Гренадири

Француски гренадир из Наполеонове Старе гарде (1812).

Гренадири (фр. grenadiers, од граната), првобитно специјализована пешадија, успостаљена средином или крајем 17. века, за бацање граната и јурише на утврђења. У 18. веку еволуирали су у тешку пешадију, намењену за решавање битке јуришем бајонетима.

Историја

Рани гренадири

У прво време су гренадири бирани међу најјачим и најкрупнијим војницима. До 18. века бацање граната више није било од значаја, али су гренадири и даље бирани међу најјачим војницима и водили су јурише на бојишту. Гренадири су често предводили у јуришу кроз рупе у утврђењима у опсадном ратовању, мада су овај задатак углавном вршиле јединице добровољаца називани безнадежни (јер су шансе за преживљавање биле мале), а такође су могли да га извршавају сапери или инжењерци.

Коњички гренадири

Неке државе као што су Француска и Аргентина су основале јединице коњичких гренадира. Као и њихови пешадијски еквиваленти, ови тешки коњаници су бирани због своје величине и снаге.

Пруски гренадири предводе напад (1745).

Тешка пешадија (18-19. век)

Увођењем бајонета у општу употребу, почетком 18. века, копљаници нестају са бојишта и њихову улогу преузимају пешадинци без оклопа, наоружани мускетама са бајонетом. Иако се више не разликују по заштитној опреми, која излази из употребе, пешадија се и даље дели на тешку, линијску (средњу) и лаку. Тешка пешадија, гренадири, наоружана је мускетама са бајонетом и кратким сабљама, а обучена је за линијску одбрану, пуцање плотунима, јуриш бајонетима у збијеној колони (ширине 20, а дубине 24 војника по батаљону) и борбу прса у прса. У почетку је сваки пук линијске пешадије имао по једну гренадирску чету, у коју су бирани најбољи и физички најјачи војници, док се крајем 18. и почетком 19. века формирају гренадирски пукови. Лака пешадија, која у разним државама носи различита имена (јегери, волтижери, шасери), наоружана је далеко прецизнијим изолученим пушкама и обучена за борбу на одстојању, у расутом строју. Док је основно оружје тешке пешадије бајонет, основно оружје лаке пешадије је пушка. Даља еволуција ватреног оружја у другој половини 19. века, са увођењем пушака острагуша и репетирки толико је повећала ватрену моћ лаке пешадије, да после 1866 (када пушке острагуше улазе у масовну употребу у свим земљама) тешка пешадија потпуно нестаје са бојишта, али су неке јединице задржале назив гренадири из традиционалних разлога.

Види још

• Бомбаши

Литература

• Томац, Петар (1973). „Пешадија”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 6 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 641-644. 

• Seaton, Albert (1973). The Austro-Hungarian army of the Napoleonic wars [Аустро-Угарска војска у Наполеоновим ратовима, написао Алберт Ситон]. Men-at-arms series. Reading: Osprey Publishing. ISBN 978-0-85045-147-4.