Гркокатолицизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Гркокатолицизам, односно католицизам грчког обреда или католицизам византијског обреда, представља посебан вид католицизма, који се практикује у оним источнокатоличким црквама чија се литургијска пракса заснива на католичким варијантама византијског обреда. Иако се налазе у пуном догматском јединству са Римокатоличком црквом, све гркокатоличке цркве (лат. Ecclesiae Graeco-Catholicae) уживају извесну организациону и обредну аутономију. Њихово устројство је оличено у разним еклисиолошким посебностима, као што су: богослужбена употреба народног језика (грчки, словенски, румунски, мађарски), брачност мирског свештенства и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Ватикан.[1]

Припадници гркокатоличких цркава се у традиционалној терминологији најчешће означавају као гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу називају они источни католици који следе грчко-византијску литургијску традицију, било на грчком или неком другом језику. Међутим, у појединим источнокатоличким црквама које окупљају Словене, Румуне и Мађаре, традиционални појам гркокатолици не сматра се најбољим решењем. Стога је у савремену католичку терминологију уведен нови (етнички неутралан) назив: византокатолици.[2] Под тај појам, поред византокатоличких Грка (гркокатолици у ужем смислу) спадају и византокатолички Словени, Румуни, Мађари и припадници осталих народа.

Патријарх Јосиф I, поглавар Мелкитске гркокатоличке цркве,
највиши (по рангу) гркокатолички јерарх

Гркокатоличким црквама није дозвољено (од стране Ватикана) да успоставе јединствену организацију и заједничке органе, већ је свака гркокатоличка црква, независно од осталих, потчињена Ватикану. По формалном старешинству, гркокатолички јерарх са највишом титулом је патријарх Јосиф I, поглавар Мелкитске гркокатоличке цркве.

Појам гркокатолицизам не треба изједначавати са појмом унијатизам, који је шири по значењу и обухвата све унијатске (источнокатоличке) цркве (гркокатоличке, сирокатоличке и остале).

Историја[уреди | уреди извор]

Хришћани у Пољско-литванској држави око 1573. године, пре промена изазваних склапањем Брестовске уније

Гркокатолицизам је настао као последица тежње Римокатоличке цркве да након Великог раскола (1054) придобије православне хришћане путем унијаћења, односно путем пропагирања католичких догми и учења, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа и учење о примату римског папе. Приликом преверавања, односно превођења са православља на католицизам, гркокатолици су прихватали католичке догме, али су задржавали своје дотадашње обреде и унутрашњу самоуправу.[1]

Хришћани у Пољско-литванској држави око 1750. године, након промена изазваних склапањем и спровођењем Брестовске уније

Гркокатолицизам се јавља већ у другој половини 11. века, непосредно након Великог раскола (1054) и првобитно је био усмерен ка превођењу јужноиталијанских православних Грка из православља у католицизам. Тежње ка унијаћењу православних хришћана добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда (1204), а даљи кораци у истом смеру учињени су на Другом лионском сабору (1274), када је склопљена Лионска унија и потом на Фирентинском сабору (1439), када је склопљена Фирентинска унија.[3] Међутим, сви ови покушаји унијаћења имали су само делимичан и привремени успех. Тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за створање првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану.[4]

Гркокатоличке бискупије у Аустроугарској према стању из 1909. године

Први покушаји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века,[5][6][7] а ова појава је добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под хабзбуршком,[8][9] односно млетачком влашћу спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односво превођења Срба са православља на гркокатолицизам,[10][11] што је временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије.[12][13][14]

Рад на стварању гркокатоличких цркава спровођен је не само на просторима источне Европе, већ и међу православним хришћанима на Блиском Истоку, што је временом довело до стварања гркокатоличких "мелкитских" цркава.

У самој Римокатоличкој цркви су током историје постојала различита мишљења о питању степена аутономије који би требало оставити гркокатоличким и осталим унијатским црквама, тако да је њихов правни положај био регулисан тек током 19. и 20. века, када је преовладало мишљење да им треба признати пуну унутрашњу аутономију, у организационом смислу.

За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[15] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[16]

У новије време, у контексту екуменског дијалога, унијћење је одбачено (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна, међутим, инсистира на томе да гркокатоличке и остале унијатске цркве имају право да постоје, док православни и остали источни хришћани нерадо гледају на њих, пошто их сматрају производом принудних или насилних покушаја покатоличавања током историје.

Обележја[уреди | уреди извор]

Свјатослав Шевчук, поглавар Украјинске гркокатоличке цркве, која је највећа по броју верника

Гркокатолици задржавају све обредне разлике тј. служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви је иконостас итд. Чак се и Символ вере чита без додатка филиокве, али се у дохматском смислу прихвата римокаточко учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Када неупућена особа уђе у гркокатоличку цркву, стиче утисак да је реч о православцима. Током времена, и код гркокатолика су прихваћене различите праксе карактеристичне за латински обред, али оне још увек нису доминантне. Међутим, и поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса тако да са православним више немају ни канонско ни литургијско заједништво.

Списак гркокатоличких цркви[уреди | уреди извор]

Са сопственом хијерархијом[уреди | уреди извор]

Без властите хијерархије[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]