клима[уреди | уреди извор]
Клима Кеније варира у зависности од локације, од углавном хладне сваког дана, до увек топле/вруће. [4] [5] Клима дуж обале је тропска. То значи да су падавине и температуре више током целе године. У приморским градовима, Момбаси, Ламу и Малиндију, ваздух се мења из хладног у врућ, скоро сваки дан. [5]
Што је даље унутар Кеније, клима постаје сушнија, скоро без падавина, а температура се значајно мења у зависности од доба дана/ноћи. У многим областима Кеније дневна температура расте за око 12 °C скоро сваки дан. [4] [5]
Надморска висина је главни фактор у нивоима температуре, са вишим областима, у просеку, 11 °C хладнијим, дању или ноћу. [4] [5] Многи градови на надморској висини од једног километра имају промене температуре од отприлике 10-26 °C. У Најробију, на 1.798 м, температуре су од 9-27 °C у Киталеу, на 1.825 м, крећу се од 11-28 °C. [4] У планинским пределима температура падне на око 10-12 °C сваке ноћи.
На нижим надморским висинама, ниске температуре током ноћи близу нивоа мора су скоро исте као и високе температуре кенијских висоравни. Међутим, локације дуж Индијског океана имају умереније температуре, јер је неколико степени хладније током дана, као што је нпр. у Момбаси.
Постоје мале сезонске варијације у температури, од 4 °C, [4] [5] хладније у зимским месецима. Иако је центар Кеније на екватору, она дели годишња доба на јужној хемисфери: са најтоплијим летњим месецима у децембру–марту и најхладнијим зимским месецима у јуну–августу, опет са разликама у температури које варирају у зависности од локације у земљи. [4] [5]
На високим планинама, као што су планина Кенија, планина Елгон и Килиманџаро, време може постати јако хладно током већег дела године. На највишим планинама има мало снега.
Климатске промене[уреди | уреди извор]
Климатске промене представљају све већу претњу глобалном социо-економском развоју и одрживости животне средине и све више утичу на животе грађана Кеније и животну средину.[6] Климатске промене су довеле до чешћих екстремних временских појава као што су суше које трају дуже него обично, нередовне и непредвидиве падавине, поплаве и повећање температура.
.jpg)
Ефекти ових климатских промена су додатно отежали већ постојеће изазове у погледу безбедности воде и хране и економског раста. Жетве и пољопривредна производња који чине око 33%[7] укупног бруто домаћег производа [8] су такође у опасности. Повећане температуре, варијабилност падавина у аридним и полусушним областима и јаки ветрови повезани са тропским циклонима су заједно створили повољне услове за размножавање и миграцију штеточина.[9] Предвиђа се да ће повећање температуре до 2,5 °C до 2050. повећати учесталост екстремних догађаја као што су поплаве и суше. Врући и суви услови у аридним и полусушним земљама чине суше или поплаве изазване екстремним временским променама још опаснијим. Обалне заједнице већ доживљавају пораст нивоа мора и повезане изазове као што је продор слане воде. Језеро Викторија, језеро Туркана и друга језера значајно су се повећала између 2010. и 2020. године [10] поплавивши заједнице на језерима. [11]
Рељеф[уреди | уреди извор]
Терен Кеније се састоји од ниских равница које се уздижу у централне висоравни које су, заузврат, подељене Великом раседном долином. На западу земље постоји и плодна висораван.
Екстреми надморске висине[уреди | уреди извор]
Најнижа тачка на Кенији је на нивоу мора на Индијском океану. Највиша тачка Кеније је 5.197 m надморске висине на планини Кенија.
Реке[уреди | уреди извор]
Значајне реке у Кенији су река Тана, најдужа река у земљи, дуга нешто више од 1000 km, која покрива слив од преко 100.000 km², река Галана, са укупном дужином од око 390 km, док дренира површину од око 70.000 km², друга по дужини река у земљи и река Нзоја, која је дуга 275 км, која извире из планине Елгон.
Природни ресурси[уреди | уреди извор]
Природни ресурси који се налазе у Кенији укључују: кречњак, натријум карбонат, со, драго камење, флуорит, цинк, дијатомејску земљу, нафту, гас, злато, гипс, дивље животиње и хидроенергију.
Коришћење земљишта[уреди | уреди извор]
9,8% земљишта је обрадиво; трајни засади заузимају 0,9% земљишта, трајни пашњаци заузимају 37,4% земљишта; шума заузима 6,1% земљишта. Остале намене чине остатак земље Кеније. Ово су подаци од 2011.
1.032 км² кенијске земље је наводњавано 2003. године.
Укупни обновљиви водни ресурси[уреди | уреди извор]
30,7 km³ (2011)
Захватање слатке воде[уреди | уреди извор]
- Укупно: 2,74 км³/год
- По глави становника: 72,96 м³/год (2003.)
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Врхови Томпсон (4955 м), Батиан (5199 м) и Нелион (5188 м) на планини Кенији -
Велика раседна долина у близини Елдорета, Кенија -
Језеро Туркана -
Фотографија приказује масаи жирафу, највишу животињу у Кенији са Бритам торњем, највишом зградом и Кенијском комерцијалном банком Плаза, осмом највишом зградом у Кенији у позадини, у једином Националном парку у граду на свету, Националном парку Најроби
Природне опасности[уреди | уреди извор]
Природне опасности укључују понављајуће суше и поплаве током кишних сезона.
У земљи постоји ограничена вулканска активност. Вулкан Баријера (надм. вис. 1032 м) је последњи пут еруптирао 1921. године. Неколико других је било историјски активно.
Еколошки проблеми[уреди | уреди извор]
Текућа питања[уреди | уреди извор]
Актуелни проблеми који тренутно угрожавају животну средину укључују загађење воде из урбаног и индустријског отпада; деградација квалитета воде услед повећане употребе пестицида и ђубрива; крчење шума; цветање водених зумбула у језеру Викторија; ерозија земљишта; дезертификација и криволов.
Екстремне тачке[уреди | уреди извор]
- Најсевернија тачка - планина Калуквакерит, округ Туркана
- Најисточнија тачка – тротмеђаа са Етиопијом и Сомалијом, округ Мандера
- Најјужнија тачка – тачка где граница са Танзанијом улази у Индијски океан, округ Квале
- Најзападнија тачка – неименовано земљиште западно од Порт Викторије, округ Бусија
- Напомена: Планина Калуквакерит се налази у спорном региону троугла Илеми. Ако се ова област изузме, онда Кенија нема најсевернију тачку, јер је северна граница права линија.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ cia.gov – The World Factbook Kenya
- ^ а б в Petroleum Potential of NW-Kenya Rift Basins: A Synopsis of Evidence and Issues
- ^ L C Greene; D R Richards; R A Johnson (1991). „Crustal structure and tectonic evolution of the Anza rift, northern Kenya”. Tectonophysics. 197 (2–4): 203—211. doi:10.1016/0040-1951(91)90041-P. Приступљено 2011-11-20.
- ^ а б в г д ђ "Kitale, Kenya: Climate, Global Warming, and Daylight Charts and Data", Climate-Charts.com, 2008, web: CC661 Архивирано 29 јул 2013 на сајту Wayback Machine.
- ^ а б в г д ђ "Mombasa, Kenya: Climate, Global Warming, and Daylight Charts and Data", Climate-Charts.com, 2008, web: CC820 Архивирано 1 новембар 2014 на сајту Wayback Machine: May precipitation was reset as "246" mm, converting 9.7 in.
- ^ „Climate Change Profile: Kenya – Kenya”. ReliefWeb (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-24.
- ^ „Agricultural Sector Transformation and Growth Strategy” (PDF). Ministry of Agriculture Livestock and Fisheries. 2019. стр. 20. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 12. 2020. г. Приступљено 8. 12. 2020.
- ^ Climate Change in Kenya focus on Children (PDF) (Извештај). UNICEF.
- ^ Salih, Abubakr A. M.; Baraibar, Marta; Mwangi, Kenneth Kemucie; Artan, Guleid (јул 2020). „Climate change and locust outbreak in East Africa”. Nature Climate Change (на језику: енглески). 10 (7): 584—585. Bibcode:2020NatCC..10..584S. ISSN 1758-678X. S2CID 220290864. doi:10.1038/s41558-020-0835-8
.
- ^ Tobiko, Keriako (2021). „Rising Water Levels in Kenya's Rift Valley Lakes, Turkwel Gorge Dam and Lake Victoria” (PDF). Kenya Government and UNDP. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 04. 2022. г. Приступљено 2022-03-16.
- ^ Baraka, Carey (2022-03-17). „A drowning world: Kenya's quiet slide underwater”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-17.
