Голи у седлу (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Голи у седлу
EasyRider.jpg
Филмски постер
Изворни насловEasy Rider
Жанрдрама
РежијаДенис Хопер
СценариоПитер Фонда
Денис Хопер
Тери Саутерн
ПродуцентПитер Фонда
Главне улогеПитер Фонда
Денис Хопер
СниматељЛасло Ковач
МонтажаДон Камберн
Студио
Година1969.
Трајање96 минута
Земља САД
Језикенглески
Буџет360.000–400.000 долара
Зарада60 милиона долара
IMDb веза

Голи у седлу је амерички независни друмски драмски филм из 1969. који су написали Питер Фонда, Денис Хопер и Тери Саутерн, у продукцији Фонде, а у режији Хопера. Фонда и Хопер играју двојицу бајкера који путују америчким југозападом и југом, носећи приход од посла са кокаином. Успех филма помогао је да се покрене нова холивудска ера филмског стваралаштва током раних 1970-их.

Значајан контракултурни филм и „камен за пробу за генерацију“ који је „заокупио националну машту“, Голи у седлу истражује друштвени пејзаж, проблеме и тензије према адолесцентима у Сједињеним Државама током 1960-их, као што је успон хипи покрета, употреба дрога и заједнички начин живота.[1][2] У сценама које приказују употребу марихуане и других супстанци коришћена је права дрога.[3]

Дистрибуиран од стране Columbia Pictures 14. јула 1969. године, филм је зарадио 60 милиона долара широм света из буџета за снимање који није био већи од 400.000 долара. Критичари су похвалили перформансе, режију, писање, звучну подлогу и визуелни приказ. Добио је две номинације за Оскара за најбољи оригинални сценарио и најбољег споредног глумца (Џек Николсон). 1998. године, филм је изабран за чување од стране Конгресне библиотеке јер је „културолошки, историјски или естетски значајан“.[4]

Радња[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svg Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Вајат и Били су слободни мотоциклисти. После шверцовања кокаина из Мексика у Лос Анђелес, продају робу и добијају велику суму новца. Са новцем стављеним у пластичну цев сакривену у резервоару за гориво осликаног звездама и пругама Вајатовог хеликоптера, возе се на исток са циљем да стигну до Њу Орлеанса, Луизијана, на време за фестивал Марди Гра.

Током свог путовања, Вајат и Били се заустављају да поправе пробушену гуму на Вајатовом бициклу на фарми у Аризони као и да ручају са фармером и његовом породицом. Касније, Вајат повезе хипи стопера, и он их позове да посете његову комуну, где остају до краја дана. У комуни се практикује „слободне љубав“. Две жене, Лиза и Сара, наизглед деле наклоност члана аутостоперске комуне пре него што су скренуле пажњу на Вајата и Билија. Док бициклисти одлазе, аутостопер даје Вајату мало ЛСД-а, да га подели са "правим људима".

Док су се кретали заједно са парадом у Новом Мексику, њих двојица бивају ухапшени због „парадирања без дозволе“ и бачени у затвор. Тамо се спријатељују са адвокатом Џорџом Хансоном, који је провео ноћ у затвору након што је превише конзумирао алкохол. Након помена да је радио за АЦЛУ заједно са другим разговором, Џорџ им помаже да изађу из затвора и одлучује да отпутује са Вајатом и Билијем у Њу Орлеанс. Док су камповали те ноћи, Вајат и Били дају Џорџу марихуану. Као алкохоличар, Џорџ нерадо покушава да га испроба због страха да се "навуче" и да то води до лошијих дрога, али брзо попушта.

Након што се зауставе да једу у ресторану у малом граду у Луизијани, трио привлачи пажњу локалног становништва. Девојке у ресторану мисле да су тројица момака привлачни, али мештани и полицајац дају омаловажавајуће коментаре и исмевају их. Вајат, Били и Џорџ одлучују да оду. Кампују ван града. Усред ноћи, група мештана насрће на тројку, ударајући их тољагама. Били вришти и маше ножем, а нападачи одлазе. Вајат и Били су задобили лакше повреде, али је Џорџ претучен на смрт. Вајат и Били умотавају Џорџово тело у његову врећу за спавање, скупљају његове ствари и обећавају да ће ствари вратити његовој породици.

Они настављају до Њу Орлеанса и проналазе јавну кућу о којој им је Џорџ причао. Водећи са собом проститутке Карен и Мери, Вајат и Били лутају улицама испуњеним парадама прославе Марди Граса. Завршавају на гробљу у Француској четврти, где сва четворица користе ЛСД који је аутостопер дао Вајату.

Следећег јутра, док их на сеоском путу са две траке сустижу два мештана у старијем камионету, путник у камиону посегне за сачмаром, говорећи да ће их уплашити. Док пролазе поред Билија, путник пуца, а Били се судара. Камион пролази поред Вајата који је стао, а Вајат се враћа до Билија, проналазећи га како лежи на ивици пута и сав у крви. Вајат каже Билију да ће потражити помоћ и покрива Билијеву рану својом кожном јакном. Вајат се затим вози низ пут ка пикапу док се окреће. Пролазећи у супротном смеру, путник поново пуца из пушке, овог пута кроз прозор са возачеве стране. Вајатов мотоцикл без возача лети кроз ваздух и распада се пре него што слети и буде захваћен пламеном.

Глумачка подела[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Питер Фонда Вајат, Капетан Америка
Денис Хопер Били
Џек Николсон Џорџ Хансон
Лук Аскју странац на аутопуту

Бриџет Фонда, Ден Хагерти и Кери Снодгрес нису задобили кредит на шпици.

Продукција[уреди | уреди извор]

Писање[уреди | уреди извор]

Хоперова и Фондина прва сарадња била је у филму The Trip (1967), који је написао Џек Николсон, који је имао теме и ликове сличне онима из филма. Питер Фонда је постао „икона контракултуре“ у The Wild Angels (1966), где је успоставио „личност коју ће даље развијати у The Trip и Голи у седлу “.

Када је видео себе и Бруса Дерна у Дивљим анђелима, Питер Фонда је имао идеју о модерном вестерну, који укључује два бајкера који путују широм земље и на крају их упуцају брђани. Позвао је Дениса Хопера, и њих двојица су одлучили да то претворе у филм, Усамљеници, са Хоперовом режијом, Фондом продукцијом и глумачким и сценаристичким улогама. Довели су сценаристе Терија Сатерна, који је смислио коначни наслов. Филм је углавном сниман без сценарија, са продукт плејсмент репликама, а продукција је почела само са обрисом и именима протагониста. Задржавајући западњачку тему, Вајат је добио име по Вајату Ерпу, а Били по Билију Киду.[5] Међутим, Соутхерн је оспорио да је Хопер написао већи део сценарија. У интервјуу објављеном 2016. [Соутхерн је умро 1995.] рекао је: „Знате да ако Ден Хопер импровизује десетак реплика и шест од њих буде усвоје, он ће добити заслуге за сценарио. Сада би било готово немогуће преувеличати његов допринос филму — али, Џорџ, он то успева сваки пут.“[6] Према Саутерну, Фонда је била под уговором да продуцира филм о мотоциклима са АИП-ом, који је Фонда пристала да дозволи Хоперу да режира. Према Саутерн, Фонда и Хоппер нису тражили заслуге за сценарио све до првих пројекција филма, што је захтевало Саутернов пристанак због политике удружења писаца. Саутерн каже да је пристао из осећаја другарства и да је Хопер касније преузео заслуге за цео сценарио.[6]

Према биографу Терија Саутерна, Лију Хилу, улога Џорџа Хансона је написана за Саутерновог пријатеља, глумца Рипа Торна. Када се Торн састао са Хопером и Фондом у једном њујоршком ресторану почетком 1968. како би разговарали о улози, Хопер је почео да се лати о „реднецима“ које је срео на свом извиђачком путовању на југ. Торн, Тексашанин, изузео је неке од Хоперових примедби и њих двојица су замало дошли до сукоба, услед чега се Торн повукао из пројекта. Торна је заменио Џек Николсон, са којим се Хопер недавно појавио у филму Head (заједно са ко-звездом филма, Тонијем Бејзилом).[7] Године 1994, Џеј Лено је интервјуисао Хопера о филму у емисији The Tonight Show with Jay Leno, а током интервјуа, Хопер је лажно тврдио да је Торн повукао нож на њега током свађе, док је заправо било обрнуто. Ово је разбеснело Торна, па је тужио Хопера за клевету тражећи одштету. Торн је на крају победио Хопера на суду по свим тачкама.[5]

Снимање[уреди | уреди извор]

Продукцијски буџет био је 360.000 до 400.000 долара.[8] Питер Фонда је рекао да је поврх овога, он лично платио трошкове путовања и смештаја за екипу, рекавши: „Сви су узимали моје кредитне картице и платили би све хотеле, храну, бензин.[8] Ласло Ковач је рекао да је додатних милион долара, око три пута више од буџета за снимање остатка филма, потрошено на лиценцирање музике која је додата током монтаже.[9]

Према Билу Хајварду,[8] придруженом продуценту филма, у интервјуима укљученим као део бонус ДВД филма, Shaking the Cage, Хоппер је био тежак за сарадњу током снимања. Током пробног снимања на локацији у Њу Орлеансу, Хопер се борио са ад хок екипом продукције за контролу. У једном тренутку ушао је у физички сукоб са фотографом Баријем Фајнштајном.[8] После овог превирања, Хопер и Фонда су одлучили да окупе одговарајућу екипу за остатак филма.[3]

Наводно, ликови Вајата и Билија засновани су на Роџеру Мекгвину и Дејвиду Кросбију из Бирда.[10]

Хипи комуна је поново креирана из слика и снимљена на месту које гледа на кањон Малибу, пошто комуна Њу Бафало у Аројо Хондо близу Таоса, Нови Мексико, није дозвољавала пуцање на локацији.[9]

Кратак снимак на почетку филма приказује Вајата и Билија на путу 66 у Флагстафу, Аризона, како пролазе поред велике фигуре дрвосече. Та статуа дрвосече, некада се налазила испред кафеа Дрвосече—остаје у Флагстафу, али сада стоји унутар Скидоме Ј. Лоренсе Валкупа у кампусу Универзитета Северна Аризона.[11] Друга, веома слична статуа је такође премештена из кафеа Дрвосеча на спољашњост Скидоме-а.[12]

Већина филма се снима напољу уз природно осветљење. Хопер је рекао да је сва пуцњава на отвореном била његов намеран избор, јер је „Бог велики гафер “.

У производњи су коришћена два камиона од пет тона, један за опрему и један за мотоцикле, са глумцима и посадом у кући на мотору.[9] Једна од локација била је долина споменика.[9]

Сцене ресторана са Фондом, Хопером и Николсоном снимљене су у Морганзи, Луизијана.[9] Мушкарци и девојке у тој сцени били су мештани Морганзе.[9] Да би подстакао више огорчених коментара локалних мушкараца, Хопер им је рекао да су ликови Билија, Вајата и Џорџа силовали и убили девојку ван града.[3] Сцена у којој су Били и Вајат снимљени снимљена је на аутопуту Луизијане 105 север, недалеко од Кроц Спрингса, а друга два мушкарца у сцени — Џони Дејвид и ДЦ Билодо — били су мештани Кроц Спрингса.

Док је снимао сцену на гробљу, Хопер је покушао да убеди Фонду да разговара са статуом Мадоне као да је то Фондина мајка (која је извршила самоубиство када је имао 10 година) и пита је зашто га је напустила. Иако је Фонда оклевао, на крају је поступио. Касније је Фонда користио укључивање ове сцене, заједно са завршном сценом, као аргумент да убеди Боба Дилана да дозволи употребу обраде Роџера Мекгвина „У реду је, мама (Само крварим).[8]

Постпродукција[уреди | уреди извор]

Иако је снимљен у првој половини 1968. године, отприлике између Марди Граса и убиства Роберта Ф. Кенедија, а производња је почела 22. фебруара,[13] филм није имао премијеру у САД до јула 1969. године, након што је освојио награду на Канском филмском фестивалу у мају. До кашњења је делимично дошло због дуготрајног процеса уређивања. Инспирисан филмом 2001: Одисеја у свемиру, један од Хоперових предложених верзија филма трајала је 220 минута.[8]

На захтев Боба Рафелсона и Берта Шнајдера, Хенри Јаглом је доведен да монтира филм у садашњем облику, док је Шнајдер купио путовање у Таос за Хопера како се не би мешао у репризу. Када је видео последњи рез, Хопер је првобитно био незадовољан, рекавши да је његов филм „претворен у ТВ емисију“, али је на крају прихватио, тврдећи да је Јаглом направио филм онако како је Хопер првобитно намеравао. Упркос великој улози коју је одиграо у обликовању филма, Јаглом је добио признање само као „Уређивачки консултант“.[5]

Нејасно је колико је тачно било трајање оригиналног грубог дела филма: четири сата, четири и по сата или пет сати.[8] Године 1992. продуценти филма, Шнајдер и Рафелсон, тужили су Columbia Pictures због несталих негатива, монтираних снимака и оштећених отисака, због чега су немарни у вези са овом имовином.

Неке од сцена које су биле у оригиналној верзији али су избрисане укључују:[14]

  • Оригинални увод приказује Вајата и Билија како наступају у каскадерској представи у Лос Анђелесу (њихови прави послови)
  • Промотор је отео Вајата и Билија
  • Вајат и Били се туку са бајкерима
  • Вајат и Били флертују са женама у биоскопу на отвореном
  • Вајат и Били крстаре до Мексика и беже из Мексика да би добили кокаин који продају
  • Сложена полицијска и хеликоптерска потера која се догодила на почетку након договора са дрогом са полицијом која је јурила Вајата и Билија преко планина и преко мексичке границе
  • Путовање из ЛА-а монтирано је у целости уз песму групе Steppenwolf Born to be wild са билбордима на путу који нуде искривљене коментаре
  • Вајата и Билија зауставља полицајац док су се возили мотоциклима преко аутопута
  • Вајат и Били наилазе на афроамеричку мотоциклистичку банду
  • Десет додатних минута за нестабилну сцену у кафићу у Луизијани где Џорџ вешто чува мир
  • Вајат и Били се пријављују у хотел пре него што оду код Мадам Тинкертој
  • Проширена и много дужа секвенца Мадам Тинкертој
  • Проширене верзије свих сцена логорске ватре, укључујући и загонетно финале у којем Вајат каже: „Упропастили смо, Били“.

Стил филма са флешбековима, камером из руке, разломљена нарација и импровизована глума — може се посматрати као биоскопски превод психоделичног искуства. Питер Бискинд, аутор књиге Easy Riders, Raging Bulls писао је детаљније како је узимање ЛСД-а имало утицаја на филмове попут Голи у седлу.“[15]

Пријем[уреди | уреди извор]

Америчка застава Питера Фонде коришћена као закрпа, продата је за 89.625 долара 2007.

Критички пријем[уреди | уреди извор]

Мотор који је возио Питер Фонда у филму.

Роџер Иберт је додао остварење на своју листу „Сјајни филмови“ 2004.[16] Филм има оценуод 84% на Rotten Tomatoes -у на основу 55 рецензија. Консензус сајта каже: „Оштри и оригинални, Голи у седлу обухвата снове, наде и безнађе контракултуре из 1960-их.[17]

Благајна[уреди | уреди извор]

Филм је почео са приказивањем 14. јула 1969. у позоришту Бикман у Њујорку и зарадио је рекорд куће од 40.422 долара у првој недељи.[18] Следеће недеље је зарадио још више са 46.609 долара.[19] У својој четрнаестој недељи објављивања, био је филм број један на америчким благајнама и задржао је позицију три недеље.[20][21] Био је то четврти филм са највећом зарадом из 1969. године, са светском зарадом од 60 милиона долара, укључујући 41,7 милиона долара на домаћем тржишту у САД и Канади.[22]

Признања[уреди | уреди извор]

Године 1998. филм је додат у Национални филмски регистар Сједињених Држава, пошто је сматран „културолошки, историјски или естетски значајним“.[4]

У априлу 2019. године, рестаурирана верзија филма је одабрана да буде приказана у секцији Класици Кана на Филмском фестивалу у Кану 2019.[23]

Листе Америчког филмског института

Значај[уреди | уреди извор]

Заједно са Бони и Клајдом и Дипломцем, Голи у седлу је помогао да се покрене нова холивудска ера током касних 1960-их и 1970-их.[24] Велики студији су схватили да се новац може зарадити од нискобуџетних филмова авангардних редитеља. Под јаким утицајем француског новог таласа, филмови такозваног „посткласичног Холивуда“ постали су генерација контракултуре која је све више разочарана својом владом, као и ефектима владе на свет у целини и на естаблишмент уопште.[24] Иако се Џек Николсон појављује само као споредни глумац и у последњој половини филма, изузетна глумачка изведба је наговестила његов успон као филмске звезде,[24] заједно са каснијим филмом Пет лаких комада у којем је имао главну улогу. Потпредседник Спиро Егњу критиковао је филм, заједно са бендом Jefferson Airplane, као примере пермисивности контракултуре 1960-их.[25]

Успех филма и нова ера Холивуда у којој је он помогао дали су Хоперу прилику да поново режира уз потпуну уметничку контролу. Резултат је био Последњи филм из 1971. године, који је био запажен успех на благајнама и неуспех критике, што је ефективно окончало Хоперову каријеру редитеља дугу више од једне деценије.[тражи се извор]

То је такође дало Фонди прилику да режира са The Hired Hand, иако је ретко поново продуцирао.[26]

Музика[уреди | уреди извор]

У "револуционарној" звучној слици филма били су популарни рок извођачи укључујућиThe Band, The Byrds, Џимија Хендрикса и Steppenwolf.[27] Монтажер Донн Цамберн је користио различиту музику из сопствене колекције плоча како би гледање сата бициклистичких снимака учинио занимљивијим током монтаже.[9] Коришћена је већина Кембернове музике, са трошковима лиценцирања од милион долара, што је утростручило буџет филма.[9] Екстензивна употреба поп и рок музике у филму била је слична ономе што је коришћено за филм Дипломац из 1967. године.

Боб Дилан је замољен да допринесе раду на музици филма, али није био вољан да користи сопствени снимак песме It's Alright, Ma (I'm Only Bleeding), па је уместо ње коришћена верзија коју је извео фронтмен Бирдса Роџер Макгвин. Такође, уместо да напише потпуно нову песму за филм, Дилан је једноставно написао први стих „Ballad of Easy Rider“ и рекао ствараоцима филма: „Дајте ово Мекгвину, он ће знати шта да ради са тим“.[28] Макгвин је завршио песму и извео је у филму.

Првобитно, Питер Фонда је намеравао да бенд Crosby, Stills, Nash, & Young напише потпуно оригиналну музику за филм, али то није успело из два разлога.[29] Као прво, монтажер Дон Камберн је монтирао филму много ближе ономе што је било само замишљено као привремене нумере него што је то било уобичајено у то време, што је довело до тога да су сви укључени пронашли да су много прикладнији за материјал него што су првобитно мислили. Такође, након гледања пројекције филма са Камберновим монтажама, група је осетила да не може да побољша музику која је коришћена.[8] С друге стране, Хопер је све више добијао контролу над сваким аспектом током пројекта и одлучио је да избаци групу иза Фондиних леђа, говорећи бенду као изговор: „Видите, ви сте заиста добри музичари, али искрено, свако ко се вози у лимузини не може да разуме мој филм, тако да ћу морати да кажем не овоме, а ако ви покушате поново да уђете у студио, можда ћу морати да вам нанесем неку телесну повреду."[29]

Инспирисан филмом, Хендрикс је касније написао песму Ezy Ryder, са текстом који одражава теме филма.

Кућни медији[уреди | уреди извор]

Филм је објавио The Criterion Collection у новембру 2010. године као део бокс сета America Lost and Found: The BBS Story. Садржао је два аудио коментара, један са глумцем-редитељем и писцем Дннисом Хопером, други са Хопером, глумцем писцем Питером Фондом и менаџером продукције Пола Луиса; два документарна филма о стварању и историји филма, Born to Be Wild (1995) и Easy Rider: Shaking the Cage (1999); телевизијски одломци који приказују Хопера и Фонду на филмском фестивалу у Кану; и нови видео интервју са суоснивачом Би-Би-Ес-а са Стивеном Блаунером.[28]

Наставак[уреди | уреди извор]

Године 2012. објављен је наставак филма под називом Easy Rider: The Ride Back, у режији Дастина Рикерта.[30] Филм говори о породици Вајата „Капетана Америке“ Вилијамса од 1940-их до данас. Ниједан члан оригиналне глумачке или екипе није био укључен у филм, који је продуцирао и написао аматерски филмски стваралац Фил Пицер, који је купио права на наставак.[31] Пицер је такође покренуо судски поступак против Боба Рафелсона и Берта Шнајдера како би их спречио да поврате права на филм.[31]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Peter Fonda's Easy Rider auction”. Boing Boing. 2007-09-16. Приступљено 2008-10-18. 
  2. ^ „Born to be a classic: "Easy Rider" was a touchstone for a generation and for American filmmaking”. St. Louis Post-Dispatch. 2001-07-29. Приступљено 2008-10-19. 
  3. ^ а б в Interviews in Easy Rider: Shaking the Cage на сајту IMDb (језик: енглески).
  4. ^ а б „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 2020-02-27. 
  5. ^ а б в Biskind, Peter (1998). Easy Riders, Raging Bulls. Simon & Schuster. 
  6. ^ а б Golden, Mike (12. 1. 2016). „Terry Southern: Writing to His Own Beat”. Creative Screenwriting. Приступљено 21. 1. 2016. 
  7. ^ „Head (1968) – Full Cast & Crew”. IMDb. Приступљено 2014-01-13. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж Kiselyak, Charles (1999). „Shaking the Cage”. Columbia Tristar Pictures. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж Fisher, Bob (22. 6. 2004). „Easy Rider: 35 Years Later; László Kovács on the 35th anniversary of Easy Rider”. Moviemaker.com. Архивирано из оригинала 11. 2. 2012. г. Приступљено 2008-10-19. 
  10. ^ Walker, Michael.
  11. ^ „Meet the Characters: LouieII”. rightpalmup.com. Архивирано из оригинала 2011-07-15. г. Приступљено 2010-12-03. 
  12. ^ „Meet the Characters: Louie”. rightpalmup.com. Архивирано из оригинала 2011-07-15. г. Приступљено 2010-12-03. 
  13. ^ „MovieMaker Magazine”. Moviemaker.com. Архивирано из оригинала 2012-09-07. г. Приступљено 2011-01-31. 
  14. ^ Birnbaum, Jane (1992-05-15). "The Easy Rider controversy". EW.com. Retrieved 2015-10-14.
  15. ^ Whalen, John (1. 7. 1998). „The Trip”. LA Weekly. Архивирано из оригинала 6. 12. 2013. г. Приступљено 2014-01-13. 
  16. ^ Roger Ebert.
  17. ^ „Easy Rider”. Rotten Tomatoes. 
  18. ^ "Rain, Moon Monday Balance B'way; 'Daddy,' 'Rider' Good 40G Starts; 'Midnight Cowboy', 8th, Wham 48G". Variety. 23. 7. 1969. p. 8. {{cite magazine}}: Check date values in: |date= (help)
  19. ^ "'Castle Keep' Whammy 94G, B'Way; 'Easy Rider' Amazing At 46G, 2d; Warhol's Beddy-Bye a Mop-Up". Variety. 30. 7. 1969. p. 11. {{cite magazine}}: Check date values in: |date= (help)
  20. ^ "50 Top-Grossing Films". Variety. 29. 10. 1969. p. 11. {{cite magazine}}: Check date values in: |date= (help)
  21. ^ "50 Top-Grossing Films". Variety. 12. 11. 1969. p. 13. {{cite magazine}}: Check date values in: |date= (help)
  22. ^ „Box Office Information for Easy Rider”. The Numbers. Приступљено 26. 2. 2012. 
  23. ^ „Cannes Classics 2019”. Festival de Cannes. 26. 4. 2019. Приступљено 26. 4. 2019. 
  24. ^ а б в Canby, Vincent (2007). „Easy Rider (1969)”. Movies & TV Dept. The New York Times. Архивирано из оригинала 2007-11-03. г. Приступљено 2008-10-18. 
  25. ^ Patterson, James T. (1996), Grand Expectations: The United States, 1945–1974, Oxford University Press, ISBN 9780195076806, Приступљено 15. 1. 2015 
  26. ^ Vagg, Stephen (26. 10. 2019.). "Peter Fonda – 10 Phases of Acting". Filmink. {{cite magazine}}: Check date values in: |date= (help)
  27. ^ „The greatest week in rock history”. Salon. 2003-12-19. Архивирано из оригинала 2008-12-02. г. Приступљено 2008-10-19. 
  28. ^ а б „Easy Rider”. The Criterion Collection. 
  29. ^ а б Mastropolo, Frank (2014).
  30. ^ Easy Rider: The Ride Back на сајту IMDb (језик: енглески)
  31. ^ а б Rabin, Nathan. „Yes, there's an Easy Rider sequel, and yes, it's awful”. The Dissolve. Приступљено 17. 2. 2018. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Голи_у_седлу_(филм)&oldid=25397683”