Горња Река

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа подрегиона Горње реке, западна Македонија

Горња Река (мкд. Горна Река; алб. Reka e Epërme) географски је и етнографски подрегион ширег региона Реке, на западу Републике Македоније, укључујући и насеља у северозападном делу општине Маврово и Ростуша и општине Гостивар. Овај регион је дом како муслиманског, тако и православног становништва албанског говорног подручја који себе сматрају Македонцима,[1][2] са неколико значајних изузетака у прошлости, а и у скорије време.[3][4][5][6][7]

Горња Река је алпски планински и робустан регион са планинским пашњацима и говедима. У савремено доба, највеће насељено место је село Врбјани.[8] Овај регион представља изоловану и неразвијену област са ограниченим комуникационим везама, при чему приступ и путовања постају тешки током снежних зимских месеци.[9]

Током историје, становници овог региона бавили су се углавном пољопривредом, а један део становништва се и данас бави пољопривредом.[10] Горња Река је у прошлости пролазила кроз процесе депопулације због сезонских и/или сталних миграција у оближњим подручјима, али и у иностранству у потрази за послом и бољим животним стандардом.[11] Током 14. века Горња Река је била у саставу Душановог царства, а његовим распадом 1365. године припала је Прилепском краљевству, којим је владала породица Мрњавчевић, до 1395. године, када је ову територију освојио Бајазит I, султан Османског царства, под чијом влашћу је остала до Балканских ратова 1912—3. године. После тога је постала део Краљевине Србије, Краљевине Југославије, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и на крају део Републике Македоније.

Географија[уреди]

Положај и пространство[уреди]

Дубока река са својим водопадом у позадини

Шири регион Река подељен је на Малу, Велику, Горњу и Доњу Реку.[12] Горња Река се, поред региона Река, такође сматрала (а са албанске тачке гледишта се и даље сматра) делом већег региона Дибре, који обухвата више подрегиона око града Дебра са обе стране албанско-македонске границе.[13][а]

Регион Горње Реке ограничен је Косовом на северу и Албанијом на западу.[14] То је планинско подручје са алпским планинским пашњацима које је смештено у северном делу слива реке Радике, који се наставља даље у Доњој Реци јужно до Бошковог моста, близу Мале Реке.[14] Северна и североисточна граница Горње Реке је планина Велика Враца, која је део венца Шар-планине, а оне се протежу близу планине Ничпур, чији се највиши врх Лера налази на надморској висини од 2.194 метара.[14] Северозападна и западна граница региона иде дуж планине Кораб са највишим врхом - Великим Корабом, на висини од 2.753 метара.[14] Уски пролаз на надморској висини од 1.920 метара, који се простире између планина Кораб и Шаре, омогућава комуникацију и интеракцију са етнографско/географским регионом Гора.[14] Кроз овај пролаз, смештен између Шепуре, врха који представља тромеђу између Србије, Албаније и Македоније, и планина Враца, пролази најпогодника комуникацијска веза (аутомобилски пут, пешачке и козачке стазе) између некадашњег села Штировице у најсевернијем делу Горње Реке и села Рестелице на јужном ободу региона Гора на Косову.[14]

Пут за Беличицу

Јужну границу Горње Реке представља десна обала реке Радике.[14] Ова река налази се између села Врбјани у Горњој Реци и Жировнице у Доњој Реци и одсликавају је комуникациона и географска ограничења која намеће планина Кораб.[14] Пут који повезује ова два села представља главни вид комуникације између ових региона који се простиру све до Дебра.[14] Источни део јужне границе простире се лево од долине Радике и у том делу је смештена планина Бистра, са највишим врхом Меденицом на 2.163 метара.[14] Источни пут, који се укршта са осталим путевима код села Волковије, почиње од села Врбен на источној граници Горње Реке.[14] Пут се даље наставља до града Мавровски Ханови и Мавровског језера, па све даље до Гостивара. Поред главне реке Радике, низ притока које напајају водом ову реку могу се наћи у Горњој Реци, попут Дубоке, Бродечке и Рибничке реке.[14][15] Планински пашњаци, које локално становништво користи за испашу стоке, смештени су широм овог планинског региона, а највише на Речкој планини, Нистровском Корабу и на планини Ћафа Кадис.[14][15] Укупно, пашњаци у овом региону покривају површину од 358,8 квадратних километара.[14]

Клима[уреди]

Регион Горња Река је једина област у Македонији која има хладну алпску климу. Због великих висина, ова област је изложена ветровима који дувају из различитих праваца.[16] Са истока дува такозвани бели ветар који доноси јаке ударе, а са југоистока и југозапада топле ваздушне масе доносе кишу у ову област.[16] Горња Река је изложена олујама углавном током лета, док се киша, мраз и град јављају у складу са сезонским временским условима.[16] Зима је често дуга и са доста снега, па самим тим лето, пролеће и јесен трају веома кратко.[9] Снег углавном почиње да пада средином јесени, а задржава се до средине пролећа.[9] Често се дешава да снег пада готово до краја пролећа, а понекад чак и почетком лета.[9] Због снежних падавина, Горња Река је често комуникацијски изоловани регион током већег дела године, тако да су односи са суседним подручјима јако ограничени, а некад чак није могуће стићи до овог региона из других област, рецимо из Албаније преко Кораба.[9] У прошлости је становништво било приморано да за време кратког лета обезбеди залихе житарица, соли, пасуља и других намирница, јер би зими снег онемогућио комуникацију са околним селима, а и са спољним светом.[9]

Планински пашњаци у Горњој реци са стоком на испаши

Флора и фауна[уреди]

Већина Горње Реке, заједно са Доњом Реком, налази се у оквиру националног парка Маврово.[17] Поједини делови овог региона још увек садрже прашуме старих и аутохтоних врста буковог дрвећа, посебно око Дубоке реке и северног дела долине реке Радике.[18] Неки делови под шумом су до 1950их година посечени да би се створили пашњаци за испашу стоке.[18] Горња Река је такође дом критично угрожене подврсте евроазијског риса - балканског риса,[18][19][20] подврсте која живи само на овом подручју и која броји мање од сто јединки.[21]

Демографија[уреди]

Насеља[уреди]

Насеља Горње Реке у општини Маврово и Ростуша укључују села Тануше, Нивиште, Рибница, Жужње, Нистрово, Ничпур, Волковија, Кичиница, Кракорница, Беличица, Врбен, Богдево, Сенце, Врбјани, Бибај и Грекај. Села у оквиру општине Гостивар су Бродец,[22][23] као и села Дуф и Орћуше, а и село Горње Јеловце, од којих прва два заправо припадају општинама Маврово и Ростуша, а последње суседном региону Горњем Пологу, мада се сматра да припадају Горњој Реци због језичког опредељења и културних веза.[24][25][26][27][б][в][г][д] Такође, у овом региону су постојала и села Трница, Реч, Дубово, Штировица, Стрезимир и Завојско, која су, због устанка у овом региону, спалиле српске и бугарске силе између 1912. и 1916. године.[28][26][ђ]

Стара кућа у Кракорници (лево) и у Волковији (десно).

Популација[уреди]

Горња Река је насељена муслиманским и хришћанским становништвом албанског говорног подручја. Ентички гледано, становништво овог региона састављено је од Горњореканаца[12] и Рекала.[29][30][31][е][ж][з] Они се још називају и Шкрети (алб. shkretë/i),[32][и] израз који на албанском језику означава сиромашне људе, а то име су добили због своје изоловане домовине и тешких животних околности.[33][34][ј][к] Становници албанског говорног подручја који исповедају православну веру асимиловани су и означени као Македонци,[1][2][л] док они који су прихватили Ислам себе сматрају Албанцима.[2][љ] Због миграција православаца ка урбаним центрима пре неколико деценија, данашње становништво је махом представљено муслиманским Албанцима, са малим делом православаца албанског говорног подручја који себе сматрају Македонцима.[35][м] Највеће муслиманско албанско насеље у Горњој Реци данас је село Врбјани са 625 становника,[8] док је главно насеље православаца село Врбен са 142 становника.[8] У Горњој Реци домаћинства су се називала шпи (алб. shtëpi) и традиционално су била састављена од проширених патријархалних породица.[36][37] Ове фамилије, од којих су неке биле богате, живеле су у великим каменим кућама и кулама, док су остали становници живели у мањим кућама.[38] Суседна Доња Река насељена је македонским муслиманима (званим Торбеши), док мањину чине православни Македонци. За разлику од Горње Реке, регион Мала Река насељен је искључиво православним Македонцима, а популација Мале и Доње Реке припада словенској етнографској групи Мијака, који се служе македонским реканским дијалектом.

Економија и сезонске/трајне миграције[уреди]

Пастир са огртачем од овчје коже са неким људима из Штировице, 1907

Због тешких животних околности и друштвено политичких немира, нарочито у 19. веку, Горња Река је био историјски гегион бројних сезонских и трајних миграција.[11] Традиционално, становништво се је бавило сточарством и пољопривредним активностима, а мали број се и данас бави овим делатностима.[10][н] Током касног турског доба, мушко становништво Горње Реке (углавном одрасло) ишло је током сезоне у курбет, односно вршило економске миграције.[39] Они су често налазили посао као справљачи пецива или халве, трговци и продавци бозе и халепа у тадашњој османској престоници Истанбулу или регионалним градовима, попут Скопља и Једрена.[40] У Румунији и Бугарској су неки становници овог региона радили у грађевинарству као зидари или неимари, а када се за то указала потреба, и у Скадру и другим градовима у региону.[41][42][њ]

Трајне миграције су током касног османског периода углавном биле усмерене ка оближњим селима и регионима где данас ове популације често формирају неколико домаћинстава у насељу међу широм албанском популацијом.[11] Из Горње Реке у регион Горњи Полог, људи су се преселили у следећа села: Чергане, Форино, Корито, Балин Дол, Мало Турчане, Доња Бањица, Сретково, Ново Село, Речане, Вруток, Печково, Здуње, Врапчиште, Калиште и Градец.[11] У Доњи Полог су насељавали села Горње Седларце, Раковец, Жеровјане, Радиовце, Теново, Луковица, Седларево и Гргурница.[11] Села у околини Скопља, као што су Црни Врх, Крушопек, Света Петка и Патишка Река, као и она у околини Велеса - Горње Јабучиште, Согле, Клуковец и Бузалково - такође су била места у које је одлазило становништво Горње Реке.[11][42] Становници су мигрирали у нека села као хришћани, а тек касније прелазили у ислам.[43] У Патишкој Реци су пак досељеници остали православци све до почетка Другог светског рата,[42][о] односно док се нису преселили у Скопље.[44][п] Неки становници села Врбјани су последњих неколико деценија мигрирали у суседно муслиманско македонско село Жировницу, које припада општинској служби Доње Реке и броји око 258 становника.[45][р] Православни хришћани из овог региона мигрирали су почев од 1950их па надаље у тадашњу југословенску престоницу - Београд, али и у друге градове, попут Скопља или оближњег Гостивара.[30][34][35] Због побуне из 2001. у северном делу Македоније, село Тануше је било погођено сукобом, па су неки становници мигрирали у нека друга места.[46][47][с] У последње време, млади људи из овог региона често одлазе у западне земље,[10] док се неки старији становници који су напустили своју домовину, преко лета враћају у Горњу Реку.[30]

Језик[уреди]

Горњоречки албански дијалекат[уреди]

Албански језик којим говоре становници Горње Реке представља поддијалекат који припада гегијском дијалекту којим се говори на северу Албаније.[48] Дијалекат Горње Реке садржи поједине језичке особености које га разликују од осталих албанских дијалеката. На пример, албанско слово 'ћ (q) које се често може чути као тврдо ч (ç) код Албанаца на северу, у горњоречком дијалекту се изговара као меко ч.[49] За разлику од северноалбанских дијалеката, који албанске карактере gj углавном изговарају као тврдо џ (xh), Горњоречани га изговарају као меко gj, што више подсећа на неки јужни албански дијалекат.[49] Слова dj, на пример, у речи djath (сир), замењују карактере gj у неким случајевима.[49] Албанска група pl садржана у речима plak, pleh и plis у дијалекту Горње Реке замењена је у неким случајевима са pt, тако да ове речи постају ptak pteh и ptis,[49] док је група ps замењена групом mts, па се тако, уместо облика tepsi јавља облик temtsi.[49]

За разлику од других албанских дијалеката, где је кластер nd упрошћен у d, код Горњоречана је задржан у неким речима, попут katund, nder и vend.[50] Горњоречки дијалекат је такође задржао и назалну вокализацију вокала ā и ō, тако да се речи dhëmb, dhëndër и këmb јављају у облику dhāmb, dhōndr, односно kōmb.[50] Глас а у речима попут baballak такође се мења у о (на пример baballoku) када је у одређеном облику.[48][50] Кластер mj у речима mjeker и mjalt прешао је у mn, па се тако јављају облици mnjekrr mnjalt.[50]

Образовање и књижевност[уреди]

Најранији познати пример писане форме горњоречког дијалекта албанског језика представља натпис на надгробном споменику на хришћанском гробљу писан ћирилицом и датира из 1889. године.[51][т] Дело Albanisches Bauerleben im oberen Rekatal bei Dibra (Makedonien) Бајазида Елмаза Доде написано је 1914. године.[52] Оно садржи информације о култури, обичајима, језику и другим аспектима живота Горње Реке током касног отоманског периода.[52] Нашавши дело на немачком језику у аустријској архиви 2007. године, Роберт Елси је претпоставио да књига вероватно представља превод са албанског на немачки језик, с обзиром на велики број албанских речи у немачкој верзији.[52] Елси тврди да је рад имао задатак да створи дело на горњоречком албанском дијалекту и написан је у време када је стварано мало дела на албанском језику.[52][ћ] Дело је придобило похвале од стране Елсија и других аутора попут Андрее Перонија због тога што садржи детаљне и важне информације о Горњој Реци.[52][47][у]

Први пример албанске књижевности на подручју Горње Реке био је албански тест јеванђеља (Нови завет) из 19. века, писан грчким алфабетом, а нађен у цркви у селу Дуф.[53][ф] Током монархистичког југословенског доба, школовање је вршено на српском језику, док албански није постојао.[54] Данас у овом региону постоји део становништва који још увек поседује неко знање српског језика, док македонски не говори уопште.[54] Током послератног периода у Југославији, школовање се у Горњој Реци вршило на македонском језику, а језичке потешкоће почеле су да се јављају 1950их година код православне деце албанског говорног подручја.[55][х] Као такви, данас неки становници не владају у потпуности најбоље албанским језиком.[54] Уместо тога, македонске речи, нарочито оне које описују савремене ствари у домаћинству или означавају модерне концепте, користе се од стране албанског становништва, а њихови еквиваленти у стандардном албанском језику нису познати овим људима.[54][ц]

Употреба језика[уреди]

У данашње време, муслимански Албанци који живе у Горњој Реци су у различитом степену билигуални, односно поред албанског, неки се служе и македонским језиком.[35] Међу православним становништвом, које и даље живи у овом региону, у смислу свакодневног говора, већина њих је упозната са албанским језиком, а нарочито млади.[56] Читање и писање на македонском језику је познато становништву, а млади се углавном служе њиме, док писменост на албанском језику међу православним становницима свих старосних група не постоји у великој мери.[56] Већина православног становништва Горње Реке које жииви изван региона познаје албански језик, попут оних који живе на подручју бивше Југославије.[56] Ипак, врло мало њих открива овакве информације, углавном због негативне перцепције албанског језика међу домаћим друштвом у коме тренутно живе.[56] Међу ширим македонским становништвом у Македонији постоји веома мало свести о православном становништву у њиховој земљи које се служи албанским језиком у свакодневној комуникацији.[56][ч] Због наслеђа сезонске мигративности за рад, трговину и емиграцију, становништво Горње Реке је временом у великој мери постало мултилигуално, служећи се тако турским, српским, грчким, бугарским, румунским, француским и енглеским језиком.[40][54][џ]

Историја[уреди]

Порекло[уреди]

Постоје разне теорије о пореклу становништва Горње Реке и његовој повезаности са балканским становништвом. Један од првих аутора који је писао на ту тему био је српски новинар Спиридон Гопчевић. У његовом сада дискредитованом раду о Балкану,[57][ш] он каже да су становници овог региона албанизовани Словени.[47] Крајем 1890их Штилијан Чапароски и фолклорист Панајот Гиноски, оба из Галичника, Доња Река, тврдили су да Горњоречани говоре исквареним албанским језиком кога разуме само локално становништво, а садржи мешавину словенских и албанских речи.[58][59][аа][аб] Руски лингвиста Афанасиј Селишчев је 1930их написао да су становници Горње Реке били Словени који су подвргнути албанизацији, делом због неких топонима који представљају албански превод словенских облика.[60][ав] Српски етнограф Тома Смиљанић из Тресонче, Доња Река, изјавио је да је Горња Река уочи Првог светског рата имала 274 аутохтоних домаћинстава, од тога 109 домаћинстава која воде порекло из области које су постале део Албаније у неком тренутку, а 9 домаћинстава из других региона.[61] Смиљанић је потврдио да становништво Горње Реке води порекло од словенских Мијака, које је он сматрао Србима који су усвојили албански језик помешан са словенским вокабуларом.[61][аг][ад][ађ] Због неких патронимских имена породица, српски филолог Душан Недељковић тврдио је да неке породице из Горње Реке имају влашко порекло, заједно са словенским коренима који су албанизовани.[62][ае] Историчар Ник Атанасовски, који је радио у Доњој Реци, тврдио је да су подрегиони Мала, Доња и Горња Река били подвргнути исламизацији, али не и колонизацији.[63][аж] За разлику од тога, антрополог Мирјана Мирчевска, која је радила у Горњој Реци 2000их, тврди да и муслимани и хришћани из овог региона воде порекло од македонских Словена, са могућим албанским елементима у њиховој етногенези.[64] Становништво је у 18. веку било исламизовано и албанизовано, доласком католичких и муслиманских Албанаца из области која је данас Албанија.[64] Мирчевска такође наводи да несловенски карактер и порекло неких појединаца Горње Реке, забележен у отоманском катастару а уочен и код савремених породица, заправо има влашко порекло.[64] Ове тврдње се темеље на именима из прошлости, али и изразима из савременог језика који се могу довести у везу са цинцарским, а не албанским језиком.[64][аз][аи][ај]

Васил Канчов, бугарски етнограф који је саставио детаљне етнолингвистичке податке тадашњег становништва Македоније, написао је 1900. године да је регион Горња Река била насељена муслиманским и хришћанским Албанцима.[65] Он је такође забележио да је њихово присуство старо и да можда такође садржи и трагове албанизованог словенског становништва.[65] Галаба Паликрушева, изучавајући средњовековне османске пореске и катастарске евиденције 1970их година у погледу личних имена, закључила је да је у Горњој Реци био истакнут елемент несловенског албанског и/или влашког порекла.[66] На основу тога она тврди да су поједине теорије, по којима је словенско становништво Горње Реке прихватило албански језик како би очувало хришћанску веру, неистините и неодрживе.[66] Историчар Димитар Бечев тврди да су хришћански становници Горње Реке у ствари православци албанског говорног подручја,[1] док их историчар Ноел Малком сматра православним Албанцима.[67][ак] Албански филолог Едибе Селими-Османи, који је радио у Горњој Реци током 1990их и 2000их, пак тврди да становништво овог региона има албанско порекло.[29][ал] Лингвиста Ћемал Мурати, сматрајући и муслиманско и хришћанско становништво Албанцима, тврди да научници који тврде да становништво Горње Реке представља албанизоване Словене су то урадили због националистичких разлога, како би порекли историјски албански елемент у овом региону.[68] Мурати такође наводи да приписивање Горњоречког албанског вокабулара влашком пореклу није довољно.[68] То је због тога што те албанске речи, као директе позајмице из латинског, нису прошле ту фазу у цинцарском језику пре увођења у албански језик.[68][аљ] Раних 2010их, научник Андреа Пјерони и тим истраживача разних националних припадности извршили су теренски рад и компаративну студију Горњоречке ботаничке терминологије у прошлости и садашњости. У својим открићима закључили су да је становништво Горње Реке оно које је било под јаким утицајем словенске културе, а не обрнуто, како је Спиридон Гопчевић тврдио.[69] Истраживачки тим овај процес акултурације приписује утицају до изрицања граница из 1912. године, ограничавајући тако контакт са Албанијом и обимне интеракције са мултиетничким регионима у којима је извршена размена.[69][ам]

Средњовековни османски период[уреди]

Током 14. века Горња Река је била у саставу Душановог царства, а његовим распадом 1365. године припала је Прилепском краљевству, под влашћу породице Мрњавчевић, све до 1395. године, када је ову територију освојио Бајазит I, султан Османског царства. Године 1467, османски катастарски тефтер наводи Реку као један од вилајета и наводи да је у Горњој Реци било 15 насељених и 3 ненасељена села.[70] Села која су тада забележена су: Штировица, Рибница, Врбен, Ничпур, Нистрово, Волковија, Жужње, Бродец, Кракорница, Стрезимир и Рибничица, од којих је Врбјани било најнасељеније.[70] Беличица, Кичиница и Лесково били су наведени као ненасељена села.[70] Данашња села Нивишта, Бибај, Грекај, Реч и Тануше тада нису наведена као постојећа.[70] Имена ових села показују словенски и Влашки и/или албански карактер.[66][71][ан][ањ] Године 1519. неколико муслиманских домаћинстава побројано је у селима Врбјани, Сенце, Рибничица и Кучук.[72] Нека имена албанског или влашког порекла забележена у овим регистрима су: Влаше Тануш, Гон Влаш, Дука или Дока Михаил, Михо Шалис, Гин Шерк, Гего Шерк и друга.[66] До 1853. године број муслиманских домаћинстава је порастао, чинећи тако знатан део становништва у селима Врбјани, Сенце и Врбен, док су муслиманска домаћинства почела да се појављују у селима Кракорница, Стрезимир, Штировица и Жужње.[72]

Средњи и касни османски период[уреди]

Село Штировица 1907. године

Интензивно преобраћање у ислам у Горњој Реци забележено је крајем 18. века, а наставило се до средине 19. века.[65] Село Штировица било је последње насеље у коме је 30 преосталих хришћанских породица преобраћено у ислам 1855. године.[65][ао] Бројни муслимански и хришћански становници Горње Реке се још увек сећају породичних веза и далеких заједничких предака.[73] Мала католичка популација је такође постојала, а она је потицала од неких католичких Албанаца који су мигрирали у Горњу Реку из оближњих области које се данас налазе у саставу Албаније и касније су били асимиловани.[73][ап][ар]

Због изолованости и тешких животних услова у Горњој Реци, неки становници су се окренули разбојништву током 18. и 19. века, док су други мигрирали у градове и регионе да би радили.[11][40] У касном османском периоду шири регион Реке је формирао нахију, односно регион са својим центром у селу Жировница, а нахија је имала административне функционере и мали војни гарнизон.[74] Током касног османског периода, православна хришћанска села добила су српског или бугарског сеоског свештеника.[75] Услед борбе за Македонију, ови свештеници су се често мењали, зависно од верности православних становника цркви.[75].[ас] Поједини православни појединци попут Јосифа Багерија, дали су значајан допринос албанском националном буђењу.[3][ат]

Југословенски период[уреди]

Отоманска владавина трајала је све до Првог балканског рата (1912—13), када је доласком српске војске овај регион припојен Србији. Године 1913, муслимански Албанци из Горње Реке, предвођени имамом Маликом Мемом, устали су против српских снага и успели да ослободе регион и нека села из општине Гостивар.[76] Током Првог светског рата, локални отпор је настављен, с обзиром да је тада регион прешао у руке Бугара. Због свега тога, српске и бугарске снаге су у периоду 1912—1916 спалиле села Трница, Реч, Дубово, Штировица и Стрезимир.[26] Регион је касније постао део Краљевине Југославије, а 1941. године је, након окупације Југославије од стране сила Осовине, припојен Албанији захваљујући фашистичкој Италији.[77] Комунистички партизански отпор настао у селима као што је Беличица, борио се је против албанских фашиста предвођених Балијем Комбетаром, који је подржавао прикључивање Горње Реке Албанији.[77] Дана 19. септембра 1944, након што је 19 Партизана било заробљено, они су заједно са још 17 мештана села Беличица били погубљени од стране снага Аћифа Речанија у близини некадашњег села Трница.[77] Након Другог светског рата, Горња Река је постала део комунистичке Југославије. Регион је остао изолован и неразвијен, што је резултирало миграцијама ка удаљеним урбаним центрима, као што су Београд, Скопље и Гостивар, али и запдане земље.[10][30][30][35]

У саставу Македоније[уреди]

Горња Река је постала део Македоније када је она стекла независност на референдуму из 1991. године. Током албанске побуне 2001. године, неки припадници македонске војне полиције, стационирани у селу Тануше, оштетили су сеоску џамију како би спречили њену могућу употребу од стране ослободилачке националне армије.[46][аћ] У скорије време, било је различитих облика културне обнове у Горњој Реци, као што је фестивал Takimet e Rekës së Epërme који је први пут одржан августа 2014. године у Рибници.[78][79] Културна асоцијација под именом Јосиф Багери основана је од стране истакнутих становника Горње Реке и муслиманског и хришћанског порекла у циљу очувања друштвено-културног, историјског и лингвистичког наслеђа.[80] У међувремену су се код православних становника Горње Реке појавиле контроверзе око идентитета и цркве.[4][5][6][7][81][82][83][84][85] На пример, поједине угледне личности попут Бранка Манојловског из Горњоречке православне заједнице се јавно декларисао као Албанац по пореклу, док су други, попут Бранислава Синадиновског, тражили од албанске православне цркве да буде присутна у региону.[4][5][6][7][82][83][84][85] Овај последњи позив био је дочекан хладним и неодушевљавајућим одговором од стране шире православне заједнице Горње Реке.[81]

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. „Ndonëse Reka si toponim krahinë është unikal në tërë Shqiperinë dhe s’ishte e nevojshme që në emërtim të shtohej edhe një përcaktor vendor që bënte të ditur fqinjësinë me Rekën se psh. fjala e Dibrës, apo si gjejmë në kohët e ndryshme të jetë bërë zakon të thuhet: Reka e Dibrës, Reka e Tetovës apo Reka e Gostivarit, qytete këto fqinje me Rekën, ashtu sikurse është edhe Dibra. [Although Reka as a region toponym is unique in the whole of Albanian inhabited areas, it was not necessary to add the name Dibra, yet it became a custom to say: Reka of Dibra, Reka of Tetovo, or Reka of Gostivar, these neighbouring towns of Reka, as in Dibra itself.]"; стр. 8. "M. Tirta, shënon se Reka e Epërme, si veçori traditash shkon me krahinën e Dibrës, me qendër qytetin e Dibrës; shtrihet në viset malore në rrjedhën e sipërm të lumit Radika qe derdhet në Drinin e Zi. Si krahinë kemi Rekën, e ndarë në: Reka e Epërme, në rrjedhën e sipërme të Radikës, Reka e Poshtme në rrjedhën e poshtme të të njëtit lumë dhe Reka e Vogël. [M. Tirta notes that Upper Reka, with its particular traditions belongs to the region of Dibra, with its main town Debar. Its lies in mountainous areas upstream of Radika River, which flows into the Black Drin (Drini i Zi). As a region we have Reka, divided into Upper Reka, upstream of Radika river and Lower Reka in the lower course of the same river and also Small Reka.“
  2. Село које по свим етничким карактеристикама припада групи ових села (језик, ношња, брачне везе) јесте село Дуф, које према тренутној етнографској подели припада Горњем Пологу.
  3. Сви становници данашњег села Горњо Јеловце данас су билингулани - поред македонског, говоре и албански језик.
  4. Такође, постоје села која се не налазе близу ушћа реке Радике, попут Дуфа са својих 5 расутих засеока: Чејани, Балабони, Аргевиши, Брезовеци, Тојлани. Ово село, заједно са расутим засеоцима, има исту традицију, ношњу, фолклор и дијалекат као и Горња Река. Село Горњо Јеловце такође има сличну традицију, одећу, језик и дијалекат као и Горња Река, иако је оно удаљеније од поменутог подрегиона.
  5. Горњо Јеловце је некада било велико село, а становници истог су, без обзира на вероисповест, говорили албански језик.
  6. Трница, Реч, Болетини, Дубово, Стрезимир, Завојско и Штировица су до 1916. године спаљени од стране Срба и бугара
  7. Истраживач М. Митровић наводи да су у региону Дебра Албанци јачи елемент. У Горњој Дебри, они који себе називају Рекалима представљају заправо хришћанске и муслиманске албанце.
  8. Неки од њих имају куће у које долазе само током летњих месеци, док остатак године проводе у Гостивару или Скопљу заједно са породицом и децом.
  9. На пример, у Београду, где данас живи релативно велики број македонских Горњоречана, који су познати као Рекали.
  10. Регион Горња Река, од села Бродец до села Волковије је углавном напуштена данас, али је у прошлости била насељена Македонцима албанског говорног подручја званим Шкрети
  11. Целокупно становништво Горње Реке, без обзира на националну и верску припадност суседних региона, познато је по ексониму Шкрети, а дешава се то да се тај ексоним задржао до данас. Шкрети на албанском значи сиромашно, пусто. Према етнолошким и етно-физичким карактеристикама, које пружају неки аутори (Цвијић, Недељковић, у извесној мери Смиљанић), у општој популацији Горње Реке било је тешко и болно за живот у сталном страху од напада, пљачки и убистава, живећи у дивљини како је данас у Горњој Реци. То подручје било је пустош, у смислу да су људи живели у најтежим условима у погледу пљачки, познатих по становништву из суседних области, посебно Мавровог Поља, Горњег Полока и Доње Реке. Тако да је употреба албанског израза shkreto за пустош управо разлог зашто овај термин највише употребљавају становници Мавровог Поља. Етноним/ексоним се користи и данас, али само од стране Мавроваца и Доњореканаца, док становници Горње Реке никада себе не називају Шкретима. Када се води разговор са становницима Горње Реке, они обично користе реч shkreto како би описали какав им је живот био у прошлости. Чак и када се води разговор који нема никакве везе са тешким животом у прошлости, они је употребљавају. За њих ова реч нема статус етнонима, али за све суседне области она јесте етноним који идентификује људе из Горње Реке.
  12. Намик Дурмиши, професор на Универзитету у Тетову, који је пореклом из Жужња, Горња Река, у суседству званом Дуртлок у Гостивару, насељеном претежно православним Реканцима, наводи да Македонци, када им се са презиром обраћају, постављају питање: „Одакле си ти, Шкрети”, које има погрдне конотације „сиромашног Албанца који је дошао из пустог региона, напуштеног човека”.
  13. Нека села у Горњој Реци била су у прошлости насељена православним становништвом албанског говорног подручја који су у великој мери асимиловани од стране словенских Македонаца.
  14. Горњореканци који исповедају ислам се данас идентификују као Албанци, док они који исповедају православље себе сматрају Македонцима.
  15. Мештани су сада искључиво муслимани, али су и православни Албанци такође живели у селима до пре пар деценија. На пример, у Нистрови, једна страна села (са џамијом) насељена је муслиманима, док је друга страна насељена православним живљем. Читава популација православних хришћана мигрирала је у градове пре пар деценија, али се враћају у своја села понекад током лета. Већина кућа у том делу села је свакако напуштена, иако је црква недавно обновљена. Према неким информацијама, ови православни хришћани су се асимиловали са македонском културом и данас преферирају да буду означени као Македонци, иако су и даље способни да течно говоре албански језик. Контакт између ове две подгрупе сеоске заједнице, који је у прошлости био интензиван и константан, данас више не постоји. Целокупно албанско становништво Горње реке - у различитим степенима, у зависности од старости - билингуално, пошто говори и македонски поред албанског језика.
  16. Људи који су живели и и даље живе у горе поменутим селима су сељаци и баве се пољопривредно-сточарским активностима, па због тога индустрија није развијена уопште. Многи млади људи из овог региона мигрирали су у западне земље.
  17. Важно је поменути да из албанских православних села Реке потиче и деда националног песника Миђенија - Николе Дибранија (у истој области рођен је и песник и патриота Јозеф Јован Багери), који се је иселио одавде средином 19. века као неимар, и у неким изворима се наводи да је он учествовао у изградњи православне цркве у Скадру. Постоје бројне друге породице које су се преселиле у овај град у његов северни део: Ђергај, Тримчев, Силићи, Бануши, Кадићи, Дибра и друге (Миђени 2002).
  18. Али према Петру Скоку, током 1941. године, „албанске жене из области око долине Скопља” (пореклом из Горње Реке) „говориле су само албански, упркос свеукупној симбиози са словенском популацијом и православном религијом... У Патишки нису говориле српско-македонски чак ни оне Албанке које су исповедале православље (Скок 1978)”
  19. Патишка река. Село је било насељено хришћанским и муслиманским Албанцима. Данас само живе муслимански Албанци, док су се они Албанци који исповедају православље одселили одавде после 1945. године. ... Познато је да је село било насељено Албанцима који су исповедали и православље и ислам. Један доушник под именом Бајрам рекао је: „У нашој крви ми смо помешани. Хришћански Албанци преселили су се у Скопље после 1945. године, изгубили читав део оног албанског националног идентитета и постали Македонци. У овом селу постојало је православних Албанаца све до 1960их.”
  20. Налази се на надморској висини од око 900 метара, на обронцима планине Дешат. Недавно је дошло до повећаних миграција становника из Врбјана. Постоји осмогодишња школа на македонском језику. Село има амбуланту, пошту и неколико економских зграда, као и три џамије. Сви становници исповедају ислам.
  21. Иста села била су насељена стотинама мештанима пре пар деценија, који су махом мигрирали до оближњих градова - до Гостивара и Скопља, али и у иностранство, што је последица одласка у потрази за послом или бежање од југословенских ратова.
  22. Православни Албанци из Горње Реке практиковали су свој матерњи албански језик не само у свакодневном говору, црквеној служби, већ и у натписима на споменицима. Епитаф писан на албанском језику ћириличним писмом из 1889. године, пронађен од стране историчара М. С. Филиповића (1969), који се односи на трговца Андчеа, сина Дука из Дуфа, који је живео 75 година и умро природном смрћу 1889. године у Тетову, а био тамо сахрањен на православном гробљу. Урезани натпис на надгробном споменику, писан албанским језиком и ћирилицом, гласи: „Овде испод хладне плоче сахрањено је тело Андчеа, сина Докоа, трговца из Дуфа; он који се радује и жели да каже да је постао /?/Господ; живео је 75 година, умро 1889. године, месеца априла, у граду Тетову”. Овај натпис уклесан је народним језиком Горње Реке.
  23. Чуван у Националној библиотеци Аустрије, дело Албански сељачки живот у Горњој Реци створено је од стране 26огодишњег писца у Бечу у априлу 1914. године. Тада је било завршено, али никада објављено. Из предговора аутора види се да је текст Nopcsa био преведен на немачки језик. Пошто немачка верзија показује бројне сличности са другим етнографским делима овог аутора, може се претпоставити да је овај довео до повољног утицаја у обликовању рукописа. Ово је посебно изражено у бројним додацима и исправкама слова. Ако је постојала оригинална верзија дела на албанском језику, данас се мора сматрати изгубљеном. Албански сељачки живот у Горњој Реци написан је у време када није било општеприхваћено записивање на албанском језику, а још више за сада изгубљен дијалекат албанске Реке. У тексту се јављају бројне албанске речи и имена места транскрибована на немачки језик - не увек на врло конзистентан начин - а дело је, након неколико прилагођавања оригиналу, штампано овде. Већина албанских читалаца не би требало да има потешкоћа у читању и разумевању текста. Ова студија садржи обиље података и информација из различитих сектора и стога је изазвала интересовање у многим областима и у истим могла да буде коришћена. Штавише, може се чак вероватно сматрати и првом етнографијом на немачком језику писаном од стране албанског писца. Само због тог разлога ово дело заслужује посебан третман.
  24. Долина Горње Реке у западној Македонији представља једну од ретких области албанског говорног подручја у Југоисточној Европи где је веома детаљна етнографска студија била написана у првој декади 20. века, која садржи чак и важне напомене о коришћењу локалне хране и лекова. Бајазид Елмаз Дода (око 1888—1933) био је лични асистент и дугогодишњи партнер једног од најпознатијих научника у области албанских студија: мађарски аристократа и палеонтолог Барон Франц Нопска фон Фелсо Цаливас (1877—1933). Дода је завршио рукопис 1914. године, вероватно у сарадњи са својим ментором/партнером, који је углавном био фокусиран на свакодневни планински живот мештана свог села Штировице, смештеног у долини Горње Реке (на око 1.400 метара). Рукопис је остао необјављен све док га албанолог Роберт Елси није пронашао у Националној библиотеци Аустрије и едитовао га 2007. године. Дода је вероватно написао ову студију како би оспорио аргумент српско-аустријског историчара и астронома Спиридона Гопчевића (1855—1928), који је описао Албанце из Горње Реке као „албанизоване Словене”. Додино село Штировица било је у потпуности разорено 1916. године од стране бугарске војске. Међутим, неколико малих суседних албанских села опстала су до данас, упркос чињеници да је локална популација драматично угрожена скорашњим миграционим таласима, како ка македонским центрима, тако и ка иностранству. Циљ ове студије био је да забележи традиционално познавање биљака од стране последњих Албанаца који живе у тим селима у долини Горње Реке и да их упореди са етноботаничким напоменама нађеним у Додином раду, а све то с циљем да се боље разуме пут промене употребе биљака.
  25. Православни Албанци у Горњој Реци су се служили Новим заветом на албанском језику. Како тврди историчар из Скопља Михајло Георгиевски, у цркви у Брезовецу, у Дафу, и данас се чува Нови завет на албанском језику писан грчким алфабетом (вероватно од стране Вангелија Мескија, 1827).
  26. Од 50их година 20. века па надаље, албански студенти из Горње Реке пред административним мерама били су присиљени да похађају школу на македонском језику и да се тако асимилују са овом већом популацијом. „Често смо у аутобусу сретали мушкарце и жене из региона Реке који су нам рекли да њихова деца одбијају да похађају школу на македонском језику и плачу када се врате из школе зато што не разумеју ни реч тог језика” - наводи професор Махмут Хиса из Дебра, неко ко је упознат са таквим околностима у то време.
  27. Али, у суштини, људи из Горње Реке никада нису научили албански језик у потпуности. Наиме, албански дијалекат Горњоречана садржи многе словенске македонске речи, посебно оне које се односе на свакодневне предмете из домаћинства или се користе за означавање појмова који су у честој употреби, а и оне које имају македонску синтаксу и наставке, а које су непознате у албанском књижевном језику... На целом етничком простору до Другог светског рата су само школе на српском језику биле у функцији, а није их било уопште на албанском. Зато данас, међу становницима Горње Реке, постоје старе жене које говоре српски језик који су училе у школама, док су локални македонски заборавиле током година.
  28. Садашња ситуација у македонској Горњој Реци у погледу употребе албанског језика у свакодневној вербалној комуникацији је непромењена. Сви који живе у овом региону, чак и мала деца, користе албански језик, иако такође знају и македонски. Чак и када људи који говоре више језика иду тамо, они комуницирају са локалним мештанима на албанском језику. Ова ситуација недвосмислено говори да је у прошлости македонски језик коришћен у међусобној комуникацијиј у Горњој Реци само да би се очувао, иначе би био изгубљен, што у Горњој Реци није случај. У селима Горње Реке, македонска популација зна да говори само албански језик, али не зна да чита и пише исти. Супротно томе, они знају да читају и пишу на македонском језику, иако исти ретко употребљавају у свакодневном животу и то раде само млади. Становници Горње Реке који живеу Скопљу или другим градовима или у иностранству, у бившим југословенским републикама, у већини случајева знају горњоречки албански дијалект, али га ретко употребљавају. То је због тога што имају македонска православна имена и презимена који не изазивају проблеме, али са друге стране, када се говори о личним стварима, постоји мањи или распрострањенији негативан став према албанском језику, који је посебно изражен последњих година. Остатак македонске популације у држави чак није ни свестан да постоји део македонске нације који користи албански језик у свакодневној комуникацији, а и сазнање о постојању тога чини им се невероватним. Ова појава није јединствена у Горњој Реци, већ се јавља и у Скопском Дервену, Дебру, Голом Брду итд.
  29. Као последица економских миграција из руралне економије, готово сви одрасли становници Горње Реке знају најмање три језика. Неки од њих знају пет до седам језика, па поред албанског и македонског, говоре још и грчки, румунски, француски и енглески (са америчким нагласком).
  30. Године 1889. новинар Спиридон Гопчевић (1855—1936) објавио је наводно научно, али за све намере и сврхе српску националистичку монографију о Македонији и Старој Србији. Гопчевић се ипак никада није сложио да је монографија резултат аутентичних искустава и навео да он никада није био на Косову. Он у својој монографији тврди „да албанско становништво, како у Горњој Реци, тако и на Косову, има српско порекло.”
  31. Крајем 19. века, у селима на територији Горње Реке, говорио се оштећени облик албанског језика, како од стране муслимана, тако и од стране хришћана. То није био ни језик предака, ни њихов матерњи језик, већ мешавина албанских и македонских речи, а та мешавина учинила је језик јединственим и разумљивим само међу тим говорницима.
  32. У Малој Реци говорио се мијачки језик од стране малобројних Хришћана који такође говоре турски језик, док се у Великој Реци говорио албански језик, а уз албански, у Горњој Реци се говорио и албански језик помешан са мијачким. У југоисточним деловима Горње Реке говорио се више мијачки но албански језик. У Беличици и Кичиници говорила су се два језика - албански и мијачки.
  33. Топографска имена главних тачака остала су иста. Словенска имена коришћена су у многим другим случајевима. Али извори, шуме, ливаде, поља и други сеоски појмови имали су више албанских имена. Многа од албанских имена настала су превођењем словенских. Ово указује на судбину бугарског становништва Горње Реке, што потврђује главне ефекте албанизације Словена.
  34. „Јeдна таква мeшовита eтничка група јeсу и Рeканци, формирана мeђу Мијацима, а која такођe има траговe нeгдашњe својe плeмeнскe организацијe. Рeканци су вeћ у многомe проучeни. Остајe још отворeно питањe, како су сe они формирали и зашто говорe јeдну мeшавину арбанашког и српскохрватског јeзика.”
  35. „Порeкло становништва. Прeма извршeним испитивањима у помeнутом мом раду 1914-1920 годинe, овако стоји са порeклом становништва у Горњој Рeци: Старинаца јe било 274 домова, придошлих из Арбанијe 107, домова, придошлих из других прeдeла 9 домова.”
  36. „Закључак. Рeканци су мeшовита eтничка група, постала од досeљeних Срба из околинe Пeћи у крај који јe био насeљeн Мијацима, па напуштeн. У основи српска, ова јe eтничка група добила обeлeжјe арбанашко по јeзику, а затим и примeсу турског јeзика. Срби су сe измeшали са Арбанасима, можда и Турцима и Власима.”
  37. Постоји пар фамилија чија се презимена завршавају са „мон” или „мун” (Печамон-ци и Чиркамон-ци у Бродецу, Димоном-ци у Речу) чију појаву Душан Недељковић везује са удаљеним аромунским влашким пореклом.
  38. Подрегиони региона Реке - Доња, Мала и Велика Река - били су подвргнути исламизацији, али не и колонизацији.
  39. Међутим, неки од тих појмова имају словенске наставке, као што је случај код речи „дајџевић” (е) - ујна. Они представљају својеврсне реликте сличне влашкој терминологији попут речи: "Krushk" - "Kruushk"
  40. У раном 19. веку, због велике аутономије албанских феудалаца у области Дебра, који су окупирали територије све до Мавровске долине, колонизација од стране албанске муслиманске популације из централне и северне Албаније била је изражена у великој мери. У исто време су Албанци због тих насеља окупирали и улазне и излазне тачке у долинама и планинским пролазима. Ово распоређивање албанских и отоманских државних органа толерисано је до краја њихове власти у Македонији - до 1912. године.
  41. Са друге стране, рођаци и фамилије православне хришћанске вере данас се изјашњавају као етнички Македонци, иако је био присутан билингуализам који упућује на могуће присуство албанских елемената у етногенези, с обзиром на чињеницу да припадници две различите религије у Горњој Реци функционишу као једна етничка група.
  42. Наравно, мора бити истина да су преци муслимана били првобитни хришћани, било православци, било католици. Неки од њих су вероватно били и албански говорници припадници православне цркве: група села у региону Река северно од Дебра састоји се од православних Албанаца и дан данас.
  43. Горња Река је састављена претежно од православног становништва, мада није мала ни муслиманска популација. Према неким изворима, током 60их година 19. века, број становника у Горњој Реци порастао је, а тај пораст чинили су махом Албанци
  44. Многи аутори словенског наслеђа бавили су се питањем Горње Реке из различитих перспектива: антропо-географске, лингвистичке, дијалектолошке, етнографске, историјске, фолклорне и др. Све студије заступале су панславистичку идеју и порекле аутохтонос Албанаца у овим крајевима.
  45. То се посебно односи на она подручја где је албанско становништво током историје било у сталном контакту са јужнословенском културом, као што је Шар планина у западној Македонији. То могу потврдити и лингвистичке анализе фолклорних назива биљака, као и Нопскина етнолингвистичка студија појмова који се односе на материјалну културу Горње Реке, која показује значајне позајмице из румунског и посебно словенских језика. Стога се може закључити да су Албанци из Горње Реке били под великим утицајем словенске културе, а не обрнуто, како наводи Спиридон Гопчевић. Испитаници су потврдили да су њихови тржишни центри и центри за размену били мултиетнички (македонски, албански и турски) градови попут Гостивара у западној Македонији. Осим тога, потребно је напоменути да су Албанци из Горње Реке током прошлог века живели ван граница албанске државе (основане 1912. године), и то већи део овог периода у оквиру бивше Социјалистичке Републике Македоније у оквиру Југославије, где су доминантна култура и језик били македонски и српско-хрватски. Другим речима, изванредно „мешање” словенске и албанске културе у Горњој Реци представља јединствени феномен, коме данас није лако ући у траг. Ово би могло бити због потешкоћа са којима су се у прошлости сусретали становници и у којој мери је једна култура утицала на другу, с обзиром на могућу улогу коју је одиграла древна хибридизација, што су и Гопчевић и Нопска, мада на различите начине, значајно истакли у својим делима.
  46. Ово је потврдио и препознао истраживач Галаба Паликрушева пре 40ак година у делу „Некои елементи на етничката Историја на Долни Полог Мавровско сам Горна Река”. Истраживање о овом питању у Горњој Реци од друге половине 15. века, од када потичу први турски дефтери који бележе број становника, научник је указао на значајно присуство не-словенског елемента у овом региону: „Сасвим супротно је са Горњом Реком, где етнички не-словенски елемент преовлађује, мада не могу са апсолутном сигурношћу да тврдим у којој мери је то албански, а у којој влашки елемент”. У селима Рибница и Врбен већина презимена завршавала су се на ић, али су се међу именима јављала она која упућују на присуство становништва другим припадностима, попут Ђин Цицовић, Нинче Лазаровић, Михо Танушевић. У другим селима јављали су се слични случајеви, па су се јављала имена попут Ђон Ћирковић, Дока Михаић и друга. Утицај из иностранства око личних имена овде је неоспоран, па аутор закључује: „Доминантни не-словенски елемент у Горњој Реци у овом периоду (половина 15. века) даје нам потпуно другачију слику о статусу албанског језика међу православним становништвом” (TD 1976).
  47. У попису књига из 15. века у оквиру савремених насеља Горње Реке срећу се имена и словенског и не-словенског карактера. Релативно је тешко утврдити порекло имена не-словенског карактера, односно да ли су аромунска или албанска. Али, с обзиром да данас не постоји ниједно албанско насеље са тим забележеним именима, чини се да су влашка имена владала на овом подручју у то доба. Неоспорно је да су неке од породица из Горње Реке имале влашко порекло које су у периоду пре почетка 15. века почеле да примају словенске утицаје. Ипак, постоји и влашки утицај на нека албанска имена и он је приметан не само у Горњој Реци, већ и у околним регионима. Стога је готово немогуће са сигурношћу тврдити да ли је у неким случајевима влашки, албански или узајамни утицај ових двеју култура узроковао појаву појединих имена који се срећу у то доба.
  48. Углавном на североистоку, у северној области региона Река познатог под именом Велика Река, живе само Албанци. Од укупно 23 албанских села, само једно село Дуф административно припада кази Тетово. Већинско становништво ове области су православци. Албанци су у Великој Реци насељени још у далекој прошлости. Такође, у региону можда постоје Бугари који су албанизовани. Становници Реке чувају своју ралигију већ дуг временски период, а неки су је крили у оквиру региона. Интензивна исламизација догодила се крајем 18. века и настављена је до друге половине 19. века. До последње исламизације дошло је око 1885. године у селу Штировица када је последњих 30 кућа у селу прихватило ислам. Група становника на северу и југу Реке која се граничи са бугарским селима је билингуална. Становници Беличице и Киченице причају веома добро бугарски језик, али је њихов матерњи језик албански. Такође су и становници села Дуф билингуални.
  49. Према усменим предањима, Латинско гробље у селу Богдево било је до 1945. године ограђено, али је након Другог светског рата ограда уништена и од тада није поправљена. У истом селу, на месту на коме се данас налази црква Светог Димитрија изграђена 1910. године, некада се налазила римска црква. Такође постоје остаци латинског гробља у селу Нистрово.
  50. Један од информатора упамтио је да су неки његови рођаци из села Жужње (мајка потиче из тог села) живели веома добро са једном тадашњом муслиманском породицом, рекавши да они имају заједничких крвних веза, с обзиром да су некада били породица.
  51. Према величини, Ничпур је негде између Вау и Штировице, а као што је случај са селом Стрезимир, и овде половину становништва чине православци, а другу половину муслимани. До оштре поделе на два дела овде није дошло, иако је западни део села претежно насељен муслиманима, а источни махом православцима. У Ничпуру се у џамији може срести свештеник као капелан, који је формало припадао егзхаратима, али се, међутим, преобратио 1903. године. Свештеник из Ничпура прихватио је и бригу о Ничпуру, па чак и о селима Реч и Стрезимир, која су имала цркве, али не и свештенике.
  52. Новине су имале нешто више од десетак стално запослених радника. Узраста између 17 и 33 године током 1902. године, часопис је махом био намењен православним хришћанима из региона Корче који су живели у иностранству. Муслиман са југа, по имену Мидхат Фрашери, који је већ радио у Kalendari Kombiar, такође је слао чланке за часопис Drita. То је заправо оличење старе везе између Албанаца из Истанбула и дијаспоре из Румуније и Бугарске. Хришћанин из региона Дебар, Јосиф Багери, био је део ове мреже пошто је емигрирао у Софију.
  53. Сеоска џамија опстала је као зграда. Током 2001. године снаге македонске војне полиције намерно су уништиле један унутрашњи део џамије, који није служио ОНА

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Dimitar Bechev (13. 4. 2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia. Scarecrow Press. стр. 188—. ISBN 978-0-8108-6295-1. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 132.
  3. 3,0 3,1 Clayer, Nathalie (2007). Aux origines du nationalisme albanais: La naissance d’une nation majoritairement musulmane en Europe [The origins of Albanian nationalism: The birth of a predominantly Muslim nation in Europe]. Karthala. ISBN 978-2-84586-816-8. стр. 436.
  4. 4,0 4,1 4,2 Giorgievski, Branko. „Branslav Sinadinovski specijalen sovetik na liderot Ali Ahmeti: Liturgiite ne se dovolni, sakame posebna Albanska Pravoslavna Crkva [Branslav Sinadinovski special consultant to leader Ali Ahmeti: Liturgies are not enough, we want a separate Albanian Orthodox Church]”. Dnevnik. Приступљено 4. 12. 2015. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Škretite imaat makedonski koreni i ne možat da se poistovetuvaat so Albancite [Shkreti have Macedonian roots and can not be identified with Albanians]”. Makedoncka Nacija. Приступљено 4. 12. 2015. 
  6. 6,0 6,1 6,2 „Kujt i pengon përkatësia etnike shqiptare e z. Sinadinovski?! [Who prevents the Albanian ethnicity of Mr. Sinadinovski?!]”. Klan Macedonia. Приступљено 13. 12. 2015. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Më thonë Branko Manojlovski, por unë jam shqiptar [The call me Branko Manojlovski, but I am Albanian]”. Zeri. Приступљено 13. 12. 2015. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Book 5 - Total population according to the Ethnic Affiliation, Mother Tongue and Religion, The State Statistical Office, Skopje, 2002, стр. 167, 272.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 24.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Osmani. Veshja autoktone. 2012. стр. 9. "Historikisht Reka njihet kyresisht si vend blegtoral. [Historically, Reka is known primarily for its stock farming]; стр. 10.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 53, 280-287.
  12. 12,0 12,1 Bužarovski, Dimitrije; Bužarovska, Rumena (2004). Contemporary Trends in Musicology and Ethnomusicology: Third Struga Conference. University "Sts.Kiril i Metodij", School of music, Institute for research and archiving of music (IRAM). стр. 46. 
  13. Osmani. Veshja autoktone. (2012). стр. 7.
  14. 14,00 14,01 14,02 14,03 14,04 14,05 14,06 14,07 14,08 14,09 14,10 14,11 14,12 14,13 Mirjana Mirčevska (2007). Verbalni i neverbalni etnički simboli vo Gorna Reka [Verbal and non-verbal ethnic symbols in Upper Reka]. Institut za Etnologija i Antropologija. Skopje. стр. 15, 22–26
  15. 15,0 15,1 Doda, Bajazid Elmaz (2007). Albanisches Bauerleben im oberen Rekatal bei Dibra (Makedonien), [Albanian Peasant Life in the Upper Reka Valley near Dibra (Macedonia)]. Lit-Verlag. Vienna. стр. 15–21
  16. 16,0 16,1 16,2 Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 21
  17. "Tourist map of the National Park "Mavrovo"". National Park Mavrovo. Retrieved 11. децембар 2015.
  18. 18,0 18,1 18,2 Knapp, Hans D., Christel Schroeder, & Gabriel Schwaderer (2013). Report of the Excursion to Ancient Beech Forests in Albania and Macedonia July 14-19, 2013 (Report). Euronatur. стр. 11-12.
  19. Melovski, Ljupčo, et al (2013). "Regional division of the Republic of Macedonia for the needs of biological databases." Macedonian Journal of Ecology and Environment. 15. (2): 88.
  20. Melovski, D., Breitenmoser, U., von Arx, M. & Breitenmoser-Würsten, C. and Lanz, T. (2015). „Lynx lynx ssстр. balcanicus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 3.1. International Union for Conservation of Nature. 
  21. Promocija na balkanskiot ris in Macedonian
  22. Osmani, Edibe Selimi (2012). Veshja autoktone e femrave të Rekës së Epërme [Authentic clothing of women from Reka e Epërme]. Arbëria design. Skopje. стр. 8-9.
  23. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 16–22
  24. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 22; стр. 283.
  25. Islami, Abaz(2011), "Aspekte Demografike të Rekës nga shekulli XV - 2002 [Demographic Aspects of Reka from the 15th century -2002]". Studime Albanonlogjike. 3: 137-138.
  26. 26,0 26,1 26,2 Osmani. Veshja autoktone. 2012. стр. 9.
  27. Sherafedin Kaso (2005). The settlements with muslim population in Macedonia. Logos-A. стр. 134.
  28. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 22.
  29. 29,0 29,1 Osmani. Veshja autoktone. 2012. стр. 8.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 138.
  31. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 162.
  32. Thammy Evans (2012). Macedonia, 4th. Bradt Travel Guides. стр. 48. ISBN 978-1-84162-395-5. 
  33. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 162-163.
  34. 34,0 34,1 Murati, Qemal (2011), "Gjuha e humbur: Vëzhgime historike, linguistike, onomastike dhe folklorike rreth shqiptarëve ortodoksë në etnoregjionin e Rekës së Epërme të Mavrovës [Lost Language: Historical, Linguistic, Onomastic and Folkloric observations about the Orthodox Albanians in ethno-region of Upper Reka in Mavrovo]". Studime Albanonlogjike. 3: 123.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 Pieroni, Andrea, et al (2013). "One century later: the folk botanical knowledge of the last remaining Albanians of the upper Reka Valley, Mount Korab, Western Macedonia." Journal of ethnobiology and ethnomedicine, 9. (1): 2-3.
  36. Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 64.
  37. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 154.
  38. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 196-207.
  39. Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 88-94.
  40. 40,0 40,1 40,2 Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 88-92.
  41. Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр.92.
  42. 42,0 42,1 42,2 Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 89.
  43. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 284-285.
  44. Idrizi, Xhemaludin (2003).Mikrotoponimia e Karshikës së Shkupit [Microtoponyms of Skopje’s Karshiaka region. Interdiskont. Skopje. ISBN 9989-815-37-2. стр. 55.
  45. Kaso. Muslim population in Macedonia. 2005. стр. 375.
  46. 46,0 46,1 Kaso. Muslim population in Macedonia. 2005. стр. 328.
  47. 47,0 47,1 47,2 Pieroni. Folk botanical knowledge. 2013. стр. 2.
  48. 48,0 48,1 Friedman, Victor A (2005). "Albanian in the Balkan linguistic league: a reconsideration of theoretical implications". Acta Studia Albanica. 1: 35.
  49. 49,0 49,1 49,2 49,3 49,4 Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 191.
  50. 50,0 50,1 50,2 50,3 Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 192.
  51. Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 113-114.
  52. 52,0 52,1 52,2 52,3 52,4 Elsie, Robert. „Vorwort[Forward]”. RobertElsie. Приступљено 5. новембар 2015. 
  53. Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 113.
  54. 54,0 54,1 54,2 54,3 54,4 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 136.
  55. Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 98-99.
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 56,4 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 137.
  57. Promitzer, Christian (2015). "Austria and the Balkans: Exploring the role of travelogues in the construction of an area." In Kaser, Karl (ed). Southeast European Studies in a Globalizing World. Lit Verlag. стр. 204-205.
  58. Anastasovski, Nick (2008). The Contest for Macedonian Identity 1870-1912. Pollitecon Publications. стр. 86.
  59. Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 91.
  60. Selishchev, Afanasij Matveevich (1931). Slavjanskoe naselenie v Albanii. Sofija. стр. 15.
  61. 61,0 61,1 Smiljanić, Toma (1937). Debarski Poljani I Rekanci. Narodna Starina. стр. 72-73-74; стр. 76
  62. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр.152.
  63. Anastasovski. Macedonian Identity. 2008. стр. 86.
  64. 64,0 64,1 64,2 64,3 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. 48-53; 156; стр. 232; стр. 233.
  65. 65,0 65,1 65,2 65,3 Kanchov, Vasil (1900). Macedonia: Ethnography and Statistics. Sofia. стр. 91.
  66. 66,0 66,1 66,2 66,3 Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 104-105.
  67. Malcolm, Noel (1998). Kosovo: A short history. New York University Press. стр.198.
  68. 68,0 68,1 68,2 Murati. Gjuha e humbur. 2011. стр. 94
  69. 69,0 69,1 Pieroni. Folk botanical knowledge. 2013. стр. 16.
  70. 70,0 70,1 70,2 70,3 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 118.
  71. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 148-149-150.
  72. 72,0 72,1 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 119.
  73. 73,0 73,1 Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. стр. 91; стр. 154.
  74. Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 18.
  75. 75,0 75,1 Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. стр. 16
  76. Sherafedin Kaso (2005). The settlements with Muslim population in Macedonia. Logos-A. стр. 328—. ISBN 978-9989-58-155-7. 
  77. 77,0 77,1 77,2 Markovski, Nešo (1975). Belčicia na plamen [Belčicia in flames]. Tetovo. стр. 8, 27, 21-23, 27, 33, 37, 41-42, 80-86.
  78. „Takimet e Rekës së Epërme – Manifestimi qendrorë 10 Gusht 2014 – Rimnic [Upper Reka gathering - Central event 10 August, 2014 - Ribnica”. Reka e Epërme. Приступљено 4. 12. 2015. 
  79. „Takimet e Rekës së Epërme – Manifestimi qendrorë 08 Gusht 2015 – Rimnic [Upper Reka gathering - Central event 08 August, 2015 - Ribnica”. Reka e Epërme. Приступљено 4. 12. 2015. 
  80. „Në 100 vjetorin e Josif Bagerit, shqiptarët ortodoksë në Maqedoni kërkojnë kujdes [On the 100th anniversary of Joseph Bageri, Orthodox Albanians in Macedonia seek attention]”. Koha net. Приступљено 19. 12. 2015. 
  81. 81,0 81,1 Arsovska, Elizabeta. „Eksluzivno: Večer vo poseta na Mavrovsko-gornorekanskiot kraj. Zboruvame albanski, no nie sme makedonci i majčin jazik ni e makedonskiot! [Exclusive: Večer visits Mavrovo-Gorna Reka region. We speak Albanian, but we are Macedonians and our native language is Macedonian!]”. Večer. Приступљено 4. 12. 2015. 
  82. 82,0 82,1 „Branislav Sinadinovski- Pravoslaven Albanec ili običen Izmamnik? [Branislav Sinadinovski - Albanian Orthodox or lovable rogue?]”. Fokus. Приступљено 13. 12. 2015. 
  83. 83,0 83,1 „Manojlovski thotë se Sinadinovski është kushëriri im, edhe ai shqiptar [Manojlovski says Sinadinovski is his cousin, and an Albanian]”. Koha. Приступљено 13. 12. 2015. 
  84. 84,0 84,1 „Shqiptarët ortodoks të Maqedonisë kërkojnë liturgji në gjuhën shqipe [Macedonian Orthodox Albanians seeking liturgy in Albanian]”. The Albanian. Приступљено 19. 12. 2015. 
  85. 85,0 85,1 „Shqiptarët që po trondisin Maqedoninë [Albanians are shaking Macedonia]”. Koha Jona. Приступљено 19. 12. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Македонија Део искључиво посвећен чланцима о Македонији.