Гргур Бранковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Гргур Бранковић (вишезначна одредница).
Гргур Бранковић
Grgur Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg
Лик Гргура Бранковића са Есфигменске повеље (1429)
Датум рођења 1415.
Датум смрти 16. октобар 1459.(1459-10-16) (42/43 год.)
Место смрти манастир Хиландар
Династија Бранковићи
Отац Ђурађ Бранковић
Мајка Јерина Бранковић
Потомство Вук Бранковић

Гргур Бранковић је најстарији син Ђурђа Бранковића рођен 1416. или 1417. године. Пошто је брат Тодор (1415—1428.) умро годину дана после Ђурђевог ступања на престо, сматран је престолонаследником.

По доласку на власт Ђурађ је потписао са Турцима вазални уговор по коме је дао неке већ од турака освојене територије и плаћао харач Турцима као и његов ујак Стефан Лазаревић а Гргур је био обавезан да командује одредима који помажу Турке у походима. После похода на Солун 1430. године Гргур се у боју истакао и био посебно награђен од султана Мурата II. У то време Турци су помогли Ђурђу и заједно са Гргуром повратили изгубљене територије у Зети које је узурпирао даљи рођак Балшића Стефан Марамонте.

Турски напад на српску престоницу Смедерево почео је 1439. године. Мурату II је досадило да Ђурађ све време седи на две столице – угарској и турској. Гргуров брат Стефан био је задржан у Турској као талац, сестра Мара је била у Муратовом харему а мајка, отац и најмлађи брат Лазар кренилу су у бекство у Угарску. Гргур је са народом бранио Смедерево уз помоћ свог ујака Томе Кантакузен. После три месеца борбе утврђени град је пао због недостатка намирница и Гргур се предао Турцима. Добио је као вазал већи део земље који је поседовао његов деда Вук Бранковић. Да ово није вазалство већ сужањство Турци су брзо показали јер су га одвели у заточеништву код брата Стефана који је у Турској био још од Марине „удаје“.

Када је деспотовина већ била у расулу под турским налетом а само Ново Брдо се још увек бранило Ђурађ се тајно дописивао са децом у Турској. Ово је био повод да Мурат II 1441. нареди ослепљење Гргура и Стефана у далеком граду Токату, а узрок је било стално Ђурђево шуровање са Угарима. Султанија Мара, када је сазнала, молила је за поштеду браће и султан се сажали али већ је било касно јер гласник није стигао да јави поништење казне. Године 1443. Ђурађ је на страни Угара против Турака и после тог рата договара се са султаном да му врати српске земље, градове и заробљене синове. Кад је видео слепе синове Ђурађ је пао у несвест од жалости.

Током 1446. године најмлађи брат Лазар се оженио са Јеленом, ћерком морејског деспота Томе Палеолога, синовицом цара Јована VIII и овим чином Гргур је изгубио право наслеђа престола јер се знало да Византинци удају принцезе искључиво за престолонаследнике. Лазар је именован и Ђурђевим савладарем.

После смрти Ђурђа 1456. Гргур са сестром Маром бежи у Турску код султана Мехмеда II не би ли спасао живот од брата деспота Лазара који је за сарадњу са Угарима. Заједно са сестром која има завидан углед код султана тражи деспотску титулу. Већ 1458. године умро је и деспот Лазар а Гргур са Турцима и сином Вуком напада Смедерево.

После доласка Томашевића на чело деспотовине, а затим пада под турску власт, живи неко време код сестре, замонашује се под именом Герман па убрзо умире у Хиландару 16. октобра 1459. године. Гргур је из ванбрачне везе добио сина Вука – Змај Огњеног Вука, потоњег титуларног српског деспота.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Младен
 
 
 
 
 
 
 
8. Бранко Младеновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Вук Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ђурађ Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Прибац Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
10. Лазар Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Мара Лазаревић Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Вратко Немањић
 
 
 
 
 
 
 
11. Милица Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Гргур Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Јован VI Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
12. Матија Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Ирина Асен
 
 
 
 
 
 
 
6. Димитрије I Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Андроник II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
13. Ирина Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ирина од Монферата
 
 
 
 
 
 
 
3. Јерина Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Euphrosyne Palaiologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Литература[уреди]