Грчка православна црква - термин
Грчка православна црква (Ἑλληνορθόδοξη Ἐκκλησία, Ellinorthódoxi Ekklisía, elinorˈθoðoksi ekliˈsia) је термин који може да означава једну од три категорије хришћанских цркава, које су на неки начин повезане са грчким хришћанством, левантинским арапски говорећим хришћанима или шире са обредом који се користио у Источном Римском Царству:
- У ширем смислу, термин се односи на „цело тело православног (халкидонског) хришћанства“, понекад називаног и „источно православно“, „грчко католичанство“ или генерално „грчка црква“.[1]
- У ужем смислу, односи се на „било коју од неколико аутокефалних цркава у оквиру светске заједнице источно православних цркава које задржавају употребу грчког језика у формалним црквеним контекстима“. У том смислу, грчке православне цркве су: Цариградска патријаршија, патријаршије у Александрији, Антиохији и Јерусалиму, као и Црква Грчке и Црква Кипра.[1]
- Треће значење односи се на Цркву Грчке, источноправославну цркву која делује у оквирима савремене државе Грчка.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Историјски, термин „грчка православна“ користио се за све источноправославне цркве, јер реч „грчки“ може да означава наслеђе Византијског царства.[2][3][4] Током првих осам векова хришћанске историје, већина значајних интелектуалних, културних и друштвених развоја у хришћанској цркви одиграла се у Византијском царству или у његовој сфери утицаја,[4][5][6] где се широко говорио грчки језик и користио за већину теолошких списа. Главни град царства, Цариград, био је рани важан центар хришћанства, а његове литургијске праксе, традиције и догме постепено су прихваћене у целом Источно православље, и још увек представљају основне обрасце савременог православља.[7][8][9] Тако су источноправославни почели да се називају „грчким“ православнима на исти начин као што су западни хришћани постали познати као римокатолици. Међутим, назив „грчки“ је одбачен од стране словенских и других источноправославних цркава као део националног буђења својих народа, почевши већ од 10. века н.е.[10][11][12] Тако је почетком 21. века уобичајено да се „грчким православним“ називају само оне цркве које су највише повезане са грчком или византијском културом и етницитетом.[13]
Грчко православље је такође дефинисано као верска традиција која је укорењена у очувању грчког идентитета.[14] Према процени владе САД из 2022, 81-90% становништва Грчке идентификује се као грчки православци.[15]
Историја
[уреди | уреди извор]Грчке православне цркве су потомци цркава које су основали апостоли на Балкану и Блиском истоку током првог века н.е.,[16][17][18][19][20][21][22] као и чувари многих древних црквених традиција.[22]
Цркве
[уреди | уреди извор]- Четири старе патријаршије:
- Цариградска патријаршија, на челу са цариградским патријархом, који је такође „први међу једнакима“ у источноправославној цркви
- Грчка православна црква Александрије
- Грчка православна црква Антиохије
- Антиохијска православна архиепископија Аустралије, Новог Зеланда и Филипина
- Антиохијска православна архиепископија Буенос Ајреса и целе Аргентине
- Антиохијска православна архиепископија Француске, Западне и Јужне Европе
- Антиохијска православна архиепископија Немачке и Централне Европе
- Антиохијска православна архиепископија Мексика, Венецуеле, Централне Америке и Кариба
- Антиохијска православна хришћанска архиепископија Северне Америке
- Антиохијска православна архиепископија Сантијага и целог Чилеа
- Антиохијска православна архиепископија Сао Паола и целе Бразила
- Антиохијска православна архиепископија Британских острва и Ирске
- Грчка православна црква Јерусалима
- Аутономна Црква Синаја
- Аутокефалност потврђена на Сабору у Ефесу
- Модерна аутокефална црква:
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Demetrios [Trakatellis] (2010). „Orthodox Churches, Eastern: Greek Orthodox Church and Its Theology”. Ур.: Patte, Daniel. The Cambridge Dictionary of Christianity (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 895. ISBN 978-0-521-52785-9.
- ^ Boyd, Kelly (8. 8. 1999). Encyclopedia of Historians and Historical Writing. Taylor & Francis. ISBN 9781884964336 — преко Google Books.
- ^ Edwin Pears, The Destruction of the Greek Empire and the Story of the Capture of Constantinople by the Turks, Haskell House, 1968
- ^ а б Millar, Fergus (2006). A Greek Roman Empire : Power and Belief under Theodosius II (408-450). University of California Press. стр. 279 pages. ISBN 0-520-24703-5.
- ^ Tanner, Norman P, , The Councils of the Church,, ISBN 0-8245-1904-3
- ^ The Byzantine legacy in the Orthodox Church by John Meyendorff - 1982
- ^ Hugh Wybrew. The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite.. - 1990
- ^ The Christian Churches of the East, Vol. II: Churches Not in Communion with Rome, by Donald Attwater - 1962
- ^ J Meyendorff (1979). Byzantine Theology: Historical Trends and Doctrinal Themes.. (1987)
- ^ Joan Mervyn Hussey, The Orthodox Church in the Byzantine Empire, 1990
- ^ Vlasto, A. P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0521074592. OCLC 637411069.
- ^ Pantev, Andrey Lazarov (2000). Българска история в европейски контекст (на језику: бугарски). IK "Khristo Botev". ISBN 9544456708. OCLC 45153811.
- ^ „Greek Orthodox and Russian Orthodox - Questions & Answers”. www.oca.org. Приступљено 2022-10-23.
- ^ Saloutos, Theodore (1973). . „"The Greek Orthodox Church in the United States and Assimilation.<span style="padding-right:0.2em;">"”
. The International Migration Review. 7 (4): 395—407. JSTOR 3002553. doi:10.2307/3002553.
- ^ US State Dept 2022 report
- ^ Janet Saltzman Chafetz; Helen Rose Ebaugh (18. 10. 2000). Religion and the New Immigrants: Continuities and Adaptations in Immigrant Congregations. AltaMira Press. стр. 155. ISBN 978-0-7591-1712-9. Приступљено 2. 9. 2013. „The distinctive characteristics of the Greek Orthodox Church are its sense of continuity with the ancient Church of Christ and the Apostles and its changelessness. The Orthodox church traces its existence, through the ordination of Bishops, directly back to the Apostles and through them to Jesus.”
- ^ Sally Bruyneel; Alan G. Padgett (2003). Introducing Christianity. Orbis Books. стр. 7. ISBN 978-1-60833-134-5. Приступљено 2. 9. 2013. „The Eastern Orthodox and the Roman Catholic Churches are the oldest with roots going back to the earliest Christian groups.”
- ^ Benjamin Jerome Hubbard; John T. Hatfield; James A. Santucci (2007). An Educator's Classroom Guide to America's Religious Beliefs and Practices. Libraries Unlimited. стр. 63. ISBN 978-1-59158-409-4. Приступљено 2. 9. 2013. „The Orthodox Church traces its origins to the churches founded by the apostles in the Middle East and the Balkans in the first century.”
- ^ Robert L. Plummer (6. 3. 2012). Journeys of Faith: Evangelicalism, Eastern Orthodoxy, Catholicism and Anglicanism. Zondervan. стр. 128. ISBN 978-0-310-41671-5. Приступљено 2. 9. 2013. „Catholicism holds that if a Church claims to be Christian, then it must be able to show that its leaders-its bishops and its presbyters (or priests)- are successors of the apostles. That is why the Catholic Church accepts Eastern Orthodox ordinations and sacraments as valid, even though Eastern Orthodoxy is not in full communion with Rome.”
- ^ William A. Dyrness; Veli-Matti Kärkkäinen (25. 9. 2009). Global Dictionary of Theology: A Resource for the Worldwide Church. InterVarsity Press. стр. 244. ISBN 978-0-8308-7811-6. Приступљено 2. 9. 2013. „This connection is apparent through the historical succession of bishops of churches in a particular geographic locale and by fidelity to the teachings of the apostles (cf. Acts 2:42) and life as it developed in the patristic tradition and was articulated by the seven ecumenical councils.”
- ^ Heidi Campbell (22. 3. 2010). When Religion Meets New Media. Routledge. стр. 13. ISBN 978-0-203-69537-1. Приступљено 2. 9. 2013. „There are three branches within Christianity: Catholic, Eastern Orthodox, and Protestant. ... The Christian church draws its lineage and roots from the time of Jesus Christ and the apostles in CE 25–30 and the birth of the Church at Pentecost in ...”
- ^ а б Wendy Doniger (јануар 1999). Merriam-Webster's Encyclopedia of World Religions. Merriam-Webster. стр. 309. ISBN 978-0-87779-044-0. Приступљено 2. 9. 2013. „EASTERN ORTHODOXY, one of the major branches of CHRISTIANITY, characterized by its continuity with the apostolic church, its liturgy, and its territorial churches.”
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Aderny, Walter F (1908), , The Greek and Eastern Churches
- Constantelos, Demetrios J, , Understanding the Greek Orthodox church: its faith, history, and practice (Seabury Press, 1982)
- Fortesque, Adrian (1929), , The Orthodox Eastern Church
- Hussey, Joan Mervyn, , The orthodox church in the Byzantine empire (Oxford University Press, 2010) online Архивирано 2020-08-01 на сајту Wayback Machine
- Kephala, Euphrosyne (1930), , The Church of the Greek People Past and Present
- Latourette, Kenneth Scott (1958), , Christianity in a Revolutionary Age, II: The Nineteenth Century in Europe: The Protestant and Eastern Churches. (1959) 2: 479–484; Christianity in a Revolutionary Age, IV: The Twentieth Century in Europe: The Roman Catholic, Protestant, and Eastern Churches
- McGuckin, John Anthony (ур.). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity. 2 vols. (Wiley-Blackwell, 2011).