Пређи на садржај

Грожђе

С Википедије, слободне енциклопедије
Црно грожђе
Пресек зрна грожђа
Грожђе, црвено или зелено
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија288 kJ (69 kcal)
18,1 g
Шећери15,48 g
Прехрамбена влакна0,9 g
0,16 g
0,72 g
Витамини
Тиамин 1)
(6%)
0,069 mg
Рибофлавин 2)
(6%)
0,07 mg
Ниацин 3)
(1%)
0,188 mg
Витамин Б5
(1%)
0,05 mg
Витамин Б6
(7%)
0,086 mg
Фолат 9)
(1%)
2 μg
Холин
(1%)
5,6 mg
Витамин Ц
(4%)
3,2 mg
Витамин Е
(1%)
0,19 mg
Витамин К
(14%)
14,6 μg
Минерали
Калцијум
(1%)
10 mg
Гвожђе
(3%)
0,36 mg
Магнезијум
(2%)
7 mg
Манган
(3%)
0,071 mg
Фосфор
(3%)
20 mg
Калијум
(4%)
191 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(1%)
0,07 mg
Остали конституенти
Fluoride7.8 µg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Грожђе је назив за плод биљака из рода Vitis (винове лозе), којим се често назива и 12 основних и најпознатијих врста винове лозе, од којих се прави већина светских вина. Раније су се вина означавала према подручју на коме се грожђе гаји, али касније је број произвођача и подручја са виноградима толико порастао да је уведено означавање према варијетету грожђа.

Грожђе је тип воћа који расте у групама од 15 до 300, и може да буде црвено, црно, тамноплаве, жуто, зелено, наранџасто и ружичасто. „Бело“ грожђе је у ствари зелене боје, и еволуционо је изведено из пурпурног грожђа. Мутације у два регулаторна гена белог грожђа искључују продукцију антоцијанина, који је одговоран за боју пурпурног грожђа.[1] Антоцијанини и друге пигментне хемикалије из велике фамилије полифенола у пурпурном грожђу су одговорни за варирајуће нијансе пурпурне боје у црвеним винима.[2][3] Зрна грожђа типично имају елипсоидни облик, који подсећа на проширени сфероид.

Црно грожђе

[уреди | уреди извор]

Бело грожђе

[уреди | уреди извор]
Бело грожђе

Подручја гајења грожђа у Србији

[уреди | уреди извор]

Дистрибуција и продукција

[уреди | уреди извор]
Земље са највећом производњом грожђа 2012. године.[4]

Према подацима Организације за храну и пољопривреду (ФАО), 75.866 km² је намењено узгоју винове лозе у свету. Приближно 71% светске продукције грожђа се користи за прављење вина, 27% као свеже воће, и 2% као сушено воће. Део рода грожђа се користи за продукцију сока од грожђа, који се реконституира са конзервираним воћем „без додатог шећера” и „100% природно”. Област намењена виноградима се повећава за око 2% годишње.

Нису доступне поуздане статистике које разлажу продукцију грожђа по варијетету. Сматра се да је највише култивирана сорта Султана, такође позната као Томпсоново бесемено грожђе, на бар 3.600 km². Друга најчешћа сорта је Аирен. Друге популарне сорте су Каберне совињон, Совињон блан, Каберне фран, Мерлот, Гренаш, Темпранило, Ризлинг, и Шардоне.[5]

Највећи произвођачи грожђа за винарство, по виноградској површини
Земља Површина (km²)
 Шпанија 11.750
 Француска 8.640
 Италија 8.270
 Турска 8.120
 САД 4.150
 Иран 2.860
 Румунија 2.480
 Португалија 2.160
 Аргентина 2.080
 Чиле 1.840
 Аустралија 1.642
 Јерменија 1.459
Највећи произвођачи грожђа по годинама
(у метричким тонама)
Ранг Земља 2009 2010 2011 2012
1  Кина 8.038.703 8.651.831 9.174.280 9.600.000 F
2  САД 6.629.198 6.777.731 6.756.449 6.661.820
3  Италија 8.242.500 7.787.800 7.115.500 5.819.010
4  Француска 6.101.525 5.794.433 6.588.904 5.338.512
5  Шпанија 5.535.333 6.107.617 5.809.315 5.238.300
6  Турска 4.264.720 4.255.000 4.296.351 4.275.659
7  Чиле 2.600.000 2.903.000 3.149.380 3.200.000 F
8  Аргентина 2.181.567 2.616.613 2.750.000 2.800.000 F
9  Иран 2.305.000 2.225.000 2.240.000 2.150.000 F
10  Јужна Африка 1.748.590 1.743.496 1.683.927 1.839.030
Свет 58.521.410 58.292.101 58.500.118 67.067.128
Извор: Организација за храну и пољопривреду (ФАО)[6] (F=FAO estimate)

Здравствене тврдње

[уреди | уреди извор]

Француски парадокс

[уреди | уреди извор]

Упоређивањем исхране међу западним земљама, истраживачи су открили да иако Французи имају тенденцију да једу виши ниво животињске масти, заступљеност болести срца остаје ниска у Француској. Овај феномен је био назван француским парадоксом, и сматра се да настаје због заштитних предности редовног конзумирања црног вина. Осим потенцијалних користи од самог алкохола, укључујући редуковану агрегацију тромбоцита и вазодилатацију,[7] полифеноли, нпр. ресвератрол, који су углавном присутни у грожђаној љусци, пружају друге могуће здравствене користи, као што су:[8]

Коришћење листова грожђа у кухињи (Долма)

Иако се неке здравствене власти не препоручују адаптацију потрошње вина,[9] знатна количина истраживачких резултата индицира да умерена конзумација, као што је једна чаша црног вина дневно за жене и две за мушкарце, могу да имају корисне здравствене ефекте.[10][11][12] Нови докази сугеришу да вински полифеноли као што је ресвератрол[13] пружају физиолошку корист, док сам алкохол може имати заштитне учинке на кардиоваскуларни систем.[14]

Ресвератрол

[уреди | уреди извор]

Ресвератрол је присутан у широко варирајућим количинама међу сортама грожђа, првенствено у њиховој љусци и семену, при чему мускадинско грожђе, има око сто пута вишу концентрацију од већине других.[15] Свежа љуска садржи око 50 до 100 микрограма ресвератрола по граму.[16]

Антоцијанини и друга фенолна једињења

[уреди | уреди извор]

Антоцијанини имају тенденцију да буду главни полифеноли у розе грожђу док су флаван-3-оли (нпр. катехини) заступљенији феноли у белим варијететима.[17] Укупни фенолни садржај, лабораторијски индекс антиоксидантске јачине, је већи у розим варијететима превасходно услед антоцијанинске густине у љусци црног грожђа, у поређењу са одсуством антоцијанина у љусци белог грожђа.[17] Ови антоцијанини привлаче напоре научника да дефинишу њихове особине у погледу људског здравља.[18] Фенолни садржај љуске грожђа варира са култиваром, композицијом земљишта, климом, географским пореклом, и праксом култивације или изложености болестима, као што су гљивичне инфекције.

Црно вина могу да понуде здравствене бенефиције које су веће од белог вина, због потенцијално корисних једињења која су присутна у љусци грожђа, а само црвено вино се ферментира са љуском. Дужина ферментационог периода које вино проведе у контакту са љуском грожђа је важна одредница његовог ресвератролног садржаја.[19] Обична немускадинска црна вина садрже између 0,2 и 5,8 mg/L,[20] у зависности од сорте грожђа, пошто је ферментисано са љуском, чиме је омогућена апсорпција ресвератрола у вино. У контрасту с тим, бело вино има нижи фенолни садржај, јер се ферментише након уклањања љуске.

Вина произведена из маскадинског грожђа могу да имају више од 40 mg/L, изузетно висок фенолни садржај.[15][21] У маскадинској љусци, елагинска киселина, мирицетин, кверцетин, кемпферол, и трансресвератрол су главна фенолна једињења.[22] Супротно претходним резултатима, елагинска киселина, а не ресвератрол, је главни фенол у мускадинском грожђу. Флавоноли сирингетин, сирингетин 3-О-галактозид, ларицитрин и ларицитрин 3-О-галактозид су такође присутни у розом грожђу, али су одсутни у белом грожђу.[23]

Конституенти семена

[уреди | уреди извор]

Биохемијске и прелиминарне клиничке студије су демонстрирале потенцијална биолошка својства олигомерних процијанидина грожђа и семена грожђа.[24] На пример, лабораторијски тестови индицирају потенцијалне антиканцерне ефекте екстракта грожђаног семена.[25] Према Америчком друштву за канцер, „тренутно постоји врло мало поузданих научних доказа да конзумација црвеног вина, грожђа или слеђење грожђане исхране може да спречи или лечи рак код људи”.[26]

Уље грожђаног семена из здробљеног семена се користи у козмецеутским и производима за негу коже због уочене здравствене користи. Уље грожђаног семена садржи токофероле (витамин Е) и високе садржаје фитостерола и полинезасићених масних киселина као што су линолна киселина, олеинска киселина, и алфа-линолеинска киселина.[27][28][29]

Токсичност грожђа и сувог грожђа код паса

[уреди | уреди извор]

Конзумација грожђа и сувог грожђа представља потенцијалну здравствену опасност за псе. Њихова токсичност за псе може да узрокује да животиња развије акутну бубрежну инсуфицијенцију (изненадан развој затајења бубрега) са ануријом (недостатком производње урина) и то може да има фатални исход.[30]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Walker, A. R.; Lee, E.; Bogs, J.; McDavid, D. A. J.; Thomas, M. R.; Robinson, S. P. (2007). „White grapes arose through the mutation of two similar and adjacent regulatory genes”. The Plant Journal. 49 (5): 772—785. PMID 17316172. doi:10.1111/j.1365-313X.2006.02997.x. 
  2. ^ Waterhouse, A. L. (2002). „Wine phenolics”. Annals of the New York Academy of Sciences. 957: 21—36. PMID 12074959. doi:10.1111/j.1749-6632.2002.tb02903.x. 
  3. ^ Brouillard, R.; Chassaing, S.; Fougerousse, A. (2003). „Why are grape/fresh wine anthocyanins so simple and why is it that red wine color lasts so long?”. Phytochemistry. 64 (7): 1179—1186. PMID 14599515. doi:10.1016/S0031-9422(03)00518-1. 
  4. ^ Top 20 grape producing countries in 2012 Архивирано 2011-07-13 на сајту Wayback Machine faostat.fao.org
  5. ^ „The most widely planted grape in the world”. freshplaza.com. Архивирано из оригинала 28. 04. 2013. г. Приступљено 07. 02. 2018. 
  6. ^ „Production of Grape by countries”. UN Food & Agriculture Organization. 2011. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 12. 02. 2014. 
  7. ^ Providência, R. (2006). „Cardiovascular protection from alcoholic drinks: Scientific basis of the French Paradox”. Revista portuguesa de cardiologia : orgao oficial da Sociedade Portuguesa de Cardiologia = Portuguese journal of cardiology : an official journal of the Portuguese Society of Cardiology. 25 (11): 1043—1058. PMID 17274460. 
  8. ^ Opie, L. H.; Lecour, S. (2007). „The red wine hypothesis: From concepts to protective signalling molecules”. European Heart Journal. 28 (14): 1683—1693. PMID 17561496. doi:10.1093/eurheartj/ehm149. 
  9. ^ Alcohol, wine and cardiovascular disease. American Heart Association
  10. ^ Alcohol. Harvard School of Public Health
  11. ^ Mukamal, K. J.; Kennedy, M.; Cushman, M.; Kuller, L. H.; Newman, A. B.; Polak, J.; Criqui, M. H.; Siscovick, D. S. (2007). „Alcohol Consumption and Lower Extremity Arterial Disease among Older Adults: The Cardiovascular Health Study”. American Journal of Epidemiology. 167 (1): 34—41. PMID 17971339. doi:10.1093/aje/kwm274. 
  12. ^ De Lange, D. W.; Van De Wiel, A. (2004). „Drink to Prevent: Review on the Cardioprotective Mechanisms of Alcohol and Red Wine Polyphenols”. Seminars in Vascular Medicine. 4 (2): 173—186. PMID 15478039. doi:10.1055/s-2004-835376. 
  13. ^ Das, S.; Das, D. K. (2007). „Resveratrol: A therapeutic promise for cardiovascular diseases”. Recent patents on cardiovascular drug discovery. 2 (2): 133—138. PMID 18221111. doi:10.2174/157489007780832560. 
  14. ^ Sato, M.; Maulik, N.; Das, D. K. (2002). „Cardioprotection with alcohol: Role of both alcohol and polyphenolic antioxidants”. Annals of the New York Academy of Sciences. 957: 122—135. Bibcode:2002NYASA.957..122S. PMID 12074967. doi:10.1111/j.1749-6632.2002.tb02911.x. 
  15. ^ а б LeBlanc, MR (2005). „Cultivar, Juice Extraction, Ultra Violet Irradiation and Storage Influence the Stilbene Content of Muscadine Grapes (Vitis Rotundifolia Michx. PhD Dissertation. Louisiana State University. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. 
  16. ^ Li, X.; Wu, B.; Wang, L.; Li, S. (2006). „Extractable Amounts oftrans-Resveratrol in Seed and Berry Skin inVitisEvaluated at the Germplasm Level”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 54 (23): 8804—8811. PMID 17090126. doi:10.1021/jf061722y. 
  17. ^ а б Cantos, E.; Espín, J. C.; Tomás-Barberán, F. A. (2002). „Varietal differences among the polyphenol profiles of seven table grape cultivars studied by LC-DAD-MS-MS”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 50 (20): 5691—5696. PMID 12236700. doi:10.1021/jf0204102. 
  18. ^ Berry Health Berry Symposium Abstracts & Research from the 2007 International Berry Health Benefits Symposium Архивирано 2014-12-19 на сајту Wayback Machine, Berry Health Berry Symposium, June 2007
  19. ^ Resveratrol. Pennington Nutrition Series 2005 No. 7. pbrc.edu
  20. ^ Gu, X.; Creasy, L.; Kester, A.; Zeece, M. (1999). „Capillary electrophoretic determination of resveratrol in wines”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 47 (8): 3223—3227. PMID 10552635. doi:10.1021/jf981211e. 
  21. ^ Ector BJ, Magee JB, Hegwood CP, Coign MJ (1996). „Resveratrol Concentration in Muscadine Berries, Juice, Pomace, Purees, Seeds, and Wines”. Am. J. Enol. Vitic. 47 (1): 57—62. Архивирано из оригинала 19. 11. 2006. г. 
  22. ^ Pastrana-Bonilla, E.; Akoh, C. C.; Sellappan, S.; Krewer, G. (2003). „Phenolic Content and Antioxidant Capacity of Muscadine Grapes”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 51 (18): 5497—5503. PMID 12926904. doi:10.1021/jf030113c. 
  23. ^ Mattivi, F.; Guzzon, R.; Vrhovsek, U.; Stefanini, M.; Velasco, R. (2006). „Metabolite Profiling of Grape: Flavonols and Anthocyanins”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 54 (20): 7692—7702. PMID 17002441. doi:10.1021/jf061538c. 
  24. ^ Bagchi, D.; Bagchi, M.; Stohs, S. J.; Das, D. K.; Ray, S. D.; Kuszynski, C. A.; Joshi, S. S.; Pruess, H. G. (2000). „Free radicals and grape seed proanthocyanidin extract: Importance in human health and disease prevention”. Toxicology. 148 (2–3): 187—197. PMID 10962138. doi:10.1016/S0300-483X(00)00210-9. 
  25. ^ Agarwal, C.; Singh, R. P.; Agarwal, R. (2002). „Grape seed extract induces apoptotic death of human prostate carcinoma DU145 cells via caspases activation accompanied by dissipation of mitochondrial membrane potential and cytochrome c release”. Carcinogenesis. 23 (11): 1869—1876. PMID 12419835. doi:10.1093/carcin/23.11.1869. 
  26. ^ „Grapes”. American Cancer Society. 01. 11. 2011. Архивирано из оригинала 09. 08. 2013. г. Приступљено 07. 02. 2018. 
  27. ^ Beveridge, T. H. J.; Girard, B.; Kopp, T.; Drover, J. C. G. (2005). „Yield and Composition of Grape Seed Oils Extracted by Supercritical Carbon Dioxide and Petroleum Ether: Varietal Effects”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 53 (5): 1799—1804. PMID 15740076. doi:10.1021/jf040295q. 
  28. ^ Crews, C.; Hough, P.; Godward, J.; Brereton, P.; Lees, M.; Guiet, S.; Winkelmann, W. (2006). „Quantitation of the Main Constituents of Some Authentic Grape-Seed Oils of Different Origin”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 54 (17): 6261—6265. PMID 16910717. doi:10.1021/jf060338y. 
  29. ^ Tangolar, S. G. K.; Özoğul, Y. I.; Tangolar, >S.; Torun, A. (2009). „Evaluation of fatty acid profiles and mineral content of grape seed oil of some grape genotypes”. International Journal of Food Sciences and Nutrition. 60 (1): 32—39. PMID 17886077. doi:10.1080/09637480701581551. 
  30. ^ Raisins/Grapes Архивирано 2007-09-29 на сајту Wayback Machine. The Merck Veterinary Manual

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]