Горажданска штампарија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Горажданска штампарија
Goražde Psalter (1521), 137v.jpg
Страница Горажданског пслатира
Статус Неактивна (1523)
Оснивач Божидар Горажданин
Матична држава  Османско царство
Седиште Црква Светог Ђорђа у селу Сопотница (данас Ново Горажде, Република Српска)
Кључни људи Ђурађ и Теодор Љубавић
Власник Божидар Горажданин

Горажданска штампарија била је једна од најранијих штампарија међу Србима[1][2] и прва на територији данашње Босне и Херцеговине (тадашње Османско царство).[3][4] Основана је у Венецији 1519. године, али је убрзо премјештена у православну цркву Светог Геогрија у слу Сопотница близу Горажде,[5] у османском Херцеговачком санџаку.[6] Основао ју и покренуо Божидар Љубавић, познат и као Божидар Горажданин, који је био истакнути трговац из Горажда. Његов син Теодор Љубавић, јеромонах из манастира Милешева, водио је рад штампарије. Радила је до 1523.[4][5] године, штампајући три књиге, које се сматрају међу бољим достигнућима раних српских штампарија.[7]

Позадина[уреди]

Након што је Јохан Гутенберг пронашао штампарску машину 1450. године у Мајнцу, умјетност штампања књига је убрзо уведена широм Европе. Крајем 15. вијека, Венеција је постала главно сједиште штампања. Ђурађ Црнојевић, кнез Зета, 1493. године је послао јеромонаха Макарија у Венеција да купи машину и научи умјетност штампања. На Цетињу, пријестолници Зети, Макарије штампа Цетињски октоих, прву инкунабулу писану на српској редакцији црквенословенског језика. Штампарија Црнојевића радила је до 1496. године, када је Зета пала под Османлије.[1][8] Божидар Љубавић је 1518. године боравио у Милешеви,[5] сједишту српске православне епархију у чијем саставу је била и Краљевина Босна од 1373. године.[9] Милешева и остали дијелови ове епархије, укључујући град Горажде,[8] били су смјештени у регији Херцеговина,[10] коју су Османлије постепено освајале измеђ 1465. и 1481. године.[11]

Штампање[уреди]

У другој половини 1518. године, Божидар Љубавић је послао синоне, Ђурађа и јеромонаха Теодора, усаћа Љубавић су машину купили и почели штампати Службеник, чије су копије завршене до 1. јула 1519. године или у Венецији или у цркви Светог Георгија у Горажду. Након што је Ђурађ умро у Венецији 2. марта 1519. године, нејасно је да ли је његов брат пренио штампарију у Горажде прије или послије завршетка радова на Службенику. У цркви Светог Георгија, Теодор оснива Горажданску штампарију, која, осим Службеника, штампа још двије књиге на српској редакцији црквенословенског језика: Псалтир 1521. године и Мали службеника 1523. године.[5] Гораждански псалтир, који садржи 352 листа, највећи је од три књиге.[4] Они нису увезивани у штампарији, јер су за тај посао били одговорни проданци књига.[7] Трговина је била добро развијена у Горажду, јер је град био изграђен на раскрсници три важна пута, који је повезивао Дубровника, Врхбосну (Сарајево) и Косово.[12]

Насљеђе[уреди]

До 1866. година са почетком рада Сопронове печатње на простору Босне и Херцеговине није постојала штампарија.[3] Штампарска машина је 1544. године из Горажда пребачена у Трговиште, пријестолницу Влашке, чиме постао као такав други објекат на територији данашње Румуније. Њено премјештање и поновно активирање ивршио је Димитрије Љубавић, Божидаров унук.[13] У Трговиштеу Димитрије је штампао Службеник почетком 1545. године и Апостоларијум 1547. године.[14] Божидар Вуковић основао је у Венецији своју штампарију 1519. или 1520. године, истовремено са браћом Љубавић. Радила је, са прекидима, све до краја 16. вијека. Постојале су и друге ране српске штампарије, основане на територији Османско царства: у манастру Рујан код Ужица 1529. године, у манастиру Грачаница код Приштине 1539. године, у манастиру Милешева 1546. године, у Београду 1552. године, поново у Милешеви 1557. године , у манастиру Мркшина Црква код Ваљева 1562. године и у Скадру 1563. године. Биле су активне од једне до четири године и штампале су од једне до три књиге.[1][2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Biggins & Crayne (2000). стр. 85–86
  2. 2,0 2,1 Fotić (2005). стр. 66.
  3. 3,0 3,1 Benac & Lovrenović (1980). стр. 145
  4. 4,0 4,1 4,2 Kajmaković (1982). стр. 155–58.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Barać (2008). стр. 41–44.
  6. ^ Barać (2008). стр. 31.
  7. 7,0 7,1 Barać (2008). стр. 46–47.
  8. 8,0 8,1 Barać (2008). стр. 27–29.
  9. ^ Fine (1994). стр. 392–93, 484.
  10. ^ Fine (1994). стр. 578.
  11. ^ Fine (1994). стр. 585.
  12. ^ Barać (2008). стр. 38.
  13. ^ Čurčić (2008). стр. 335–36.
  14. ^ Čurčić (2008). стр. 339.

Литература[уреди]

Координате: 43°41′01″ СГШ; 19°00′06″ ИГД / 43.683624° СГШ; 19.001799° ИГД / 43.683624; 19.001799