Давид Дамјановић
| Давид Дамјановић | |
|---|---|
 Давид Дамјановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. март 1921. |
| Место рођења | Голубић, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 28. фебруар 2018. (96 год.) |
| Место смрти | Шервил, Индијана, САД |
Давид Дамјановић (Голубић, 18. март 1921 — Шервил, 28. фебруар 2018) био је српски књижевник и четнички командант Голубићког батаљона Динарске дивизије за време Другог светског рата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у далматинском селу Голубић, код Книна, 18. марта 1921. године од оца Николе и мајке Милице (рођ. Јерковић). Други светски рат га је затекао као младића. Придружио се устанку Срба на Динари чим је избио 27. јула 1941. године.[1]
Краљ Петар Други септембра 1949. године Давида одређује у групу специјалаца која је требало да се пребаци на територију Југославије и извештава о правом послератном стању у земљи. Издајом неких веза у околини Загреба бива ухапшен и осуђен на смрт. Казна је потом смањена на доживотну робију а потом на двадесет година од којих је издржао пуних шеснаест и, измучен, преживео страхоте сремскомитровачког затвора. Одмах по изласку из затвора 1965. године вратио се у родно село и, под сталном присмотром, покушао да се врати у нормалан живот. Оженио се својом девојком Јоком а Бог их је подарио сином Николом и ћерком Милицом. Под ванредним околностима успева да добије пасош и оде у посету брату од стрица Луки Дамјановићу у Ист Чикаго 2. августа 1970. године и ту остаје, тражећи од председника Никсона дозволу која је усвојена. Потом успева да и породицу доведе код себе и од тада никада више није крочио на тло своје земље. Супруга Јока се убрзо тешко разболела и умрла, а Давид је одгајио своју децу великим трудом и упорношћу. Потом је своје позне дане провео у браку са Радојком.
Био је главни и одговорни уредник листа „Србија” (званичног органа Покрета српских четника Равне Горе) од 1989. до 2009. године.
Преминуо је 28. фебруара 2018. године у Шервилу, у америчкој држави Индијана.[2] Сахрањен је на гробљу „Калумет парк” у Меривилу.
Објављене књиге[уреди | уреди извор]
- „Кроз крв, јауке и сузе”
- „Живот и доживљаји”
- „Родослед племена Павићи”
- „Командант Лазина”
- „Моја животна стаза”
- „Пјесма ми је наду одржала”
- „Буди ти сине добар, а све што дође то и прође”
- „70 година тешке борбе – оружјем, пером и живом речју 1941-2011”
- „Неочекивана признања”
- „О дјетињству и раној младости”