Година четири цара

Из Википедије, слободне енциклопедије

Година четири цара назив је за период грађанског рата који се у Римском царству водио 69. године н. е., након самоубиства цара Нерона, између четири претендента на царску власт: Галбе, Отона, Вителија и Веспазијана.

Галба

Нестанак династије Јулијеваца-Клаудијеваца смрћу Нерона 69. године лишио је војнике објекта њихове лојалности, те је уследио грађански рат између различитих војски. Хиспанске и галске трупе за цара су прогласиле Сулпиција Галбу, легата Тараконске Хиспаније, што је сенат спремно потврдио. Галба је стигао у Рим, али није умео да стекне наклоност сенаторског сталежа, коме је и сам припадао. Њиме су били незадовољни и војници, јер је Галба тежио да ограничи расходе, што је дало повода за оптужбе да је шкрт и грамзив. Преторијанци су пак били незадовољни јер Галба није хтео да исплати поклоне у новцу, које су били обећали његове присталице када су га проглашавале за цара. Глабом су биле незадовољне и провинцијске трупе, као и становништво источних и јужних области Галије.

Легије из Горње Германије прогласиле су за цара свог легата Аула Вителија, док су у Риму преторијанци истовремено за цара прогласили Салвија Отона, а Галбу убили на Форуму. Отон је повлађивао преторијанцима, а признале су га и дунавске трупе и источне провинције, али су трупе у Германији, Галији и Британији биле на страни Вителија. Вителијеве су трупе кренуле на Италију и освојиле Транспаданску област. Отон је код Бедриака (близу данашње Кремоне) претрпео пораз и потом извршио самоубиство. Његови су војници прешли Вителију, кога је сенат признао за цара.

Веспазијан

Међутим, трупе на Дунаву и Истоку прогласиле су за цара Тита Флавија Веспазијана, заповедника војске у Јудеји. Антоније Примус, командант панонских трупа, поразио је Вителијеве трупе у другој бици код Бедриака и затим кренуо на Рим, где је већ вођена борба између Веспазијанових и Вителијевих присталица. Град је био заузет на јуриш, Вителије убијен, а Рим опљачкан и попаљен. Крајем 69. године сенат је послушно признао Веспазијана за цара, а у лето 70. н. е. он је стигао у Рим, након што је своме сину Титу предао команду над трупама у Јудеји.