Глен Т. Сиборг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глен Т. Сиборг
Glenn Seaborg - 1964.jpg
Сиборг (1964)
Пуно имеГлен Теодор Сиборг
Датум рођења(1912-04-19)19. април 1912.
Место рођењаИшпеминг (Мичиген)
Сједињене Америчке Државе
Датум смрти25. фебруар 1999.(1999-02-25) (86 год.)
Место смртиЛафајет (Калифорнија)
Сједињене Америчке Државе
ДржављанствоСједињене Америчке Државе америчко
Пољенуклеарна хемија
Институција
Ученици
Ментори
СупружникХелен Л. Сиборг рођ. Григс
Деца
РодитељиХерман Теодор „Тед” Сјеберј (отац)
Селма Оливија Ериксон Сјеберј (мајка)
ПородицаЏанет Сиборг (сестра)
Познат повеликом доприносу науци, највише хемији и физици;
нпр. био је део тима који је синтетисао, открио и истражио десет трансуранијумских елемената
Награде
ПотписGlenn T Seaborg signature.svg
Сиборг у својој лабораторији

Глен Теодор Сиборг (енгл. Glenn Theodore Seaborg, IPAɡlɛn ˈθiː.ə.dɔɹ ˈsiː.bɔrg; швед. Glenn Teodor Sjöberg, IPAɡlɛn ˈtɛː.ɔ.dɔr ˈɧøː.bɛrj; Ишпеминг, 19. април 1912. — Лафајет, 25. фебруар 1999) био је амерички хемичар шведског порекла којем је 1951. године допринос у синтетисању, открићу и истраживању десет трансуранијумских елемената донео Нобелову награду за хемију.[2] Његов рад у овој области такође је довео и до настанка концепта актиноида те одређивања распореда серија актиноида у периодном систему елемената.

Сиборг је већи део своје каријере провео као едукатор и научник-истраживач на Универзитету Калифорније (Беркли), где је био професор и — од 1958. до 1961. године — други канцелар универзитета.[3] Саветовао је о нуклеарној политици десет председника САД — од Харија С. Трумана до Била Клинтона; био је председавајући Америчке комисије за атомску енергију — 1961. до 1971. године — где је заговарао комерцијалну нуклеарну енергију и мирну апликацију нуклеарне науке. Током своје каријере, Сиборг се залагао за повећање контроле над наоружањем. Потписник је Франковог извештаја и учествовао је у формулисању Договора о делимичној забрани нуклеарног тестирања, Договора о не-пролиферацији нуклеарних оружја и Договора о свеобухватној забрани нуклеарног тестирања. Веома је познат присталица научног образовања и федералног финансирања за неиндиректно истраживање. Пред крај Ајзенхауерове администрације, био је примарни аутор Сиборговог извештаја о академској науци, те  — као члан Националне комисије за надмоћност у образовању председника Роналда Регана — кључни сарадник при писању његовог извештаја „Нација у опасности” (1983).

Био је главни или копроналазач десет елемената: плутонијума, америцијума, киријума, берклијума, калифорнијума, ајнштајнијума, фермијума, мендељевијума и нобелијума, те елемента 106 (који је за време Сиборговог живота постао његов епоним). Такође, октрио је више од 100 атомских изотопа; приписују му се важни доприноси хемији плутонијума, још од када је суделовао у пројекту Менхетн у којем је помогао у екстракцијском процесу коришћеном за изоловање плутонијумског горива за другу употребљену атомску бомбу. На почетку каријере, био је пионир у нуклеарној медицини; открио је изотопе елемената са важном применом у дијагнози и лечењу болести, а најзначајнији је јод-131 који се користи за лечење тиреоидне болести. Поред теоријског рада на развоју концепта актиноида, чији је резултат било смештање актиноидске серије испод серије лантаноида у периодном систему, постулирао је постојање супертешких елемената у серијама трансактиноида и суперактиноида.

Након што је 1951. године поделио Нобелову награду са сународником, физичарем Едвином Макмиланом (1907—1991), добио је око 50 почасних доктората и бројне друге награде и признања. Списак ствари названих по Сиборгу осим његовог атомског елемента и астероида садржи још 30-ак ставки. Био је релативно плодан писац, потписавши око 50 књига и 500 чланака у часописима, углавном у сарадњи са другима. Једном се нашао у Гинисовој књизи рекорда, као особа са најдужом одредницом у књизи Ко је ко у Америци.

Одабрана библиографија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Hoffman, D. C. (2007). „Glenn Theodore Seaborg. 19 April 1912 — 25 February 1999”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 53: 327. JSTOR 20461382. doi:10.1098/rsbm.2007.0021. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1951”. Nobel Foundation. Приступљено 31. 10. 2016. 
  3. ^ „Past Chancellors | Office of the Chancellor”. Chancellor.berkeley.edu. Приступљено 31. 10. 2016. 
Опште референце

Литература[уреди]

  • Coffey, Patrick (2008). Cathedrals of Science: The Personalities and Rivalries That Made Modern Chemistry. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532134-0. .

Спољашње везе[уреди]