Гордија

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација Гордије у Шахнамеху Шаха Тахмаспа
Гордија, сестра Бахрама Чобина, убија свог мужа Гастахма.

Гордијa (такође се пишe Гурдија и Курдија) била је утицајни иранска личност из племићке куће Михран, која је прво била сестра-супруга угледног војсковође Бахрама Чобина, затим супруга Вистама члана династије Испахбудан, и на крају супруга последњег истакнути сасанидског цара, Хозроја II.

Позадина[уреди | уреди извор]

Гордија је била члан Куће Мирхан, једне од седам великих иранских кућа. Њена породица је била партског порекла, а била је сконцентрисана у Рају, јужно од Техерана, главног града данашњег Ирана. Њен отац био је Бахрам Гушнасп, војни заповедник који се борио против Византијаца и водио поход у Јемену током владавине Хозроја I (в. 531–579). Њен деда Гургин Милад служио је као марзбан (војсковођа пограничне провинције, "марграве") Јерменије од 572 до 574.[1] Гордија је имала три брата и сестре, а међу њима су били Гордуја, Мардансина и најистакнутији Бахрам Чобин, за кога се удала.[2] Међутим, није познато да ли су она и Бахрам заиста били брат и сестра.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

590. године Бахрам је покренуо велику побуну против сасанидске породице, приморавши новопеченог владара Хозроја II да побегне, заузевши престо за себе.[4] Следеће године је поражен и убијен.[4] Убрзо након тога, ујак Хозроја II, Вистам побунио се против њега, узевши себи кнежевине у целом источном и северном квадранту иранског царства.[5][6] У том периоду се оженио Гордијом, што је за последицу подигло његов статус.[5] Међутим, и његова побуна се показала неуспешном; према неким извештајима, убио га је хефталитски поданик Париовк, док у алтернативном извештају стоји да је управо Гордија та која га је убила након што му је обећала брак ако дозволи повратак Хозроју II.[5] Историчар из 9. века Динавари поменуо је сина Гордије и Хозроја, званог Џуваншир, који је 630. кратко владао као монарх у Ирану. Овај краљ, међутим, остаје неизвестан, а још увек није пронађен никакав новац који би сведочио о његовом постојању.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pourshariati 2008, стр. 103.
  2. ^ Shahbazi 1988, стр. 514–522; Brosius
  3. ^ Brosius.
  4. ^ а б Shahbazi 1988, стр. 514–522.
  5. ^ а б в Shahbazi 1989, стр. 180–182.
  6. ^ Pourshariati 2008, стр. 132–133, 135.
  7. ^ Al-Tabari 1985–2007, v. 5: p. 404 (note 996).

Извори[уреди | уреди извор]