Пређи на садржај

Грегори Винтер

С Википедије, слободне енциклопедије
Грегори Винтер
Грегори Винтер, 2016.
Лични подаци
Датум рођења(1951-04-14)14. април 1951. (74 год.)
Место рођењаЛестер, Енглеска, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитет у Кембриџу
Научни рад
Пољебиохемија
ИнституцијаУниверзитет у Кембриџу
НаградеНобелова награда за хемију, Коплијева медаља

Сер Грегори Пол Винтер CBE FRS FMedSci (рођен 14. априла 1951, Лестер)[1] је британски молекуларни биолог, добитник Нобелове награде, најпознатији по свом раду на терапијској употреби моноклоналних антитела. Његова истраживачка каријера је скоро у потпуности заснована на МРЦ (Medical Research Council) Лабораторији за молекуларну биологију и МРЦ Центру за протеинско инжењерство у Кембриџу, у Енглеској.

Он је заслужан за проналазак техника за хуманизацију (1986) и, касније, за потпуну хуманизацију коришћењем фаг дисплеја, антитела за терапеутску употребу.[2][3][4][5][6][7] Раније су антитела добијана од мишева, што их је чинило тешким за употребу у терапији људи јер је људски имуни систем имао реакције на њих.[8] За овај развој и истраживање Винтер је добио Нобелову награду за хемију 2018. заједно са Џорџом Смитом и Френсис Арнолд.[9][10]

Он је члан Тринити колеџа у Кембриџу и именован је за магистра Тринити колеџа у Кембриџу 2. октобра 2012. године, а на функцији је остао до 2019. године. Од 2006. до 2011. године био је заменик директора Лабораторије за молекуларну биологију Савета за медицинска истраживања, вд директора од 2007. до 2008. и шеф Одсека за хемију протеина и нуклеинских киселина од 1994. до 2006. године. Такође је био заменик директора Центра за протеински инжењеринг МРЦ-а од 1990. до његовог затварања 2010.[11][12]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Винтер се школовао у Краљевској гимназији у Њукаслу на Тајну. Наставио је да студира природне науке на Универзитету у Кембриџу дипломирајући на Тринити колеџу у Кембриџу 1973. године. Добио је звање доктора наука у Лабораторији за молекуларну биологију МРЦ-а за истраживање аминокиселинске секвенце триптофанил тРНК (транспортне РНК) синтетазе из бактерије Bacillus stearothermophilus 1977.[13] под надзором Брајана С. Хартлија.[14] Касније је Винтер завршио један период постдокторске стипендије на Империјал колеџу у Лондону, а други на Институту за генетику Универзитета у Кембриџу.[15]

Каријера и истраживање

[уреди | уреди извор]

Након доктората, Винтер је завршио постдокторско истраживање у Лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу.[16][17] Наставио је да се специјализује за секвенцирање протеина и нуклеинских киселина и постао је вођа групе у МРЦ Лабораторији за молекуларну биологију 1981. године. Заинтересовао се за идеју да сва антитела имају исту основну структуру, са само малим променама које их чине специфичним за једну мету. Георгес Ј. Ф. Колер и Цесар Милштајн су 1984. добили Нобелову награду за свој рад у Лабораторији за молекуларну биологију, у откривању методе за изоловање и репродукцију појединачних или моноклонских антитела из мноштва различитих протеина антитела које имуни систем прави да нађе и уништи стране нападаче који нападају тело.[18] Ова моноклонска антитела су имала ограничену примену у хуманој медицини, јер се мишја моноклонска антитела брзо инактивирају људским имунолошким одговором, што их спречава да пруже дугорочне користи.

Винтер је био пионир технике за "хуманизацију" мишјих моноклонских антитела; техника коју су у развоју Campath-1H користили научници Лабораторије за молекуларну биологију и Универзитета Кембриџ.[19] Ово антитело сада изгледа обећавајуће за лечење мултипле склерозе. Хуманизована моноклонска антитела чине већину лекова заснованих на антителима на тржишту данас и укључују неколико успешних антитела, као што је Keytruda.

Винтер је основао компанију Cambridge Antibody Technology 1989. године,[20][21] и Bicycle Therapeutics.[22] Радио је у Научном саветодавном одбору компаније Covagen,[23][24] а такође је и председник Научног саветодавног одбора компаније Biosceptre International Limited.

Један од најуспешнијих развијених лекова за антитела био је ХУМИРА (адалимумаб), који је открила Cambridge Antibody Technology као Д2Е7, а развила и пласирала Abbott Laboratories. ХУМИРА, антитело на ТНФ алфа, било је прво потпуно људско антитело на свету, које је постало најпродаванији фармацеутски производ на свету са продајом од преко 18 милијарди долара у 2017.[25] Cambridge Antibody Technology је купила AstraZeneca 2006. за 700 милиона фунти.[26]

Винтер је 2000. године основао Domantis и био пионир у употреби доменских антитела, која користе само активни део антитела пуне величине. Domantis је купила фармацеутска компанија GlaksoSmitKlajn у децембру 2006.[27][28]

Винтер је касније основао другу компанију, Bicycle Therapeutics као стартап компанију која развија веома мале протеинске имитације засноване на ковалентно везаном хидрофобном језгру.

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]
Грег Винтер током Нобелове конференције за штампу у Стокхолму, у децембру 2018. године

Винтер је изабран за члана Краљевског друштва (ФРС) 1990.[29] и награђен је Краљевском медаљом 2011. године „за његов пионирски рад у протеинском инжењерству и терапеутским моноклонским антителима, као и његов допринос као проналазача и предузетника“.[30] Добио је Шелеову награду 1994.

Године 1995. Винтер је освојио неколико међународних награда, укључујући Међународну награду краљ Фаисал за медицину (молекуларна имунологија), а 1999. године награду Института за истраживање рака Вилијам Б. Коли. Члан је Саветодавног већа за кампању за науку и инжењерство.[31] Именован је за команданта Ордена Британске империје 1997. и витеза првоступника 2004. године. Радио је као управник Тринити колеџа у Кембриџу од 2012. до 2019.[32][33] Године 2015. добио је медаљу Вилхелма Екснера.

Заједно са Џорџом Смитом, Винтер је 3. октобра 2018. добио Нобелову награду за хемију за свој рад на фагним дисплејима за антитела (док је Френсис Арнолд исте године добила другу половину награде „за усмерену еволуцију ензима“).[34] Године 2020. био је представљен на Тимес-овој „Science Power List“.[35][36] Године 2024. добио је Коплијеву медаљу Краљевског друштва.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Sir Gregory P. Winter – Facts – 2018”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 6. 10. 2018. Приступљено 6. 10. 2018. 
  2. ^ The Scientific Founders Архивирано 13 септембар 2011 на сајту Wayback Machine of Bicycle Therapeutics Ltd. – Christian Heinis and Sir Greg Winter, FRS.
  3. ^ McCafferty, J.; Griffiths, A.; Winter, G.; Chiswell, D. (1990). „Phage antibodies: filamentous phage displaying antibody variable domains”. Nature. 348 (6301): 552—554. Bibcode:1990Natur.348..552M. PMID 2247164. doi:10.1038/348552a0. 
  4. ^ „Trinity College Cambridge”. Архивирано из оригинала 6. 3. 2012. г. 
  5. ^ Winter, G; Griffiths, A. D.; Hawkins, R. E.; Hoogenboom, H. R. (1994). „Making antibodies by phage display technology”. Annual Review of Immunology. 12: 433—455. PMID 8011287. doi:10.1146/annurev.iy.12.040194.002245. 
  6. ^ Griffiths, A. D.; Williams, S. C.; Hartley, O; Tomlinson, I. M.; Waterhouse, P; Crosby, W. L.; Kontermann, R. E.; Jones, P. T.; Low, N. M. (1994). „Isolation of high affinity human antibodies directly from large synthetic repertoires”. The EMBO Journal. 13 (14): 3245—60. PMC 395221 Слободан приступ. PMID 8045255. doi:10.1002/j.1460-2075.1994.tb06626.x. 
  7. ^ Hoogenboom, H. R.; Griffiths, A. D.; Johnson, K. S.; Chiswell, D. J.; Hudson, P.; Winter, G. (1991). „Multi-subunit proteins on the surface of filamentous phage: Methodologies for displaying antibody (Fab) heavy and light chains”. Nucleic Acids Research. 19 (15): 4133—4137. PMC 328552 Слободан приступ. PMID 1908075. doi:10.1093/nar/19.15.4133. 
  8. ^ Anon (2011). „The inventor of humanized monoclonal antibodies and cofounder of Cambridge Antibody Technology, Greg Winter, muses on the future of antibody therapeutics and UK life science innovation”. Nature Biotechnology. 29 (3): 190. PMID 21390009. doi:10.1038/nbt.1815 Слободан приступ. 
  9. ^ „Live blog: direction evolution takes chemistry Nobel prize”. Приступљено 3. 10. 2018. 
  10. ^ „Nobel Prize in Chemistry 2018 – live”. The Guardian. 3. 10. 2018. Приступљено 3. 10. 2018. 
  11. ^ „Sir Gregory Winter Chairman”. Архивирано из оригинала 29. 1. 2012. г. 
  12. ^ „Greg Winter wins 2018 Nobel Prize for Chemistry – MRC Laboratory of Molecular Biology”. MRC Laboratory of Molecular Biology. 3. 10. 2018. Приступљено 7. 10. 2018. 
  13. ^ Winter, Gregory Paul (1976). The amino acid sequence of tryptophanyl RNA synthetase from bacillus stearothermophilus (Теза). University of Cambridge. Архивирано из оригинала 02. 03. 2020. г. Приступљено 13. 04. 2025. 
  14. ^ Winter, G. P.; Hartley, B. S. (1977). „The amino acid sequence of tryptophanyl tRNA Synthetase fromBacillus stearothermophilus”. FEBS Letters. 80 (2): 340—342. Bibcode:1977FEBSL..80..340W. ISSN 0014-5793. PMID 891985. doi:10.1016/0014-5793(77)80471-7 Слободан приступ. 
  15. ^ „King Faisal Prize | Professor Sir Gregory P. Winter”. kingfaisalprize.org (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-04. 
  16. ^ „Scientific Advisory Board”. Heptares. Приступљено 5. 4. 2013. 
  17. ^ {{Google Scholar id}} template missing ID and not present in Wikidata.
  18. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1984”. NobelPrize.org. Приступљено 7. 10. 2018. 
  19. ^ „Therapeutic Antibodies – MRC Laboratory of Molecular Biology”. MRC Laboratory of Molecular Biology. Приступљено 7. 10. 2018. 
  20. ^ „Greg Winter”. MRC Laboratory of Molecular Biology. 
  21. ^ „Sir Gregory Winter | Royal Society”. 
  22. ^ „www.bicycletherapeutics.com”. bicycletherapeutics.com. 10. 12. 2012. Приступљено 5. 4. 2013. 
  23. ^ „Covagen AG | September 2011: Sir Gregory Winter joins Covagen's Scientific Advisory Board”. Covagen.com. 20. 9. 2011. Архивирано из оригинала 26. 4. 2012. г. Приступљено 5. 4. 2013. 
  24. ^ „Covagen AG | Scientific Advisory Board”. Covagen.com. Архивирано из оригинала 26. 4. 2012. г. Приступљено 5. 4. 2013. 
  25. ^ „Global Pharmaceutical 2017 Industry Statistics” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 10. 2018. г. Приступљено 3. 10. 2018. 
  26. ^ http://www.astrazeneca.com/media/latest-press-releases/2006/5266?itemId=3891617 Архивирано 2 јануар 2010 на сајту Wayback Machine
  27. ^ „GSK snaps up Domantis to move into biotech field”. The Independent. 9. 12. 2006. 
  28. ^ GSK is to buy Domantis – a company based on discoveries by MRC scientists Архивирано 16 јануар 2014 на сајту Wayback Machine LMB webpage
  29. ^ „Sir Gregory Winter CBE FMedSci FRS”. London: Royal Society. Архивирано из оригинала 17. 11. 2015. г. 
  30. ^ „Royal Society announces 2011 Copley Medal recipient”. Royal Society. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 23. 2. 2012. 
  31. ^ „Advisory Council of the Campaign for Science and Engineering”. Архивирано из оригинала 28. 8. 2010. г. Приступљено 11. 2. 2011. 
  32. ^ „Sir Gregory Winter CBE FRS appointed Master of Trinity College, Cambridge University”. 10 Downing Street. 16. 12. 2011. Приступљено 5. 4. 2013. 
  33. ^ „Master of Trinity College, Cambridge &' events”. University of Cambridge. Архивирано из оригинала 12. 7. 2012. г. Приступљено 5. 4. 2013. 
  34. ^ „Live blog: direction evolution takes chemistry Nobel prize”. Приступљено 3. 10. 2018. 
  35. ^ Franklin-Wallis, Oliver (23. 5. 2020). „From pandemics to cancer: the science power list”. The Times (на језику: енглески). ISSN 0140-0460. Приступљено 2020-05-26. 
  36. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 2018”. Приступљено 2023-09-09. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грегори_Винтер&oldid=29862114”