Геронтологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Геронтологија (грч. γέρων, герон, „стар човек“ и λογία, логија, учење) је наука о социолошком, психолошком, когнитивном и биолошком аспекту старења. Термин је приписан руском имунологу Иљи Мечникову. Разликује се од геријатрије, која је грана медицине специјализована за лечење болести код старијих. Геронтолози укључују истраживаче и практиканте са поља биологије, медицине, криминологије, социјалног рада, психологије, психијатрије, социологије, економије, политичких наука, архитектуре, географије, фармације, јавног здравља и антропологије.[1]

Геронтологија обухвата следеће:

• проучавање физичких, менталних и социјалних промена током старења

• истражује сам биолошки процес старења (биогеронтологија)

• истражује социјални и психосоцијални последице старења (социогернотологија)

• истражује психолошке ефекте на старење (психогернотологија)

• истражује приступ биолошком старењу према болести која узрокује старење (геронаука)

• истражује ефекте старења на друштво

• примене овог знања у политикама и програмима, укључујући макроскопски (на пример планирање владе) и микроскопски (нпп. Трчање у старачком дому) план

Мултидисциплинарна природа геронтологије значи да постоји велики број подобласти, као и повезаних области, као што су психологија и социологија који се преклапају са геронтологијом. Геронтолози познају 4 врсте старења: хронолошко, биолошко, психолошко и друштвено старење. Хронолошко старење је дефинисано као број година од рођења. Биолошко старење се односи на физичко старење које одликује смањена способност система органа. Психолошко старење подразумева промене у сензорним и перцептивним процесима, промене когнитивних способности и промене адаптивног капацитета и личности. Социјално старење подразумева индивидуалне промене односа са породицом, пријатељима, према послу, раду и осталим друштвеним активностима.[1]

Историја[уреди]

У средњовековном исламском свету, неколико лекара је записало проблеме везане за геронтологију. Авицена је у свом „Медицинском канону“ понудио обуку за негу старих, укључујући исхрану и лекове за проблеме укључујући и опстипације.[2] Арапски лекар Ибн Ал-Јазар Ал-Каријавани (Алгизар, 898-980) је писао о боловима и физичком стању старих особа..[3] Његов научни рад обухвата поремећаје спавања, заборавност, како да ојача меморију[4][5] и узроке смртности[6] Исхак Ибн Хунаин (умро 910.) је такође писао о лечењу забораности. Док се број старих особа и просечног животног века повећава од 14. века, друштво тежи да размотри бригу о старима у односу на породично питање. То није било до 19. века, индустријске револуције, која идеје помера у корист друштвене заштите система, и тад настају први домови за негу старих.[7]

Неки пионири, као што су Мишел Ежен Шевреул који је живео 102 године, су веровали да је старење појам који треба посебно да се изучава. Тога није било до 1940-их када су пионири попит Џејмса Бирена почели да истражују поље геронтологије. Група људи различитих професија које су обухватале рад са старима је основала Геронтолошко друштво Америке 1945. године. Две деценије после Џејмс Бирен је основао истраживачки центар посвећен студирању старења – Етел Перси Андрус[8] геронтолошки центар на универзитету Јужне Калифорније.[9][10] Студије у Балтимору су почеле 1958. године с намером да прате психичко здраље људи средњих година и старијих особа, путем тестирања сваке две године по одређеним психолошким стандардима. У 1967, Универзитет Јужне Флориде и Универзитет Северног Тексаса су примили Стари Американци акт о стипедирању, од стране У. С. Администрације за Старе, за покретање првог студијског програма из геронтологије и прве мастер студије. Године 1975, на Универзитету Јужне Калифорније школа Леонард Дејвис школа Геронтологије[11], са Биреном као оснивачем, постаје прва школа Геронтологије у оквиру универзитета и прва је понудила докторске студије. Од тад су почеле да се оснивају многе друге школе и одељења за геронтологију.

Уопштено говорећи, геронтологија је у Сједињеним Државама цветала од 1967. до донас, кад се нуде на многим универзитетима сви нивои научних студија. Један од пионира геронтологије, Роберт Нил Батлер, се борио за негу и поштовање старих. Батлер је освојио Пулицерову награду за своју књигу под насловом Зашто Опстати?Бити стар у Америци (Why Survive?Being Old In America), где говори како се људи не обазиру на старе, како су малтретирани, чак и злоставаљани. Он у својој књизи говори да ми као друштво морамо да променимо начин на који се опходимо према старима. Драстичан пораст старог становништва у пост-индустријским западним земљама довео је геронтологију до најбрже растућих поља науке.

Од 1950-их до 1970-их, поље истраживања је углавном социјално и бави се старачким домовима и здравственом заштитом. Међутим, истраживање Леонарда Хејфлика из 1960-их (које показују да ће се ћелијске линије култура поделилити само 50 пута) је помогло истраживању посебне гране, биогеронтологије. Постало је очигледно да само лечење старости није довољно. Разумевање процеса старења и шта урадити поводом тога је постало проблем.

Изучавање и заинтересованост за биогеронтологију је такође порасла када је Сантија Кенија презентовала свој пројекат о померању границе умирања код нижих облика живота попут воћних мушица, црва и квасца. Значајан помак у повећању животног века је примећен и код сисара попут мишева и пацова путем интервенција као што је калоријска интервенција и мутацијом инсулину сличног фактора раста 1. Међутим, до сада код човека никакав значајан помак није уочен.

Биогеронтологија[уреди]

Биогеронтологија је подобласт геронтологије која се бави биолошким процесима старења, његовим еволутивним пореклом и потенцијалним средствима којим може да се интервенише у том подручју. То укључује интердисциплинарна истраживања узрока биолошког старења, ефеката и механизама. Конзервативни биогеронтолози као, што је Леонард Хејфлик, су предвидели да је врхунац људског живота 92 године,[12] док су други попут Џејмса Ваупела предвидели да у индустријским земљама бити 100 година за децу рођену после 2000. године, а неке анкете биогеронтолога предвиђају око 2 или више стотина година,[13] са Обри де Грејем који нуди „пробни рок“ који са адекватним финансирањем истраживања старања, као што је Стратегија за занемаривање старења,“имамо 50/50 шансе за развијање технологије за 25 до 30 година, која ће дужину човековог живота повећати на 1000 година.[14]

Биомедицинска геронтологија, позната и као експериментална геронтологија, је подобласт биогеронтологије која настоји да успори, спречи, па чак и преокрене старење у подмлађивање код људи и животиња. Спречавањем старења код животиња, терапије би спречиле сенилне болести и слабости, и прошириле би просечну и максималну дружину човековог живота. Многи „прудуживачи живота“ верују да би човеков живот могао да се продужи, ако не ускоро, онда у следећем веку. Оптимисти попут Обри де Греја верују да се човек који ће живети 1000 година већ родио. Геронтолози се разликују према томе да ли проучавају старење као процес који треба да се спречи и оних који мисле да треба да се само продужи, иако се већина слаже да ће продужење животног рока тећи лечењем сенилних болести и слабости, многи мисле да максималан животни рок не може да се промени и да је непожељно да се покушава.

За ралику од геронтологије, у геријатрији се проучава третман болести у старењу. Обе гране научници сматрају битним у проучавању старења.

Биолошке теорије старења[уреди]

Постоје бројне теорије старења од којих ни једна није прихваћена. Постоји широк спектар теорија стрења са различитим узроцима старења и свака од њих показује грешке других теорија. Без обзира на теорију заједничко је да старење означава смањење функције тела.[15]

Теорија трошења (Wear and Tear)[уреди]

Теорија трошења указује на то да док појединац расте и стари јединице као што су ћелије и органи се троше и нису више употребљиви. Наше тело је непрекидно изложено унутрашњим и спољашњим утицајима који му штете, и који превазилазе могућности опоравка и „поправљања“ тела. Због овога ћелија не може да се регенерише и долази до механичке и хемијске исцрпљености. Неки штетни утицаји укључују хемикалије у ваздуху, храни и диму. Други штетни утицаји потичу од траума, вируса, високе телесне температуре и других болести.[15]


Генетика[уреди]

Генетичка теорија старења подразумева старење које је уписано у гене појединца. Према овој теорији гени диктирају човекову дуговечност. Програмирана ћелијска смрт , или апоптоза, је одеређена „биолошким сатом“ преко гентских информација које се налазе уи нуклеосу ћелије. Гени који су одговорни за апоптозу објасњавају ћелијску смрт, али не и смрт целог организма. Пораст ћелијских апоптоза је можда у корелацији са старењем, али није узрок смрти организма. Фактори средине у којој се налази организам и генетска мутација могу убрзати старење. У скорије време истраживања су показала и фактор епигенетичког наслеђивања. Епигенетски сат, који мери биолошку старост ћелија и ткива, може бит добар зуа тестирање различитих биолошких теорија старења.[16]

Општи дебаланс[уреди]

Теорија општег дебаланса указује на телесне системе, као што је нервни, ендокрини и имуни, постепено пада и на крају не функционише. Разликују се начини и брзина опадања од система до система.[15]

Акумулација[уреди]

Акумулациона теорија показује да је старење телесни пад који произилази из акумулације елемената. Елементи могу да буду страни телу и могу се унети из оклине у тело. Остали елементи могу бити последица ћелијског метаболизма. Један од примера акумулационе тероије је Теорија слободних радикала који утичу на старење (Free Radical Theory of Aging). Према овој теорији производи редовног ћелијског метаболизма називају се слободни радикали и они у интеракцији са ћелијском мембраном и ДНК изазивају неповратне штете. Новија и свеобухватнија теорија акумулације доктора Обри де Греја показује 7 типова оштећења на молекуларном, ћелијском и унутарћелијском нивоу.[17]

Обри де Греј

Теорија слобнодних радикала[уреди]

Идеја да су слободни радикали токсични је први пут изложила Ребека Гершман.[18] Денхам Харман је 1956. предложио терорију слобнодних радикала, чак и показао да они изазивају деградацију биолошког система.[19] Оксидативна оштећења код многих врста акумулирају се годинама, као и оксидациони притисак слободних радикала кисеоника,[20] јер теорија слободних радикала потиче од штете коју наноси рективна врста кисеоника (РВК).[21] РВК су мали, врло реактивни, молекули који садрже кисеоник који могу оштетити комплекс ћелијских компоненти као што су масти, протеини, ДНК који се природно генеришу током рекација метаболизма. Ови услови се све везују за деменцију, канцер и болести срца. Нису сви прихватили ову теорију, јер не можемо утврдити да ли прво слободни радикали или старење долази и ако је тако зато људско тело стари. Разумно је да слободни радикали долазе тек кад процес старења почне. У будућности би морало да се види да ли стабилизација слободних радикала може да одложи старење.

Теорија ДНК оштећења[уреди]

Оштећење ДНК је један од многих узрока који доводе до болести у старењу. Стабилност генома је дефинисана ћелијским механизмима поправке, толеранције на оштећења и контролном путева, којим се спречава оштећење ДНК. Једна хипотеза постављена од стране Ђоакино Фаиле 1958. године заступа становиште да акумулацијом оштећења на ДНК долази до старења. Ову хипотезу је ускоро развио Лео Сзилард.[22] Ова теорија се мењала временом упоредо са новим истраживањима која су показала да оштећење ДНК са или без мутације доводи до старења.[23] Ако се могу очувати ДНК и други стресори, ако се развије антикацерски одговор ћелије развиће се одбрана интегритета ћелије. Ово може побољшати здравље и жовотни век. Проучавањем отећења на ДНК и одржавањем генома у вези са старењем можда пронађе начин за лечење болести.

Социогеронтологија[уреди]

Социогеронтологија је мултидисциплинарна подбласт геронтологије која је специјализована за рад са старима. Социогеронтолози могу имати такође знања из социјалног рада, психлогије, социологије, психологије, болничке неге, демограије и других наука које се баве друштвом. Социогеронтологија је одговорна за едукацију, истраживања и друге шире проблеме везане за старе. Старосни век човека и продужавање живота се изражавају у бројевима, па постоји преклапања са демографијом. Разликује се они који студирају демограску слику људског живота, о доних који проучавају друштвено старење.

Социјалан рад са старима[уреди]

Социјалан рад са старим особама, познатији као геријатријски социјални рад, посматра макро и микро план рада са људима изнад 60 или 65 година, њихове породице и заједнице, старење везано за политику, и истраживање старења. Геријатрјски социјални радници делују путем саветовања, директног рада са старима и организовањем бројних семинара и тренирања особљапосебно када су у питању онколшки центри, болнице, старачки домови. Посматрајући на макро нивоу, геријатријски социјални радници у државним здравственим слжбама, на универзитетима и факултетима, као и у здравственим управама.

Социолошке теорије старења[уреди]

Према Денефер, старење је процес интеракције појединца са средином , где они обострано утичу. Неколико теорија старења су развијене да би се пратило старење старијих људи у друштву, као и како се они мењају док старе.[24]

Нормална теорија старења (Activity theory)[уреди]

Нормална теорија старења је развијена и разрађена од стране Кавана, Хавигурста и Албрехта. Према овој теорији, лична уверења појединца формирају се на основу његовог друштвеног односа. Да би старије особе задржале моралне принципе, морају да се ослободе улога као што су најчешће улоге на послу или супружничка улога.[24] Активност је боља од неактивности јер доприноси благостању на више нивоа. Због побољшања општег здравља и просперитета код сатријег дела популације, ова теорија је веродостојнија него пре шест децениа кад ју је Хавингурст предложио. Ова теорија је применљлива на стабилно, пост-индустирјско друштво које нуди старима бројне могућности да учествују у друштву. Слабост је та да неке особе не могу да одржавају средовечан начин живота због разних ограничења, недостатка прихода или недостатка жеље да то и буду. Многи стари немају средстава за одржавање активне улоге у друшту. Са друге стране постоје старији који инсистирају на бројним активностима иако нису у стању да их изводе, као што је вожња са ослабљеним видом и бројне активности одржавања куће за које је потребна потпуна виталност тела. На тај начин они поричу своју нестабилност и излажу се несигурним активностима.[25]

Теорија повлачења[уреди]

Теорију повлачења су развили Каминг и Хенри. Према овој теорији, старије особе и друштво су ангажовани одвојено једно од другог. Пример међусобне одвојености је повлачење из посла. Кључна претпоствка ове теорије да стари губе „его-енергију“ и свевише постају заљубљени у себе. Осим тога, одлобађање од других обавеза одржава морал, а не учешће у друштвеном раду. Постепено повлачење из друштвених улога одржава равнотежу у друштву и промовише ослобађање старих од посла. Тиме се спроводи капитал, знање и моћ са старијих генерација на млађе. То омогућава да друштво настави вредно да ради и након што стари умру. Слабост: Не постоји база доказа која може да подржи ову теорију. Осим тога, многи стари желе да остану окупирани и укључени у друштву. Повлачење на неки начин може бити и штетно по друштво. И због тога је већина геронтолога ову теорију одбацила.[25]

Теорија континуитета[уреди]

Теорију континуитета је не могуће постићи у реланости. С једне стране, покушај успостављања конитнуитета претставља да систем остане хомоген , уједначен, непроменљив па чак и досадан. Ова теорија континутитета није баш применљива на људско старење. Са друге стране, динамичка теорија континуитета предстаља један стабилан систем који истрајава током времена, али омогућава низ промена који пружа основну структуру. Основна структура је кохерентна: она има уредан и логички однос делова који су заједно препознатљиви и разликују се од других. Динамички концепт је развијен и примењен на проблем адаптације нормалног старења.[26] Централна премиса теорије континуитета, у прављењу избора током адаптације, да одрасли, средовечни и стари покушавају да сачувају и одрже постојеће унутрашње и спољашње структуре и да желе да остваре тај циљ помоћу континуитета (примењивање фамилијарних стратегија у круговима фамилије). Током срењих и позних година, одрасле претходно искуство води да користе континуитет као примарну адаптивну стратегију за суочавање са променама везаним за обично старење.[27]


Теорија старосне стратификације[уреди]

Према овој теорији, старије особе рођене у различитим временским периодима формирају кохорте које дефинишу "старосне слојеве". Постоје две разлике између слојева: хронолошка старост и историјско искуство. Ова теорија чини два аргумнета. 1. Старост је механизам за регулисање понашања и као резултат одређује приступ позицијама моћи. 2. Генерацијске кохорте играју важну улогу у процесу друштвених промена.[24]

Теорија животног циклуса[уреди]

Према овој теорији , старење је процес који траје од рођења до смрти. Старење укључује друштвене, психолошке и биолошке процесе. Осим тога, искутво током старења је обликовано на онову кохорте у којој је индивидуа и на основу ефекта одређеног периода.[24]

Кумулативна предност / недостатак теорија[уреди]

Према овој теорији, која је развијена током почетком 1960-их од стране Дерека Прајса и Роберта Мертона, неједнакости имају тенденцију да постану израженији током старења. Парадигма ове теорије огледа се у пословици „Богати постају богатији, а сиромашни постају сиромашнији“. Предности и мане током раног живота имају велики утицај широм животног века. Међутим, прености и мане у средњем животном добу имају директан утицај на економско и здравствено стање у каснијем животу.[24]


Спољашње везе[уреди]

https://en.wikipedia.org/wiki/Aubrey_de_Grey

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Hooyman, N.R.; Kiyak, H.A. (2011). Social gerontology: A multidisciplinary perspective (9th изд.). Boston: Pearson Education. ISBN 978-0-205-76313-9. 
  2. Howell, Trevor H. (1987). „Avicenna and His Regimen of Old Age”. Age and Ageing. 16 (1): 58—59. doi:10.1093/ageing/16.1.58. PMID 3551552. 
  3. Ammar, S (1998). „Vesalius” (PDF). Official Journal of the International Society for the History of Medicine. 4: 48. 
  4. „Ibn al-Jazzār, Abū Ja‘far Ahmad ibn Ibrāhīm ibn Abī Khālid (d. 979/369)”. Islamic Medical Manuscripts. U.S. National Library of Medicine. Приступљено 24. 09. 2013. 
  5. [Geritt Bos, Ibn al-Jazzar, Risala fi l-isyan (Treatise on forgetfulness), London, 1995 ]
  6. Al Jazzar
  7. „Specialized literature”. Islamic culture and medical arts. U.S. National Library of Medicine. Приступљено 24. 09. 2013. 
  8. „Ethel Percy Andrus”. USC Davis School of Gerontology. Приступљено 25. 06. 2013. 
  9. „USC Andrus Gerontology Center”. Архивирано из оригинала на датум 26. 02. 2012. 
  10. Liebig, Phoebe S.; Birren, James E. (2003). „The Andrus Center: A tale of gerontological firsts” (PDF). Contemporary Gerontology. 10 (1): 7—12. Приступљено 23. 08. 2010. 
  11. „Leonard Davis”. USC Davis School of Gerontology. Приступљено 25. 06. 2013. 
  12. Watts, G (June 2011). „Leonard Hayflick and the limits of ageing”. Lancet. 377 (9783): 2075. doi:10.1016/S0140-6736(11)60908-2. PMID 21684371. 
  13. Richel, Theo (December 2003). „Will human life expectancy quadruple in the next hundred years? Sixty gerontologists say public debate on life extension is necessary”. J Anti-Aging Med. 6 (4): 309—314. doi:10.1089/109454503323028902. PMID 15142432. 
  14. de Grey, Aubrey D. N. J.; Rae, Michael (2008). Ending Aging. St. Martin's Griffin. стр. 15. ISBN 978-0-312-36707-7. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Taylor, Albert W.; Johnson, Michel J. (2008). Physiology of Exercise and Healthy Aging. Human Kinetics. ISBN 978-0-7360-5838-4. 
  16. Horvath, S (2013). „DNA methylation age of human tissues and cell types”. Genome Biology. 14 (R115): R115. doi:10.1186/gb-2013-14-10-r115. PMC 4015143Слободан приступ. PMID 24138928. 
  17. de Grey, Aubrey (8. 01. 2003). „An engineer's approach to the development of real anti-aging medicine” (PDF). Sci Aging Knowledge Environ. 2003 (1): VP1. doi:10.1126/sageke.2003.1.vp1. PMID 12844502. 
  18. Fenn, Rebecca; Gilbert, DL, Nye, SW, Dwyer, P, and Fenn WO; Nye, Sylvanus W.; Dwyer, Peter; Fenn, Wallace O. (7. 05. 1954). „Oxygen poisoning and x-irradiation: a mechanism in common”. Science. 119 (3097): 623—626. Bibcode:1954Sci...119..623G. doi:10.1126/science.119.3097.623. PMID 13156638. 
  19. Harman, D (November 1981). „The aging process”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 78 (11): 7124—7128. doi:10.1073/pnas.78.11.7124. PMC 349208Слободан приступ. PMID 6947277. 
  20. Hagen, Bruce N; Shigenaga, MK; Hagen, TM (September 1993). „Oxidants, antioxidants, and the degenerative diseases of aging”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 90 (17): 7915—7922. Bibcode:1993PNAS...90.7915A. doi:10.1073/pnas.90.17.7915. PMC 47258Слободан приступ. PMID 8367443. 
  21. Beckman, KB; Ames, BN (April 1998). „The free radial theory of aging matures”. Physiol Rev. 78 (2): 547—581. PMID 9562038. 
  22. Szilard, Leo (January 1959). „On the nature of the aging process”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 45 (1): 30—45. doi:10.1073/pnas.45.1.30. PMC 222509Слободан приступ. PMID 16590351. 
  23. Freitas, AA; de Magalhaes, JP (Jul–Oct 2011). „A review and appraisal of the DNA damage theory of ageing”. Mutat Res. 728 ((1–2)): 12—22. doi:10.1016/j.mrrev.2011.05.001. PMID 21600302. Приступљено 7. 05. 2013. 
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 Phillipson, C.; Baars, J. (2007). „Ch. 4: Social theory and social ageing”. Ур.: Bond, J.; Peace, S. M.; Dittmann-Kohli, F.; Westerhof, G. Ageing in Society (3rd изд.). SAGE. стр. 68—84. ISBN 978-1-4129-0020-1. 
  25. 25,0 25,1 VickyRN. (August 2, '09). Theories of Aging (Part 3) - Sociological Theories. Retrieved Friday, April 20, 2012, from http://allnurses-breakroom.com/showthread.php?t=412760
  26. Blalock, H.M. (1982). Conceptualization and measurement in the social sciences. Beverly Hills: Sage. ISBN 978-0-8039-1804-7. 
  27. Hage, J. (1972). Techniques and problems of theory construction in sociology. New York: Wiley Interscience. ISBN 978-0-471-33860-4. 

Литература[уреди]