Гусеничар транспортер агенције НАСА

С Википедије, слободне енциклопедије
Гусеничар транспортер
(Crawler-transporter)
Пробна вожња гусеничара транспортера бр. 2 након сервиса 21. децембра 2004. године
Преглед
ПроизвођачMarion Power Shovel Company
Производњау употреби од 1965. године
Погонски агрегат
МоторДва Alco V16 дизел-мотора по 2.050 kW (2.750 кс);
још два генератора од 750 kW (1.006 кс), покретана моторима од 794 kW (1.065 кс), користе се за подизање, управљање, осветљење и вентилацију
Степен преноса16 електромотора покретаних помоћу четири генератора (сваки по 1.000 kW; 1.341 кс)
Величине
Дужина40.000
Ширина35.000
Висинаподесива; 6 до 8.000
Маса2.721.000

Гусеничар транспортер (енгл. Crawler-transporter) је пар возила са гусеницама које агенција НАСА користи за транспорт ракета-носача од зграде за вертикалну монтажу (VAB) до лансирног комплекса 39 (ЛК39) СЦ Кенеди. Првобитно су коришћена за транспорт ракета Сатурн IB и Сатурн V током мисија Аполо, Скајлаб и Аполо-Сојуз. Након тога, коришћена су за транспорт спејс-шатлова у периоду 1981–2011. Гусеничар транспортер преноси ракету на мобилној лансирној платформи (МЛП) до лансирне рампе, и након сваког лансирања поново одлази до рампе где преузима МЛП и враћа је назад до VAB.[1]

Два гусеничара транспортера је пројектовала и изградила компанија Marion Power Shovel помоћу компоненти које је обезбедила компанија Роквел, а сваки од транспортера коштао је 14 милиона долара.[2] По завршетку изградње, гусеничар транспортер постао је највеће копнено возило на планети са сопственим погоном. Мада постоје и већа копнена возила, попут роторног багера Bagger 288, она се напајају из екстерних извора (немају сопствени погон).

Спецификације[уреди | уреди извор]

Гусеничар транспортер има масу од 2.721.000 kg, и има осам гусеница, по две на сваког углу.[3] Свака гусеница састављена је од 57 плоча (у жаргону се називају и „ципеле“), а свака од тих плоча има масу од 900 kg. Димензије транспортера су 40 x 35 m (1.400 m2). Висина од платформе до тла се може подешавати и износи од 6,1 до 7,9 m, и свака страна (угао) транспортера се може спуштати или подизати независно од осталих. Гусеничар користи ласерски систем за навођење и систем за нивелацију који одржава МЛП у водоравном положају са доступањем од само 10 лучних минута (што је значи да се врх ракете Сатурн V, високе преко 110 m, померао највише 30 cm) приликом успона уз нагиб испред лансирне рампе који износи 5°.[4] Посебан ласерски систем користи се за успешно спајање транспортера и МЛП унутар VAB или при повратку након лансирања, са тачношћу од свега неколико центиметара.[5] За кретање транспортера потребан је тим од 30 инжењера, техничара и возача.[6]

Гусеничар транспортер превози Дискавери уз прилазну рампу ЛК 39Б. Задњи део транспортера се подиже како би спејс-шатл остао водораван.

Оба гусеничара су ремонтована 2003. године, када је урађен сервис контролног центра за моторе (енгл. Motor Control Center), у којем се налазе сви прекидачи и остала електрична опрема којом се контролише рад и кретање транспортера. Ту се налазе и нови мотор и систем за вентилацију пумпи, као и нови хладњаци дизел-мотора. Овом приликом ремонтоване су и две кабине у којима седе возачи, по једна на предњем и задњем крају.[6] Након овог ремонта гусеничар транспортер је имао два Alco V16 дизел-мотора по 2.050 kW (2.750 кс), још два генератора од 750 kW (1.006 кс), покретана моторима од 794 kW (1.065 кс), који се користе за подизање, управљање, осветљење и вентилацију. Још два агрегата од 150 kW (201 кс) обезбеђивала су напајање за мобилну лансирну платформу. Резервоари транспортера примају 19.000 литара дизел-горива, а транспортер га је сагоревао темпом од 296 литара по пређеном километру.[3] Због старости и потребе да у будућности превози нови Свемирски лансирни систем и лансирни торањ који је за ту ракету наменски конструисан, агенција НАСА је средином 2012. године један од гусеничара у потпуности ремонтовала, и том приликом су „уграђени нови мотори, нови издувни систем, нове кочнице, нова хидраулика, и нови компјутери“, како би се његова носивост подигла са 5.400.000 на 8.200.000 kg.[2]

Гусеничаром се управља из две констролне кабине које се налазе на предњем и задњем крају, и он се креће по наменски саграђеној стази која је дуга 5,6 km максималном брзином од 1,6 km/h када превози ракету-носача, или 3,2 km/h када је празан. Пут од зграде за вертикалну монтажу до лансирне рампе просечно траје око пет сати.[3] Свака стаза по којој се гусеничар креће насута је два метра дебелим слојем речног камена из Алабаме и Тенесија, јер ово камење ствара врло мало трење и тако се смањује ризик од настајања варница.[7]

Свемирски центар Кенеди користи два иста транспортера, који су добили надимке „Ханс“ и „Франц“[8], од када су они достављени 1965. године. Од тада су заједно превалили преко 5.500 km, што је еквивалнетно вожњи аутомобилом од Београда до Новосибирска[9], или праволинијској удаљености од Београда до Киншасе.[6]

Појављивање у популарној култури[уреди | уреди извор]

Гусничар транспортер се појављивао у многим телевизијским серијама, документарцима и филмовима. У једној епизоди треће сезоне серијала Прљави послови, који се од 2005. године емитује на Дискавери каналу, водитељ Мајк Роу помаже радницима који одржавају гусеничар транспортер и на крају седа „да га провоза“.[10] Гусеничар се појављује и у филмовима Аполо 13 (из 1995) и у трећем делу серијала Трансформерси – Трансформерси - Тамна страна месеца (из 2011). Возило слично гусеничару транспортеру коришћено је и у филму Битка за Пацифик из 2013. године, за транспорт великих робота званих Jaeger.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Раскрсница на стази за кретање гусеничара. Десна стаза води ка ЛК 39А (на којој се на слици налази Ендевор), док лева стаза води ка ЛК 39Б.
    Раскрсница на стази за кретање гусеничара. Десна стаза води ка ЛК 39А (на којој се на слици налази Ендевор), док лева стаза води ка ЛК 39Б.
  • Сатурн V на транспортеру
    Сатурн V на транспортеру
  • Снимак гусеница из близине
    Снимак гусеница из близине
  • Атлантис на МЛП и гусеничару
    Атлантис на МЛП и гусеничару
  • Гусеничар превози Арес I-X
    Гусеничар превози Арес I-X

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Kennedy Prepares to Host Constellation”. NASA.gov. 28. 9. 2007. Архивирано из оригинала 25. 01. 2021. г. Приступљено 7. 6. 2009. 
  2. ^ а б Peddie, Matthew (5. 9. 2012). „NASA's Historic Giant Crawler Gets a Tune Up for Modern Times (Pics)”. Transportation Nation. Архивирано из оригинала 09. 05. 2013. г. Приступљено 10. 01. 2015. 
  3. ^ а б в „Crawler - Transporter”. NASA.gov. 21. 4. 2003. Архивирано из оригинала 27. 05. 2010. г. Приступљено 18. 6. 2007. 
  4. ^ „KSC-05PD-1322”. NASA.gov. 15. 6. 2005. Архивирано из оригинала 9. 1. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2007. 
  5. ^ „Countdown! NASA Launch Vehicles and Facilities”. NASA.gov. октобар 1991. PMS 018-B. Архивирано из оригинала 9. 1. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2007. 
  6. ^ а б в „Crawler Transporter” (PDF). Return to Flight Spotlight. NASA (1). април 2004. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 3. 2009. г. 
  7. ^ Halvorson, Todd (13. 8. 2000). „Shuttle Safe Haven Opens at Kennedy Space Center”. Space.com. Архивирано из оригинала 20. 9. 2005. г. 
  8. ^ Sands, Jason (мај 2007). „NASA's Diesel-Powered Shuttle Movers”. Diesel Power. Архивирано из оригинала 6. 11. 2014. г. Приступљено 11. 1. 2015. 
  9. ^ Рута Београд – Новосибирск на Гугл мапама
  10. ^ „The Complete Dirty Jobs Show Guide: 2007”. Discovery.com. Архивирано из оригинала 12. 10. 2012. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гусеничар транспортер агенције НАСА на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гусеничар_транспортер_агенције_НАСА&oldid=26862607”