Борис Акуњин

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Григориj Чхартишвили)
Борис Акуњин
Лични подаци
Пуно имеГригориј Шалвович Чхартишвили
ПсеудонимБорис Акуњин
Ана Борисова
Анатолиј Брусникин
Датум рођења(1956-05-20)20. мај 1956.
Место рођењаЗестафони, ГССР (данас Грузија)
ОбразовањеИнститут за Азијске и Афричке студије, Московски државни универзитет Ломоносов
Књижевни рад
Период1980-те до данас
Најважнија делаСеријали:
Авантуре Ераста Фандорина
Авантуре сестре Пелагије
Авантуре једног магистра
Званични веб-сајт
www.akunin.ru

Борис Акуњин (рус. Бори́с Аку́нин; Зестафони, 20. мај 1956) је најпознатији псеудоним Григорија Чхартишвилија (рус. Григорий Шалвович Чхартишвили; груз. გრიგოლ ჩხარტიშვილი), руског писца грузијског порекла, јапанолога,[1] преводиоца и књижевног критичара. Чхартишвили[2] такође пише под псеудонимима Анатолиј Брусникин, Ана Борисова и Акуњин—Чхартишвили. За свој књижевни и преводилачки рад добио је бројна руска и светска признања.[3]

Акуњинове књиге преведене су на више од 30 језика, и продате у више од 15 милиона примерака.[4] а само у Русији продато је више од 10 милиона примерака.[5] У Србији и региону[6] је најпознатији по серијалу детективских романа Авантуре Ераста Фандорина.[7]

Биографија[уреди | уреди извор]

Григориј Чхартишвили рођен је у породици артиљеријског официра, учесника Великог Отаџбинскoг рата, грузијца Шалва Ноевича Чхартишвилија (1919-1997) и професорке руског језика и књижевности, јеврејке Берте Исаковне Бразинскаје (1921-2007). Већ 1958. године, када је Григориј имао само две године, породица се преселила у Москву, тако да он у Грузији готово да и није живео. Одрастао је у Москви, где је 1973. завршио Школу бр. 36 познату по темељној настави енглеског језика. Године 1978. дипломирао је на Институту за Азијске и Афричке студије Ломоносов универзитета.

Писац се женио два пута. Прва његова супруга била је Јапанка. Са њом се упознао одмах по завршетку студија. Бојећи се да би властима брак између јапанолога и јапанске држављанке могао изгледати сумњиво млади брачни пар трудио се да не буде превише изложен јавности. Зато из овог брака нема фотографија, нити имена супруге. После неколико година заједничког живота пар се заувек разишао.[8] Друга супруга, Ерика Ернестовна Воронова, лекторка и преводилац по професији, пословна и одлучна жена која је на себе преузела комуникациј са издавачима, новинарима и књижевним агентима.[9] Ни са једном од њих Акуњин нема деце.

У знак протеста због неслагања са руском политиком Акуњин је са супругом 2014. напустио Русију. Једно време живео је у Бретањи (Француска).[3] Тренутно живи у Лондону.[10]

Преводилачки рад[уреди | уреди извор]

Пошто је дипломирао јапанску историју почео је да ради као преводилац са енглеског и јапанског и заслужан је за многе преводе јапанских, енглеских и америчких писаца.[8] На руски језик превео је многе познате јапанске писце, какви су Масахико Шимада, Јукио Мишима, Јасуши Иноуе, као и савремене америчке, међу којима су Малколм Бредбери, Т. Ц. Бојли, Питер Јустинов и други.[3]

Од 1994. до 2000. радио је као заменик главног уредника часописа Страна књижевност. Био је главни и одговорни уредник 20-томне Антологије јапанске књижевности и председник одбора мегапројекта Библиотека Пушкин, који је финансирала фондација Сорос.[3]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Прва књига коју је Григорије Чхартишвили написао је књига есејистичке прозе Писац и самоубиство, коју је завршио 1997. године, али ју је објавио тек две године касније, под својим правим именом, под којим и даље објављује своје критичке и документарне радове.[11]

Белетристику је почео да пише 1998. године под под псеудонимом „Б. Акуњин”. Прво дело објављено под псеудонимом био је сензационални роман Азазел, који је готово одмах по објављивању постао веома популаран. Такав успех омогућио је писцу да напусти свој ранији посао и да се потпуно посвети књижевном стваралаштву.[3]

Док је у Совјетском Савезу жанр детективских романа био скоро непостојећи, у Русији 21. века он доживљава прави процват. Све до пада комунизма 1991. образовани руски читаоци су задржали класични укус, али све се променило када је постала доступна не само „декадентна” западна књижевност, већ и дуго забрањени руски аутори. Брзином којом је растао криминал, у Русији је цветала и криминалистичка књижевност. Појавило се неколико изузетно популарних писаца, међу којима је и Александра Марињина коју зову још и „руска Агата Кристи”,[12] али чија дела нису имала довољну књижевну вредност да допру до стране публике. Борис Акуњин је први руски аутор из овог жанра који је прешао границе Русије.[13]

Позната је анегдота по којој је аутор почео да пише крими романе да би забавио своју жену. О томе он прича: „Били смо у метроу, она је читала детективски роман, а ја сам приметио да је књига умотана у корице тако да људи не могу да виде шта чита. Желела је да мисле да чита нешто интелектуално.Тада ми је пало на памет да неко мора да напише детективски роман који се даме попут моје жене неће стидети да јавно читају.”[13]

Псеудоним Борис Акуњин[уреди | уреди извор]

Григориј Чхартишвили белетристику је почео да пише под псеудонимом „Б. Акуњин”, што асоцира на презиме Михаила Бакуњина, познатог руског револуционара, филозофа и анархисту из 19. века.[13] Име „Борис” појавило се тек неколико година касније, када писац чешће почиње да даје интервјуе. За презиме Акуњин (рус. Аку́нин) узео је јапанску која се у слободном преводу може превести као „подлац”, „зликовац” или „лош момак”, али гигантских размера, односно изузетна личност која стоји на страни зла. Објашњење је дао кроз речи једног свог књижевног лика у роману Дијамантска кочија.[3]

Библиографија (дела преведена и објављена на српском језику)[уреди | уреди извор]

Серијал Авантуре Ераста Фандорина:[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ераст Петрович Фандорин

Најпопуларнији Акуњинов серијал детективских романа је серијал Авантуре Ераста Фандорина чији је главни јунак детектив Ераст Петрович Фандорин. Радња овог серијала одвија се у последњим деценијама 19. до краја Првог светског рата. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”. За десет година, од 1998, продато је више од 15 милиона примерака књига из овог серијала, а затим су уследили и хит филмови. Према речима самог аутора, током писања ових романа инспирисали су га Грибоједов, Љермонтов, Толстој и Достојевски, а његов јунак има неке одлике Чатског, Печорина, Андреја Болконског и грофа Мишкина, „уз додатак Џемса Бонда, тек ради ароме”.[4]

  • Азазел (1998, у Србији 2004)
  • Турски гамбит (1998, у Србији 2004)
  • Левијатан (1998, у Србији 2004)
  • Ахилејева смрт (1998, у Србији 2004)
  • Посебни задаци - Жандар пик (1999, у Србији 2005)
  • Посебни задаци - Декоратер (1999, у Србији 2005)
  • Државни саветник (1999, у Србији 2005)
  • Крунисање (2000, у Србији 2005)
  • Љубавница смрти (2001, у Србији 2006)
  • Љубавник смрти (2001, у Србији 2006)
  • Дијамантска кочија (Књ. 1), Ловац вилиних коњица : Русија. Година 1905 (2003, у Србији 2007)
  • Дијамантска кочија (Књ. 2), Између редова : Јапан. Година 1878 (2003, у Србији 2007)
  • Бројанице од жада (2006, у Србији 2009)
  • Цео свет је позорница (2009, у Србији 2010)
  • Црни град (2012, у Србији 2016)[14]

Серијал Авантуре једног магистра:[уреди | уреди извор]

Серијал о доживљајима Фандориновог унука Николаса Фандорина, чија се радња одвија у данашњем времену. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”.

  • Алтин Толобас (2000, у Србији 2011)
  • Додатна лектира (2002, у Србији 2011)
  • Ф.М. (2006, у Србији 2012)
  • Соко и ластавица (2009, у Србији 2015)[14]

Серијал Детективски роман из провинције или Авантуре сестре Пелагије:[уреди | уреди извор]

Главна јунакиња серијала је монахиња Пелагија, која решава низ детективских случајева. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”.

  • Пелагия и бели булдог[а] (2000, у Србији 2007)
  • Пелагия и црни монах (2001, у Србији 2007)
  • Пелагия и црвени петао (2003, у Србији 2007)[15]

Остали романи:[уреди | уреди извор]

  • Шпијунски роман (2005, у Србији 2013)[16]

Остала дела:[уреди | уреди извор]

Дела под другим псеудонимима[уреди | уреди извор]

Борис Акуњин, односно Григорије Чхартишвили, објављује своја дела и под женским псеудонимом Ана Борисова.Према његовим речима, тај експеримент који је трајао више од четири године започео јер је желео да промиени правац својих романа и пише на другачији начин. Под овим псеудонимом написао је три „женска” романа, која су продата у нешто мање од 200.000 примерака:

  • Тамо
  • Креативац
  • Годишња доба

На свом блогу поводом ових романа Акуњин је написао: „Досадан је онај писац који никад није пожелео да буде списатељица, није покушао да замисли како је то бити жена и гледати на свет женским очима”. Уз ову објаву постављена је и „фотографија” Ане Борисове, односно фотомонтажа настала мешања лица Акуњина и његове супруге Ерике.[17]

Под псеудонимом Анатолиј Брусникин објавио је неколико историјских романа.

Ови његови романи нису преведени на српски језик.

Филмографија[уреди | уреди извор]

Према романима Бориса Акуњина снимљено је неколико руских филмова и ТВ серија. Било је неколико покушаја снимања западњачке верзије, али још ништа није реализовано.

Екранизације[уреди | уреди извор]

Године 2011. најављено је снимање филма The Winter Queen[26] према роману Азазел, са Милом Јововић у главној улози,[27] али до реализације није дошло.[28]

У мају 2015. Акуњин је објавио да је склопљен уговор са британским телевизијским каналом за ТВ адаптацију серије његових књига о авантурама Ераста Фандорина. Назив канала, датуми објављивања филмова и други детаљи нису наведени.[29] Међутим, у једном интервјуу у јануару 2020. писац је изјавио да је његов уговор са Би-Би-Сијем за серијал о Фандорина пропао, између осталог зато што су продуценти тражили да Акуњин у серијалу промени националност (руску) свог главног јунака, на шта он није пристао.[30]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Борис Акуњин један је од најпопуларнијих писаца у Русији. У првој деценији 21. века био је читанији од тада планетарно популарних Паула Коеља, Џоане Роулинг, Дена Брауна или Харукија Муракамија.[31] Добитник је више признања, међу којима су:

  • Антибукер[б] за роман Крунисање,
  • ТЕФИ 2002. (рус. ТЭФИ)[в] године за најбољи филмски сценарио, рађен према роману Азазел
  • Јапанска књижевна награда Нома за најбољи превод савремених јапанских аутора на страни језик 2007. године
  • Награда 14. Московског међународног сајма књига у категорији „Бестселер”
  • Француски Орден академске палме (франц. Ordre des Palmes académiques) 2004. године
  • Похвала Министарства иностраних послова Јапана

Године 2003. роман Азазел је ушао у ужи избор за награду Златни бодеж британског Удружења писаца крими прозе.[3]

Критике[уреди | уреди извор]

Иако у Русији Акуњин важи за најуспешнијег писца детективских романа, западњачки књижевни критичари нису толико благонаклони према његовом делу. Пери Андерсон[г] сматра да су Акуњинови романи резултат културе капиталистичке рестаурације, настале после распада Совјетског Савеза и која поглед усмерава ка универзуму касног царизма, чији се пребогати амблеми налазе посвуда. Говорећи о Москви у првим годинама 21. века, он сматра да се на културном плану овај град гуши у кичу и „личи на драгоцени антиквитет замотан у шарени пак-папир”. Верује да је у року од неколико година Русија створила масовну културу која је фиксирана на фалсификате династичке прошлости и да тај доминантни стил иде од шунда, преко тржишно прихватљивог и осредњег, па све до високо естетизованих форми.

У ову последњу групу Андерсон сврстава и Акуњинове романе из серијала о Фандорину. По њему је карактеристично то што Акуњин није жанровски писац (попут Гришама или Кинга), већ школовани филолог и преводилац са класичног јапанског, па се зато изузетно успешна петпарачка књижевност рекламира као озбиљна и написана од стране писца који по свом образовању припада елити. Тврди да би се на Западу оваква књижевност сматрала аномалијом, док се у Русији ради о обрасцу: врхунски интелектуалци који пишу комерцијално успешну и безвредну литературу (Акуњин ту није усамљен) само је једна у низу ексцентричности насталих у сусрету интелигенције и тржишта.[4]

Акуњин и руска политика[уреди | уреди извор]

У знак протеста због анексије Крима Акуњин је 2014. године напустио Русију. Као дугогодишњи критичар Путина више пута је био мета руских власти.

У децембру 2023, након телефонског позива у којем је снимљен да изражава подршку Украјини, додат је на листу „терориста и екстремиста“. Оптужен је да дистрибуира лажне и негативне информације о Русији, и да помаже у прикупљању новца за украјинску војску. Због тога је означен као „страни агент”. Ова ознака има негативну конотацију још из совјетске ере и обавезује да се они који су тако означени тако наводе на друштвеним мрежама и у другим публикацијама.[35] Један од водећих руских издавача, АСТ, објавио је половином децембра да обуставља штампање и продају књига Бориса Акуњина и Дмитрија Бикова (још једног популарног аутора), руска позоришта су уклонила Акуњиново име са плаката за комаде који се играју по његовим делима, а књижаре склониле његове књиге са видљивих места.[10] Оба писца су више пута критиковали „специјалну операцију“ руске војске у Украјини.[31]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Име главне јунакиње Пелагије у насловима романа из овог серијала је дато у оригиналу, онако како се пише на руском језику — „Пелагия”
  2. ^ Руска књижевна награда коју су између 1995. и 2001. додељивале руске дневне новине Независимаја газета.[32]
  3. ^ ТЕФИ је годишња награда која се додељује у руској ТВ индустрији. Додељује је Академија руске телевизије и руски је еквивалент америчке награде Еми.[33]
  4. ^ Пери Андерсон је британски интелектуалац, историчар и есејиста, можда најпознатији као покретач Ревије Нова левица. Професор је историје и социологије на Калифорнијском универзитету. [34]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Boris Akunjin”. Izdavaštvo Informatika a.d. Приступљено 2024-03-15. 
  2. ^ а б „Pisac i samoubistvo”. Izdavaštvo Informatika a.d. (на језику: српски). Приступљено 2024-03-13. 
  3. ^ а б в г д ђ е „Boris Akunjin - biografija, knjige, citati iz romana, fotografije. Boris Akunin - biografija, informacije, lični život Biografija pisca Akunjina”. coshair.ru (на језику: српски). 17. 7. 2020. Приступљено 2024-03-12. 
  4. ^ а б в Anderson, Perry (24. 1. 2007). „Dirigovana demokratija u Rusiji (III)”. Peščanik. 
  5. ^ „Boris Akunjin”. Online knjižara Dereta (на језику: српски). Приступљено 2024-03-14. 
  6. ^ „Сусрет са руским писцем Борисом Акуњином”. Народна библиотека Будве. Приступљено 2024-03-15. 
  7. ^ Цвијић, А. (30. 7. 2007). „Волите ли Акуњина”. Politika Online. Приступљено 2024-03-15. 
  8. ^ а б „Pravo ime i nacionalnost Borisa Akunjina. Boris Akunjin - biografija, knjige, citati iz romana, fotografije”. coshair.ru (на језику: српски). 20. 10. 2020. Приступљено 2024-03-12. 
  9. ^ „Boris Akunin - biografi, information, personligt liv. Boris Akunin”. auschool.ru (на језику: švedski). Приступљено 2024-03-14. 
  10. ^ а б „Rusija stavila pisca Borisa Akunjina na listu terorista”. Radio Slobodna Evropa. 2023-12-18. Приступљено 2024-03-15. 
  11. ^ Vržina, Nevena (2012-01-21). „Pisci sakriveni iza pseudonima”. Nezavisne novine. Приступљено 2024-03-15. 
  12. ^ „Igra na tuđem terenu : Aleksandra B. Marinjina”. Knjizara.com (на језику: српски). Приступљено 2024-03-15. 
  13. ^ а б в „Pisac i samoubistvo : Boris Akunjin”. Knjizara.com (на језику: српски). Приступљено 2024-03-15. 
  14. ^ а б „Boris Akunjin”. Delfi knjižare. Приступљено 2024-03-13. 
  15. ^ „Авантуре сестре Пелагије” (PDF). Информатика. Приступљено 13. 3. 2024. 
  16. ^ „Špijunski roman”. Delfi knjižare. Приступљено 2024-03-13. 
  17. ^ „Akunjin napisao nekoliko romana i pod ženskim imenom”. Radio-televizija Vojvodine. 13. 1. 2012. Приступљено 2024-03-15. 
  18. ^ Azazel, Ilya Noskov, Marina Aleksandrova, Sergey Chonishvili, Studio Trite, 2002-03-10, Приступљено 2024-03-14 
  19. ^ Adabashyan, Aleksandr (2002-03-10), Azazel, Ilya Noskov, Marina Neyolova, Sergey Bezrukov, Obshchestvennoe Rossiyskoe Televidenie (ORT), Studio Trite, Приступљено 2024-03-14 
  20. ^ Yankovskiy, Filipp (2005-04-21), Statskiy sovetnik, Oleg Menshikov, Nikita Mikhalkov, Konstantin Khabenskiy, Perviy Kanal, Studio Trite, Приступљено 2024-03-14 
  21. ^ Statskiy sovetnik, Oleg Menshikov, Nikita Mikhalkov, Konstantin Khabenskiy, Studio Trite, 2005-12-26, Приступљено 2024-03-14 
  22. ^ Fayziev, Dzhanik (2005-02-22), Turetskiy gambit, Egor Beroev, Olga Krasko, Marat Basharov, Perviy Kanal, Studio Trite, Приступљено 2024-03-14 
  23. ^ Turetskiy gambit, Egor Beroev, Olga Krasko, Aleksandr Baluev, Studio Trite, 2006-12-25, Приступљено 2024-03-14 
  24. ^ Pelagiya i belyy buldog, Aleksandr Feklistov, Polina Kutepova, Timofey Tribuntsev, Moroz Film Company, Central Partnership, 2009-09-14, Приступљено 2024-03-14 
  25. ^ Fandorin. Azazel, Vladislav Tiron, Mila Ershova, Maksim Matveev, Lunapark, Studio Plus, 2023-01-19, Приступљено 2024-03-14 
  26. ^ Boris Akunin - The Winter Queen, 2011-05-07, Приступљено 2024-03-14 
  27. ^ „The Winter Queen (2014)”. MillaJ.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-14. 
  28. ^ „Everything You Need to Know About The Winter Queen Movie (Development): Jan. 16, 2023 - added "Azazel " as an also known as title”. Movie Insider (на језику: енглески). јануар 2023. Приступљено 2024-03-14. 
  29. ^ „Акунин продал права на экранизацию книг о Фандорине британскому ТВ”. // Гордон, 5 мая 2015. Архивирано из оригинала 2019-12-16. г. Приступљено 2019-12-16. 
  30. ^ Софья Самохина. „«Россия не обязана быть империей»: Борис Акунин — о национальной идее, злокачественном постмодернизме и новой книге”. // The Bell, 29 января 2020. Приступљено 2021-09-08. 
  31. ^ а б Koprivica, Jelena (2023-12-19). „Jedan od najpopularnijih pisaca stavljen na crnu listu: Za Rusiju Boris Akunjin je terorista i ekstremista, koji širi lažne vesti”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-03-15. 
  32. ^ „Anti-Booker Prize - Russian literary award”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-13. 
  33. ^ „ТЭФИ”. tv.tefi.ru (на језику: руски). Приступљено 2024-03-13. 
  34. ^ „Anderson, Perry”. Verso (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-15. 
  35. ^ „Rusija: Akunjin je terorista i ekstremista - Vreme”. Magazin Vreme. 14. 1. 2024. Приступљено 2024-03-15. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Борис Акуњин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Акуњин&oldid=27473197”