Грађански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Грађански рат, такође познат као интрадржавни рат у полемологији,[1] је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење одређених политичких и економских циљева. Јавља се као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву.[2]

Разликује се од оружаног устанка, дужим трајањем и бољом организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама, командовањем, територијом итд. Може се водити за напредне или назадне циљеве, за промену и обарање старог преживелог система или за његово очување, односно за његов повратак ако је био оборен.

Најчешће, то је био најоштрији облик класне борбе у преломним периодима смене друштвених система. Све велике револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата.

Грађански ратови су се јављали често у историји људског друштва.

У старој Грчкој и Риму вођени су између владајућег и потчињемих народа, између владајуће класе и робова (Спартаков устанак), између политичких група унутар једне владајуће класе.

У средњем веку били су чести између феудалаца, и кметова и феудалаца.

Касније их покреће буржоазија против апсолутистичко-феудалног поретка (Француска револуција). У САД је амерички грађански рат у суштини је био борба између два привредна система, између младе индустријске буржоазије Севера и феудализма и ропства Југа.

Империјализам рађа еру пролетерских револуција у којима се преотима власт устанком или грађанским ратом.

После Октобарске револуције, грађански рат у Русији (1918—1920) који је био је рат против реакционистичких снага и страних инервената, долази до Кинеске револуције (1924—1936 и 1945-1949) Грађански рат у Шпанији (1936—1939) водио се између републиканаца и десничарских, фашистичких организација и групација.

Методе ратовања су различите, зависно од времена и услова под којима су се грађански ратови водили. Грађански рат ретко се завршавао компромисом, води се дотле док једна страна не извојује одлучну победу и успостави своју власт. Свим средствима (оружаним и политичким) води се борба за придобијање становништва, укључујући ту, често, и борбу за наклоност оружаних снага, за освајањем или задржавањем стратегијских важних положаја, економских и саобраћајних центата. У први мах од велике важности била је успешна примена тактике уличних борби, успостављање властитих и кидање противничких веза, пресецање комуникација, умешно коришћење дезинформација. Ако се не постигне брзо решење и борба се отегне наступа. Обично, плима и осека расположења становништва према зараћеним странама, а повећавају се и могућности за евентуалну интервенцију споља.[3]

Грађански ратови одликују се оштрином и безобзирношћу у погледу средстава и начина борбе..[4] Ни унутрашње (државно) ни међународно ратно право нису се, све до новијег времена бавили питањем заштите извесних хуманих начела у грађанском рату, а стварна ратна пракса у разно доба и у разним земљама, била је врло разнолика. Ратни обичаји били су мање поштовани у овим него међународним ратовима. Тек почетком 20. века учињен је покушај стварања чврсте правне заштите бораца у грађанском рату. У уводном делу Хашких конвенција, учињен је покушај да се самовоља у поступку према противнику у грађанском рату ограничи обавезним поштовањем «начела јавне свести и савести». Та одредба могла је имати само извесно морално дејство јер је била непрецизна. У Женевску конвенцију из 1949. унета је тзв. „Мала конвенција“, по којој је и у грађанском рату забрањено вршити насиље над оружаним противником, убијати или мучити затворенике, узимати талаце, изрицати и извршавати казне без претходног суђења, не прихваћати и не лечити заробљенике, и чинити друге нехумане поступке.

Узроци и врсте грађанских ратова[уреди]

О узроцима грађанских ратова, као и узроцима рата генерално, постоје различите теорије, на које највећи утицај имају различите идеологије. Од њих је најпознатији пример марксизама и његова теорија рата која грађанске ратове схвата као крајњи израз класне борбе, која представља карактеристику сваког класног друштва.

Иако се, уопшенито говорећи, може рећи да грађански ратови имају исте узроке као и сви ратови, може се приметити како се они релативно ретко имају експлицитно економске мотиве, док се далеко лакше могу препознати политички узроци - борба за власт - и идеолошки, који су свој најранији облик имали у верским ратовима вођеним унутар једне те исте државе.

Грађански ратови су током историје најчешће имали следеће облике:

  1. династијски сукоби, односно сукоби између различитих племићких породица или чланова једне те исте племићке породице око престола у монархијама; ово је најстарији и најчешћи облик грађанског рата, који је с поступним нестанком монархија готово у потпуности ишчезао из данашњег света;
  2. верски ратови, који су последица настојања да се становништву неке државе наметне или забрани нека вероисповјест; класичан примјер су хугенотски ратови у Француској 16. века;
  3. идеолошки ратови, узроковани непомирљивим идеолошким супротностима између разних друштвених група унутар једне државе или друштва; најчешће настају као последица успешне револуције или неуспелог државног удара; карактеристични су за 19. и 20. век, а најпознатији пример је Руски грађански рат;
  4. сецесионистички, односно сепаратистички ратови, који настају као последица настојања да се поједини део државе нацилно отцепи од матичне државе; потицај им је дала идеологија национализма и иредентизма у 19. веку, односно постојање више-етничких држава у сувременом свету; класични примјер је Нигеријски грађански рат 1967-1970.

Ваља узети у обзир да постоје грађански ратови које је тешко класификовати у односу на горе наведене облике, као и да поједини грађански ратови имају особине свих горе наведених ратови. Тако су Карлистички ратови у Шпанији били и династијски и идеолошки сукоб, Мађарска револуција 1848-49. је била и сецесионистички и идеолошки рат, а Швајцарски грађански рат 1847. је био и верски и идеолошки и сецесионистички рат.

Такођер треба узети у обзир да грађански ратови често у већој или мањој мери постају део ширег, међудржавног сукоба, односно њиме знају бити подстакнути. Класични пример је Други светски рат на просторима бивше Југославије 1941-45.

Референце[уреди]

  1. Jackson, Richard (28. 3. 2014). „Towards an Understanding of Contemporary Intrastate War”. Government and Opposition. Cambridge University Press. 42 (1): 121. doi:10.1111/j.1477-7053.2007.00215_1.x. hdl:2160/1963. Приступљено 5. 1. 2017. 
  2. James Fearon, "Iraq's Civil War" in Foreign Affairs, March/April 2007. For further discussion on civil war classification, see the section "Formal classification".
  3. „Civil Wars and Foreign Powers: Outside Intervention in Intrastate Conflict”. Foreign Affairs. 
  4. Ann Hironaka, Neverending Wars: The International Community, Weak States, and the Perpetuation of Civil War, Harvard University Press: Cambridge, Mass. 2005id=ISBN 0-674-01532-0. стр. 3.

Литература[уреди]

  • Ali, Taisier Mohamed Ahmed and Robert O. Matthews, eds. Civil Wars in Africa: roots and resolution (1999), 322 pages
  • Mats Berdal and David M. Malone, Greed and Grievance: Economic Agendas in Civil Wars (Lynne Rienner, 2000).
  • Paul Collier, Breaking the Conflict Trap: civil war and development policy World Bank (2003) – 320 pages
  • Collier, Paul; Sambanis, Nicholas, ур. (2005). Understanding Civil War:Evidence and Analysis. 1: Africa. Washington, DC: The World Bank. ISBN 978-0-8213-6047-7. 
  • Collier, Paul; Sambanis, Nicholas, ур. (2005). Understanding Civil War:Evidence and Analysis. 2: Europe, Central Asia, and Other Regions. Washington, DC: The World Bank. ISBN 978-0-8213-6049-1. 
  • Stathis Kalyvas, "'New' and 'Old' Civil Wars: A Valid Distinction?" World Politics 54, no. 1 (2001): 99–118.
  • David Lake and Donald Rothchild, eds. The International Spread of Ethnic Conflict: Fear, Diffusion, and Escalation (Princeton University Press, 1996).
  • Roy Licklider, "The Consequences of Negotiated Settlements in Civil Wars, 1945–1993," American Political Science Review 89, no. 3 (summer 1995): pp 681–690.
  • Andrew Mack, "Civil War: Academic Research and the Policy Community," Journal of Peace Research 39, no. 5 (2002): pp. 515–525.
  • David T. Mason and Patrick 3. Fett, "How Civil Wars End: A Rational Choice Approach," Journal of Conflict Resolution 40, no. 4 (fall 1996): 546-568.
  • Patrick M. Regan. Civil Wars and Foreign Powers: Outside Intervention in Intrastate Conflict (2000) 172 pages
  • Stephen John and others., eds. Ending Civil Wars: The Implementation of Peace Agreements (2002), 729 pages
  • Monica Duffy Toft (2003). The Geography of Ethnic Violence: Identity, Interests, and the Indivisibility of Territory. (Princeton NJ: Princeton University Press). ISBN 0-691-12383-7. 
  • Barbara F. Walter, Committing to Peace: The Successful Settlement of Civil Wars (Princeton University Press, 2002),
  • Elisabeth Jean Wood; "Civil Wars: What We Don't Know," Global Governance, Vol. 9, 2003 pp 247+ online version

Преглед чланка о истраживањима грађанског рата[уреди]

  • Lars-Erik Cederman, Manuel Vogt. 2017. "Dynamics and Logics of Civil War." Journal of Conflict Resolution
  • Blattman Christopher, Miguel Edward. 2010. “Civil War.” Journal of Economic Literature 48 (1): 3–57.
  • Kalyvas Stathis N. 2007. “Civil Wars.” In The Oxford Handbook of Comparative Politics, edited by Boix Carles, Stokes Susan C., 416-34. Oxford, UK: Oxford University Press.
  • Sambanis Nicholas. 2002. “A Review of Recent Advances and Future Directions in the Quantitative Literature on Civil War.” Defence and Peace Economics 13 (3): 215–43.

Спољашње везе[уреди]