Градови и химере

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Градови и Химере
Gradovi i himere.jpg
Насловна страна издања Градова и химера из 1969.
Настанак и садржај
АуторЈован Дучић
ЗемљаКраљевина Југославија
Језиксрпски језик
Издавање
Датум
издавања

1930; 1940 (допуњено издање)

Градови и Химере“ су збирка путописа српског модернисте Јована Дучића, који су писани у периоду од 1900. до 1940, први пут објављени 1930, и допуњени 1940. Збирка се састоји од десет путописа у облику писама о седам земаља: три из Грчке (Атина, Крф и Делфи), два из Швајцарске (Алпи и Женева), и по један из Француске, Италије, Шпаније, Египта и Палестине. Иако је писао о својим путовањима, у њима готово да нема документарних и репортерских елемената. Зато су ови путописни текстови жанровски блиски есеју. У њима су забележене Дучићеве рефлексије о народима, историји, митологији, Богу, смрти и многим другим темама.

Јован Деретић, историчар српске књижевности, истакао је да су ови путописи писани мајсторски и да спадају у највеће артистичке домете српске прозе.[1]

Садржај и форма[уреди]

Збирка се састоји од десет путописа:

Дучићеви путописи насловљени су као писма. На тај начин их је повезао са путописном традицијом српске књижевности, то јест, са путописним писмима Љубомира Ненадовића. Међутим, иако су тако насловљени, ови текстови немају формална обележја писма, то јест, они немају свога адресата; не прожима их ни интимни ни емотивни тон; и нису писани у другом лицу једнине или множине, већ претежно у првом, које повремено прелази у треће када се говори о религији, историји и филозофији.[2]

Ови текстови су састављени од различите грађе. У њима је Дучић писао о историјским догађајима, теологији, књижевности, уметности, етнографији, фолклору, психологији, али и о националним стереотипима и општим местима. Уочљива је тематска сагласност између Дучићеве поезије и његових путописа. Њих су обележиле исте опсесивне теме: жена (односно љубав и лепота), смрт, Бог (религија и митологија), природа, поезија, уметност и историја. [2]

Историја текста[уреди]

Дучић је своје путописе почео да пише још 1900. Његов први објављени путопис је Писмо из Женеве, који је изашао у мостарском часопису Зора. Остала писма објављивана су периодично у Српском књижевном гласнику.

Путописи су први пут обједињени у књигу под насловом Градови и химере 1930, у оквиру петог тома Дучићевих сабраних дела. У том издању било их је осам. Десет година касније, 1940, Српска књижевна задруга је поново штампала Градове и химере, које је Дучић допунио са још два путописна текста: Писмом из Палестине - Јерусалим и Писмом из Египта - Каиро. У њима нема раније посвете доктору Кости Кумануди. Ово издање се сматра коначним.[3]

Текстови објављени по часописима, у првом издању Сабраних дела и у књизи Градови и химере из 1940. међусобно се разликују. Како Меша Семимовић истиче: У „Сабраним делима“, у књизи „Градови и химере“, знатно су богатије историјске реминисценције и филозофска уопштавања, више је духовитих запажања, и спретних козерских конверзација, све је разуђеније и штедрије. У издању СКЗ, 1940, нешто су измењени језик и стил, употребљена је слика и мисао. Најчешће је казивање успешније, богатије, а понекад као да је оптерећено речима без којих се могло. Изменама је књига углавном добила.[4]

Дучићева поетичка становишта о путопису[уреди]

Експлицитна поетичка начела Јована Дучића о путопису као жанру могу се наћи у његовом есеју о Писмима из Норвешке Исидоре Секулић. Дучић је сматрао да нема тежег рода и да путопис пре свега треба бити аутобиографија једног срца и једне памети.[5] Образлагајући даље своје виђење овог жанра истакао је:

„Треба онамо отићи дубоко спреман да се све уочи, прими, разликује, пореди, осети, заволи или омрзне. Не описују се градови него визије, ни народи него расни генији, ни уметничка дела него уметничке могућности, ни култови него њини утицаји, ни догађаји него виши мотиви, ни историја народа него историја духа и душе.[6]

Инсистирајући на томе да је једно писати о Норвешкој, а друго писати о Француској, Италији или Шпанији, где ни једна ствар не стоји без везе са дубоком историјском удубином[7], Дучић је имплицитно одредио његов предмет писања као тежи, сложенији и другачији од Исидориног.[8] У разговору са сарадником будимпештанске месечне ревије Литература, Дучић је, између осталог, објаснио:

„Ја сам на пример одмах после завршетка својих студија у Женеви и Паризу ступио у дипломатску службу, и начин живота који сам водио као дипломата, врло је повољно утицао на развој мога талента. Упознавао сам редом метрополе, могао сам много путовати, преда мном се отвараху сва врата до краљевских дворова, и ја сам могао доћи до свега. Мој се обзор проширио, задобио сам многа искуства, много сам научио, и дошао сам у додир с људима најразличитије врсте. Једном речи, пружила ми се свака прилика за сакупљање импресија. А то сам увек и чинио. И писао сам оно што сам посматрао. Писао сам о свакој земљи у којој сам се кретао. Али то не беху путописи; покушавао сам увек схватити душевни и духовни живот земље, и задржао се једнако на оном што је од вечне вредности и карактеристично по дотичан народ. На том пољу не беше само књижевник, него и дипломата, који мора безусловно да познаје националне карактеристике.[9]

Рецепција[уреди]

Градови и химере су од стране књижевне критике прихваћени хвалоспевом. Јован Деретић, историчар српске књижевности, сматра да су ови путописи писани мајсторски и да спадају у највеће артистичке домете српске прозе.[1] Бошко Новаковић види Дучића на челу богате српске путописне прозе 20. века и истиче стилски сјај, богату садржајност и ознаке модерног европског духа, ширих естетских концепција и значајних уметничких квалитета.[10] Славко Леовац је видео Дучићеве путописе као путописне есеје о нечему што је судбоносно значајно, што је духовно узорно и душевно узбудљиво... а што је суштински различито од путописних успомена и путничког дневника. [11] Јован Делић, поентирајући своју студију о Градовима и химерама, истиче: Унапредујући путопис, Дучић га је отворио према есеју, лирици и роману. Они који су га опонирали, заправо су га слиједили.[12]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Деретић 2003, стр. 31.
  2. 2,0 2,1 Делић 2008, стр. 108.
  3. ^ Селимовић 1969, стр. 333-336.
  4. ^ Селимовић 1969, стр. 334.
  5. ^ Дучић 1989, стр. 132.
  6. ^ Дучић 1989, стр. 130.
  7. ^ Дучић 1989, стр. 131.
  8. ^ Делић 2008, стр. 107.
  9. ^ Селимовић 1969, стр. 333.
  10. ^ Новаковић 1969, стр. 20.
  11. ^ Леовац 1989, стр. 375.
  12. ^ Делић 2008, стр. 179.

Литература[уреди]

  • Деретић, Јован (2003). Историја књижевности за трећи разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-10754-1. 
  • Делић, Јован (2008). О поезији и поетици српске модерне. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-15608-2.  COBISS.SR 148875020
  • Селимовић, Меша (1969). „Напомене“ у: Градови и Химере, Сабрана дела Јована Дучића, књ. II. Сарајево: Свјетлост.  COBISS.SR 103012359
  • Дучић, Јован (1989). „Моји Сапутници“ у: Сабрана дела Јована Дучића, књ. IV. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-13-00397-7.  COBISS.SR 9114114
  • Леовац, Славко (1989). „Путописни есеји Јована Дучића“ у: О Јовану Дучићу, Сабрана дела Јована Дучића, књ. VI. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-13-00397-7.  COBISS.SR 611343
  • Новаковић, Бошко (1961). „Од путашествија до модерног путописа“ у: Избор српског путописа. Београд; Нови Сад: Матица српска; Српска књижевна задруга; Будућност.  COBISS.SR 92134407

Спољашње везе[уреди]