Главни рудници Валоније

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Већа рударска места у Валонији
Bois du Cazier 2.jpg
Светска баштина Унеска
Место Белгија
Координате50°26′07″ СГШ; 3°50′18″ ИГД / 50.435278° СГШ; 3.838333° ИГД / 50.435278; 3.838333
Укључује
  • Bois du Cazier
  • Bois-du-Luc
  • Grand Hornu Edit this on Wikidata
КритеријумиКултурно добро: ii, iv
Референца1344
Угроженостне
Веб-сајтwww.sitesminiersmajeursdewallonie.be

Већа рударска места Валоније (франц. Sites miniers majeurs de Wallonie; хол. Belangrijkste mijnsites van Wallonië) група је од четири рудника у Валонији, у јужном делу Белгије. Сматрају се најочуванијим рудницима угља из 19. и 20. века у држави. Пошто представљају утопијски архитектуру ране индустријске ере Европе с крајње интегрисаним индустријским и урбаним комплексима, 2012. су уврштени на УНЕСКОсписак Светске баштине у Европи.[1]

Унутрашњост рудника угља ”Блени“

Те посебности представљају рудник угља и Раднички град Гран-Орну, које је дизајнирао Бруно Ренар у првој половини 19. века, док је Бос-де-Лук, углавном изграђен од 1838. до 1909. године, садржи и један од најстаријих рудника угља у Европи из 17. века.

Списак главних рудника[уреди]

У Валонији је некада постојало на стотине рудника угља, али су они углавном изгубили своју инфраструктуру, осим четири заштићена локалитета (који чине 170 км² дуг и 3-15 км² широк појас који пресеца Белгију од истока ка западу):

Број Слика Рудник Општина (Покрајина) Координате
Бр. 1 0 Hornu 050322 (7).JPG Гран-Орну Бусу (Ено) 50°16′01″ СГШ; 3°30′08″ ИГД / 50.267° СГШ; 3.5022° ИГД / 50.267; 3.5022 Гран-Орну је изгради Енри Де Жорж од 18101830. године који је имао јединствен функционални план рударског града. У његовом кругу налазе се радионице, уреди и резиденција ”Дворац ждрела“ у неокласичном стилу с луковима, тремовима и полукружним прозорима. 2010. године насеље је прославило 200. година постојања.[2]
Бр. 2 Bois-du-Luc CM3JPG.jpg Бос-де-Лук Ла Лувијер (Ено) 50°16′53″ СГШ; 4°05′24″ ИГД / 50.2814° СГШ; 4.0900° ИГД / 50.2814; 4.0900 Изграђен од 18381853. године, био је у употреби све до 1973. године, али је радничко насеље потпуно сачувано и још увек је насељено, док је рудник угља претворен у музеј 1983. године. Око рудника Сент-Емануел се налази још увек нетакнуто село Бос-де-Лук површине 2 хектара, шљаке гомиле, железничка пруга, радионице, уреди, дворац равнатеља, те виле инжењера и 166 рударских кућа, кафић и дворана, црква Свете Барбаре, школе и болнице.[3]
Бр. 3 Bois du Cazier 1.jpg Бос ду Казијер Марсинел (Ено) 50°13′30″ СГШ; 4°15′48″ ИГД / 50.2251° СГШ; 4.2634° ИГД / 50.2251; 4.2634 Рудник угља из 19. века је постао славан по, нажалост, најстрашнијој рударској несрећи у историји Белгије која се догодила 8. августа 1956. године када је страдало 262 рудара на 975 метара дубине у јами Сент-Чарлс. Узроци несреће су углавном били застарела опрема и слабо обучено особље, што је довело до построжавања сигурносних прописа за све руднике у Белгији. Рудник је затворен 1967. године и сада је спомендом и рударски музеј с улазом у рудник угља.[4]
Бр. 4 Blegny Mine 1.jpg Блени-Мин Блени (Лијеж) 50°24′40″ СГШ; 5°25′55″ ИГД / 50.4112° СГШ; 5.4319° ИГД / 50.4112; 5.4319 Рудник је имао две осовине за вентилацију од спољне галерије висине од 8 спратова, с најдубљом тачком од 530 м² поред рудника Терил Блегни. Експлоатација угља је прекинута 1980. године, а потом је рудник отворен за јавност као туристичка атракција. Обилазак рудника могућ је с истраживањем галерија до 30 и 60 метара дубине.[5]

Референце[уреди]

  1. ^ Већа рударска места у Валонији
  2. ^ Grand-Hornu
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2014. Приступљено 13. 07. 2016. 
  4. ^ http://www.leboisducazier.be/index_en.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (март 4, 2016) (на језику: енглески) Službene stranice rudnika
  5. ^ Blegny-Mine

Спољашње везе[уреди]