Голуб Бабић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Голуб Бабић
Vojvoda Golub Babic.jpg
Датум рођења 7. септембар 1824.
Трубар (Дрвар).

Застава Османског царстваОсманско царство
Датум смрти 19. децембар 1910.
Сарајево.

АустроугарскаАустроугарска монархија
Војска/род Пешадија
Године службе 18751878.
Чин Војвода

Голуб Бабић (Трубар, Дрвар, 1824Сарајево 1910) је био српски хајдучки харамбаша и војвода, један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме Невесињске пушке (1875—1878).[1]

Живот[уреди]

Српски војвода Голуб Бабић, рођен је у селу Трубару код Дрвара 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије. Одраставши, најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.
У револуционарној 1848. години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо.
Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.

Августа 1875. се враћа у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака „острагуша“ и 6 центи барута, које му је у Србију донио Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.
Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом. Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу (1878) заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустроугарској монархији.
Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу.
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (види фотографију), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/сердар Милован Павасовић (у устанку 1715. године), да би следећи српски јунак, који је због борбености и храбрости, добио част да носи ово старо одело од Српске православне цркве „Светог Петра“ (у Доњем Тишковцу) био четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945).

На Никољдан, 19. децембра 1910. године, војвода Голуб Бабић је умро у Сарајеву, у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао...“

Политичко ангажовање[уреди]

Као војвода изабран је 29. септембра 1877. године у привремену народну владу председника Владимира Јонина.

Владу су чинили:[2]

  • Владимир Семјонович Јонин (Рус) - председник
  • Јово Ерцег Скобла (Србин) - заменик председника

Чланови:

  • Јово С. Билбија (Србин) - секретар
  • Голуб Бабић (Србин) - војвода
  • Вид Милановић (Србин) - војвода
  • Перо Крецо (Србин) - војвода
  • поп Василије Ковачевић (Србин) - четовођа
  • поп Јово Пећанац (Србин) - четовођа
  • Тривун Бундало (Србин) - четовођа
  • Дамјан Ђурица (Србин) - четовођа
  • Илија Шевић (Србин) - четовођа
  • Илија Тривић (Србин) - четовођа
  • Божо Љубоја (Србин) - четовођа
  • фра Бонавентура-Боно Дрежњак (Хрват) - четовођа
  • Нико Буро (Хрват) - четовођа
  • Мато Јурета (Хрват) - четовођа

Референце[уреди]

  1. Теиновић, Братислав: „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006, стр. 21)
  2. Теиновић, Братислав: „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006, стр. 32)

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија, Београд, 1970., књига прва, pp. 423.
  • Теиновић, Братислав: „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Banja Luka: Музеј Републике Српске, 2006)
  • Теиновић, Братислав: „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875-1878)“, Гласник удружења архивских радника Републике Српске (Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, год. I, бр. 1, 2009)
  • Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (Сарајево: Гласник Земаљског музеја, 1918)
  • Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ књига 20 (Београд: Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, 1925)
  • Бокан, Бранко Ј.: „Општина Сански Мост“, књига/део I, до јула 1941 (Београд: Борба, 1974)

Галерија: Голуб Бабић[уреди]


Види још[уреди]