Георгије Магарашевић
| Георгије Магарашевић | |
|---|---|
 Георгије Магарашевић | |
| Датум рођења | 10. септембар 1793. |
| Место рођења | Адашевци Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 6. јануар 1830. (36 год.) |
| Место смрти | Нови Сад Аустријско царство |
| Потпис | |
 | |
Георгије (Ђорђе) Магарашевић (Адашевци, 10. септембар/22. септембар 1793 — Нови Сад, 6. јануар/18. јануар 1830) био је професор, књижевник, оснивач Сербског Летописа у Будиму.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је од оца Лазара, свештеника, и мајке Јованке Магарашевић.[2] Основну школу је завршио у Адашевцима, гимназију у Сремским Карловцима а филозофију у Пешти. Након тог је учио богословију у Сремским Карловцима и ту је 1813. године постао привремени професор на гимназији а 1817. године је прешао у Нови Сад. У новосадској гимназији је предавао до смрти,[3][1] предмет „красноречје”.
Магарашевић је био књижевник који се није бавио белетристиком и имао је смисао да забележи све што је имало значаја за историју Срба и има карактер културно-историјског документа. Превео је и комплетирао књиге: „Нове историјоческе памјатодостојности живота Наполеона Бонапарте“ (1822), „Историја најважнии политични Европејски прикљученија отвијенскога мира“ (1823). 1831. године, после његове смрти, издала је Матица српска његову „Кратку всемирну историју“ и др. Но његова је највеће заслуга што је 1825. године у Будиму покренуо Сербску Летопис. [1]Већ крајем 1825. године су настале тешкоће са штампањем, а да би се Летопис одржао основана је Матица српска 4. фебруара 1826. Тако је Магарашевић својим Летописом изазвао оснивање Матице српске.
Магарашевић је у свом књижевном послу био је марљив, савестан и напредан, одан науци и њеном напретку. Био је ретко жива духа и хумани човек, чак и по погледу на језик и тако је бранио и препоручивао народни језик, као услов за улазак Срба у заједницу просвећених народа. О српском језику писао је овако:
Свештенство и многи други који се с науком у Србији занимају јесу тог чудноватог мненија, да њихов отачествени језик, којим јежедневно говоре, није ништа друго, већ Кириловог црквеног језика преображени, с турским речима са свим покварени дијалект, који би требало оставити по правди пастирима и простацима. Ово се предрасуђење оснива које на недостаточном познању оба ова дијалекта, старо-славенског и српског, које пак на конечном невежеству тога што мртви и живи језици могу бити и шта треба да буду.[4]
Кад би многи народи изображеног света, којима је литератаура сада у најбољем цвету, имали овако богаторечиви, многообразни и благородни језик, који се савијати даје, као што је овај на који се толико виче, пастирски под јужним небом јужно благогласни српски језик![4]
Магарашевић се женио два пута. Први пут крајем 1818. или почетком 1819. године извесном Софијом, која је била родом из Темишвара.[1]
Магарашевић се по други пут оженио 1828. године са Катарином, са којом није имао деце.[1] Умро је о Богојављењу 1830. године у Новом Саду.[5]
Галерија[уреди | уреди извор]
Насловна страна путописа Путовање по Србији (1827)
Насловна страна Духа списанија Доситејеви (1830)
.jpg)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д „Георгије Магарашевић”. istorijskabiblioteka.com. Приступљено 3. 2. 2022.
- ^ Радован Сремац: Порекло и породица Георгија Магарашевића, оснивача Летописа Матице српске (Порекло, 25. децембар 2020)
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 446—447.
- ^ а б Ур. Гавриловић, Андра (1901). Знаменити Срби XIX века I том. Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије. стр. 39—40.
- ^ "Србски летопис", Будим 1830. године
Литература[уреди | уреди извор]
- Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.
