Грбаљ

Грбаљ је жупа у Црној Гори између Будве и полуострва Луштица. Са истока окружена планином Ловћен, а на западу ниска побрђа је одвајају од Јадранског мора. Уз источну границу поља развило се десетак насеља, која се колективно називају Горњи Грбаљ. Доњи Грбаљ чине села на западној ивици поља. Заселак Бигово у истоименој ували једино је мјесто на обали.

Села која се налазе у Горњем Грбљу су: Дуб, Сутвара, Пелиново, Наљежићи, Шишићи, Пријеради, Братешићи, Горовићи, Ластва Грбаљска и Пријевор. Засеоци: Краљев До у селу Горовићи, Свињишта и Сеоца.

Села која се налазе у Доњем Грбљу су: Кримовице, Вишњева, Загора, Главати, Кубаси, Ковачи,Главатичићи, Побрђе, Врановићи, Љешевићи. Засеоци: Трешњица, Укропци и Бигова.

Између Горњег и Доњег Грбља На Јадранској магистрали налази се насеље Радановићи које припада и Доњем и Горњем Грбљу. Дјелови Радановића су Ковачко поље, Главатске куће и Доња Сутвара. Радановићи су настали након разорног земљотреса 1979. године.

Регија је значајна пољопривредна област. Јужни дио поља чине воћњаци, виногради и повртњаци. Овај дио поља завршава са плажом Јаз. У сјеверном дијелу Грбаљског поља, смјештена је индустријска зона Котора.

Иларион Руварац у књизи „Монтенегрина” на 79. страни помиње од Грбља Грбљанића Зана. Он је припадник познате Которске породице Болица. Непознато је да ли је то презиме добио по месту одакле потиче, можда из Грбља.

Кроз своју историју Грбљани су веома његовали чистоту српског језика и ћириличног писма.

У Грбљу се налази манастир Српске православне цркве Подластва. Грбаљ је и сједиште истоимене црквене општине. У Грбљу вјековима постоји предање да је Лазар Хребељановић заправио био Грбљановић и да је поријеклом из Грбља. Андрија Качић Миошић наводи српско поријекло данашње двије познате алкарске породице, Грабовац и Вучковић. Грабовци су, по тим старим далматинским породичним предањима, потомци српског кнеза Лазара Грабљановића (Хребељановића). Симеон Пишчевић је у својој Историји српског народа из 1795. о Грбљу записао да у тој области такође живи српски живаљ. Лазара Хребељановића наводи као Гребељановића.

Историја

Средњовјековна жупа и окружење

Грбаљ у средњовјековној области Доња Зета (насеља са краја 15. вијека)

Жупе Грбаљ (Gripuli) и Куково (Cuceva)

Најзападнија средњовјековна дукљанска жупа Грбаљ (Gripuli, Grupuli) добила је име од античког града Агрувиј (Agruvium, Acruvium). Насељена српским родовима, протезала се у правцу сјеверозапад-југоисток, од поља у залеђу Будве, до поља уз море (у дну Тиватског залива, које се и данас зове Жупа). Имала је више плодних средишта. У доњем Грбљу, међу планинама, налазе се плодни долови, а посебно око данашњег Бигова (залив Траште). Постоји вјероватноћа да се ту налазио римски Агрувиј, због археолошких остатака из античке епохе. На сјеверозападу је област брда, а на југоистоку Мрчево поље (код Будве). У центру жупе, поред цркве Св. Стевана (у данашњем селу Враћеновићи) нађени су остаци прероманске пластике. Са цркве је и латински натпис (ктитора Хурога и Дане) из IX вијека. Пут Будва— Котор (са одвајањем за Тиват, на превоју Тројица) пролазио је и тада кроз ову жупу. У Грбљу је, као и у другим приморским областима, још у VII вијеку Византијски земљораднички закон обратио велику пажњу на виноградарство. Жупи Грбаљ било је блиско насеље Тиват (Theudo, Thedo, Teodo) који се први пут помиње на донаторском запису (ђакона Албелина) са цркве св. Срђа, Николе и Димитрија (Ђурђево брдо, изнад Тивта) из друге половине IX вијека.

Дукљански период

У XI вијеку становници су се већ бавили ткачким занатом. У појединим историјским моментима, ова жупа се везивала за сусједну жупу Куково и град Будву (Стари град). Као најзападнија у Дукљи, била је везана и за Травунију и њене жупе (Рисену, Драчевицу и Конавле). То се види из подјеле (након смрти краља Војислава) када су Гојиславу и Предомиру остављени: Травунија и Грбаљ. Ка Грбљу су гравитирала три мала острва у Тиватском заливу: Оток, Превлака (Traiectus) и Габрио (Страдиоти, Св. Марко). На Превлаци се некада (вјероватно у X вијеку) налазила прероманска црква са богатим каменим црквеним намјештајем, сачуваним у неким дјеловима. Средњовјековна бенедиктинска опатија св, Арханђела Михаила (Tumba sancti Archangeli) на истом острву, први пут се помиње 1124. године. Касније је на том мјесту основана зетска православна епископија. Црква у којој је погинуо краљ Драгомир, на острву Габрио, носила је име св. Гаврила (постоје трагови цркве: записи о њој, на старијим картама Бока которске).

Жупа у доба Немањића и Балшића

Жупа се налазила у средњовјековној држави Србији од времена Стефана Немање а њом су са титулом великог жупана, али и почасном титулом „краља” Диоклитије, Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (између осталог и по Вукановом натпису са цркве св. Луке, у Котору, из 1195. године) управљали Вукан Немањић, син врховног владара и великог жупана, Стефана Немање као и Ђорђе Немањић (син Вукана Немањића), у држави врховног владара Стефана Владислава I Немањића. Ова жупа је била у саставу области којима су под српским краљевима непосредно управљали: Стефан Вукановић Немањић, Јелена (мајка краља Милутина) и српски престолонаследници („ млади краљеви”) Стефан и Душан. Грбаљ се спомиње у писму цара Душана из Приштине 1351. године.

Грбаљски законик

Грбаљски законик је написан 1427. године у светој обитељи Подластва. Има 126 чланa и 42 потписника. Њиме се уређује тадашњи друштвени живот.

Грбљани и Црногорци

Сава Петровић Његош извјештава млетачког провидура Винћенца Гритија да су писали Грбљанима да не зову Пераштане у кметове, јер су у крви (непријатељству) с Паштровићима. Одговорили су да их неће звати, но траже од провидура да им допусти да зову Црногорце. Црногорци су пријатељи и Паштровићима и Грбљанима (писмо 158.). Из наведеног се види да тада ни Грбљани ни Паштовићи нису Црногорци, но су Црногорци пријатељи и једнима и другима. Опомиње провидура да су Грбљани незадовољни и да се двоуме да ли да бјеже у Турке. Наводи да је провидур њихов принцип и господар њихових тијела, а он от душе, алудирајући на свјетовну и црквену власт (pp. 226.). Грбљани Шишићи су зло нанијели Мирчанима (pp. 232.).

Грбаљске буне у XV вијеку

Сава Накићеновић у монографији "Бока" 1913. године пише (репринт ЦИД, 1999, стр 114), да у Грбљу има 48 стариначких братстава међу којима наводи и братства Ерцеговиће и Ћеклиће. Наводи се да је Грбаљ населило 7 братстава (племена) Херцеговаца, из старе Црне Горе је 57 братстава, и из Боке је 19 братстава. (стр 118)

Грбаљ у првом и другом светском рату

Грбаљ је први светски рат дочекао као саставни део Аустроугарске монархије тј Краљевине Далмације. Већина Грбљана је одбило позив Аустроугарске монархије и прешло је на страну Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Првих пар мјесеци рата Грбљани су помагали Црногорској војсци и протерали Аустроугарске снаге са територије Грбља. Током повлачења вечина Грбљана је одлучило да заједно пође са Српском војском преко Албаније. Велики број Грбљана је судјеловао солунском фронту. Након ослобођења 1918 већина Грбљана се залагало за безусловно присаједињење Краљевине Црне Горе Краљевини Србији, касније Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. у Божићној побуни иако је било битака између Грбаљских зеленаша и Бјелеша велика већина су били Бјелаши и самим тиме Грбаљ није толико оштећен побуном. у међуратном периоду Грбаљ је као део Краљевине СХС касније Краљевине Југославије био засебна Општина по први и последњи пут у својој историји. Априлскик ратом и падођ Краљевине Југославије, Грбаљ заједно са остатком Боке Которске био је директно анексиран од стране фашистичке Италије, Италијани су Грбљу дали име "Zuppa" и радили су на униптавању Српске националне свести не само у Грбљу веч и у цијелој Боки которској. Скоро одмах по доласку окупатора Грбљани су кренули са отпором, већина их се придружило ЈВуО јер су били лојални Монархији и због националистичких увјерења али је било и доста оних који су се придружили Партизанима. Иако је већину рата провео пид контролом ЈВуО, било је много битки и сукоба између партизана и четника на територији Грбља, иако мање познате битке су се дешавале у селима:Кримовица,Братишићи,Шишићи,Свињиштњ,Ластва,Пријевор,Радановићи. Најеваћа битка са десила крајем 1942 године на путу који води ка Будви, када су Грбаљски и Будвански Партизани отпколили велики број Четника међутим нису успијели да из се реше и након пар дана жестоке борбе, Четници су протјерали већину партизана. 1943 капитулацијом Италије, у Боки и Грбљу долазе Немци и Усташе. Озлоглашена 7,брдска СС дивизија Принз Еуген је преузела команду над територијом Боке Которске и Грбља. Четници да неби довели до масовног клања и страдања Српког народа, нису нападали Немце и склопили су сарадњу са њима. 1944 партизани улазе у Грбаљ након жестоких борби. Партизани су починили масовне злочине над Грбљанима, сматра се да је убијено око 700 само у првих шест месеци, и дан данас се сваке године у црквама широм Грбља одржава парастос Дражи Михаиловићу и Грбљанима страдалих од стране Партизана.

Познати Грбљани

• Максим Тујковић
• Џафер ага Тујковић
• Светозар Маровић
• Митрофан Бан
• Лазо М. Костић
• Илија Синдик
• Стеван Вукотић
• Ђорђе Михаиловић
• Ивица Краљ
• Милан Тичић

Литература

• Пишчевић, Симеон (2018). Историја српског народа. Нови Сад и Шид: Академска књига и Народна књижница Симеон Пишчевић Шид. ISBN 978-86-6263-214-2. 
• Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том II. ЦИД - Подгорица. 
• Благојевић, Милош (2004). „Меропси и отроци - баштиници и посадници у Грбаљском рукопису Душановог законика”. Глас САНУ. 396 (12): 21—60. 
• Благојевић, Милош (2005). „Баштиници и посадници у Грбљу у XIV и XV веку”. Грбаљ кроз вјекове. Грбаљ: Друштво за обнову Манастира Подластва. стр. 147—156. 
• Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133. 
• Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275. 
• Божић, Иван (1970). „Владавина Црнојевића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 277—370. 
• Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413. 
• Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444. 
• Синдик, Илија (1951). „Душаново законодавство у Паштровићима и Грбљу”. Зборник у част шесте стогодишњице Законика Цара Душана. Београд: Српска академија наука. стр. 119—182. 
• Синдик, Илија (1957). „Однос града Будве према владарима из династије Немањића”. Историски часопис. 7: 23—36. 
• Спремић, Момчило (2005). „Грбаљ и Српска деспотовина (1421—1459)”. Грбаљ кроз вјекове. Грбаљ: Друштво за обнову Манастира Подластва. стр. 193—213. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.