Гркокатолицизам
| Дио серије о |
| Хришћанство |
|---|
 |
|
Сродне теме
|
 Портал:Хришћанство |
Гркокатолицизам или гркокатоличанство је термин који се односи на источне католичке цркве које следе византијску литургијску традицију. Припадници ове цркве се називају гркокатолици или унијати.
Садржај
Историјат[уреди]
Гркокатолици су настали као последица тежње Римокатоличке цркве да кроз унијаћење Православне цркве и православне народе придружи европској култури и цивилизацији, западним тековинама, католичанству као вери. [1] Настају после Брестовске уније 1569.[2] Како је код римокатолика припадност Цркви схваћена пре свега кроз признавање Петровог намесника — папе — као врховног првосвештеника Цркве, дошло се до схватања да је за јединство довољно ово признање неке црквене заједнице па да она постане органски део римокатолицизма.
У новије време, у контексту екуменског дијалога, унија је (Баламандским споразумом) одбачена као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна, међутим, инсистира на томе да унијати или гркокатолици имају право да постоје, док православни нерадо на њих гледају, као на производ, више-мање насилних покушаја покатоличавања у историји.
Најизраженији утицај унијатства био је на просторима Хабзбуршке монархије, где је оно постало оружје и оруђе за борбу против протестантизма, као и против православља (припадника српског народа).[1]
За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[3] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[4]
Обележја[уреди]
Гркокатолици задржавају све обредне разлике тј. служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви је иконостас итд. Чак се и Символ вере чита без додатка филиокве. Када неупућена особа уђе у гркокатоличку цркву, стиче утисак да је реч о православцима. Током времена, и код гркокатолика су прихваћене различите праксе карактеристичне за латински обред, али оне још увек нису доминантне. Међутим, и поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса тако да са православним више немају ни канонско ни литургијско заједништво.
Списак гркокатоличких цркви[уреди]
Са сопственом хијерархијом[уреди]
- Албанска гркокатоличка црква;
- Бугарска гркокатоличка црква;
- Грчка католичка црква у Грчкој;
- Грузијска католичка црква;
- Итало-албанска католичка црква; (епархије Лунгро и Пиана за Албанце)
- Итало-грчка католичка црква; (Гротаферата)
- Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији
- Гркокатоличка црква у Мађарској;
- Македонска гркокатоличка црква;
- Мелкитска гркокатоличка црква; (Блиски исток, са седиштем у Дамаску)
- Румунска гркокатоличка црква;
- Русинска гркокатоличка црква;
- Гркокатоличка црква у Словачкој;
- Украјинска гркокатоличка црква.
Без властите хијерархије[уреди]
Референце[уреди]
- ↑ 1,0 1,1 „Примери унијћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века”. Српске Студије. Центар за српске студије Филозофски факултет Универзитет у Београду (Књига 3): 207—2018. 2012.
- ↑ Јохан Хајнрих Швикер (1995). Историја унијаћења Срба у Војној Крајини [ZUR GESCHICHTE DER KIRCHLICHEN UNION IN DER CROATISCHEN MILITÄRGRÄNZE, Von Johann Heinrich Schwicker, WIEN, 1874]. Архив Војводине, ИП Икарос, Музеј Српске Православне Цркве, Каленић издавачка установа. стр. 6—7.
- ↑ Basta (1986). стр. 203.
- ↑ Basta (1986). стр. 142, 223.
Литература[уреди]
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.
- Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа.
- Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
- Унија: Политика Римокатоличке цркве према православним Словенима, Београд: Институт за политичке студије, 2005. (зборник радова)
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
Спољашње везе[уреди]
 |
Гркокатолицизам на Викимедијиној остави. |
