Гркокатолицизам у Црној Гори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Гркокатолицизам у Црној Гори, односно унијатизам у Црној Гори, означава гркокатоличку заједницу и њене установе, које су током старије или новије историје постојале на разним подручјима која припадају данашњој Црној Гори. Први покушаји стварања посебних установа грчко-византијског односно словенског обреда, у пуној унији са Католичком црквом, сежу у позно средњовековно и рано нововековно раздобље. Почевши од 2003. године, црногорски гркокатолици су се налазили у саставу бившег Гркокатоличког апостолског егзархата у Србији и Црној Гори, који је укинут 2013. године, када је Ватикан донео одлуку да црногорске гркокатолике изузме из надлежности егзархата и непосредно потчини бискупима латинског обреда у Црној Гори.

Историја[уреди]

Први покушаји стварања гркокатоличких установа на подручјима која припадају данашњој Црној Гори, сежу у позно средњовековно и рано нововековно раздобље, а повезани су са тадашњим настојањима Католичке цркве да поунијати Српску православну цркву у тадашњој Зети, односно Црној Гори. У време преговора око склапања Фирентинске уније, католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), који је владао и Зетом, али тај покушај није уродио плодом.[1] Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. века створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије.[2] Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успеха.[3][4] Слични покушаји унијаћења православних Срба настављени су током 16. и 17. века на подручју Боке, а посебни напори су били усмерени ка српској православној Цетињској епархији, која је успела да се одбрани од унијаћења.[5][6][7] Покушаји унијаћења су на подручју Боке настављени и током 18. века. Поменута настојања су била део ширег рада на покатоличавању и унијаћењу православних Срба.[8][9]

Гркокатолички егзархат у Србији и Црној Гори[уреди]

Све до 2001. године, гркокатоличка Крижевачка епархија је обухватала гркокатоличке вернике на целокупном подручју бивше Југославије и свих њених држава наследница: Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Македоније.

Након стварања независних држава на простору бивше Југославије, покренут је поступак за преуређење односа на подручју простране Крижевачке епархије. Прво је 2001. године створен Гркокатолички апостолски егзархат у Македонији, који је у потпуности раздвојен од Крижевачке епархије и потчињен непосредно Ватикану.[10]

Потом је 28. августа 2003. године за гркокатолике у Србији и Црној Гори створен посебан Гркокатолички апостолски егзархат у Србији и Црној Гори, односно (лат. Exarchia Apostolica pro fidelibus ritus byzantini in Serbia et Monte Nigro). Овај егзархат је задржао везу са Крижевачком епархијом. За првог гркокатоличког егзарха у Србији и Црној Гори постављен је бискуп Георгиј (Ђура) Џуџар (русн. Георгий Дюра Джуджар).[11]

Стварањем овог егзархта, дотадашња гркокатоличка Црква Светог Николе у Руском Крстуру уздигнута је на степен катедралног храма. Према подацима из 2004. године, новостворени егзархат је на подручјима Србије и Црне Горе обухватао 26 парохија, са 17 храмова и укупно 22.934 верника, који су по етничкој припадности углавном били Русини, Украјинци и Румуни. Према подацима из 2009. године, Гркокатолички апостолки егзархат у Србији и Црној Гори имао је 22,369 верника и 18 свештениика.[12] Од тог броја, велика већина се налазила у Србији, а само мали део у Црној Гори.

Садашње стање[уреди]

Нове промене су наступиле 2013. године, када су гркокатолици у Црној Гори изузети испод надлежности Гркокатоличког апостолког егзархата у Србији и Црној Гори и непосредно потчињени римокатоличким бискупима у Црној Гори, чиме је надлежност поменутог егзархата сведена само на територију Србије.[13] Приликом овог преуређења, гркокатолички верници у Црној Гори нису могли добити властити егзархат првенствено због своје малобројности, те су стога стављени под надлежност локалних римокатоличких бискупа.

Референце[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]