Глупост
Натпис: Al rijst den esele ter scholen om leeren, ist eenen esele hij en zal gheen peert weder keeren. („Чак и да магарац путује у школу да учи, неће се вратити као коњ.”)
Глупост је недостатак интелигенције, разумевања, разума или духовитости, неспособност учења. Може бити урођена, претпостављена или реактивна. Реч глуп долази од латинске речи stupere. Глупи ликови се често користе за комедију у фиктивним причама. Волтер Б. Питкин је глупост назвао „злом”, али су у више романтичарском духу Вилијам Блејк и Карл Јунг веровали да глупост може бити мајка мудрости.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Српска реч глуп потиче од прасловенског придева *glupъ. Етимолошки је сродна са речју глув. Претпоставља се да је првобитно значење било повезано са неразумевањем говора, отупелошћу чула или збуњеношћу, што се касније развило у значење менталне ограничености.
Са друге стране, корен енглеске речи stupid (глуп),[1] која може служити као придев или именица, потиче од латинског глагола stupere, што значи бити утрнуо или зачуђен, и повезана је са речју ступор.[2] У римској култури, stupidus је био професионални жртвени јарац у позоришним мимама.[3]
Према онлајн речнику Меријам-Вебстер, речи „stupid” (глуп) и „stupidity” (глупост) ушле су у енглески језик 1541. године. Од тада, глупост се користи заједно са појмовима „будала”, „идиот”, „нем”, „морон” и сродним концептима као пежоратив за недела, било намерна или случајна, услед одсуства менталног капацитета.
Дефиниција
[уреди | уреди извор]Глупост је квалитет или стање бивања глупим, или чин или идеја која показује својства глупости.[4] У студији карактера „Глупог човека” која се приписује античком грчком филозофу Теофрасту (око 371 – око 287. п. н. е.), глупост је дефинисана као „ментална спорост у говору или акцији”. Савремена реч „глуп” има широк опсег примене, од спорости ума (указујући на недостатак интелигенције, пажње или разума), тупости осећања или сензације (укоченост, бесмисленост, неосетљивост), или недостатка интересовања или поенте (иритантно, исцрпљујуће). Може подразумевати или урођени недостатак капацитета за расуђивање, или привремено стање омамљености или спорости ума.
У књизи Understanding Stupidity (Разумевање глупости), Џејмс Ф. Велс дефинише глупост на овај начин: „Термин се може користити за означавање менталитета који се сматра информисаним, намерним и неприлагођеним.” Велс разликује глупост од незнања, где глупост значи да особа мора знати да делује против сопственог интереса, што значи да то мора бити избор, а не присилан чин или несрећа. Коначно, то захтева да активност буде неприлагођена, у смислу да је у најгорем интересу актера, и специфично учињена како би се спречило прилагођавање новим подацима или постојећим околностима.[5]
Мерење
[уреди | уреди извор]Постоје различити тестови за мерење количника интелигенције (IQ), као и тестови који мере способност, као што су Општи класификациони тест (GCT) који захтева Корпус маринаца Сједињених Држава и Армијски општи класификациони тест.
Истраживачи Мајкл Клајн и Метју Кансијан известили су о опадању способности међу високообразованим кандидатима за маринце током последње 34 године, иако овај ефекат није примећен у општој популацији регрута.[6]
Истраживачи Мајкл Џ. Макфарланд, Мет Е. Хауер и Арон Рубен извештавају да су Американци рођени између 1951. и 1980. можда изгубили у просеку 2,6 IQ поена због изложености оловном бензину.[7]
Изигравање глупости
[уреди | уреди извор]Ерик Берн је описао игру „Глупан” као ону која има тезу... „Смејем се с тобом својој неспретности и глупости.”[8] Он истиче да играч има предност снижавања очекивања других људи, чиме избегава одговорност и рад; али да он или она ипак могу успети под притиском, попут пословично глупог млађег сина.[9]
Вилфред Бион је сматрао да психолошка пројекција ствара баријеру против учења било чега новог, и тиме сопствени облик псеудо-глупости.[10]
Интелектуална глупост
[уреди | уреди извор]Ото Феничел је тврдио да се „приличан проценат слабоумности испоставља као псеудо-дебилност, условљена инхибицијом... Сваки интелект почиње да показује слабост када афективни мотиви раде против њега”.[11] Он сугерише да „људи постају глупи ad hoc, то јест, када не желе да разумеју, где би разумевање изазвало анксиозност или осећај кривице, или би угрозило постојећу неуротичну равнотежу”.[12]
На прилично другачији начин, списатељица Дорис Лесинг је тврдила да „нема будале као што је интелектуалац... врста паметне глупости, изрођена из линије логике у глави, која нема везе са искуством”.[13]
Истрајавање у лудости
[уреди | уреди извор]У романтичарској реакцији на мудрост просветитељства, појавила се валоризација ирационалног, лудог и глупог, као у изреци Вилијама Блејка да „ако би луда истрајала у својој лудости, постала би мудра”;[14] или веровању Карла Јунга да „није потребна уметност да се постане глуп; цела уметност лежи у извлачењу мудрости из глупости. Глупост је мајка мудрих, али памет никада”.[15]
Слично томе, филозоф Мишел Фуко се залагао за неопходност глупости како бисмо се поново повезали са оним што наше артикулисане категорије искључују, да бисмо поново ухватили алтеритет разлике.[16]
Утицај
[уреди | уреди извор]У својој књизи A Short Introduction to the History of Stupidity (Кратка историја глупости, 1932), Волтер Б. Питкин упозорава на утицај глупих људи:
Глупост се лако може доказати као врховно Друштвено Зло. Три фактора се комбинују да би је тако успоставила. Прво и најважније, број глупих људи је легија. Друго, већина моћи у бизнису, финансијама, дипломатији и политици је у рукама више или мање глупих појединаца. Коначно, високе способности су често повезане са озбиљном глупошћу.[17]
Дитрих Бонхефер је указао да је глупост „опаснији непријатељ добра него зло” јер нема одбране: „Ни протест ни сила је не могу дотаћи. Расуђивање је бескорисно. Чињенице које противрече личним предрасудама могу једноставно бити одбачене”.[18] Велика опасност глупости манифестује се када захвати веће групе. У већој групи, „глупа особа ће такође бити способна за свако зло и истовремено неспособна да види да је то зло”.[18]
Према Карлу Чиполи, напори глупих људи су контрапродуктивни за њихове сопствене и туђе интересе. Он тврди да разумни људи не могу замислити или разумети неразумно понашање, чинећи глупе људе опасним и штетним, чак потенцијално опаснијим од „бандита” чија акција бар има рационалан циљ, наиме његову корист.[19]
У комедији
[уреди | уреди извор]Будала или лакрдијаш је био централни лик у многим комедијама. Алфорд и Алфорд су открили да је хумор заснован на глупости био преовлађујући у „сложенијим” друштвима у поређењу са неким другим облицима хумора.[20] Неке анализе комедија Вилијама Шекспира су откриле да његови ликови теже да заузму међусобно контрадикторне ставове; пошто ово имплицира недостатак пажљиве анализе, то указује на глупост са њихове стране.[21]
Данас постоји широк спектар телевизијских емисија које приказују глупост, као што су Симпсонови.[22] „Goofball” комедија је класа наивног, шашавог хумора чији је типичан представник глумац Лесли Нилсен.[23][24]
У филму
[уреди | уреди извор]Глупост (Stupidity) је филм из 2003. године који је режирао Алберт Неренберг.[25] Он приказује примере и анализе глупости у савременом друштву и медијима, и тежи да „истражи могућност да је намерно незнање све више постало стратегија за успех у областима политике и забаве”.[26]
Идиократија, филм Мајка Џаџа из 2006. године, истражује дистопијску будућност Америке где је особа просечног IQ-а криогенски замрзнута и буди се 500 година касније да би открила да је човечанство, све више зависно од технологије коју су изградиле претходне генерације а коју не одржава правилно нити разуме, назадовало у интелигенцији до стандарда тренутне интелектуалне ометености, и да је он постао de facto најинтелигентнија особа на Земљи. Американци су постали толико глупи да се друштво суочава са глади и колапсом, а према Питу Вондер Хару из часописа Film Threat, „...сваки смех је ублажен узнемирујућом спознајом да [Џаџова] визија будућности човечанства можда није превише далеко од циља”.[27]
Види још
[уреди | уреди извор]- Антиинтелектуализам
- Гранична интелектуална способност
- Ограничена рационалност
- Заглупљивање
- The Dunciad
- Данинг—Кругеров ефекат
- Дисрационалија
- Изванредне популарне заблуде и лудило гомиле
- Геније
- Лаковерност
- Ханлонова оштрица
- Илузорна супериорност
- Похвала лудости
- Интелектуална ометеност
- Награда Пигасус
- Еугеника
- Санизам
- Социјални дарвинизам
- Супремацизам
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „stupid”. Merriam-Webster. Приступљено 18. 1. 2009.
- ^ „stupor”. Merriam-Webster. Приступљено 18. 1. 2009.
- ^ Juvenal: The Sixteen Satires, Превод: Peter Green, Penguin, 1982, стр. 126
- ^ „stupidity”. Merriam-Webster. Приступљено 18. 1. 2009.
- ^ James F. Welles, Ph. D. „Understanding Stupidity”. Архивирано из оригинала 24. 8. 2011. г. Приступљено 7. 6. 2011.
- ^ Cancian, Matthew Franklin; Klein, Michael W. (2018). „Military Officer Aptitude in the All-Volunteer Force” [Способност војних официра у потпуно добровољачким снагама]. Armed Forces & Society. 44 (2): 219—237. S2CID 151459137. doi:10.1177/0095327X17695223.
- ^ McFarland, Michael J.; Hauer, Matt E.; Reuben, Aaron (2022). „Half of US population exposed to adverse lead levels in early childhood” [Половина становништва САД изложена штетним нивоима олова у раном детињству]. PNAS. 119 (11). e2118631119. Bibcode:2022PNAS..11918631M. PMC 8931364
. PMID 35254913. doi:10.1073/pnas.2118631119 .
- ^ Eric Berne, Games People Play (Penguin 1968) pp. 138
- ^ Berne, стр. 138–9
- ^ Salman Akhtar, Comprehensive Dictionary of Psychoanalysis (2010) "Arrogance"
- ^ Otto Fenichel, The Psychoanalytic Theory of Neurosis (London 1946) pp. 180
- ^ Fenichel, стр. 181
- ^ Doris Lessing, Under my Skin (London 1994) pp. 122
- ^ William Blake, The Marriage of Heaven and Hell (London 1927) pp. 7
- ^ C. G. Jung, Alchemical Studies (1978) pp. 180
- ^ Michel Foucault, Language, Counter-Memory, Practice (1980) pp. 188–90
- ^ Pitkin, Walter B. (1932). A Short Introduction to the History of Stupidity. New York: Simon & Schuster. стр. 6. OCLC 530002.
- ^ а б Peter Burns (10. 11. 2021). „Bonhoeffer's Theory of Stupidity Explains The World Perfectly”. Lessons from History. Приступљено 28. 1. 2022.
- ^ Cipolla, Carlo M. „The Basic Laws of Human Stupidity”. The Cantrip Corpus. Архивирано из оригинала 16. 2. 2013. г. Приступљено 27. 1. 2022.
- ^ Finnegan Alford; Richard Alford. A Holo-Cultural Study of Humor. Ethos 9(2), pg 149–164.
- ^ N Frye. A Natural Perspective: The Development of Shakespearean Comedy and Romance. Columbia University Press, 1995.
- ^ R Hobbs. The Simpsons Meet Mark Twain: Analyzing Popular Media Texts in the Classroom. The English Journal, 1998.
- ^ Canadian Press (29. 11. 2010). „'The Naked Gun' actor Leslie Nielsen dies in Florida hospital at age 84”. CP24 – Toronto's Breaking News. Bell Media. Приступљено 22. 6. 2012. „Leslie's huge heart and fierce intelligence defined goofball comedy and he was its undisputed master.”[мртва веза] – Paul Gross.
- ^ Once More to the Well of Goofball Comedy, New York Times
- ^ „Stupidity”. IMDB.com. Приступљено 17. 6. 2011.
- ^ „Stupidity (2003)”. rottentomatoes.com. Приступљено 17. 6. 2011.
- ^ „Idiocracy (2006)”. rottentomatoes.com. Приступљено 24. 7. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Avital Ronell (2002). Stupidity. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-07127-0.
- Bergler, Edmund (1998). The talent for stupidity: the psychology of the bungler, the incompetent, and the ineffectual. International Universities. ISBN 978-0-8236-6345-3.
- L. Loewenfeld (1909). „Über die Dummbeit: Eine Umschau in Gebiete menschlicher Unzulänglichkeit” (на језику: немачки).
- Tabori, Paul (1962). The natural science of stupidity. Prentice-Hall International.
- Steven J. Bartlett (2005). „Moral Intelligence and the Pathology of Human Stupidity”. The pathology of man: a study of human evil. C.C. Thomas. ISBN 978-0-398-07557-6.
- William B. Helmreich (2011). What Was I Thinking? The Dumb Things We Do and How to Avoid Them. Taylor. ISBN 978-1-58979-597-6.
- Giancarlo Livraghi (2009). The Power of Stupidity. Pescara: Monti&Ambrosini. ISBN 978-88-89479-15-5.
- Robert J. Sternberg, ур. (2003). Why Smart People Can Be So Stupid. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10170-6.
- Greenspan, Stephen (2008). „Foolish action in adults with intellectual disabilities: the forgotten problem of risk-unawareness”. Ур.: Laraine Masters Glidden. International Review of Research in Mental Retardation. 36. Academic Press. ISBN 978-0-12-374476-0.
- James F. Welles (1988). Story of Stupidity: A History of Western Idiocy from the Days of Greece to the Present. Mount Pleasant Press. ISBN 978-0-9617729-1-8.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- "Unskilled and unaware of it: How Difficulties in Recognizing One's Own Incompetence Lead to Inflated Self-Assessments" Аутори су добили Иг Нобелову награду за психологију 2000. године.
- „'A Stupidity-Based Theory of Organisations'”., објављено у часопису Journal of Management Studies
