Грузија

С Википедије, слободне енциклопедије
Грузија
საქართველო (грузински)
Крилатица: Снага је у јединству
(груз. ძალა ერთობაშია)
Химна: Слобода
(груз. თავისუფლება)
Положај Грузије
Главни градТбилиси (влада и председник)
Кутаиси (седиште парламента)
Службени језикгрузински Абхазији абхаски)
Владавина
Облик државеУнитарна полупредседничка република[1]
 — ПредседникСаломе Зурабишвили
 — Председник ВладеИракли Гарибашвили
 — Председник ПарламентаШаљва Папуашвили
Историја
Независност
 — од ЗДФР26. мај 1918.
 — Независностод СССР
 — Објављена9. април 1991.
 — Призната25. децембар 1991.
Географија
Површина
 — укупно69,7001 km2(120)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2014.[2]Пад 3.713.804(137)
 — густина57,6 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023
 — укупноРаст 82.210 млрд.$(102)
 — по становникуРаст 22,357$(75)
БДП / номинални≈ 2023
 — укупноРаст 30.023 млрд.$(115)
 — по становникуРаст 8,164$(92)
ИХР (2021)Раст 0.802(63) — веома висок
Валуталари (ლ)
 — код валутеGEL
Остале информације
Временска зонаUTC +4
Интернет домен.ge
Позивни број+995

1 Укључујући и de facto независне територије Абхазију и Јужну Осетију (укупне површине 12.500 km²)
2 Не укључује Абхазију и Јужну Осетију

Грузија (груз. საქართველო, заст. срп. Ђурђија), држава је у кавкаском региону Евроазије.[3][4] Граничи се са Русијом на северу и североистоку, Турском и Јерменијом на југу, и Азербејџаном на југоистоку, док на западу излази на обале Црног мора у дужини од око 310 km.[5] Грузија је чланица међународних организација попут Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, ЕВРОКОНТРОЛ, Светске трговинске организације и ГУАМ-а, а такође је потписница НАТО програма Партнерство за мир.

Грузија заузима површину од 69.700 km² од чега је 57.200 km² под директном грузијском контролом, док 12.500 km² контролишу власти Абхазије (8.600 km²) и Јужне Осетије (3.900 km²). Према проценама за 2012. у Грузији је живело нешто мање од 4,5 милиона становника. Главни и највећи град у земљи је Тбилиси који је седиште председника, националне владе и парламента, док је од маја 2012. град Кутаиси центар законодавне власти (парламента) до 1. јануара 2019. године. Већи градови су још и Батуми који има функцију административног центра аутономне републике Аџарије и Рустави (оба преко 100 хиљада становника). Град Поти који лежи у централном делу црноморске обале је најважнија грузијска лука. Већину популације (преко 80%) чине етнички Грузини, службени језик је грузински (изузев на територији отцепљених република где се говоре абхаски и осетски језик), а око 80% популације су припадници Грузинске православне цркве. По државном уређењу Грузија је унитарна полупарламентарна држава у којој извршну власт деле председник и влада.

Рељефом Грузије доминирају високи планински ланци Великог Кавказа на северу са бројним врховима који прелазе 4.000 м надморске висине, укључујући и највиши врх у земљи Шхару (на надморској висини од 5.200 м) и Малог Кавказа на југу. Црноморско приморје је доста ниско и замочварено и од обале ка унутрашњости се у виду левка шири пространа Колхидска низија. Низијска подручја се налазе и у источним и централним деловима земље и прате токове највећих грузијских река Куре (или Мткварија) и њених притока. Западни део земље припада сливу Црног мора, док источни део отиче ка Каспијском језеру управо преко реке Куре.

На подручју данашње Грузије постојала су још током античких времена моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у 4. веку примиле хришћанство, па се Грузија може убрајати међу најстарије хришћанске земље на свету. Свој највећи успон грузијска држава доживела је током XI и 12. века за време владавине краља Давида IV и краљице Тамар. Почетком 19. века грузијске државе долазе под власт Русије, а 1921. Грузија постаје део СССР и постаје Грузијска ССР. Распадом Совјетског Савеза 1991. Грузија постаје самостална држава, а период транзиције ка капиталистичком и демократском друштву током 90-их година био је праћен великим економским проблемима и оружаним сукобима у Јужној Осетији и Абхазији. Период криза и сукоба привремено је окончан Револуцијом ружа у новембру 2003. у којој је смењен тадашњи председник Едуард Шеварнадзе.

Након оружаног сукоба у Јужној Осетији почетком августа 2008. у који се умешала и Русија, Грузија је изгубила суверенитет над провинцијама Јужна Осетија и Абхазија које су прогласиле независност. Република Грузија ове области са делимичним међународним признањем сматра саставним делом властите територије који су под привременом окупацијом.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Изворно име за Грузију је Сакартвело[6] (груз. საქართველო) и у приближном преводу означава картвелску земљу. Термин је кованица две речи картвел-и (груз. ქართველ-ი) која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузинском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе ...“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли.[7][8] Грузини себе називају Картвелеби (груз. ქართველები), а свој језиккартули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (картлис цховреба, груз. ქართლის ცხოვრება)[9] предак древних Картвела је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег сина библијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Ивери, Иверани, а њихова земља Иверија.

Постоје различита објашњења термина Грузија, односно Георгија. Према неким теоријама творци термина Јоргија су били римски географи Помпоније Мела и Плиније Млађи који су у својим путописима описивали георгијанска племена и Георгијанце (у преводу „земљорадници“).[10] Наиме древни Грузини су се бавили ратарством, док су околни народи били сточари па вероватно отуда и сам назив георгос (грч. γεωργός) да би се уочила разлика између њих.[11]

Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа).

Према неким ауторима термин Грузија је настао у 11. или 12. веку и изведен је од арамејских речи гурз-ан (gurz-ān) или гурз-ијан (gurz-iyān), односно од арапског ђурђан (ĵurĵan) или ђурзан (ĵurzan). Оба термина су настала од новоперсијских речи gurğ и gurğān и могу се превести као „земља вукова“, што се поклапа са савременим јерменским називом Вирк (јерм. Վիրք) односно Врастан (јерм. Վրաստան) који има идентично значење.

Егзоним Грузија је такође персијско-арапског порекла, и раширио се преко средњовековних руских путописаца углавном по источноевропским језицима (између осталих и српском). Тако је путописац Игњатије Смолњанин 1389. писао о Гурзии и Гурзима, док је Атанасије Никитин средином 15. века писао о Гурзинској земљи (рус. Гурзыньская земля).[12]

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

[13]Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије,[14] те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом.[5][15] Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента.[16]

Државна територија се простире између 41° и 44° северне географске ширине и 40° и 47° источне географске дужине. Обухвата укупну површину од 69.700 km², а по величини територије налази се на 121. месту међу светским државама. На северу и североистоку Грузија граничи са Руском Федерацијом у дужини од 723 km,[17] југоисточно је граница са Азербејџаном (322 km), на југу са Јерменијом (164 km) и Турском (252 km).[5] Укупна дужина копнених граница износи 1.461 km. На западу Грузија излази на обалу Црног мора у дужини од око 315 km. Од тога око 200 km обале се налази на територији Абхазије, а 54 km на територији Аџарије.[18]

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Топографска мапа Грузије

Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планина Велики Кавказ.[5] На југу су западне падине Малог Кавказа и вулканска област која је део Јерменске висоравни. Измећу њих се налази Колхидска низија.[5]

Највиши врх је Шхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга река Кура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су: Аласани (351 km), Риони (333 km) и Енгури (213 km). Највеће језеро је Паравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине. Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету.

Воде[уреди | уреди извор]

Према Црном мору теку многобројне реке; највећа је Риони (314 km). Источни део је сушан, из њега реке отичу у реку Куру (Мтквари, 1346 km) и затим у Каспијско језеро. На Јерменском узвишењу постоје и многа слана језера.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима Грузије је изузетно разнолика, узевши у обзиром малу величину државе. Постоје две главне климатске зоне, које отприлике одговарају источним и западним деловима земље. Велики кавкаски планински ланац игра важну улогу у ублажавању климе Грузије и штити нацију од продора хладнијих ваздушних маса са севера. Планине Малог Кавказа делимично штите регион од утицаја сувих и врућих ваздушних маса са југа.[19]

Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне и умерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 милиметара падавина, а на истоку само 400.[5]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Под шумом је 44% површина, од чега је 5% прашума. На високим надморским висинама биљни покривач је алпски. У подножју планина су области степа које се користе за пољопривреду.

Због своје велике пејзажне разноликости и ниске географске ширине, у Грузији живи око 5.601 врста животиња, укључујући 648 врста кичмењака (више од 1% врста које се налазе широм света) од чега су многе врсте ендемске.[20] У шумама живи велики број великих месождера, као што су мрки медвед, вук, рис и кавкаски леопард. Обични фазан је ендемска птица Грузије која је широко уведена у остатак света као важна птица дивљачи. Сматра се да је број врста бескичмењака веома висок, али подаци се дистрибуирају у великом броју публикација. Контролна листа паука у Грузији, на пример, укључује 501 врсту.[21] Река Риони може да садржи гнездећу популацију критично угрожене јесетре.[22]

У Грузији је забележено нешто више од 6.500 врста гљива, укључујући врсте које стварају лишајеве,[23][24] али овај број је далеко од потпуне. Прави укупан број гљивичних врста које се јављају у Грузији, укључујући врсте које још нису забележене, вероватно ће бити далеко већи, с обзиром на опште прихваћену процену да је до сада откривено само око седам одсто свих гљива широм света.[25] Иако је количина доступних информација још увек веома мала, учињен је први напор да се процени број врста гљива ендемских за Грузију, а 2.595 врста је условно идентификовано као могући ендемске врсте.[26] Према Међународној унији за очување природе, у Грузији постоји 4.300 врста васкуларних биљака.[27]

Грузија је дом за четири екорегије: Кавкаске мешовите шуме, eуксинско-колхијске широколисне шумее, источноанадолске планинске степе и aзербејџанске пустиње и степе.[28] Грузија је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа из 2018. од 7,79/10, што га је рангирало на 31. место у свету од 172 земље.[29]

Историја[уреди | уреди извор]

Праисторија[уреди | уреди извор]

Територију данашње Грузије су насељавали Homo erectus још од палеолита. Протогрузијска племена се први пут појављују у писаној историји у 12. веку пре нове ере.[30] Најранији доказ о вину до данас пронађен је у Грузији, где су откривене винске посуде старе 8.000 година.[31][32] Археолошки налази и референце у древним изворима такође откривају елементе раних политичких и државних формација које карактерише напредна металургија и златарске технике које датирају из 7. века пре нове ере и даље.[30] У ствари, рана металургија је почела у Грузији током 6. миленијума пре нове ере, повезана са културом Шулавери-Шому.[33]

Античке земље Кавказа — Колхида, Иберија, Јерменија и Албанија

Антика[уреди | уреди извор]

Археолошки докази указују на то да је Грузија била место производње вина од најмање 6.000 година пре нове ере, што је током времена играло улогу у формирању грузијске културе и националног идентитета.[34][35] У класичном периоду дошло је до успона бројних раних грузијских држава, од којих су главне биле Колхида на западу и Иберија на истоку. У грчкој митологији, Колхида је била локација Златног руна које су тражили Јасон и Аргонаути у епској причи Аргонаутика Аполонија Родија. Укључивање златног руна у мит можда је произашло из локалне праксе коришћења руна за просијавање златне прашине из река. [36] У 4. веку пре нове ере, успостављено је краљевство Иберија – рани пример напредне државне организације под једним краљем и аристократском хијерархијом.[37]

Након што је Римска република завршила своје кратко освајање данашње Грузије 66. ПХ, ово подручје је постало примарни циљ онога што ће се на крају испоставити као преко 700 година дуготрајног иранско-римског геополитичког ривалства и ратовања.[38][39] Од првих векова нове ере, култ Митре, паганска веровања и зороастризам су били уобичајено практиковани у Грузији.[40] Године 337. нове ере краљ Миријан III прогласио је хришћанство државном религијом, дајући велики подстицај развоју књижевности, уметности и на крају одигравши кључну улогу у формирању уједињене грузијске нације,[41] [42] Прихватање је довело до споро, али сигурно опадање зороастризма,[43] који је до 5. века нове ере изгледао као да је постао нешто попут друге успостављене религије у Иберији (источна Грузија), и тамо се широко практиковао.[44]

Средњи век[уреди | уреди извор]

Смештена на раскрсници дуготрајних римско-персијских ратова, 54. п. н. е. – 628. године нове ере (681 година), рана грузијска краљевства распала су се у различите феудалне регионе до раног средњег века. Ово је омогућило да преостала грузијска царства постану жртве раних муслиманских освајања у 7. столећу.

До 12. века пре нове ере у североисточној Анадолији је постојала држава Диаоха. У 6. веку пре нове ере на територији данашње Грузије су постојале две државе: Колхида (западна Грузија) и Иверија (источна Грузија). Ове земље су освојили Римљани. Грузија је 327. усвојила хришћанство као званичну државну религију и тако постала друга земља на свету која је овој религији дала државни статус, после Јерменије. Касније су Грузијом владали Византинци, Арапи и Персијанци. Крајем 10. века наступило је златно доба Грузије. Стечена је независност од Византије. Под влашћу краља Давида Градитеља (1089—1125) и краљице Тамаре (1184—1213), Грузија је између 11. и 13. века била највећа сила на Кавказу. Тај период је прекинула инвазија Монгола под Тимуром Ленком. У 16. веку Грузија је била издељена на државице које су биле под турским и персијским утицајем. Источна Грузија је 1783. закључила одбрамбени уговор са Русијом. Руски цареви су присвојили ову краљевину 1801. Западна Грузија је остала независна још један век, до 1810. Русији је требало још 54 године да успостави пуну контролу над овим областима. Последња је пала кнежевина Абхазија 1864.

Руска владавина нудила је Грузијцима сигурност од спољниһ претњи, али је такође често била груба и неосетљива. До краја 19. века, незадовољство руским властима прерасло је у покрет националног препорода који је предводио Илија Чавчавадзе. Овај период је такође донео друштвене и економске промене у Грузији, са појавом нових друштвених класа: еманципација кметова ослободила је многе сељаке, али је мало допринела ублажавању њиховог сиромаштва; раст капитализма створио је урбану радничку класу у Грузији. И сељаци и радници нашли су израз свог незадовољства кроз побуне и штрајкове, који су кулминирали Револуцијом 1905. године. Њихов циљ су заступали социјалистички мењшевици, који су постали доминантна политичка снага у Грузији у последњим годинама руске владавине.

Демократска Република Грузија и Закавкаска СФСР[уреди | уреди извор]

После Октобарске револуције, Грузија је прогласила независност 26. маја 1918. (Демократска Република Грузија).

Грузијско-јерменски рат 1918. године, који је избио у деловима спорних провинција између Јерменије и Грузије насељених углавном Јерменима, завршио се услед британске интервенције. У периоду 1918–1919, грузијски генерал Гиорги Мазниасхвили је предводио напад на Белу армију коју су предводили Мојсејев и Дењикин како би заузели обалу Црног мора од Туапсеа до Сочија и Адлера за независну Грузију.[45] Совјетска Русија је 1920. године признала независност Грузије Московским уговором. Међутим, показало се да је признање било од мале вредности, пошто је Црвена армија предвођена Јосифом Стаљином извршила инвазију на Грузију 1921. и званично је припојила Совјетском Савезу 1922.[46]

Грузијска Совјетска Социјалистичка Република[уреди | уреди извор]

У фебруару 1921, током Руског грађанског рата, Црвена армија је напредовала у Грузију и довела локалне бољшевике на власт. Грузијска војска је поражена, а социјалдемократска влада је побегла из земље. Дана 25. фебруара 1921. године, Црвена армија је ушла у Тбилиси и успоставила владу радничких и сељачких совјета са Филипом Махарадзеом као вршиоцем дужности шефа државе. Грузија је 1921. године укључена у Закавкаску Социјалистичку Федеративну Совјетску Републику, заједно са Јерменијом и Азербејџаном, која ће 1922. постати чланица-оснивач Совјетског Савеза. Совјетска власт је чврсто успостављена тек након што је устанак брзо поражен.[47] Грузија би остала неиндустријализована периферија СССР-а све до првог петогодишњег плана када је постала главни центар текстилне робе. Касније, 1936. године, ТСФСР је распуштен и Грузија се појавила као синдикална република: Грузијска Совјетска Социјалистичка Република.

Јосиф Стаљин, етнички Грузијац, рођен као Јосиф Висарионович Југашвили (იოსებ ბესარიონის ძე ჯუღასძეს ძე ჯუღაიოსებ ბესარიონის ძე ჯუღაიძე ჯუღააიესარიონის ძე ჯუღალ) рођен у Горију, био је један од челних људи међу бољшевицима.[48] Стаљин је требало да се попне на највиши положај, предводећи Совјетски Савез од 1924. до своје смрти 5. марта 1953. године.

У јуну 1941. Немачка је извршила инвазију на Совјетски Савез на непосредан курс ка кавкаским нафтним пољима и фабрикама муниције. Међутим, никада нису стигли до Грузије, а скоро 700.000 Грузијаца борило се у Црвеној армији да одбије освајаче и напредује према Берлину. Од тога је око 350.000 убијено.[49]

Након Стаљинове смрти, Никита Хрушчов је постао вођа Совјетског Савеза и спровео политику дестаљинизације. Томе се нигде више није јавно и насилно супротставило него у Грузији, где су 1956. избили немири након објављивања Хрушчовљеве јавне осуде Стаљина, која је морала бити умирена војном силом.

Током остатка совјетског периода, грузијска економија је наставила да расте и доживљава значајан напредак, иако је све више показивала очигледну корупцију и отуђење владе од народа. Са почетком перестројке 1986. године, грузијско совјетско руководство се показало толико неспособним да се носи са променама да је већина Грузијаца, укључујући обичне комунисте, закључила да је једини пут напред раскид са постојећим совјетским системом

Мапа Грузијске Совјетске Социјалистичке Републике (1957-1991)

Независност[уреди | уреди извор]

Дана 9. априла 1991. Грузија је поново прогласила независност. Убрзо после тога дошло је до сецесије Абхазије и Јужне Осетије, праћене оружаним сукобима. Упркос томе што нема контролу над њима, Грузија сматра ове две територије својим аутономним покрајинама. Током рата у Абхазији (1992–1993), отприлике 230.000 до 250.000 Грузијаца[50] је протерано из Абхазије од стране абхаскиһ сепаратиста и севернокавкаских добровољаца (укључујући Чечене). Око 23.000 Грузијаца побегло је и из Јужне Осетије.[51]

Након периода релативног мира од средине 90-их година, који су гарантовале и руске мировне снаге, једнострано проглашена независност Косова допринела је да се интензивирају напори Абхазије и Јужне Осетије спрам потпуне независности. У вези са тим, Грузија је против њих у августу 2008. године повела рат, међутим уплитање руске војске довело је до пораза и признања ових de facto држава од стране Русије, Никарагве и Венецуеле.

Револуција ружа је 2003. године збацила Шеварнадзеа (који је поново изабран 2000.), након што су грузијска опозиција и међународни посматрачи тврдили да су парламентарни избори 2. новембра били поремећени преваром.[52] Револуцију су предводили Михаил Сакашвили, Зураб Жванија и Нино Бурџанадзе, бивши чланови и лидери Шеварнадзеове владајуће партије. Михаил Сакашвили је изабран за председника Грузије 2004. године.[53]

Након Револуције ружа, покренут је низ реформи за јачање војних и економских способности земље, као и за преоријентацију њене спољне политике на запад. Напори нове владе да поново потврди грузијски ауторитет у југозападној аутономној републици Аџара довели су до велике кризе 2004.[54]

Нови прозападни став земље, заједно са оптужбама за умешаност Грузије у Други чеченски рат,[55] је довео до озбиљног погоршања односа са Русијом, подстакнутог и отвореном помоћи и подршком Русије двема сецесионистичким областима. Упркос овим све тежим односима, у мају 2005. Грузија и Русија су постигле билатерални споразум[56] којим су повучене руске војне базе (које још из совјетске ере) у Батумију и Ахалкалакију . Русија је повукла сво особље и опрему са ових локација до децембра 2007.[57] док није успела да се повуче из базе Гудаута у Абхазији, коју је морала да напусти након усвајања Уговора о прилагођеним конвенционалним оружаним снагама у Европи током самита у Истанбулу 1999. године.[58]

Руско-грузијски рат[уреди | уреди извор]

Дошло је до руско-грузијске дипломатске кризе у априлу 2008.[59][60] Експлозија бомбе 1. августа 2008. разнела је аутомобил који је превозио грузијске мировњаке. Снаге Јужне Осетије су одговорне за подстицање овог инцидента, који је означио почетак непријатељстава и повредио пет грузијских војника, а затим је неколико јужноосетијских милиција убијено од снајпериста.[61][62] Јужноосетијски сепаратисти почели су да гранатирају грузијска села 1. августа. Због ових артиљеријских бомбардовања грузијски војници су периодично узвраћали ватру.[59][62][63][64][65]

Америчка државна секретарка Кондолиза Рајс на конференцији за новинаре са председником Грузије Михаилом Сакашвилијем током руско-грузијског рата.

Грузијски председник Михаил Сакашвили је 7. августа 2008. објавио једнострани прекид ватре и позвао на мировне преговоре.[66] Још више напада на грузијска села (која се налазе у зони сукоба у Јужној Осетији) убрзо су праћени пуцњавом грузијских трупа, које су затим наставиле да се крећу у правцу главног града самопроглашене Републике Јужне Осетије (Цхинвали) у ноћи 8. августа, стигавши у центар ујутру 8. августа.[67][68][69] Према руском војном експерту Павелу Фелгенхауеру, осетинска провокација је имала за циљ изазивање грузијске одмазде, која је била потребна као изговор за руску војну инвазију. [70] Према грузијским обавештајним службама и извештајима неколико руских медија, делови редовне (немировне) руске армије већ су се преселили на територију Јужне Осетије кроз тунел Роки пре грузијске војне акције.[71][72]

Русија је оптужила Грузију за „агресију на Јужну Осетију“ и започела велику копнену, ваздушну и поморску инвазију на Грузију под изговором операције „наметања мира“ Осмог августа 2008.[73][74] Абхаске снаге отвориле су други фронт 9. августа битком у Кодорској долини, нападом на Кодорску клисуру, коју је држала Грузија.[75] Цхинвали је заузела руска војска до 10. августа.[76] Руске снаге су заузеле грузијске градове изван спорних територија.[77]

Током сукоба, постојала је кампања етничког чишћења против Грузијаца у Јужној Осетији, укључујући уништавање грузијских насеља након завршетка рата.[78][79] Рат је раселио 192.000 људи и док су многи могли да се врате својим домовима након рата, годину дана касније око 30.000 етничких Грузијаца остало је расељено.[80][81] У интервјуу објављеном у Комерсанту, лидер Јужне Осетије Едуард Кокојти рекао је да неће дозволити Грузијцима да се врате.[82][83]

Председник Француске Никола Саркози преговарао је о споразуму о прекиду ватре 12. августа 2008.[84] Русија је признала Абхазију и Јужну Осетију као засебне републике 26. августа.[85] Грузијска влада прекинула је дипломатске односе са Русијом.[86] Руске снаге напустиле су тампон области које се граниче са Абһазијом и Јужном Осетијом 8. октобра, а посматрачка мисија Европске уније у Грузији је послата у тампон зоне.[87][88] Од рата, Грузија је тврдила да су Абхазија и Јужна Осетија окупиране грузијске територије.[89][90] Од руске инвазије на Украјину 2022. године, Грузија је на врху листе земаља у које су руски изгнаници отишли након што је почео рат; Русима је дозвољено да остану у Грузији најмање годину дана без визе, иако многи Грузијци гледају на присуство већег броја руских држављана у Грузији као безбедносни ризик.[91]

Хронологија[уреди | уреди извор]

  • 35 војска грузијског племена Картљица упада у Јерменију, те на јерменском престолу сацарује Грузијац Митринад (брат цара Картљица)
  • 63 Колхида улази у састав Римског царства
  • 326 Света Нина прогласи хришћанство као државну религију Кавкаске Иберије
  • IV—VI век на територији данашње западне Грузије је основано царство Лаза
  • 482—484. цар Вахтанг I Горгасал води устанак против Сасанида
  • 542. почетак великог рата измећу Византије и Персијанаца
  • 562. завршетак великог рата измећу Византије и Персијанаца
  • 608. црквени раскол између Јерменске и Грузинске цркве
  • 627. византијски цар Ираклије опсада Тбилиси
  • 628. Тбилиси заузму Хазари
  • 654. потписан договор са Арапским калифатом
  • 735. арапски војсковођа Мерван II (Мурван глуви) напада Грузију
  • 853. Тбилиси заузимају Арапи по командом Буга-Турка
  • 914. емир Абул-Касим упада на простор данашње јужне и источне Грузије
  • 979. Давид Курапалат помаже сузбити устанак Вардје Склира против византијског цара Василија II
  • 1010. Баграт III припојио градове Кахети и Ерети
  • 1021. бој Ђурђа II са византијским императором Василијем II код Ширимна
  • 1023. мировни договор измећу Византије и Грузије
  • 1028. напад Византије на Грузију
  • 1032. ухваћен тбилисијски емир Џафар
  • 1064. први поход Турака на Грузију
  • 1068. други поход Турака
  • 1073. устанак властеле против грузијског цара Ђурђа II
  • 1083. Грузија почиње плаћати харач Турцима
  • 1099. Давид IV престаје плаћати харач Турцима
  • 1104. Давид IV Грузијски сазвао Руис-Урбнискиј сабор, почетак времена великог културног препорода и изградња манастира
  • 1106. изградња Гелатског манастира
  • 1110. Самшвилде ослобођен од Турака
  • 1115. Рустави ослобођен од Турака
  • 1117. Гиши ослобођен од Турака
  • 1118. Лоре ослобођен од Турака
  • 12. августа 1121. Турци поражени у бици код Дидрога
  • 1122. Тбилиси ослобођен од Турака
  • 1123. Дманиси ослобођен од Турака
  • 1185. Царица Тамара се удаје за Ђурђа Богољупског, који је касније протеран из Грузије
  • 1188. Царица Тамара се удаје за Давида Сослана
  • 1210. Грузија предузима војни поход на северни део Персијског царства
  • 1220. први упад Монгола у Грузију
  • 1226. Тбилиси заузима Џалал ед Дин Мангуберди
  • 1266 кнежевина Самцхе отцепила се од Грузије
  • 1386—1403. Тамерлан изводи осам војних похода на Грузију
  • 1403. Тамерлан и Ђурађ VII потписују примирје
  • 1416. напад Кара-Јусуфа на Самцхе
  • 1462. устанак Баграта против Ћурћа VIII
  • 1520. инвазија шаха Исмаила у Картлију
  • 1535. победа над Турцима у бици код Мурџахета
  • 1578. подела Кавказа између Османлија и Персијанаца
  • 1597. персијски Шах-Абас протерао Турке из Грузије и Кавказа
  • 1599. ослобођење тврђаве Гори
  • 1625. Персијска војска разбија грузијску
  • 1629. прва грузијска књига издана у Европи
  • 1639. Кахетински цар Тејмураз I потчинио се руском цару
  • 1660. устанак у Кахетију
  • 1709. прва типографија у Грузији
  • 1752. Персијанци поражени од стране Ираклија код Јеревана
  • 1757. у Хресиљинској бици Соломон I победио Османлије
  • 1758. Тењмурау II, Ираклиј II и Соломон I потписали договор
  • 1770. Ираклиј II победио Турке код Аспиндзе
  • 1774. мировни дговор у Кјучук-Кајнарджијском између Руске империје и Турске, Имерети и Гурија ослобођена од Турака
  • 1774. прва регуларна војска под Ираклијем II
  • 1783. Ираклиј II потписао Грузијски теракт
  • 1795. битка са Персијанцима под командом хана Ага-Мухамеда
  • Грузија је 7. августа 2008. године покушала војном инвазијом да заузме Јужну Осетију. Ово је довело до интервенције руских трупа и ратног ваздухопловства који су ушли у рат са Грузијом. Једна од последица овог рата је било руско међународно признање независности Абхазије и Јужне Осетије. Ову независност је признала Никарагва и Венецуела.

Становништво[уреди | уреди извор]

Највећи градови Грузије су: Тбилиси (1.108.717 становника), Кутаиси (147.635), Батуми (152.839), Рустави (125.103), Сухуми (39.100), Зугдиди (42.998), Гори (48.143) и Поти (41.465) (стање:2014).

Језик[уреди | уреди извор]

Планине и средњовековне цркве у унутрашњости Грузије

Службени језик: грузински. У Абхазији је службени абхаски језик.

87,7% популације Грузије прича грузинским, 6,2% азерским, 3,9% јерменским, 1,2% руским и 1% осталим језицима по попису из 2014.

Етничке групе[92][уреди | уреди извор]

Религија[уреди | уреди извор]

Мапа данашње Грузије у фактичким границама (без Абхазије и Јужне Осетије)
Мапа данашње Грузије у дејуре границама (са подручјима Абхазије и Јужне Осетије)
  • Данас се 83,4 одсто становништва идентификује као православни хришћани а већина њих се придржава националне Грузинске православне цркве.[93]
  • Грузијска православна црква је једна од најстаријих хришћанских цркава на свету, и тврди да је њене апостолске основе успоставио Свети Андреј.[94] У првој половини 4. века хришћанство је усвојено као државна религија Иберије (данашњи Картли, или источна Грузија), након мисионарског рада Свете Нине из Кападокије.[95][96] Црква је добила аутокефалност током раног средњег века; укинута је током периода руске доминације над земљом, обновљен 1917. и потпуно признат од Цариградске васељенске патријаршије 1989.[97]
  • Верске мањине у Грузији укључују муслимане (10,7 одсто), јерменске хришћане (2,9 одсто) и римокатолике (0,5 одсто).[98] 0,7 одсто људи се на попису из 2014. изјаснило да припадају другим вероисповестима, 1,2 одсто је одбило или није навело своју веру, а 0,5 одсто се изјаснило да уопште није вероисповест. [98]
  • Ислам представљају и азербејџански шитски муслимани (на југоистоку), етнички грузијски сунитски муслимани, и сунитски муслимани који говоре лаз, као и сунитски мешкетински Турци дуж границе са Турском. У Абхазији, мањина становништва Абхазије су такође сунитски муслимани, поред верника оживљене абхаске паганске вере . Постоје и мање заједнице грчких муслимана (понтско грчког порекла) и јерменских муслимана, од којих оба потичу од преобраћеника из отоманског доба у турски ислам из источне Анадолије који су се населили у Грузији након кавкаског похода Лала Мустафа-паше који је довео до османлијског освајање земље 1578. Грузијски Јевреји историју своје заједнице у Грузији датирају до 6. века пре нове ере; њихов број се смањио последњих деценија због високог нивоа миграције у Израел.[99]
  • Упркос дугој историји верске хармоније у Грузији,[100] било је случајева верске дискриминације и насиља против „нетрадиционалних вера“, као што су Јеховини сведоци, од стране следбеника православног свештеника Василија Мкалавишвилија који је рашчињен.[101]
  • Поред традиционалних верских организација, Грузија задржава секуларне и нерелигиозне сегменте друштва (0,5 одсто),[102] као и значајан проценат религиозних појединаца који не практикују активно своју веру.[103]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Грузија је административно подељена на 9 региона, 1 главни регион и 2 аутономне републике. Они су заузврат подељени на 67 округа и 5 самоуправних градова.[104]

Грузија има две званичне аутономне области, од којих је једна прогласила независност. Званично аутономна унутар Грузије,[105] де факто независни регион Абхазија прогласио је независност 1999.[106] Поред тога, још једна територија која није званично аутономна такође је прогласила независност. Јужна Осетија је у Грузији званично позната као регион Тскинвали, јер сматра да „Јужна Осетија“ имплицира политичке везе са руском Северном Осетијом.[107] Звала се Јужна Осетијска аутономна област када је Грузија била део Совјетског Савеза. Њен аутономни статус је укинут 1990. године. Де факто је одвојена од независности Грузије. Постојале су понуде да се Јужној Осетији поново да аутономија, али је 2006. непризнати референдум у тој области резултирао гласањем у корист независности.[107]

И у Абхазији и у Јужној Осетији велики број људи је добио руске пасоше, неки кроз процес присилне пасошизације од стране руских власти.[108] Ово је коришћено као оправдање за руску инвазију на Грузију током рата у Јужној Осетији 2008. године након којег је Русија признала независност региона.[109] Грузија сматра регионе окупираним од стране Русије.[110][111] Две самопроглашене републике стекле су ограничено међународно признање након руско-грузијског рата 2008. Већина земаља сматра те регионе грузијском територијом под руском окупацијом.[112]

Регион Центар Површина (км 2 ) Становништво [2] Густина
Абхазија Сукхуми 8,660 242,862 проц 28.04
Адџарија Батуми 2,880 333,953 115.95
Гурија Озургети 2,033 113,350 55.75
Имеретија Кутаиси 6,475 533,906 82.45
Какхетија Телави 11,311 318,583 28.16
Доња Картлија Рустави 6,072 423,986 69.82
Мцхета-Мтијанетија Мцхетаа 6,786 94,573 13.93
Рача-Лечхуми и Доња Сванетија Амбролаури 4,990 32,089 6.43
Мегрелија-Горња Сванетија Зугдиди 7,440 330,761 44.45
Самцхе-Џавахетија Ахалцихее 6,413 160,504 25.02
Унутрашња Картлија Гори 5,729 300,382 проц 52.43
Тбилиси Тбилиси 720 1,108,717 1.539,88

Привреда[уреди | уреди извор]

Археолошка истраживања показују да је Грузија била укључена у трговину са многим земљама и царствима од античког периода, углавном због свог положаја на Црном мору и касније на историјском Путу свиле. Злато, сребро, бакар и гвожђе скопани су на Кавкаским планинама. Производња грузијског вина је веома стара традиција и кључна грана привреде земље. Земља има значајне хидроенергетске ресурсе.[113] Током модерне историје Грузије, пољопривреда и туризам су били главни економски сектори, због климе и топографије земље.

Већи део 20. века, привреда Грузије је била унутар совјетског модела планске економије. Од пада СССР-а 1991. године, Грузија је започела велику структурну реформу осмишљену да пређе на слободну тржишну економију. Као и све друге постсовјетске државе, Грузија се суочила са тешким економским колапсом. Грађански рат и војни сукоби у Јужној Осетији и Абхазији су погоршали економску кризу. Производња пољопривреде и индустрије је смањена. До 1994. бруто домаћи производ се смањио на четвртину оног из 1989.[114]

Од почетка 21. века примећени су видљиви позитивни помаци у привреди Грузије. У 2007. години реална стопа раста БДП-а Грузије достигла је 12 процената, чинећи Грузију једном од најбрже растућих економија у источној Европи. Грузија је постала више интегрисана у глобалну трговинску мрежу: њен увоз и извоз у 2015. чине 50% односно 21% БДП-а.[115] Главни увоз у Грузију су возила, руде, фосилна горива и фармацеутика. Главни извозни производи су руде, феролегуре, возила, вина, минералне воде и ђубрива.[116][117] Светска банка је Грузију назвала „економским реформатором број један у свету“ јер је за годину дана напредовала са 112. на 18. место у погледу лакоће пословања,[118] а до 2020. године додатно је побољшала своју позицију на 6. место у свету.[119] Од 2021. године заузима 12. место у свету по економској слободи . Грузија је 2019. године заузела 61. место по Индексу људског развоја (ХДИ). Између 2000. и 2019. године ХДИ у Грузији је побољшан за 17,7%.[120] Од фактора који су допринели ХДИ, образовање је имало најпозитивнији утицај[121] пошто се Грузија сврстава у прву квинтилу приликом мерења Индекса образовања.

Грузија се развија у међународни транспортни коридор кроз луке Батуми и Поти, железничку линију Баку–Тбилиси–Карс, нафтовод од Бакуа преко Тбилисија до Џејхана, нафтовод Баку–Тбилиси–Џејхан (БТЦ) и паралелни јужнокавкаски гасовод.[122][123]

Од доласка на власт Сакашвилијева администрација је извршила низ реформи у циљу побољшања наплате пореза. Између осталог, 2004. године уведен је паушални порез на доходак.[124] Као резултат тога, буџетски приходи су се увећали четири пута, а некада велики буџетски дефицит се претворио у суфицит.[125][126]

Од 2001. године, 54 процента становништва је живело испод националне границе сиромаштва, али је до 2006. године сиромаштво смањено на 34 процента, а до 2015. на 10,1 проценат.[127] Током 2015. просечан месечни приход домаћинства износио је 1.022,3 (око 426 долара).[128] Државни буџет за 2015. наводи номинални БДП Грузије на 13,98 долара милијарде.[129] Економија Грузије постаје све више посвећена услугама (ажурирано: 2016., што представља 59,4 одсто БДП-а), удаљавајући се од пољопривредног сектора (6,1 одсто).[130] Од 2014. године, незапосленост се постепено смањивала сваке године, али је остала двоцифрена и погоршала се током пандемије ковида 19.[131] Перцепција економске стагнације довела је до тога да је истраживање спроведено 2019. на 1.500 становника показало да је незапосленост виђена као значајан проблем од стране 73% испитаника, а 49% је изјавило да им се приход смањио у односу на претходну годину.[132]

Телекомуникациона инфраструктура Грузије је на последњем месту међу суседима на граници у Индексу спремности мреже (НРИ) Светског економског форума – индикатору за одређивање нивоа развоја информационих и комуникационих технологија у земљи. Грузија је заузела укупно 58. место на ранг-листи НРИ за 2016.[133] у односу на 60. у 2015.[134] Грузија је 2021. године била рангирана на 63. месту у Глобалном индексу иновација, у односу на 48. у 2019.[135][136][137][138]

Политика[уреди | уреди извор]

У саставу Грузије налазе се аутономне републике Абхазија и Аџарија, као и аутономна област Јужна Осетија. Абхазија и Јужна Осетија су се 1992. отцепиле од Грузије и данас постоје као фактички независне државе.

Грузија је председничка демократска парламентарна република, са председником као церемонијалним шефом државе и премијером као шефом владе. Извршну власт чини Кабинет Грузије. Кабинет се састоји од министара, на челу са премијером, а именује их Скупштина. Саломе Зурабишвили је актуелна председница Грузије након што је освојила 59,52% гласова на грузијским председничким изборима 2018. Од фебруара 2021. Иракли Гарибашвили је премијер Грузије.

Законодавна власт припада парламенту Грузије. Парламент је једнодоман и има 150 чланова, познатих као посланици, од којих се 30 бира плуралношћу да представљају једночлане округе, а 120 бира да представљају странке пропорционалном заступљеношћу. Посланици се бирају на четири године. Сакашвили је 26. маја 2012. године отворио нову зграду парламента у западном граду Кутаисију, у настојању да децентрализује власт и пребаци одређену политичку контролу ближе Абхазији.[139] Сакашвилијеви ривали, који су дошли на власт касније 2012. године, никада нису истински прихватили пресељење у Кутаиси и шест година касније Парламент се вратио на своју стару локацију у Тбилисију након прилагођавања уставне клаузуле.[140]

Грузија одржава добре односе са својим директним суседима Јерменијом, Азербејџаном и Турском и чланица је Уједињених нација, Савета Европе, Светске трговинске организације, Организације за црноморску економску сарадњу, Организације за безбедност и сарадњу у Европа, Заједница демократског избора, Организација ГУАМ за демократију и економски развој, Европска банка за обнову и развој[141] и Азијска развојна банка.[142] Грузија такође одржава политичке, економске и војне односе са Француском,[143] Немачком,[144] Израелом,[145] Јапаном,[146] Јужном Корејом,[147] Шри Ланком,[148] Турском,[149] Украјином,[150] Сједињене Америчке Државе[151] и многе друге земље.[152]

Грузија је поднела захтев за чланство у ЕУ 3. марта 2022, убрзо након почетка руске инвазије на Украјину 2022.[153]

Грузија тренутно ради на томе да постане пуноправна чланица НАТО-а. У августу 2004. године, Индивидуални партнерски акциони план Грузије је званично достављен НАТО-у. Северноатлантски савет НАТО-а је 29. октобра 2004. одобрио Индивидуални акциони план за партнерство (ИПАП) Грузије и Грузија је прешла на другу фазу евроатлантских интеграција. Године 2005. ступио је на снагу споразум о именовању официра за везу у Партнерству за мир (ПзМ) између Грузије и НАТО-а, којим је у Грузију распоређен официр за везу за Јужни Кавказ. 2. марта 2005. потписан је споразум о пружању подршке и транзиту НАТО снага и особља НАТО-а од земље домаћина. Тим за привремену процену имплементације ИПАП-а је 6-9. марта 2006. стигао у Тбилиси. Дана 13. априла 2006. године у седишту НАТО-а одржана је расправа о извештају о процени спровођења Индивидуалног акционог плана партнерства, у формату 26+1.[154] Већина Грузијаца и политичара у Грузији подржава настојање за чланство у НАТО-у.[155]

У припремама за парламентарне изборе 2012. Грузија је спровела уставне реформе како би прешла на парламентарну демократију, преносећи извршна овлашћења са председника на премијера.[156] Транзиција је требало да почне парламентарним изборима у октобру 2012, а да буде завршена председничким изборима 2013. Противно очекивањима тада владајућег Уједињеног националног покрета (УНМ) председника Михаила Сакашвилија, шестостраначка опозициона коалиција око новооснованог Грузијског сна победила је на парламентарним изборима у октобру 2012. године, чиме је окончана деветогодишња владавина УНМ-а и означила прву миран, изборни, пренос власти у Грузији. Председник Сакашвили је сутрадан признао пораз своје странке.[157] Грузијски сан је основао, водио и финансирао тајкун Бидзина Иванишвилии, најбогатији човек у земљи кога је парламент касније изабрао за новог премијера.[158] Због непотпуног преласка на парламентарну демократију, уследила је година нелагодне кохабитације ривала Иванишвилија и Сакашвилија до председничких избора у октобру 2013. године.[159][160]

У октобру 2016. године, владајућа партија Грузијски сан победила је на парламентарним изборима са 48,61 одсто гласова док је опозициони Уједињени национални покрет (УНМ) добио 27,04 одсто гласова.[161] Већина коалиционих партија Грузијског сна напустила је коалицију и изашла ван парламента. Као резултат мешовитог пропорционално-већинског система, са цензусом од 5% за пропорционалне гласове и редефинисаним већинским дистриктима, само четири странке су ушле у парламент, при чему је партија Грузијски сан добила уставну већину од 77% (+36 места). Ова изборна неравнотежа постала је кључно питање политичких и грађанских сукоба у наредним годинама.[162][163][164] Након међународног посредовања за превазилажење дубоке политичке кризе уочи парламентарних избора 2020. усвојен је измењен изборни систем, посебно за изборе 2020. године.[165]

У међувремену, Саломе Зурабишвили је победила на председничким изборима 2018. у два круга, поставши прва жена у Грузији која је обављала ту функцију у пуном капацитету након што је председница парламента Нино Бурџанадзе два пута обављала функцију привремене председнице, 2003. и 2007. године. Зурабишвилијеву је подржала владајућа партија Грузијски сан. То су били последњи директан избори грузијског председника, пошто су додатне уставне реформе уклониле гласање народа.[166]

Првог октобра 2021. бивши председник Михаил Сакашвили је ухапшен по повратку из егзила. Сакашвили је водио земљу од 2004. до 2013. године, али је касније осуђен у одсуству због оптужби за корупцију и злоупотребу положаја, што је негирао.[167]


Култура[уреди | уреди извор]

На територији Грузије налази се велики број камених кула које су имале улогу у одбрани од освајача али и борбама између грузијских кланова.[6]

Грузијска култура је еволуирала хиљадама година од свог оснивања у иберијској и колхијској цивилизацији.[168] Грузијска култура је у 11. веку доживела ренесансу и златно доба класичне књижевности, уметности, филозофије, архитектуре и науке.[169] Грузијска култура је била под утицајем класичне Грчке, Римског царства, Византијског царства, разних иранских империја (посебно Ахеменидског, Партског, Сасанидског, Сафавидског и Каџарског царства),[170][171][172][173] и касније, из 19. века, од стране Руске империје. Грузијска историја је обликовала њену културну, верску и политичку еволуцију преведена је на Грузијце који себе сматрају европском нацијом.[174]

Грузијски језик и класична грузијска књижевност песника Шоте Руставели ревитализовани су у 19. веку након дугог периода превирања, постављајући темеље романтичарима и романописцима модерне ере као што су Григол Орбелијани, Николоз Бараташвили, Илија Чавчавадзе., Акаки Тсеретели, и Важа-Пшавела.[175] Грузијски језик је написан у три јединствена писма која је, према традиционалним извештајима, измислио иберијски краљ Фарнаваз I у 3. веку пре нове ере.[176][177]

Грузија је позната по свом фолклору, традиционалној музици, плесовима, позоришту, биоскопу и уметности.

Спорт у Грузији[уреди | уреди извор]

Најпопуларнији спортови у Грузији су фудбал, кошарка, рагби јунион, рвање, џудо и дизање тегова. Рагби се сматра националним спортом Грузије.[178] Рагби репрезентација Грузије редовно учествује на светском првенству.[179]

Историјски гледано, Грузија је била позната по свом физичком васпитању; Римљани су били фасцинирани физичким квалитетима Грузијаца након што су видели технике тренинга у древној Иберији. [180] Рвање остаје историјски важан спорт у Грузији, а неки историчари сматрају да грчко-римски стил рвања укључује многе грузијске елементе.

У Грузији, један од најпопуларнијих стилова рвања је кахетски стил. У прошлости је постојао низ других стилова који се данас не користе тако широко. Други популарни спортови у Грузији из 19. века били су поло и лело, традиционална грузијска игра веома слична рагбију.[181]

Прва и једина тркачка стаза у кавкаском региону налази се у Грузији. Међународни мотопарк Рустави првобитно изграђен 1978. поново је отворен 2012. након потпуне реконструкције[182] која је коштала 20 долара милиона. Стаза задовољава захтеве ФИА оцене 2 и тренутно је домаћин Legends car racing и Формула Алфа такмичења.[183]

Кошарка је увек била један од запажених спортова у Грузији, а Грузија је имала неколико веома познатих репрезентативаца Совјетског Савеза, као што су Отар Коркија, Михаил Коркија, Зураб Саканделидзе и Леван Мошешвили. Динамо Тбилиси је освојио престижно такмичење Евролиге 1962. Грузија је у НБА лиги имала пет играча.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nakashidze, Malkhaz (2016). „Semi-presidentialism in Georgia” (PDF). Ур.: Elgie, Robert; Moestrup, Sophia. Semi-Presidentialism in the Caucasus and Central Asia. London: Palgrave Macmillan (објављено 15. 5. 2016). стр. 119—142. ISBN 978-1-137-38780-6. LCCN 2016939393. OCLC 6039793171. doi:10.1057/978-1-137-38781-3_5. Приступљено 13. 10. 2017. 
  2. ^ а б „Национална агенција за статистику — 2014 General Population Census Main Results General Information” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2016. г. Приступљено 11. 12. 2016. 
  3. ^ International Geographic Encyclopaedia and Atlas. Springer, 24/11/. 1979. стр. 273.
  4. ^ Европски парламент, European Parliament Resolution 2014/2717(RSP), 17 July 2014: "...pursuant to Article 49 of the Treaty on European Union, Georgia, Moldova and Ukraine – like any other European state – have a European perspective and may apply to become members of the Union..."
  5. ^ а б в г д ђ (језик: енглески) Encyclopedia of World Geography, Volume 1, R. W. McColl, Infobase Publishing, 14/05/2014, 433 pages. pp. 366.
  6. ^ а б Dukčević, Ivana (септембар 2021). „Kameni tornjevi pod vrhovima Kavkaza”. Politika Magazin. 1251: 9—11. 
  7. ^ Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio, ed. G. Moravcsik and R.J.H. Jenkins, Dumbarton Oaks}- 1967
  8. ^ Rapp 2003, стр. 419–423.
  9. ^ The Georgian Chronicle
  10. ^ Pliny, IV.26, VI.14; Mela, De Sita Orb. i.2, &50; ii.1, & 44, 102.}-
  11. ^ Mela 1998, стр. 72.
  12. ^ Vesmer, MAx (trans. Trubachyov, Oleg, 1987), «Этимологический словарь русского языка» (Etymological Dictionary of the Russian Language), vol. 1. pp. 464. Progress: Moscow
  13. ^ „Gruzija - Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2024-01-31. 
  14. ^ Encyclopedic World Atlas, George Philip & Son, Oxford University Press, USA, 26 déc. 2002, 280 pages. pp. 104.
  15. ^ Грузија се може сматрати и европском и азијском државом. Према подацима УН classification of world regions Грузија је део Западне Азије; CIA у свом статистичком годишњаку World Factbook [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2015) је такође сврстава у Азију. Слично је и на Националној географији и Encyclopædia Britannica. У политичко-културном погледу Грузија је део Европе: Би-Би-Си, Оксфордски онлајн речник, и www.worldatlas.com.
  16. ^ У политичко-културном погледу Грузија је део Европе: Би-Би-Си, Оксфордски онлајн речник, и www.worldatlas.com.
  17. ^ (језик: енглески)Encyclopedia of World Geography, Volume 1, R. W. McColl, Infobase Publishing, 14/05/2014, 433 pages. pp. 366.
  18. ^ Group of editors. "Georgia". Encyclopedia of the Nations., Приступљено 2. 10. 2012. "The country has a coastline of 315 kilometers (196 miles)."
  19. ^ Howe, G. Melvyn; Lang, David Marshall. „Georgia”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 17. 12. 2020. 
  20. ^ „Eucariota, Animalia, Chordata”. Georgian Biodiversity Database. Institute of Ecology. 2015. Архивирано из оригинала 25. 6. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  21. ^ „Caucasian Spiders " Checklists & Maps”. Caucasus-spiders.info. Архивирано из оригинала 28. 3. 2009. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  22. ^ „Dramatic Double Sturgeon Discovery in Georgia”. WWF. 15. 6. 2020. Приступљено 26. 6. 2020. 
  23. ^ Nakhutsrishvili, I.G. ["Flora of Spore Producing Plants of Georgia (Summary)"]. 888 pp., Tbilisi, Academy of Science of the Georgian SSR, 1986
  24. ^ „Cybertruffle's Robigalia – Observations of fungi and their associated organisms”. cybertruffle.org.uk. Архивирано из оригинала 20. 9. 2011. г. Приступљено 27. 7. 2011. 
  25. ^ Kirk, P.M., Cannon, P.F., Minter, D.W. and Stalpers, J. "Dictionary of the Fungi".
  26. ^ „Fungi of Georgia – potential endemics”. cybertruffle.org.uk. Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено 27. 7. 2011. 
  27. ^ „Georgia – a haven for biodiversity”. IUCN, International Union for Conservation of Nature. 7. 12. 2012. Архивирано из оригинала 30. 06. 2019. г. Приступљено 29. 6. 2019. 
  28. ^ Dinerstein, Eric; Olson, David; Joshi, Anup; Vynne, Carly; Burgess, Neil D.; Wikramanayake, Eric; Hahn, Nathan; Palminteri, Suzanne; Hedao, Prashant (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014Слободан приступ. 
  29. ^ Grantham, H. S.; Duncan, A.; Evans, T. D.; Jones, K. R.; Beyer, H. L.; Schuster, R.; Walston, J.; Ray, J. C.; Robinson, J. G. (2020). „Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity - Supplementary Material”. Nature Communications. 11 (1): 5978. ISSN 2041-1723. PMC 7723057Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 33293507 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.1038/s41467-020-19493-3Слободан приступ. 
  30. ^ а б Phoenix: The Peoples of the Hills: Ancient Ararat and Caucasus by Charles Burney, David Marshall Lang, Phoenix Press; New edition (31 December 2001)
  31. ^ Keys, David (28. 12. 2003). „Now that's what you call a real vintage: professor unearths 8,000-year-old wine”. The Independent. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 28. 8. 2017. 
  32. ^ „Evidence of ancient wine found in Georgia a vintage quaffed some 6,000 years BC”. Euronews. 21. 5. 2015. Архивирано из оригинала 24. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
  33. ^ Thomas Stöllner, Irina Gambaschidze (2014) The Gold Mine of Sakdrisi and Earliest Mining and Metallurgy in the Transcausus and the Kura-Valley System Архивирано 18 новембар 2015 на сајту Wayback Machine
  34. ^ Miquel Hudin; Daria Kholodolina (2017), Georgia: A guide to the cradle of wine, Vinologue, стр. 300, ISBN 978-1-941598-05-4 
  35. ^ „UNESCO – Ancient Georgian traditional Qvevri wine-making method”. ich.unesco.org. Приступљено 2019-09-09. 
  36. ^ "Christianity and the Georgian Empire" (early history) Library of Congress, March 1994, webpage:LCweb2-ge0015 Архивирано 5 фебруар 2017 на сајту Wayback Machine.
  37. ^ David Marshall Lang (1997). Lives and Legends of the Georgian Saints (2nd изд.). St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-913836-29-3. 
  38. ^ Ronald Grigor Suny.
  39. ^ Mikaberidze (2015).
  40. ^ „Georgia iii. Iranian elements in Georgian art and archeology”. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  41. ^ Cyril Toumanoff (1967). Studies in Christian Caucasian History. Georgetown University Press. стр. 83—84, 377. 
  42. ^ Sketches of Georgian Church History by Theodore Edward Dowling
  43. ^ Rapp (2014).
  44. ^ Suny (1994).
  45. ^ Широков, И. В.; Тарасов, А. А. (2010). Наша маленькая Хоста – Исторический очерк (на језику: руски). Sochi. Архивирано из оригинала 20. 2. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2014. 
  46. ^ „Georgia Celebrates Independence Day”. Georgia Today on the Web. Архивирано из оригинала 5. 7. 2020. г. Приступљено 2021-01-05. 
  47. ^ Knight, Amy.
  48. ^ "Ethnic tensions: War in the Caucasus is Stalin's legacy Архивирано 20 јун 2018 на сајту Wayback Machine".
  49. ^ „Georgian World War II hero's remains return home”. Agenda.ge. 30. 9. 2015. 
  50. ^ „Georgia/Abchasia: Violations of the laws of war and Russia's role in the conflict”. Hrw.org. март 1995. Архивирано из оригинала 20. 2. 2001. г. Приступљено 4. 12. 2016. 
  51. ^ „Russia – The Ingush–Ossetian conflict in the Prigorodnyi region”. Human Rights Watch/Helsinki. мај 1996. Архивирано из оригинала 13. 5. 2007. г. Приступљено 18. 7. 2007. 
  52. ^ „EurasiaNet Eurasia Insight – Georgia's Rose Revolution: Momentum and Consolidation”. Eurasianet.org. Архивирано из оригинала 5. 8. 2009. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  53. ^ „არჩევნების ისტორია” (на језику: грузијски). Tabula. 17. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 2. 11. 2017. 
  54. ^ „Georgia moves to rein in Ajaria”. BBC News. 5. 5. 2004. 
  55. ^ Gorshkov, Nikolai (19. 9. 2002). „Duma prepares for Georgia strike”. BBC News. Архивирано из оригинала 29. 9. 2009. г. Приступљено 24. 7. 2009. 
  56. ^ „Russia, Georgia strike deal on bases”. Civil Georgia, Tbilisi. 30. 5. 2005. Архивирано из оригинала 13. 8. 2008. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  57. ^ „Russia Hands Over Batumi Military Base to Georgia”. Civil Georgia, Tbilisi. 13. 11. 2007. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  58. ^ Russia's retention of Gudauta base – An unfulfilled CFE treaty commitment Архивирано 5 фебруар 2017 на сајту Wayback Machine Socor, Vladirmir.
  59. ^ а б Whitmore, Brian (12. 9. 2008). „Is The Clock Ticking For Saakashvili?'. Radio Free Europe/Radio Liberty. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  60. ^ „Russia criticised over Abkhazia”. BBC News. 24. 4. 2008. Архивирано из оригинала 15. 8. 2008. г. Приступљено 19. 11. 2015. 
  61. ^ „Countdown in the Caucasus: Seven days that brought Russia and Georgia to war”. Financial Times. 26. 8. 2008. Архивирано из оригинала 20. 9. 2008. г. 
  62. ^ а б Marc Champion; Andrew Osborn (16. 8. 2008). „Smoldering Feud, Then War”. The Wall Street Journal. 
  63. ^ Luke Harding (19. 11. 2008). „Georgia calls on EU for independent inquiry into war”. The Guardian. Архивирано из оригинала 13. 9. 2017. г. Приступљено 4. 12. 2017. 
  64. ^ Roy Allison (2008). „Russia resurgent? Moscow's campaign to 'coerce Georgia to peace' (PDF). International Affairs. 84 (6): 1145—1171. doi:10.1111/j.1468-2346.2008.00762.x. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 4. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2015. 
  65. ^ Jean-Rodrigue Paré (13. 2. 2009). „The Conflict Between Russia and Georgia”. Parliament of Canada. Архивирано из оригинала 2. 1. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2015. 
  66. ^ „Saakashvili Appeals for Peace in Televised Address”. Civil.Ge. 7. 8. 2008. Архивирано из оригинала 19. 10. 2014. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  67. ^ „The Goals Behind Moscow's Proxy Offensive in South Ossetia”. The Jamestown Foundation. 8. 8. 2008. Архивирано из оригинала 26. 10. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  68. ^ „Georgian conflict puts U.S. in middle”. Chicago Tribune. 9. 8. 2008. Архивирано из оригинала 16. 10. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  69. ^ Peter Finn (17. 8. 2008). „A Two-Sided Descent into Full-Scale War”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 6. 11. 2012. г. Приступљено 28. 8. 2017. 
  70. ^ Pavel Felgenhauer (14. 8. 2008). „The Russian-Georgian War was Preplanned in Moscow”. Архивирано из оригинала 20. 8. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  71. ^ Chivers, C.J. (15. 9. 2008). „Georgia Offers Fresh Evidence on War's Start”. The New York Times. Архивирано из оригинала 16. 6. 2017. г. Приступљено 28. 8. 2017. 
  72. ^ СМИ: российские войска вошли в Южную Осетию еще до начала боевых действий (на језику: руски). NEWSru.com. 11. 9. 2008. Архивирано из оригинала 2. 1. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2015. 
  73. ^ „Russian Federation: Legal Aspects of War in Georgia”. Library of Congress. Архивирано из оригинала 16. 7. 2014. г. 
  74. ^ Roy Allison (2008). „Russia resurgent? Moscow's campaign to 'coerce Georgia to peace' (PDF). International Affairs. 84 (6): 1145—1171. doi:10.1111/j.1468-2346.2008.00762.x. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 4. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2015. 
  75. ^ „Abkhaz separatists strike disputed Georgia gorge”. Reuters. 9. 8. 2008. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 1. 7. 2017. 
  76. ^ Harding, Luke (11. 8. 2008). „I got my children out minutes before the bombs fell”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 24. 5. 2017. 
  77. ^ „Russia opens new front, drives deeper into Georgia”. Associated Press. 11. 8. 2008. Архивирано из оригинала 14. 8. 2008. г. 
  78. ^ „Report. Volume I” (PDF). Independent International Fact-Finding Mission on the Conflict in Georgia. септембар 2009. стр. 27. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 10. 2009. г. 
  79. ^ „Amnesty International Satellite Images Reveal Damage to South Ossetian Villages After...”. Reuters. 9. 10. 2008. Архивирано из оригинала 22. 2. 2014. г. 
  80. ^ „Civilians in the line of fire” (PDF). Amnesty International. новембар 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  81. ^ „Georgia Marks Anniversary of War”. BBC News. 7. 8. 2009. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  82. ^ Эдуард Кокойты: мы там практически выровняли все (на језику: руски). Kommersant. 15. 8. 2008. Архивирано из оригинала 16. 9. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  83. ^ „Rights Groups Say South Ossetian Militias Burning Georgian Villages”. RFE/RL. 30. 9. 2008. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  84. ^ „Russia Endorses Six-Point Plan”. Civil.Ge. 12. 8. 2008. Приступљено 29. 12. 2021. 
  85. ^ „Statement by President of Russia Dmitry Medvedev”. The Kremlin. 26. 8. 2008. Архивирано из оригинала 2. 9. 2008. г. 
  86. ^ „Georgia breaks ties with Russia”. BBC News. 29. 8. 2008. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 3. 9. 2014. 
  87. ^ „Russia Completes 'Most of Withdrawal' – EU Monitors”. Civil Georgia. 2008-10-08. Приступљено 2023-02-22. 
  88. ^ „Moscow Says EU Monitors Fully Control 'Buffer Zones'. Civil Georgia. 2008-10-09. Приступљено 2023-02-22. 
  89. ^ „Resolution of the Parliament of Georgia on the Occupation of the Georgian Territories by the Russian Federation”. 29. 8. 2008. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. 
  90. ^ „Abkhazia, S.Ossetia Formally Declared Occupied Territory”. Civil.Ge. 28. 8. 2008. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  91. ^ Shota Kincha (2022-05-22). „Russian exiles get a chilly reception in Georgia – VoxEurop”. Voxeurope (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-26. 
  92. ^ Национални статистички завод Грузије Архивирано на сајту Wayback Machine (7. април 2014) — попис 2002. г.
  93. ^ „Immigrants by previous country of residence and usual place of residence”. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 2. 5. 2016. 
  94. ^ „The History of Georgian Orthodox Church”. Patriarchate of Georgia. Архивирано из оригинала 11. 1. 2015. г. Приступљено 10. 6. 2012. 
  95. ^ Toumanoff, Cyril (1963). „Iberia between Chosroid and Bagratid Rule”. Studies in Christian Caucasian History. Georgetown. стр. 374—377. Архивирано из оригинала 8. 2. 2012. г. Приступљено 4. 6. 2012. 
  96. ^ Rapp, Stephen H., Jr (2007). „7 – Georgian Christianity”. The Blackwell Companion to Eastern Christianity. John Wiley & Sons. стр. 138. ISBN 978-1-4443-3361-9. Приступљено 11. 5. 2012. 
  97. ^ „მართლმადიდებელი ავტოკეფალური ეკლესიები”. საქართველოს საპატრიარქო. Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  98. ^ а б „Immigrants by previous country of residence and usual place of residence”. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 2. 5. 2016. 
  99. ^ Jacobs, Dan Norman.
  100. ^ Spilling & Wong (2008).
  101. ^ „Memorandum to the U.S. Government on Religious Violence in the Republic of Georgia (Human Rights Watch August 2001)”. Hrw.org. Архивирано из оригинала 2. 11. 2008. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  102. ^ „საქართველოს მოსახლეობის საყოველთაო აღწერის საბოლოო შედეგები”. netgazeti.ge. Netgazeti. 28. 4. 2016. Архивирано из оригинала 13. 5. 2016. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  103. ^ Caucasus Analytical Digest No.20 Архивирано 2015-03-25 на сајту Wayback Machine, Heinrich Böll Stiftung, 11 October 2010
  104. ^ „Registry of Municipalities”. National Agency of Public Registry. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 2022-10-07. 
  105. ^ „Government of Georgia – Abkhazia”. Government.gov.ge. Архивирано из оригинала 17. 7. 2011. г. Приступљено 3. 7. 2011. 
  106. ^ „Regions and territories: Abkhazia”. BBC News. 8. 2. 2011. Архивирано из оригинала 20. 4. 2010. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  107. ^ а б „Regions and territories: South Ossetia”. BBC News. 8. 2. 2011. Архивирано из оригинала 17. 2. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  108. ^ „Human Rights in the Occupied Territories of Georgia”. Osce.org. Архивирано из оригинала 16. 6. 2012. г. Приступљено 30. 10. 2012. 
  109. ^ „Russian Passportization”. The New York Times. Архивирано из оригинала 15. 11. 2012. г. Приступљено 30. 10. 2012. 
  110. ^ „Resolution of the Parliament of Georgia on the Occupation of the Georgian Territories by the Russian Federation”. 29. 8. 2008. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. 
  111. ^ „Abkhazia, S. Ossetia Formally Declared Occupied Territory”. Civil Georgia. 28. 8. 2008. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  112. ^ „The Law of Georgia on Occupied Territories (431-IIs)” (PDF). State Ministry for Reintegration. 23. 10. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 6. 2014. г. Приступљено 1. 2. 2015. 
  113. ^ „U.S. Energy Informationa Administration "World Hydroelectricity Installed Capacity". Eia.doe.gov. Архивирано из оригинала 23. 11. 2010. г. Приступљено 30. 10. 2012. 
  114. ^ „The World Bank in Georgia 1993–2007” (PDF). World Bank. 2009. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 14. 8. 2013. 
  115. ^ „World Integrates Trade Solution - Country Snapshot Georgia”. World Bank. 2015. Приступљено 2022-10-07. 
  116. ^ „Georgia Imports”. World Bank. Приступљено 2022-10-07. 
  117. ^ „External Merchandise Trade”. National Statistics Office of Georgia Geostat. Приступљено 2022-10-07. 
  118. ^ World Bank Economy Rankings Архивирано 2008-09-15 на сајту Wayback Machine.
  119. ^ World Bank (2018). Doing Business 2019 (PDF). World Bank Publications. стр. 5, 11, 13. ISBN 978-1464813269. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 11. 2018. г. Приступљено 2. 11. 2018. 
  120. ^ "Briefing note for countries on the 2020 Human Development Report" Архивирано 2022-05-22 на сајту Wayback Machine, United Nations Development Program, 2020
  121. ^ "Briefing note for countries on the 2020 Human Development Report": Figure 1: Trends in Georgia's HDI component indices 2000-2019 Архивирано 2022-05-22 на сајту Wayback Machine, United Nations Development Program, 2020
  122. ^ „South Caucasus Pipleline”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2017. 
  123. ^ „Gruzija | Proleksis enciklopedija”. proleksis.lzmk.hr. Приступљено 2024-01-31. 
  124. ^ The Financial Times – Flat taxes could be a flash in the pan, IMF research says[мртва веза]
  125. ^ World Bank, World Development Indicators 2008 Архивирано 2010-04-18 на сајту Wayback Machine
  126. ^ „Frequently Asked Questions: I. Macroeconomic Environment”. investingeorgia.org. Архивирано из оригинала 28. 6. 2010. г. 
  127. ^ „Living conditions”. GeoStat. Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  128. ^ „Households Income”. GeoStat. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  129. ^ „Gross Domestic Product (GDP)”. GeoStat. Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  130. ^ „Services, value added (% of GDP) - Georgia”. World Bank. 2015. Приступљено 2022-10-07. 
  131. ^ „Employment and Unemployment”. Приступљено 8. 8. 2021. 
  132. ^ „Georgia Poll Reflects Widespread Concern over Economic Issues”. International Republican Institute. 18. 7. 2019. Приступљено 9. 9. 2021. 
  133. ^ „Networked Readiness Index 2016”. World Economic Forum. Архивирано из оригинала 21. 12. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2016. 
  134. ^ „Networked Readiness Index 2015”. World Economic Forum. Архивирано из оригинала 25. 1. 2017. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  135. ^ „Global Innovation Index 2021”. World Intellectual Property Organization (на језику: енглески). United Nations. Приступљено 2022-03-05. 
  136. ^ „Global Innovation Index 2019”. www.wipo.int (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-02. 
  137. ^ „RTD - Item”. ec.europa.eu. Приступљено 2021-09-02. 
  138. ^ „Global Innovation Index”. INSEAD Knowledge (на језику: енглески). 2013-10-28. Архивирано из оригинала 2. 9. 2021. г. Приступљено 2021-09-02. 
  139. ^ „Georgia opens new parliament in Kutaisi, far from the capital”. Washington Post. 26. 5. 2012. Архивирано из оригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2012. 
  140. ^ „With loss of parliament, Georgia's second city prepares for a downgrade”, Eurasianet, 21. 6. 2018, Приступљено 29. 12. 2021 
  141. ^ „Shareholders and Board of Governors”. European Bank for Reconstruction and Development. Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  142. ^ „Georgia Resident Mission”. Asian Development Bank. Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  143. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Republic of France”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  144. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Federal Republic of Germany”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  145. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the State of Israel”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 5. 9. 2011. г. Приступљено 28. 3. 2010. 
  146. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and Japan”. Mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  147. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Visa Information for Foreign Citizens”. Mfa.gov.ge. 30. 4. 2009. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  148. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Democratic Socialist Republic of Sri Lanka”. Mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  149. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Republic of Turkey”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  150. ^ „Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and Ukraine”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  151. ^ „Relations Between Georgia and the United States of America”. usa.mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 23. 7. 2017. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  152. ^ „Bilateral Relations”. mfa.gov.ge. Архивирано из оригинала 9. 2. 2017. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  153. ^ Civil.ge (3. 3. 2022). „Georgia's PM Signs Application to Join the EU”. Civil.ge. Приступљено 3. 3. 2022. 
  154. ^ „Georgia's way to NATO”. Mfa.gov.ge. 27. 5. 2010. Архивирано из оригинала 27. 8. 2008. г. Приступљено 2. 11. 2010. 
  155. ^ „NDI Poll: Economy Still Top Concern for Georgians; Support for NATO and EU Stable” (PDF). National Democratic Institute. 16. 1. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2017. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  156. ^ „Georgia's Constitutional Changes”. International Crisis Group. 1. 3. 2012. Приступљено 29. 12. 2021. 
  157. ^ „Saakashvili Concedes Defeat in Parliamentary Election”, Civil.ge, 2. 10. 2012, Приступљено 29. 12. 2021 
  158. ^ „Georgian tycoon Ivanishvili confirmed as prime minister”. Reuters. 25. 10. 2012. Приступљено 29. 12. 2021. 
  159. ^ „Georgia: Conflict Rather than Cohabitation”. Eurasianet. 8. 2. 2013. Приступљено 29. 12. 2021. 
  160. ^ „Georgia's Historic Transition Faces Crucial Tests In 2013”. RFE/RL. 16. 12. 2012. Приступљено 29. 12. 2021. 
  161. ^ „Ruling party in Georgia decisively wins parliament vote”. Reuters (на језику: енглески). 7. 10. 2016. 
  162. ^ „Constitutional Amendments Initiated”. Civil.ge. 3. 5. 2017. Приступљено 29. 12. 2021. 
  163. ^ „Georgian government offers concessions to end crisis”. Eurasianet. 24. 6. 2019. Приступљено 29. 12. 2021. 
  164. ^ „Transparency International urges dialogue with civil society during political crisis in Georgia”. Transparency International. 30. 11. 2019. Приступљено 29. 12. 2021. 
  165. ^ „Georgian Dream, Opposition Reach Consensus over Electoral Reform”. Civil.ge. 8. 3. 2020. Приступљено 29. 12. 2021. 
  166. ^ „Georgia elects Salome Zurabishvili as first woman president”. BBC News. 29. 11. 2018. 
  167. ^ „Mikheil Saakashvili: Georgian ex-president arrested returning from exile”. BBC News. 1. 10. 2021. 
  168. ^ Georgia : in the mountains of poetry 3rd rev. ed., Nasmyth, Peter
  169. ^ Rapp, Stephen H. (2003), Studies in Medieval Georgian Historiography: Early Texts And Eurasian Contexts.
  170. ^ I. Gagoshidze "The Achaemenid influence in Iberia" Boreas 19. (1996)
  171. ^ Yarshater, Ehsan.
  172. ^ Kennan, Hans Dieter; et al. (2013). Vagabond Life: The Caucasus Journals of George Kennan. University of Washington Press. стр. 32. „(...) Iranian power and cultural influence dominated eastern Georgia until the coming of the Russians 
  173. ^ Willem Floor, Edmund Herzig.
  174. ^ „Georgia's Unfinished Search for Its Place in Europe”. Carnegie Europe. 2021-04-06. Приступљено 2022-08-06. 
  175. ^ Lang David, Georgians.[тражи се извор]
  176. ^ Lang, David Marshall.
  177. ^ „Georgian Alphabet”. 101languages.net. Архивирано из оригинала 28. 10. 2012. г. Приступљено 30. 10. 2012. 
  178. ^ Claude Saurel: “Georgia's rugby revolution is only just starting”, Rugby World Cup, 30 August 2019
  179. ^ Georgian Rugby tries to convert its potential - SportsPro Media
  180. ^ Romans erected the statue of the Iberian King Pharsman after he demonstrated Georgian training methods during his visit to Rome; Cassius Dio, Roman History, LXIX, 15.3
  181. ^ Bath, Richard (ed.
  182. ^ „Rustavi 2 Broadcasting Company”. Rustavi2.com. 29. 4. 2012. Архивирано из оригинала 1. 5. 2013. г. 
  183. ^ „Georgian National Broadcaster”. 1tv.ge. 30. 4. 2012. [мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]