Гркокатолицизам

Део серије о хришћанству
Хришћанство
Исус Христос Безгрешно зачеће Крштење Распеће Ускрснуће
Свето писмо Основе Стари завет Нови завет Канон Књиге Црква Симбол вере
Теологија Бог Свето Тројство Отац Син Свети дух Крштење Евхаристија Јелоосвећење Спасење Христологија Пнеуматологија Есхатологија Апологетика Филозофија Мисија Католичност
Историја Традиција Богородица Апостоли Јудеохришћани Петар Павле Оци Рано хришћанство Константин Сабори Августин Велики раскол Крсташки ратови Реформација Лутер
Сродне теме Уметност Празници Критицизам Екуменизам Литургија Музика Проповед Симболизам
Деноминације Западно Адвентисти Анабаптисти Англиканци Баптисти Калвинисти Католици Харизматици Евангелисти Лутеранци Методисти Неохаризматици Протестанти Пентекосталци Источно Православна црква Древноисточне цркве Асирска црква Истока Источне католичке цркве Антитринитаријанци Јеховини сведоци Свети последњег дана Јединствени пентекосталци
Портал Хришћанство

Гркокатолицизам или католицизам грчког обреда је термин који се односи на оне источне католичке цркве које следе грчко-византијску литургијску традицију, оличену у обредним и еклисиолошким посебностима, као што су: богослужбена употреба народног језика (грчки, словенски, румунски, мађарски), брачност мирског свештенства и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Рим. Гркокатоличке цркве су у пуном догматском јединству са Римокатоличком црквом, али уживају унутрашњу организациону и обредну аутономију.

Припадници гркокатоличких цркава називају се гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу означавају они источни католици који следе византијску литургијску традицију, било на грчком или неком другом језику. Међу источнокатоличким црквама које окупљају Словене, Румуне и Мађаре, традиционални појам гркокатолици не сматра се најбољим решењем, те је стога скован неутрални назив византокатолици, који обухвата: гркокатолике (у ужем грчком смислу), славокатолике (византокатолички Словени), румунокатолике (византокатолички Румуни) и мађарокатолике (византокатолички Мађари).

Појам гркокатолицизам не треба изједначавати са појмом унијатизам, који је шири по значењу и обухвата све унијатске (источнокатоличке) цркве (гркокатоличке, сирокатоличке и остале).

Историја

Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1573. године, пре промена изазваних склапањем Брестовске уније

Гркокатолицизам је настао као последица тежње Римокатоличке цркве да након Великог раскола (1054) придобије православне хришћане путем унијаћења, односно путем пропагирања католичких догми и учења, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа и учење о примату римског папе. Приликом преверавања, односно превођења са православља на католицизам, гркокатолици су прихватали католичке догме, али су задржавали своје дотадашње обреде и унутрашњу самоуправу.

Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1750. године, након промена изазваних склапањем и спровођењем Брестовске уније

Гркокатолицизам се јавља већ у другој половини 11. века, непосредно након Великог раскола (1054) и првобитно је био усмерен ка превођењу јужноиталијанских православних Грка из православља у католицизам. Тежње ка унијаћењу православних хришћана добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда (1204), а даљи кораци у истом смеру учињени су на Другом лионском сабору (1274), када је склопљена Лионска унија и потом на Фирентинском сабору (1439), када је склопљена Фирентинска унија. Међутим, сви ови покушаји унијаћења имали су само делимичан и привремени успех. Тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за створање првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану.

Гркокатоличке бискупије у Аустроугарској према стању из 1909. године

Први покушји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века, а ова појава је добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под хабзбуршком, односно млетачком влашћу спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односво превођења Срба са православља на гркокатолицизам, што је временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије.

Рад на стварању гркокатоличких цркава спровођен је не само на просторима источне Европе, већ и међу православним хришћанима на Блиском Истоку, што је временом довело до стварања гркокатоличких "мелкитских" цркава.

У самој Римокатоличкој цркви су током историје постојала различита мишљења о питању степена аутономије који би требало оставити гркокатоличким и осталим унијатским црквама, тако да је њихов правни положај био регулисан тек током 19. и 20. века, када је преовладало мишљење да им треба признати пуну унутрашњу аутономију, у организационом смислу.

За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.

У новије време, у контексту екуменског дијалога, унијћење је одбачено (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна, међутим, инсистира на томе да гркокатоличке и остале унијатске цркве имају право да постоје, док православни и остали источни хришћани нерадо гледају на њих, пошто их сматрају производом више-мање насилних покушаја покатоличавања током историје.

Обележја

Гркокатолици задржавају све обредне разлике тј. служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви је иконостас итд. Чак се и Символ вере чита без додатка филиокве. Када неупућена особа уђе у гркокатоличку цркву, стиче утисак да је реч о православцима. Током времена, и код гркокатолика су прихваћене различите праксе карактеристичне за латински обред, али оне још увек нису доминантне. Међутим, и поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса тако да са православним више немају ни канонско ни литургијско заједништво.

Списак гркокатоличких цркви

Са сопственом хијерархијом

• Албанска гркокатоличка црква;
• Бугарска гркокатоличка црква;
• Грчка источнокатоличка црква, у Грчкој и Турској;
• Грузијска источнокатоличка црква;
• Итало-албанска источнокатоличка црква, у Италији;
• Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији
• Мађарска гркокатоличка црква;
• Македонска гркокатоличка црква;
• Мелкитска гркокатоличка црква (Блиски исток, са седиштем у Дамаску);
• Румунска гркокатоличка црква;
• Русинска гркокатоличка црква;
• Словачка гркокатоличка црква;
• Украјинска гркокатоличка црква.

Без властите хијерархије

• Белоруска гркокатоличка црква;
• Руска гркокатоличка црква;
• Гркокатолицизам у Црној Гори.

Види још

• Марчанска епархија
• Крижевачка епархија
• Крстурска епархија
• Унијаћење у Далмацији

Литература

• Andrić, Stanko (2016). „Saint John Capistran and Despot George Branković: An Impossible Compromise”. Byzantinoslavica. 74 (1-2): 202—227. 
• Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled. 
• Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430. 
• Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće. 
• Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996a). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа. 
• Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. 
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Litwin, Henryk (1987). „Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes' in the Ukraine during the Years 1569-1648” (PDF). Acta Poloniae Historica. 55: 57—83. 
• Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска. 
• Милошевић, Зоран, ур. (2005). Унија: Политика Римокатоличке цркве према православним Словенима (1. изд.). Београд: Институт за политичке студије. 
• Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Радонић, Јован (1954). „Рад на унији црногорског приморја у првој половини XVII века”. Историски записи. 7 (10): 305—309. 
• Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод. 
• Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111. 
• Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54. 

Спољашње везе

• Grkokatolički vikarijat u Bosni i Hercegovini