Григорије VI Цариградски
| Григорије VI Цариградски | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. март 1798. |
| Место рођења | Фанараки (Румелифенери), |
| Датум смрти | 8. јун 1881. (83 год.) |
| Место смрти | Арнавуткој, Османско царство, |
| Гроб | Света Црква у Асоматију |
| Религија | Православље |
| Патријарх васељенски | |
| Године | 27. септембар 1835. – 20. фебруар 1840. 10. фебруар 1867. – 10. јун 1871. |
| Претходник | Констанције II Цариградски Софроније III Цариградски |
| Наследник | Антим IV Цариградски Антим VI Цариградски |
Григорије VI Цариградски (грч. Γρηγόριος), крштено име Георгиос Фоуртоуниадис (грч. Γεώργιος Φουρτουνιάδης; 1. март 1798 – 8. јун 1881), био је васељенски патријарх Цариграда у периоду 1835–1840 и 1867–1871.
Рођен је 1. марта 1798. године у селу Фанараки (данас познатом као Румелифенери) на Босфору. Године 1815. рукоположен је за ђакона Митрополије Дурусу (Деркос/Δέρκος), усвојивши име Григорије VI. Дана 24. септембра 1824. Хрисант Цариградски га је именовао за великог архиђакона Васељенске патријаршије Цариграда. Године 1825. рукоположен је за великог протосинђела, а 21. октобра исте године постављен је за митрополита Пелагоније (данашњи Битољ). У августу 1833. изабран је за митрополита Сера. Након много дискусија и оптужби, а уз подршку представника еснафа (цех)[1], изабран је за Васељенског патријарха 27. септембра 1835.
По мишљењу савременика, историчара Мануила Гедеона, новог патријарха је одликовала дубока „ревност за Цркву и строгост у својим обичајима – али и неопростива нефлексибилност у сопственим идејама” („Τον Γρηγοριον ΣΤαεϺρηγοριον ΣΤα” ζηλος υπερ της Εκκλησιας, αυστηροτης εν τοις ηθεσιν, αλλ' ασυγτονς πασαν αυτου ιδεαν“).[2] Григорије VI је објавио канонске одредбе које се тичу бракова (склапање провода, мираза), васпитања монаха и догматских разлика са католичком црквом и протестантима, забранио је сахрањивање унутар цркава и осудио превод Библије у једноставнијем облику грчког језика. Дана 19. децембра 1839. објавио је Патријаршијски и синодијски билтен («Περι της νεωστι αναφανεισης αντιχριστου διδαλιας Θεοσεβισμου») против Теофила Кајриса и његовог учења.
Све већа појава протестантских трактата и мисионара у источном Медитерану након завршетка Наполеонових ратова била је посебно узнемирујућа за патријарха Григорија VI. Енергија напора Григорија VI да изолује своје стадо, не само у Османском царству већ и у Краљевини Грчкој и Сједињеним Државама Јонских острва, од хетеродоксних верских утицаја изазвала је негодовање свих влада у региону крајем 1830-их. Године 1839, ове тензије су кулминирале када је патријарх издао енциклику којом је осуђивао разне неканонске промене породичног права које су британске колонијалне власти донеле на Јонским острвима. Британски амбасадор, Џон Понсонби, први виконт Понсонби, отворено је захтевао смењивање Григорија VI и претио да ће напустити Цариград због тог питања. Под притиском, османски министар спољних послова Коча Мустафа Решид-паша пристао је на Понсонбијев захтев. Међутим, министар је инсистирао на одлагању смењивања док османска влада не легитимише своју акцију спровођењем формалне судске истраге о наводном лошем понашању Григорија VI.[3]
Григорија VI је коначно свргнуо султан Абдулмеџид I 20. фебруара 1840. и повукао се у своју кућу у Арнавуткоју. Поново је изабран 27 година касније, након оставке Софронија III Цариградског, 10. фебруара 1867, и поднео је оставку 10. јуна 1871. Преминуо је 8. јуна 1881. Сахрањен је у предворју Свете цркве Асомати у Арнавуткоју, а 1906. године су његове кости пронађене.
Напомене и референце
[уреди | уреди извор]- ^ E. Βουραζέλη Μαρινάκου, Αι εν Θράκη συντεχνίαι των Ελλήνων κατά την Τουρκοκρατίαν, Θεσσαλονίκη 1950.
- ^ Μανουήλ Γεδεών. Πατριαρχικοί Πίνακες Ειδήσεις ιστορικαί βιογραφικαί περί των Πατριαρχών Κωνσταντινουπόλεως (Constantinople: Lorenz & Keil, 1890), p. 693.
- ^ Jack Fairey, "Discord and Confusion...under the Pretext of Religion - European Diplomacy and the Limits of Orthodox Ecclesiastical Authority in the Eastern Mediterranean", International History Review, 34, no. 1 (2012), 19–44.
Литература
[уреди | уреди извор]- Οικουμενικο Πατριαρχειο.
- Августинос, Герасимо; Грци Мале Азије – конфесија, заједница и етничка припадност у деветнаестом веку, Кент, Охајо и Лондон, Државни универзитет Кент, 1992, стр. 117–119.
- Фери, Џек; Велике силе и православно хришћанство - Криза око Источне цркве у доба Кримског рата, Лондон, Палгрејв Макмилан, 2015, посебно поглавља 2 и 7.
- Μαμωνη, Κυριακη. „Αγωνες του Οικουμενικου Πατριαρχειου κατα των Μισσιοναριων“ [Борбе васељенских мисионара] Μνημοσυνη 8, 1980–1981, стр. 179–212.
- Χαμχουγιας, Χρηστος, Ο Οικουμενικος Πατριαρχης Κωνσταντινουκουμενικος Φουρτουνιαδης εν μεσω εθνικων και εθνοφυλετικων ανταγωνισμων, διδικται, διδακων Αριστοτελειο Πανεπιστημιο Θεσσαλονικης (ΑΠΘ), Θεολογικη Σχολη, Τμημα Ποιμαντικης και Κοινωνικης Θεολογιας, 2006.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
