Георг Вилхелм Фридрих Хегел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел

Георг Вилхелм Фридрих Хегел
Георг Вилхелм Фридрих Хегел

Информације
Датум рођења 27. август 1770.
Место рођења Штутгарт
Датум смрти 14. новембар 1831.
Место смрти Берлин (Пруска)
Рад


Георг Вилхелм Фридрих Хегел (нем. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Штутгарт, 27. август 1770Берлин, 14. новембар 1831) је био немачки филозоф рођен у Штутгарту. Стекао је образовање у семинару протестантске цркве Тибингер стифт у Виртембергу, где је склопио пријатељство са будућим филозофом Фридрихом Шелингом и песником Фридрихом Холдерлином. Веома је ценио филозофију Платона, Аристотела, Декарта, Спинозе, Канта и Русоа и идеје француске револуције. Сматра се последњим великим метафизичарем. Умро је као жртва епидемије колере, која се ширила у лето и јесен 1831. године.

Хегел је био последњи од главних представника филозофског покрета познатог под именом немачки идеализам, који се развио пред крај 18. века, углавном као реакција на филозофију Имануела Канта. Његови главни представници, осим Хегела, били су Фихт и Шелинг. Идеализам је имао значајну улогу у филозофском животу Немачке, све до четврте деценије 19. века. Као и његове колеге, Хегел је био убеђен да Кантова филозофија не представља последњу реч у филозофији, пошто преко њених принципа није било могуће замислити једну сједињену теорију стварности. За Хегела, као и његове претходнике, сједињена теорија стварности је она која може дати систематска објашњења свих форми стварности, почевши од једног принципа, или једног субјекта. Те форме стварности не чине само соларни системи, физичка тела и различити типови органског живота, на пример, биљке, животиње и људска бића, него такође физички феномени, друштвени и политички типови форми и организације, као и уметничке креације и дотигнућа у деловима културе, као што су религија и филозофија. Хегел је веровао да је један од суштинских задатака филозофије, систематско објашњење свих тих различитих феномена почевши од једног јединог принципа, или другим речима, успостављање сједињене теорије стварности. Веровао је у то, пошто је сматрао да једино теорија такве природе може дати предност знању науштрб веровања. Хегелов циљ овде, освајање веровања, дефинише његов филозофски програм, као што је случај са другим немачким идеалистима у ширем контексту филозофије немачког просветитељства.

По Хегелу, фундаментални принцип који објашњава целокупну стварност је разум. Разум, како га Хегел схвата, није неки квалитет који се приписује одређеном субјекту, него, насупрот томе, сума све стварности. У складу са овим веровањем, Хегел тврди да су разум и стварност у ствари једно те исто. Само је разум стваран и само је стварност могуће резоновати. Разлози који су навели Хегела да поистовети разум са стварношћу су вишеструки. С једне стране, постоје одређени мотиви у којима играју улогу његова теолошка уверења. У складу с њима, неопходно је дати филозофску интерпретацију целокупне стварности како би се у исто време нашло оправдање за базичне претпоставке хришћанства. С друге стране, потребно је идентификовати епистемолошка уверења, која би подржала његову тврдњу да су разум и стварност једно те исто. Међу тим уверењима налазе се следеће претпоставке: да је спознаја стварности једино могућа ако се прихвати да је стварност могуће резоновати, пошто у супротном, не би била доступна чулима, као и да једино можемо спознати оно што је стварно.

Иако Хегел разум сматра сумом све стварности, заговара да га не треба схватати кроз Спинозин модел супстанци. Предлаже да се разум схвати као процес који има свој циљ, а тај циљ је спознаја разума преко самога себе. Пошто је разум свеукупна стварност, циљ ће се постићи када разум препозна самога себе као апсолутну стварност. Сходно томе, задатак филозофије је да да кохерентну представу тог процеса, а који на крају води до самоспознаје разума. Хегел је представио тај процес преко аналогије са моделом развоја једног организма, који се дешава у више нивоа. Основна претпоставка која управља тим процесом је да разум треба схватити преко парадигме живог организма. Хегел схвата живи организам као један ентитет који представља успешну реализацију плана, где су саздане све индивидуалне карактеристике тог ентитета. Назвао је тај план концептом једног ентитета, посматрајући његову успешну реализацију кроз развојни процес, током којег свака од његових индивидуалних карактеристика стиче спознају о стварности. У складу са овим претпоставкама, Хегел разликује концепт разума од процеса реализације тог концепта. У филозофском систему који је назвао Wissenschaft der Logik (Наука о логици), детаљно излаже концепт разума. У првом делу тог система, расправља о више елемената концепта разума, постављајући их у један систематски контекст, док је сам процес реализације тог концепта представио у друга два дела свог система, Philosophie der Natur (Филозофија природе) и Philosophie des Geistes (Филозофија духа). Осим своје систематичке функције, која се састоји од представљана разума на хегеловски начин, односно као свеукупне или апсолутне стварности, оба дела, у сваком случају понаособ, имају једну специфично материјалистичку функцију. У Филозофији природе, Хегел покушава један обиман опис свих аспеката природних феномена, кроз један систем чињеница који се временом све више усложава. Систем почиње са једноставним концептима као што су простор, време и материја, да би се завршио са теоријом о животињском организму. Филозофија духа се бави различитим психолошким, социолошким и културним облицима стварности. Карактеришу је претпоставке о постојању ствари као што су истинске или духовне чињенице, које не сматра субјективним стањима свести, него независним стварима са објективном егзистенцијом. Као примјере за те ствари наводи државу, уметност, религију и историју.

Биографија[уреди]

Хегел се родио 27. августа 1770. године у Штутгарту, као син једног чиновника у Виртермбергу. У јесен 1788. године, након похађања локалне гимназије, уписује протестантску Богословију у Тибингену, спремајући се за каријеру протестантског свештеника. Двојица његових колега и пријатеља из тог периода су Фридрих Шелинг и Фридрих Холдерлин. Након успешних студија Богословије, Хегел у јесен 1793. године одлази у Берн у Швајцарску, где ради као приватни учитељ у једној аристократској породици, задржавши се до 1796. године. Од јануара 1797. до краја 1800. године, радио је као приватни учитељ у Франкфурту на Мајни, где је поново успоставио контакт са колегом из ране младости, Фридрихом Холдерлином, који је имао значајну улогу у формирању његових раних филозофских уверења. Захваљујући наследству после смрти свога оца, Хегел је био у стању да напусти своју позицију као тутор и следи своје академске амбиције. Почетком 1801. године одлази у Јену. Његов пријатељ из студентских дана, Фридрих Шелинг, је постао Фихтеов наследник на месту професора филозофије на локалном универзитету. Са Шелинговом подршком, Хегел успешно пролази квалификациони испит за професора у јесен 1801. године, са тезом на тему филозофије природе – De Orbitis Planetarum. У почетку, Шелинг и Хегел су блиско сарађивали, што потврђује и један филозофски журнал Kritisches Journal der Philosophie, који су од 1802. године заједно уређивали и објављивали. Журнал престаје да излази одласком Шелинга из Јене, 1803. године. Године 1805. Хегел је именован за ванредног професора на универзитету, али га финансијске потешкоће приморавају да напусти позицију, што ће и учинити у јесен 1806. године. Интервенцијом једног пријатеља постаје уредник дневних новина у Бамбергу, марта 1807. године. У новембру 1808. године, исти пријатељ му помаже да постане ректор и професор у гимназији у Нирнбергу. Након неколико година у том својству, Хегел је поново у позицији да се врати универзитетском животу. Године 1816. позван је на Универзитет у Хајделбергу, који ће напустити 1818. године како би преузео катедру на Универзитету у Берлину, као наследник Јохана Готлиба Фихтеа. Ту се показао као врстан таленат за академску наставу и успео да осигура доминантну позицију у савременим дискусијама својих филозофских доктрина. Умро је у Берлину, 14. новембра 1831. године за време епидемије колере, на врхунцу своје славе. Хегелова дела се могу поделити у три групе: (1) текстове које је сам написао и који су објављени за његовог живота; (2) текстове које је сам написао, али који нису објављени за његовог живота; и (3) тексотве које није сам написао и који нису објављени за његовог живота. Два текста из његових раних година се не уклапају у ову шему. Први је превод Картовог памфлета, једног законодавца из Берна, на тему политичке ситуације у швајцарском кантону Во, који је Хегел превео и анонимно објавио 1798. године. То је његов први штампани текст. Други је један фрагмент који датира из истог периода, познат као Systemprogramm des deutschen Idealismus (Систем-програм немачког идеализма). Текст је преживео у Хегеловим рукописима, али је његово ауторство још увек предмет контроверзи.

Најранији списи из овог периода, датирају из његових првих времена у Јени. Његово прво филозофско дело носи име Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Разлика између Фихтеовог и Шелинговог система филозофије), из 1801. године.

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.


Животопис[уреди]

Хегелов отац је био мали чиновник у виртембершком министарству финансија, тако да је одрастао са стрпљивим и методичким навикама оних јавних службеника чија је скромна способност дала Немачкој градове са најбољом управом на свету. Као младић био је неуморан студент; све важније књиге које је читао потанко је анализовао и дуга места из њих исписивао. Права култура, говорио је он, мора да почне одлучним савлађивањем самога себе; сличан је био и питагоровски систем васпитања, јер је ученицима наређивао да ћуте за првих пет година свога учења.

Хегелово проучавање грчке књижевности изазвало је у њему одушевљење за античку културу које га није остављало ни онда кад је безмало сасвим престао да се одушевљава за друге ствари. „При помену Грчке образован човек у Европи, нарочито Немац, осећа се као код куће. Европљани су добили своју религију са даљег извора, с Истока; ... али, што је овде, што је присутно, — науку и уметност, што задовољава наш духовни живот, што га уздиже и украшава, - добијамо, посредно или непосредно, из Грчке.“ Једно време религију Грка више је ценио него хришћанство; у једном спису о животу Исусову у којем је Исуса схватио као сина Марије и Јосифа, а чудесне елементе оставио по страни, антиципирао је схватања Штраусова и Ренанова. Доцније се одрекао овога дела.

И у политици је показивао револуционарни дух, али се не би могло закључивати да га је имао по оном што је доцније обожавао status quo. Kao студент теологије у Тибингену, са Шелингом жарко је бранио Француску револуцију, и једнога дана рано ујутро засадио је на тргу Дрво слободе. „Француски народ, купајући се у својој револуцији (писао је он) ослободио се многе установе што ју је људски дух оставио као детињу обућу, јер га је притискивала, а притискује још и друге као мртви окови.“ У оним наде пуним данима, „кад је бити млад значило бити у правом рају“, Хегел је, као Фихте, флертовао с неком врстом аристократског социјализма и предао се, са значајном снагом, романтичкој струји која се раширила по целој Европи.

Своје студирање завршио је у Тибингену године 1793. и добио сведочанство по којем је био обдарен човек и добар карактер, вичан теологији и филологији, али без филозофске спреме. У то време био је без средстава, и свој хлеб морао је да заслужује као васпитач у Берну и Франкфурту. То су биле године правог његовог развитка: док се Европа комадала у националистичким борбама, Хегел је сабирао своју духовну снагу и развијао се. Тада (године 1799) умре му отац, и он се, пошто је наследио отприлике шест хиљада марака, држао за богата човека, и остави васпитачко занимање. Молио је свога пријатеља Шелинга да га посаветује где би се могао настанити, и распитивао се за какво место где има једноставне хране, много књига и „ein gutes Bier“ (доброг пива). Шелинг му је препоручио Јену, која је била универзитетска варош под јурисдикцијом војводе од Вајмара. У Јени је у то доба Шилер предавао историју; Тик, Новалис и Шлегели проповедали су романтику; Фихте и Шелинг развијали су ту своју филозофију. Хегел дође у Јену године 1801, а 1803. постао је доцент университета.

Када је године 1806. Наполеонова победа над Прусима помела малу научничку варош и унела у њу страву, Хегел је још био у Јени. Француски војници упадну у његов стан, и он, као што то приличи једном филозофу, ухвати маглу, носећи са собом рукопис свог првог великог дела, Феноменологије духа. Неко време био је толико лишен свих средстава да је Гете саветовао Кнебела нека Хегелу узајми нешто новаца да преброди највећу невољу. Готово огорчен, писао је Хегел Кнебелу: „Искуство ме је уверило о истини библијских речи, и оне су постале моја звезда водиља: Тражите најпре храну и одећу, а царство небеско доћи ће већ само.“ Најпре је редиговао неке новине у Бамбергу; затим, године 1812, постао је у Нирнбергу директор једне гимназије. На томе положају, можда, стоичке нужности административног посла охладиле су његово одушевљење за романтику, и слично Наполеону и Гетеу, направиле су од њега класичан лик несавремен у романтичком времену. У Нирнбергу је написао своју Логику (1812-16), која је благодарећи својој неразумљивости освојила Немачку, и донела му катедру филозофије у Хајделбергу. У Хајделбергу је написао своју голему Енциклопедију филозофиских наука (1817), и на основу тога дела, године 1818, позван је на универзитет у Берлину. Од тога времена па све до краја свога живота он је неоспоравано владао царством филозофије као Гете царством књижевности, и Бетовен царством музике.

Ако је Хегел, у својим доцнијим годинама, био више склон конзервативним него ли радикалним закључцима своје филозофије, то се делимично догодило стога што је дух времена (да употребимо његову сопствену историјску фразу) био уморан од сувише многих промена. После револуције 1830. године он је писао: „Најзад, после четрдесет година ратовања и неизмерних пометњи, старо срце може се радовати што види крај свега тога, и што је почео период мирољубивог задовољства.“ Није било сасвим у реду што је филозоф борбе и дијалектичар развитка постао бранилац задовољства; али, човек са шездесет година има право да захтева мир. Противречности у Хегеловом мишљењу биле су, ипак, и сувише дубоке да би допуштале мир; и у идућем нараштају његови наследници са дијалектичком фаталношћу поцепали су се у „Хегеловску десницу“ и „Хегеловску левицу“. Вајсе и млађи Фихте нашли су у схватању да је стварност умна један филозофски израз за учење о Провиђењу, и оправдање за једну политику апсолутне послушности. Фојербах, Молешот, Бауер и Маркс вратили су се ка скептицизму и „вишем критицизму“ Хегелове младости, и филозофију историје развијали су у теорију борбе класа која је с хегеловском нужношћу водила ка „неминовном социјализму“. Место Апсолутног што историју одређује духом времена, Маркс је усвојио покрете маса и економске моћи као основне узроке свих фундаменталних промена без обзира да ли се оне дешавају у свету ствари или у животу мишљења, Хегел, царски професор, расуо је клице социјализма.

Стари филозоф прогласио је радикале за сањаре, и брижљиво је крио своје раније расправе. Он се придружио пруској влади, благословио је најновије откровење Апсолутног, и грејао се на сунцу своје академске милости. Његови непријатељи назвали су га „званичним филозофом“. Он је почео да свој систем сматра за један део природних закона овога света; заборавио је да је његова властита дијалектика осудила његове мисли на пролазност и растурање. „Никада филозофија није говорила тако узвишеним језиком и никад њен царски углед није био тако признат и обезбеђен као отприлике године 1830.“ у Берлину.

Но, Хегел је веома брзо старио у тим срећним годинама. Био је расејан онако као што се генији приказују у анегдотама. Једнога дана ушао је у слушаоницу само с једном ципелом, пошто је другу, неопажено, оставио прилепљену за улично блато. Када се у Берлину године 1831. појавила колера, његово оронуло тело било је једна од првих жртава које су подлегле зарази. После боловања које је трајало само један дан умро је изненада и мирно у сну. Као што су у истој години рођени Наполеон, Бетовен и Хегел, тако је Немачка у кратком року, од године 1827. до 1832, изгубила Гетеа, Хегела и Бетовена. Они су стајали на крају једне епохе и били су последњи сјајни напор златног времена у Немачкој.

Његов рођендан долазио је одмах иза рођендана Гетеа; и поносна Немачка славила је њима у част двоструку свечаност сваке године.

Научни рад[уреди]

Једаред је један Француз замолио Хегла да му овај износе своју филозофију у једној реченици; Хегелу је то мање пошло за руком него ли калуђеру који је имао да дефинише хришћанство стојећи на једној нози и који је овако просто рекао: „Воли свога ближњега као себе самога“. Хегел је сматрао за подесније да одговори у десет свезака; и кад су ове биле написане и објављене, и кад је цео свет о њима говорио, он се жалио да га разуме само један једини човек, али ни овај нарочито. Највећи део његових списа састоји се, као радови Аристотелови, из нацрта што их је правио за своја предавања, или, још горе, из студентских бележака о његовим предавањима. Само су Логика и Феноменологија из његове руке, и то су мајсторска дела неразумљивости, помрачена апстрактним и збијеним стилом, мађиски оригиналном терминологијом, и претерано обазривом модификацијом свих ставова, у којој се огледа баш готско богатство ограђивачких клаузула. Хегел описује своје дело „као покушај да филозофију научи говорити немачким језиком.“ То му је успело.

Логика[уреди]

Логика је анализа не метода мишљења, него појмова којима се човек служи при мишљењу. Ове Хегел изједначује са Кантовим категоријама — бићем, квалитетом, квантитетом, релацијом итд. Први је задатак филозофије да рашчлани ове основне појмове који се у свему нашем мишљењу час амо час тамо бацају. Између свих најважнији је појам релације или односа; свака представа је група односа; једну ствар можемо замишљати само у односу према нечему другом, и обраћајући пажњу на њене сличности и различности. Представа без ма каквих односа јесте празна; то је све што је замишљано ставом: „Чисто Биће и Ништа јесу исто.“ Биће апсолутно лишено односа или квалитета не постоји, и не може му се придати никакав смисао. Ова теза донела је бескрајан низ досетки, који се још наставља; и она је истовремено била и сметња и мамац за проучавање Хегеловог мишљења.

Најопштији од свих односа јесте однос контраста или супротности. Свако стање мишљења или ствари — свака представа и свака ситуација у свету — води неодољиво ка својој супротности, и с овом се удружује у једну вишу или сложенију целину. Ово „дијалектичко кретање“ прожима све списе Хеглове. То је, разуме се, стара мисао коју је већ наговестио Емпедокле, и остварио у „златној средини“ Аристотело, који је учио да је „сазнање супротности једно“. Истина је (као електрон) органско јединство супротних делова. Истина конзервативизма и радикализма лежи у либерализму — у отвореном духу и опрезној руци, и у отвореној руци и опрезном духу; образовање наших схватања о важнијим питањима јесте све слабија осцилација између екстрема; у свима спорним питањима важи став да veritas in medio stat. Кретање еволуције јесте непрестано развијање супротности, и њихово мешање и помиривање. Шелинг је имао право: — постоји оснивачки „идентитет супротности“; и Фихте је имао право: — теза, антитеза и синтеза образују формулу и тајну сваког развитка и сваке реалности.

Јер се не развијају само мисли према „дијалектичком кретању“, него и ствари; свака дана ситуација има у себи једну противречност коју развитак мора да разреши јединством без супротности. Тако, несумњиво, садашњи друштвени поредак крије у себи једну противречност: јаки индивидуализам који је у време економске младости и неисцрпних врела био нужан, у доцније време изазива тежњу за кооперативним обликом државе; али, будућност неће доживети ни садашњу реалност ни идеалну слику будућности, него једну синтезу у којој ће се наћи понешто из сваке од те две области да образују виши облик живота. Но, и тај виши степен поцепаће се у једну плодовиту противречност, и тако ће се пењати до још вишег степена организације, до сложености и јединства. Зато је кретање идеја исто као и кретање ствари: у сваком од њих влада дијалектички напредак од јединства кроз различности до јединствене различности или до различног јединства. Мишљење и биће следују истом закону; и логика и метафизика јесу једно исто.

Дух је необилазно нужни орган за опажање овога дијалектичкога процеса и овога јединства у различности. Функција духа, и задатак филозофије, јесте откривање јединства које потенцијално лежи у различности; задатак етике јесте уједињавање карактера и начина живота; а задатак политике јесте уједињавање јединки у државу. Задатак религије јесте поимање и осећање оног апсолутног у којем су све супротности разрешене у јединство, оног великог збира бића у којем су једно материја и дух, субјекат и објекат, добро и зло. Бог је систем односа у којем се крећу све ствари и добијају своје биће и свој смисао. У човеку се апсолутно уздиже до самосвести, и постаје апсолутна идеја — то јест, мисао која саму себе прима као део апсолутног, превазилази индивидуалне ограничености и намере, и докучује, иза универзалне борбе, сакривену хармонију свих ствари. „Ум је супстанција света; ... план васељене је апсолутно уман.

Не као да би борба за живот и зло били пука негативна уображења; они су довољно реални; али, у перспективи мудрости, они су степени испуњавања и добра. Борба је закон растења; карактер се образује у вихорима и под притиском живота; и човек достиже своју пуну величину само кад је прошао кроз ватру притешњености, одговорности и патње. Чак и бол има нешто умно; он је знак живота и подстрек за реконструкцију. И страст има своје место међу умним стварима: „Ништа велико у свету није извршено без страсти“; чак и егоистичне тежње једнога Наполеона утицале су ненамерно на развитак народа. Живот није створен за срећу, него за напоре. „Историја света није земљиште среће; периоди среће празни су листови у њој, јер су то периоди хармоније; а једна таква тупа задовољност самим собом није човека достојна. Историја се ствара само у оним временима у којима се противречности стварности разрешавају растењем, као што скањивање и тромост младости у зрелим годинама прелазе у лакоћу и поредак. Историја је једно дијалектичко кретање, безмало низ револуција, где народи после напора, и генији после генија постају оруђа Апсолутног. Велики људи мање су очеви него бабице будућности; мајка њихових дела јесте Zeitgeist, дух времена. И геније меће само један камен на гомилу, као што су то други чинили; али, „он има на неки начин срећу да буде последњи, и чим је он свој камен метнуо, заблиста грађевина као грађевина из његових сопствених руку.“ Такве јединке у овим својим циљевима нису имале свест о општој идеји; ... али, проникнуле су у потребе времена — у оно што је подесно за развитак. То је баш права истина њихова времена, њихова света; то је, тако рећи, најближа врста на реду, и она је већ формирана у утроби времена.

Чини се да таква филозофија води на револуционарне закључке. Дијалектички процес прави од промене основни принцип живота; ниједно стање није трајно; на сваком степену ствари находи се једна противречност коју може да разреши само „борба супротности“. Према томе, највиши закон политике је слобода — која држи отворен пут ка променама; историја је растење слободе, и држава јесте, или би требало да је организована слобода. У другу руку, учење да је „стварност умна“ има једну конзервативну боју: свако стање, мада је одређено да ишчезне, има божанско право које му припада као једном нужном степену у развитку; у извесном смислу брутална је истина да је „све што постоји добро“. И као што је јединство циљ развитка, поредак је први услов слободе.

Литература[уреди]

Немачка издања значајних дела[уреди]

  • (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Критичко-историјско издање у прогресу. До 1996. године објављено је 15 томова.)
  • (1832-45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Прво издање које је припремило једно удружење пријатеља Хегела, а које садржи добар број Хегелових предавања. Нарочито битни томови у овом издању су: Том 9. – предавања из филозофије историје; Томови 10 и 1-3 – предавања из естетике; Томови 11-12 – предавања из филозофије религије, Томови 13-15 – предавања из историје филозофије.)
  • (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Модификовано и проширено издање из 1832-45. године.)
  • (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Колекција рукописа писаних прије 1801. године.)
  • (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Есеј)
  • (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Хегелов први филозофски спис.)
  • (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Ране критике на рачун филозофије Канта, Јакобија и Фихтеа.)
  • (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Делови његовог првог система.)
  • (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Ране концепције логике и метафизике и делови његове филозофије природе.)
  • (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Недовршена верзија његове филозофије природе и филозофије духа.)
  • (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Познати увод у систем.)
  • (1812-16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Екстензивна елаборација његове метафизичке логике.)
  • (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Садржи његову теорију закона и моралности; такође друштвену и политичку филозофију.)
  • (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Последња и најкомплетнија верзија његовог система.)
  • (1952-81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Издање са коментарима његове личне кореспонденције)
  • (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Издање са великим бројем рукописа који се базирају на белешкама његових студената, многи од којих су откривени тек у скорије време.)

Српскохрватска издања значајних дела[уреди]

  • Јесенски списи 1801—1807, Сарајево „Веселин Маслеше“ 1983.
  • Рани списи, Сарајево „Веселин Маслеше“ 1982.
  • Феноменологија духа, Београд „Дерета“ 2005 / Загреб „Љевак“ 2000 / Београд „БИГЗ“ 1991,1986,1979,1974 / Загреб „Напријед“ 1987 / Загреб „Култура“ 1955.
  • Естетика 1-3, Београд „БИГЗ“ 1991,1986,1979,1975 / Београд „Култура“ 1970,1961,1959,1955,1952.
  • Историја философије 1-3, Београд „БИГЗ“ 1991,1983,1975 / Београд „Култура“ 1970,1964.
  • Дијалектика, Београд „Дерета“ 1991 / Београд „Култура“ 1958 / Београд „Г. Кон“ 1939
  • Филозофија историје (повијести), Београд „Бардфин“ 2006 / Београд „Федон“ 2006 / Загреб „Напријед“ 1966 / Загреб „Култура“ 1951.
  • Основне црте филозофије права, Сарајево „Веселин Маслеше“ 1989,1964.
  • Предавање о доказима за битак Бога, Загреб „Дерета“ 2007.
  • Предавања о филозофији религије, Врњачка Бања „Еидос“ 1995.
  • Енциклопедија филозофских знаности, Сарајево „Веселин Маслеше“ 1987,1965.
  • Наука(Знаност)логике, Београд „БИГЗ“ 1987 / Београд „Просвета“ 1979,1977,1973 / Загреб „Деметра“ 2004,2003.
  • Сустав чудотворности, Загреб „Студентски центар“ 1976.
  • Филозофија проподеутика, Београд „Графос“ 1985,1980,1975.
  • Политички и правни списи, Београд „Нолит“ 1981.
  • Систем обичајности, Београд „Модерна“ 1990.
  • Предавање о Платону (1825—1826), Загреб „Деметра“ 1999.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :