Гркокатолицизам
Део серије о хришћанству |
Хришћанство |
---|
![]() |
![]() |
Гркокатолицизам или католицизам грчког обреда је термин који се односи на оне источне католичке цркве које следе грчко-византијску литургијску традицију, оличену у обредним и еклисиолошким посебностима, као што су: богослужбена употреба народног језика (грчки, словенски, румунски, мађарски), брачност мирског свештенства и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Рим. Гркокатоличке цркве су у пуном догматском јединству са Римокатоличком црквом, али уживају унутрашњу организациону и обредну аутономију.[1]
Припадници гркокатоличких цркава називају се гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу означавају они источни католици који следе византијску литургијску традицију, било на грчком или неком другом језику. Међу источнокатоличким црквама које окупљају Словене, Румуне и Мађаре, традиционални појам гркокатолици не сматра се најбољим решењем, те је стога скован неутрални назив византокатолици,[2] који обухвата: гркокатолике (у ужем грчком смислу), славокатолике (византокатолички Словени), румунокатолике (византокатолички Румуни) и мађарокатолике (византокатолички Мађари).
Појам гркокатолицизам не треба изједначавати са појмом унијатизам, који је шири по значењу и обухвата све унијатске (источнокатоличке) цркве (гркокатоличке, сирокатоличке и остале).
Историја[уреди | уреди извор]

Гркокатолицизам је настао као последица тежње Римокатоличке цркве да након Великог раскола (1054) придобије православне хришћане путем унијаћења, односно путем пропагирања католичких догми и учења, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа и учење о примату римског папе. Приликом преверавања, односно превођења са православља на католицизам, гркокатолици су прихватали католичке догме, али су задржавали своје дотадашње обреде и унутрашњу самоуправу.[1]

Гркокатолицизам се јавља већ у другој половини 11. века, непосредно након Великог раскола (1054) и првобитно је био усмерен ка превођењу јужноиталијанских православних Грка из православља у католицизам. Тежње ка унијаћењу православних хришћана добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда (1204), а даљи кораци у истом смеру учињени су на Другом лионском сабору (1274), када је склопљена Лионска унија и потом на Фирентинском сабору (1439), када је склопљена Фирентинска унија.[3] Међутим, сви ови покушаји унијаћења имали су само делимичан и привремени успех. Тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за створање првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану.[4]
Први покушји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века,[5][6][7] а ова појава је добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под хабзбуршком,[8][9] односно млетачком влашћу спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односво превођења Срба са православља на гркокатолицизам,[10][11] што је временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије.[12][13][14]
Рад на стварању гркокатоличких цркава спровођен је не само на просторима источне Европе, већ и међу православним хришћанима на Блиском Истоку, што је временом довело до стварања гркокатоличких "мелкитских" цркава.
У самој Римокатоличкој цркви су током историје постојала различита мишљења о питању степена аутономије који би требало оставити гркокатоличким и осталим унијатским црквама, тако да је њихов правни положај био регулисан тек током 19. и 20. века, када је преовладало мишљење да им треба признати пуну унутрашњу аутономију, у организационом смислу.
За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[15] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[16]
У новије време, у контексту екуменског дијалога, унијћење је одбачено (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна, међутим, инсистира на томе да гркокатоличке и остале унијатске цркве имају право да постоје, док православни и остали источни хришћани нерадо гледају на њих, пошто их сматрају производом више-мање насилних покушаја покатоличавања током историје.
Обележја[уреди | уреди извор]
Гркокатолици задржавају све обредне разлике тј. служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви је иконостас итд. Чак се и Символ вере чита без додатка филиокве. Када неупућена особа уђе у гркокатоличку цркву, стиче утисак да је реч о православцима. Током времена, и код гркокатолика су прихваћене различите праксе карактеристичне за латински обред, али оне још увек нису доминантне. Међутим, и поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса тако да са православним више немају ни канонско ни литургијско заједништво.
Списак гркокатоличких цркви[уреди | уреди извор]
Са сопственом хијерархијом[уреди | уреди извор]
- Албанска гркокатоличка црква;
- Бугарска гркокатоличка црква;
- Грчка источнокатоличка црква, у Грчкој и Турској;
- Грузијска источнокатоличка црква;
- Итало-албанска источнокатоличка црква, у Италији;
- Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији
- Мађарска гркокатоличка црква;
- Македонска гркокатоличка црква;
- Мелкитска гркокатоличка црква (Блиски исток, са седиштем у Дамаску);
- Румунска гркокатоличка црква;
- Русинска гркокатоличка црква;
- Словачка гркокатоличка црква;
- Украјинска гркокатоличка црква.
Без властите хијерархије[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Милошевић 2005.
- ^ Бог-Личность-Церковь: Католический лексикон (2011): Греко-католики, византо-католики
- ^ Острогорски 1969, стр. 431, 444, 496, 521-522.
- ^ Litwin 1987, стр. 57–83.
- ^ Andrić 2016, стр. 202-227.
- ^ Благојевић & Спремић 1982, стр. 419.
- ^ Ћирковић 2000, стр. 47-54.
- ^ Јевтић 1991, стр. 131-146.
- ^ Гавриловић 2012, стр. 207-218.
- ^ Радонић 1950.
- ^ Радонић 1954, стр. 305-309.
- ^ Гавриловић 1995, стр. 7-44.
- ^ Гавриловић 1996a, стр. 37-47.
- ^ Гавриловић 1996b, стр. 111-126.
- ^ Basta 1986, стр. 203.
- ^ Basta 1986, стр. 142, 223.
Литература[уреди | уреди извор]
- Andrić, Stanko (2016). „Saint John Capistran and Despot George Branković: An Impossible Compromise”. Byzantinoslavica. 74 (1-2): 202—227.
- Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.
- Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430.
- Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika.
- Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
- Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 06. 05. 2019. Приступљено 29. 01. 2019.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996a). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа.
- Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ.
- Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ.
- Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146.
- Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio.
- Litwin, Henryk (1987). „Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes' in the Ukraine during the Years 1569-1648” (PDF). Acta Poloniae Historica. 55: 57—83.
- Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Милошевић, Зоран, ур. (2005). Унија: Политика Римокатоличке цркве према православним Словенима (1. изд.). Београд: Институт за политичке студије.
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Радонић, Јован (1954). „Рад на унији црногорског приморја у првој половини XVII века”. Историски записи. 7 (10): 305—309.
- Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.
- Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111.
- Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
![]() |
Гркокатолицизам на Викимедијиној остави. |