Даворјанка Пауновић Зденка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДАВОРЈАНКА ПАУНОВИЋ
Paunović Davorjanka Zdenka.jpg
Даворјанка Пауновић Зденка
Датум рођења(1921-01-19)19. јануар 1921.
Место рођењаКучево
 Краљевина СХС
Датум смрти1. мај 1946.(1946-05-01) (25 год.)
Место смртиГолник, код Крања
Социјалистичка Република Словенија НР Словенија,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијастудент француског језика
Чланица КПЈ од1938.
Чланица СКОЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
У току НОБ-асекретарица
маршала Југославије
Јосипа Броза Тита
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинмајор НОВЈ
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден отаџбинског рата првог степена

Даворјанка Пауновић Зденка (Кучево, 19. јануар 1921Голник, код Крања, 1. мај 1946) била је студенткиња, учесница Народноослободилачке борбе и невенчана супруга Јосипа Броза Тита.

Као гимназијалка укључила се 1936. године у омладински револуционарни покрет и постала члан СКОЈ-а, а 1939. године је постала члан Среског партијског повереништва у Пожаревцу. Јуна 1940. постала је члан Среског комитета СКОЈ-а за Пожаревац, а исте године и члан Партијског бироа на Филозофском факултету у Београду, где је студирала француски језик.

Непосредно пред почетак Другог светског рата, 1941. године постала је курир Политбироа ЦК КПЈ. Након окупације, пратила је Јосипа Броза Тита приликом његовог преласка из Загреба у Београд, у мају, а потом и приликом његовог одласка на ослобођену територију, у септембру 1941. године. Све време рата провела је са Јосипом Брозом Титом, као његов лични секретар.

У току рата се разболела од туберкулозе, па је у лето 1944. године отишла у СССР на лечење. По повратку у земљу живела је заједно са Титом у Румунској 15 и Белом двору, где је радила као његов лични секретар. Почетком 1946. поново се разболела и извесно време се лечила на Голнику, у Словенији, где је и умрла. Сахрањена је по личној жељи у дворишту Белог двора.

Даворјанка Пауновић се сматра једном од највећих љубави Јосипа Броза Тита, са којим је пуних пет година живела у ванбрачној заједници.

Биографија[уреди]

Даворјанка Пауновић рођена је 19. јануара 1921. године у Кучеву.[1] Половином 1922. године њена породица се преселила у Пожаревац.[a]

Њен отац Милан (1876—1955) био је учитељ и угледна личност, као учесник Првог светског рата и носилац многих одликовања, међу којима и Ордена Карађорђеве звезде. Мајка Бисенија—Биса (1893—1983), рођена Милетић, била је домаћица. Поред Даворјанке имали су још једну старију ћерку Бранку, рођену 1912. године, која је 1932. године након велике матуре умрла од маларије.[b][5][1] Даворјанку су у породици од милоште звали „Дара” и „Дарица”.[6]

Након пресељења у Пожаревац, Даворјанка и њена старија сестра Бранка су ту похађале основну школу и гимназију. Даворјанка је у школу кренула 1927. године, са шест година. Од малена се интересовала за књигу и све време школовања је била одлична ученица. Након основне школе похађала је Пожаревачку гимназију.[1] Као гимназијалка, заједно са својом сестром од ујака Вером Милетић, која јој је била и најбоља другарица, укључила се 1936. године у револуционарни омладински покрет.[7] Исте године је примљена и у чланство тада илегалног Савеза комунистичкe омладине Југославије (СКОЈ). Пошто је потицала из угледне породице, када је била у вишим разредима гимназије, директор гимназије је посетио њене родитеље и рекао им да ће је морати избацити из гимназије, због њеног учешћа у комунистичком покрету.[1]

Припадала је најактивнијој групи револуционалне омладине у Пожаревцу. Заједно са њом деловале су и њене сестре од ујака — Вера, Олга и Бранка Милетић, па су их у Пожаревцу звали „црвене девојке”.[8] Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[9] Наредне, 1939. године постала је члан Среског повереништва КПЈ у Пожаревцу, задужена за рад међу женама.[2] Исте године је завршила велику матуру и уписала факултет у Београду. Њена жеља је била да студира агрономију, али је под утицајем оца уписала Филозофски факултет,[c] где је студирала француски језик и књижевност.[1]

Заједно са сестром, Вером Милетић, одмах по доласку на студије у Београд, укључила се у револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету. Даворјанка је била је члан Удружења студената Пожаревљана, члан Међуфакултетског женског актива Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и члан Управног одбора Дома студенткиња,[2] док је Вера, од стране Месног комитета КПЈ за Београд, била ангажована у Комисију за рад са средњошколском омладином.[10] У првим годинама студија, Даворјанака је често одлазила у Пожаревац, где је такође била политички аткивна. Јуна 1940. године је постала члан новоформираног Окружног комитета СКОЈ-а за Пожаревац. У јесен исте године је постала секретар партијског бироа на Филозофском факултету и секретар Удружења студената Филозофског факултета.[2]

Даворјанка је била веома образована, поред француског, говорила је немачки и чешки језик. Облачила се модерно и женствено, пошто је била из богате породице.[8] Све ово ју је препоручило да постане партијска курирка. Због илегалног рада КП Југославије, посао партијских курира, који су често преносили важна партијска документа и информације, био је веома сложен и опасан. Како би избегли да курири, заједно са документима, падну у руке полиције, руководство КПЈ је за курире почело да ангажује младе девојке, у које полицији није било лако да посумња да су илегaлни партијски курири. Фебруара 1941. године у Загребу је похађала илегални радио-телеграфски курс. Том приликом је упознала генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита, који је пратио курс и упознао све учеснике, међу којима је била и Даворјанка.[11]

Даворјанка Пауновић са другарицама. На фотографији слева надесно — Радмила Трифуновић, Даворјанка Пауновић, Вера Милетић и Слободанка Стефановић. Даворјанка је једина преживела рат, док су остале три страдале. Радмила Трифуновић је погинула и проглашена је за народног хероја, док су Вера Милетић и Слободанка Стефановић[d] трагично страдале.

Након тога, Даворјанка је постала курир за везу између Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета КПЈ, који се налазио у Загребу. Убрзо потом, марта 1941. је прешла у Загреб, где је постала специјални курир Политбироа ЦК КПЈ и прешла у илегалност узевши илегално име — „Зденка Хорват”.[2] Кроз неколико недеља, априла 1941. године је отпочео Други светски рат у Југославији, а месец дана касније, 8. маја 1941. године била је у пратњи Јосипа Броза Тита приликом његовог преласка из Загреба у Београд.[14]

Током Титовог боравка у окупираном Београду, од маја до септембра 1941. године, Даворјанка је била његова специјална курирка. Тито је боравио на Дедињу, у вили породице Ненадовић, а Даворјанка је боравила у непосредној близини у Румунској улици.[e] Поред Даворјанке, курирске послове везане за Тита су обављале и Милева Лула Планојевић, Гроздана Зина Белић и Љубинка Ђурђевић Буба. Љубинка је била сестра власнице куће у којој је становао Тито, па је и она боравила у тој кући. Преко ње и Даворјанке Тито је одржавао везу са осталим куририским пунктовима, а преко Луле и Зине је одржавао контакт са осталим члановима Централног комитета.[15]

Приликом Титовог преласка из Београда на ослобођену територију западне Србије, 16. септембра 1941. године, Даворјанка се заједно са Јашом Рајтером и Веселинком Малинском, налазила у његовој пратњи. Заједно са њима, путовао је и свештеник Драгољуб Милутиновић, који је био пријатељ Владислава Рибникара.[15] Нако доласка на ослобођену територију — најпре у околину Ваљева и потом у Крупањ, а касније у Ужице, које је било центар ослобођене територије тзв. „Ужичке републике”, Даворјанка се стално налазила у пратњи Врховног команданта, као његова лична секретарица. Поред послова секретарице, она је вршила и посао дактилографкиње и домаћице.[2]

У току читавог Народноослободилачког рата, Даворјанка је била уз Тита и Врховни штаб НОВ и ПОЈ — прошла је ратни пут од Ужица, преко боравка у Санџаку и Фочи, похода у Босанску крајину, битака на Неретви и Сутјесци, десанта на Дрвар до доласка на Вис. Учешће у дугим и напорним маршевима, као и у непријатељским офанзивама, излагало је посебним напорима и утицало на њено крхко здравље.[8] Јуна 1944. године, када је Врховни штаб прешао на острво Вис, Тито је успео да је убеди да пође у Совјетски Савез на лечење.[16]

Током боравка у Совјетском Савезу, лечена је у санаторијуму у Москви. Поред лечења бавила се и политичким радом. Обилазила је организације жена и омладине и држала предавања о ослободилачкој борби у Југославији. У Москви је била делимично излечена, јер се није у потпуности хтела подврћи саветима лекара. Својевољно се вратила у Југославију, почетком октобра 1944. године, приликом Титове посете Москви, непосредно пред ослобођење Београда.[8]

Након ослобођења Југославије, Даворјанка је постала лична секретарица маршала Југославије и становала је у најпре у резиденцији у Румунској 15, а потом у Белом двору, где је преузела и улогу домаћице. Почетком 1946. године, поново се разболела и добила запаљење десне плућне марамице. Најпре је лечена у Београду, а онда је била упућена у санаторијум у Голнику, код Крања, где је умрла 1. маја 1946. године.[6][2][17] По личној жељи, сахрањена је у кругу Дворског комплекса на Дедињу, у близини Белог двора.[18]

Имала је чин мајора Југословенске армије. Носилац је Партизанске споменице 1941, а одликована је југословенским Орденом братства и јединства и совјетским Орденом Отаџбинског рата првог степена.[6]

Њено име данас носе улице у Пожаревцу и Петровцу на Млави,[19] а њено име се налази и на спомен-плочи погинулих професора и ђака Пожаревачке гимназије (ова спомен-табла се налази на згради основне школе „Доситеј Обрадовић”, у којој се некада налазила гимназија).[20]

Лик Даворјанке Пауновић појавио се у телевизијској серији „Одлазак ратника, повратак маршала”, редитеља Саве Мрмка из 1986. године, где је Даворјанку тумачила глумица Оливера Јежина. Поред ове серије, Даворјанкин лик се појавио и у играно-документарној серији „Тито”, редитеља Антуна Врдољака из 2010. године, где је Даворјанку тумачила глумица Зринка Цвитешић, као и у телевизијској серији „Равна гора”, редитеља Радоша Бајића из 2013. године, где је Даворјанку тумачила глумица Милена Јакшић.[21]

Љубав са Титом[уреди]

Љубав Даворјанке Пауновић и Јосипа Броза Тита била је велика и трагична.[22] Њихов први сусрет био је почетком 1941. године у хотелу „Еспланада” у Загребу. Даворјанка је похађала илегални партијски курс, а Тито је као генерални секретар КПЈ упознао све полазнике курса.[8][23] Она је тада била у емотивној вези са Јовом Капичићем, студентом медицине, с којим се упознала крајем 1939. године,[24] а Тито је био у ванбрачној вези са Хертом Хас, која је била у другом стању.[25]

Јосип Броз Тито је тада живео у Загребу под илегалним именом инжењер Славко Бабић. Како би избегао да га открију агенти загребачке полиције, он се служио разним методама, а једна од њих је била веома елегантно облачење. Како би додатно заварао траг полицији, од потчињених партијских руководстава је тражио да контакт са њим одржавају преко партијских курира, које су биле младе и лепо обучене девојке.[f] На тај начин, полицијским агентима је било тешко да посумњају да је елегантни господин у пратњи младе девојке у ствари генерални секретар илегалне КПЈ, а да је девојка партијски курир.[15]

Врховни командант Јосип Броз Тито диктира Даворјанки Пауновић Зденки, јуна 1942. године на планини Зеленгори.

Након ове директиве, Покрајински комитет КПЈ за Србију је свог дотадашњег курира за везу са Централним комитетом КПЈ Филипа Мацуру заменио младом студенткињом Даворјанком Пауновић. Даворјанка је изабрана јер је била веома образована и облачила се модерно и елегантно. Због свог модерног облачења, она је у почетку била критикована од стране партијских другова, који су сматрали да се комунисти морају облачити скромније.[26] Тако се догодио нови сусрет Даворјанке и Тита, а неки сматрају да се тада између њих догодила „љубав на први поглед”.[8] Убрзо након овог сусрета, Даворјанка је постала специјални курир Политбироа ЦК КПЈ и морала је прећи у Загреб. Претпоставља се да су Тито и Александар Ранковић опазили њене способности за поверљив илегални рад због њене интелигенције и спретности,[g] али и познавања страних језика.[27] Крајем марта 1941. године, посетила је своје родитеље у Пожаревцу и рекла им да одлази на сигурно место и да не брину.[6] Потом се у Београду опростила од свог дотадашњег момка и саопштила му да је партија послала на задатак.[h] Њихова растанак био је веома емотиван, јер су се веома волели.[28]

Након преласка у Загреб, Даворјанка је прешла у илегалност и узела илегално име — „Зденка Хорват”, студенткиња Загребачког свеучилишта.[2] Као специјална куририка Политбироа ЦК КПЈ одржавала је везу између Загреба, Београда и Љубљане. Убрзо потом избио је војни пуч, а потом и напад Сила Осовина на Југославију. Загреб је за неколико дана био окупиран и у њему је проглашена усташка Независна Држава Хрватска. Нова усташка власт отпочела је прогон свих антифашиста, па је даљи боравак руководства КПЈ у граду био веома ризичан. С тога су отпочеле припреме за њихов прелазак у Београд. Након одржаног Мајског саветовања ЦК КПЈ, Јосип Броз Тито је 8. маја 1941. године прешао у окупирани Београд.[29] У Загребу је тада оставио Херту Хас, која је била у поодмаклој трудноћи и која је неколико дана касније родила њиховог сина Мишу.[25]

Приликом Титовог преласка из Загреба у Београд, у његовој пратњи била је само Даворјанка Пауновић. Они су путовали возом до Земуна, где су се кратко задржали. Тито је одсео у башти хотела „Централ”, док је Даворјанка посетила Владимира Дедијера и предала му документа, која је он требало да илегално пребаци у Београд. Након тога, Тито и Даворјанка су се истог дана бродом пребацили у Београд.[14] Првих дана боравка у Београду, Тито је измењао неколико илегалних станова, да би се крајем марта уселио у вилу породице Ненадовић, на Дедињу. Даворјанка је тада боравила у стану, који се налазио у непосредној близини у Румунској улици. Поред ње, курирске послове везане за Тита обављале су и Милева Лула Планојевић, Гроздана Зина Белић и Љубинка Ђурђевић Буба. Преко Даворјанке и Бубе Тито је одржавао везу са осталим куририским пунктовима, а преко Луле и Зине је одржавао контакт са осталим члановима Централног комитета.[15]

У току Титовог боравка у Београду, од почетка маја до половине септембра 1941. године, развила се љубав између њега и Даворјанке. Била је то „забрањена љубав” између скојевке и генералног секретара КПЈ, који је од ње био старији више од 28 година.[30] Титу се свидело што је она била импулсивна и одлучна, а истовремено нежна и емотивна девојка. Њена лепота, елеганција и поступци чинили су је правом дамом. Тито је због њене храбрости, одважности, темперамента, отмености и познавања страних језика, осећао да ће са њом лакше обављати задатке који су му предстојали.[31]

Приликом Титовог преласка из Београда на ослобођену територију, 16. септембра 1941, Даворјанка се налазила у његовој пратњи. Поред ње у Титовој пратњи су били Јаша Рајтер, Веселинка Малинска и свештеник Драгољуб Милутиновић. Након два дана путовања, они су 18. септембра стигли на ослобођену територију западне Србије, коју је контролисао Ваљевски партизански одред.[32] Даворјанка је била једина од пратилаца, која је знала прави Титов индентитет. Приликом путовања возом од Београда до Сталаћа, локомитива је дрмнула вагоне нешто јаче па је Титов кофер умало слетео на њихове главе. Даворјанка је то приметила, па је непромишљено узвикнула: „Тито, пази кофер!” Тада је Јаша Рајтер дознао ко је човек кога је пратио.[33]

На ослобођеној територији, познатој као Ужичка република, Тито и Даворјанка су најпре до половине октобра боравили у Крупњу, а потом до краја новембра у Ужицу. Прелазак на слободну територију, још више је зближио Тита и Даворјанку. Касније, током боравка у ослобођеној Фочи,[i] од јануара до маја 1942. године, доживели су своје најлепше тренутке.[36]

Тито у разговору са Николом Љубичићем, тада командантом батаљона у Другој пролетерској бригади. Иза Тита стоји Даворјанка. Јајце, септембра 1942. године.

Након напуштања Фоче, Врховни штаб је са главнином снага кренуо ка Босанској крајини. На том путу, почетком јула 1942. године Маријан Стилиновић, који је био један од најстаријих комуниста и тадашњи секретар партијске организације при Врховном штабу, пришао је Титу и пренео му шта се у Врховном штабу говори о Даворјанки.[37] Због њеног лошег понашања, већина људи из Врховног штаба и његових помоћних служби, Даворјанку нису волели и подносили.[23] Критику на Даворјанкино понашање Тито је примио мирно, обећавши Марјану да ће утицати на њу да се промени. У једном тренутку током разговора, Тито је узвикнуо: „Шта ћу Маријане, ја без ње не могу!”[37]

Нов проблем између чланова и сарадника Врховног штаба и Тита и Даворјанке, избио је због њиховог не придржавања партизанске етике. У партизанима је био строго забрањен сваки љубавни или сексуални однос између бораца. За не поштовање ове директиве била је прописана чак и смртна казна, која је понекад и извођена. Од овог правила нису били поштеђени чак ни брачни парови, па су они углавном били раздавајани, да не буду у истим јединицама.[23] Тито и Даворјанка нису се придржавали овог правила, па је осталим члановима и сарадницима Врховног штаба сметало гласно стењање које је долазило из Титовог шатора. Овом њиховом односу био је посвећен чак и један састанак партијске ћелије при Врховном штабу.[38] Титу су замерали што живи са Зденком и поједини су чак тражили да буде искључен из КПЈ. Тито је рекао да је спреман да буде искључен из партије, али да није спреман да напусти Даворјанку. Интервенцијом појединих чланова Врховног штаба, пре свега Александра Ранковића и Моше Пијаде, овај састанак је завршен Титовим и Даворјанкиним обећањем да ће се службено венчати након завршетка рата.[39][40]

Када је током битке на Сутјесци, 9. јуна 1943. године Тито био рањен у руку од гелера авионске бомбе, Даворјанка му је прва притекла у помоћ. Заједно са пратиоцем Радетом Ристановићем, пружила му је прву помоћ и превила рањену руку.[41] Заједно са Титом, прошла је кроз најгора искушења партизанског ратовања. Марширала је у колони заједно са осталима, гладовала, пешачила, спавала на земљи и др. Све ово је било веома тешко за њено крхко здравље, јер је била болесна на плућима. Развој њене болести утицао на то да буде нервно лабилна, због чега је често улазила у сукобе са многима из Врховног штаба.[42] Упркос њеном лошем односу са другима, Тито је био веома пажљив према Даворјанки. Према тврдњи Влатка Броза, Тито је једном у Дрвару, априла 1944. године дао инструкције Даворјанки како да одговори на неко писмо, а када се она вратила са текстом, Тито га је пажљиво прочитао и био је пун хвале како га је Даворјанка лепо написала.[37]

Новембра 1943. године, у време припрема за друго заседање АВНОЈ-а, у ослобођено Јајце, где се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ, заједно са словеначком делегацијом стигла је и Херта Хас, Титова невенчана супруга. Она се налазила у усташком затвору, али је била замењена за заробљене немачке официре, након Мартовских преговора, 1943. године. Након ослобађања, извесно време је провела на ослобођеној територији Словеније, а пред заседање АВНОЈ-а је пошла са члановима словеначке делегације у Јајце. Када је стигла, потражила је Врховни штаб и у кући у којој је боравио Тито затекла Даворјанку Пауновић Зденку. Зденка је очито добро знала ко је Херта па ју је дочекала речима: „Драга моја, у овој соби нема простора за две жене!”[43] Херта је одмах потражила Тита и упитала га ко му је та друга жена, на шта јој је он, затечен у незгодној ситуацији, рекао да се договоре. Видно љута, Херта се одмах након завршетка заседања, са словеначком делегацијом вратила у Словенију, где је остала до краја рата.[44]

Иако је с Титом прошла све ратне страхоте, Даворјанка је имала велики страх од бомбардовања. Због наглог развоја своје болести, што ју је чинило нервозном и раздражљивом, али и великог страха од бомбародавња, Даворјанка је током немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, доживела слом живаца. Док су немачки падобранци, држали под ватром Титову пећину, она је хистеричним и гласним испадима забрањивала Титу излазак из пећине. Својом виком она је одавала њихов положај и неки од бораца Пратећег батаљона су били одлучни да је убију, како би смирили ситуацију и заштитили Тита. Од сигурне смрти Даворјанку је спасила чињеница да је била Титова невенчана супруга.[35]

Даворјанка током боравка у Москви, у јесен 1944. године.

Након десанта на Дрвар, Врховни штаб је јуна 1944. године прешао на острво Вис. Даворјанки су се тада појавили отворени знаци туберкулозе[j] па јој је саветовано да пође на лечење у Москву. Она је то упорно одбијала не желећи да остави Тита. Чак јој је и Рандолф Черчил, који је тада боравио на Вису, предлагао да оде на лечење у Лондон.[16] Упркос првобитним одбијањима, Даворјанка је на крају пристала и половином јуна је отпутовала за Москву. Отишла је истим авионом, којим је претходно на Вис из Москве стигао Милован Ђилас у пратњи Титовог сина Жарка. Након Даворјанкиног одласка, дужност Титове секретарице преузела је Олга Нинчић-Хумо, која је била Даворјанкина познаница са факултета и супруга Авде Хума, босанскохерцеговачког револуционара.[45]

Током боравка на лечењу у Москви, Даворјанка се није придржавала савета лекара. Уместо да се лечи, она је држала предавања о Народноослободилачкој борби народа Југославије и о маршалу Титу, а учествовала је и на Конгресу совјетских жена.[17] Када је Тито, почетком октобра 1944. боравио у Москви, где се сусрео са Јосифом Стаљином и договарао пролазак трупа Црвене армије кроз Југославију, Даворјанка је одлучила да прекине лечење и врати се с њим назад. Иако још увек није била потпуно излечена, она се на повратак у земљу, највероватније одлучила јер се плашила да би нека друга жена могла да заузме њено место поред Тита.[35]

Након ослобођења Београда, крајем октобра 1944. године Даворјанка се заједно са Титом уселила у Бели двор. Наставила ја да обавља дужност његове личне секретарице. Била је веома заузета пословима око Тита, па је свега неколико пута успела да оде у Пожаревац и обиђе родитеље и рођаке. Имала је жељу да настави студије, али не француског језика, већ да студира агрономију. С професорима се договорила да не долази редовно на предавања на факултету, већ само да полаже испите.[46][6] Почетком 1946. године Даворјанки се нагло погоршало стање. Владимир Дедијер, у другом тому Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита наводи део из историје Даворјанкине болести:


Када се поново разболела, Даворјанка је позвала своју мајку Бисенију да дође у Београд и буде уз њу, јер је желела је да јој мајка спрема храну. Мајка ју је неговала око два месеца у резиденцији у Румунској 15. Пошто јој се стање нагло погоршало, морала је да оде у санаторијум на Голнику, код Крања. Тамо ју је једном посетио и отац Милан.[6] Током боравка у санаторијуму, Тито и Даворјанка су размењивали писма у којима је Тито изражавао искрену бригу за њено здравље и жељу за брзо оздрављење.[47][46] Даворјанка је преминула 1. маја 1946. године управо на дан када је у санаторијуму требало да се одржи Првомајска прослава, коју је организовала.[44]

Након добијања вести о Даворјанкиној смрти, Тито је наредио да њено тело буде допремљено у Београд. Истог дана, послао је кола по њене родитеље у Пожаревац.[6] Сахрана је организована у кругу Дворског комплекса на Дедињу, у близини Белог двора, што је била њена последња жеља. Желела је да и мртва буде у Титовој близини.[18] О самој сахрани постоји неколико верзија — према једној је Тито сам присуствовао сахрани, а према другој сахрани су присуствовали само њени родитељи и ужа родбина. Сахрана је обављена веома скромно, готово партизански. Без икаквих церемонијалија, било црквених, било војних, иако је као мајор ЈА на то имала право. Тито о Зденкиној смрти и сахрани није обавестио никога од својих сарадника и сабораца, тако да остаје непознаница да ли је то била његова или њена одлука, с обзиром да с већином њих није била у добрим односима.[48]

Попут своје велике љубави, Јосип Броз Тито је пред крај свог живота одлучио да се не сахрани на гробљу. Као место свог вечног почивалишта одабрао је двориште своје резиденције у Ужичкој 15, односно зимску башту данас познату као Кућа цвећа.[49]

Фото-галерија[уреди]

Даворјанкине фотографије из гимназијских и студентских дана

Други о Даворјанки[уреди]

Након смрти Даворјанка Пауновић је полако пала у заборав, о њој се није много говорило ни писало.[44] Тито је никада није заборавио и до своје смрти је одржавао контакт са њеним родитељима.[1] Званична историографија је Даворјанкино учешће у Народноослободилачком рату свела на свега неколико података — да је била специјална курирка ЦК КПЈ, да се налазила у Титовој пратњи приликом одласка на ослобођену територију и да је касније била Титова ратна секретарица.[2] У већини књига у којој се помињала, углавном је то било под илегалним именом Зденка, а њен и Титов интимни однос је био прећуткиван. Права истина о њиховом односу се у јавности почела појављивати тек 1980-их година. Први је о Даворјанкином и Титовом односу писао Владимир Дедијер у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита издатим 1981. године.[42]

Иако се званична историографија трудила да маргинализује Даворјанкин лик, а посебно њен однос са Титом, о њој су у својим мемоарима писале поједине истакнуте личности из Титовог окружења. Генерал Љубодраг Ђурић, који је од 1945. до 1949. био шеф Кабинета Маршала Југославије[k] и у том периоду готово свакодневно боравио са Титом, у својим мемоарима Сећања на људе и догађаје, издатим 1989. године, након његове смрти, поред бројних личности описује и Даворјанку Пауновић, којој је посветио и посебно поглавље у књизи.[50] Ђурић је Даворјанку описао као коректну особу:


Такође, Ђурић је дао и један опис у коме приказује и другу страну Даворјанкиног понашања:


Иако је његов и Даворјанкин однос био коректан и другарски, она се на њега наљутила и нису говорили све до њене смрти. Било је то након што је приликом једног Титовог одсуства из Београда, одобрио Херти Хас да посети сина Мишу, који је становао у Белом двору. Даворјанка се након овога наљутила на њега и приликом сваког наредог сусрета с њим демонстративно је окретала главу.[52] На крају Ђурић даје и један опис Титовог и Даворјанкинуог односа:


У књизи Тамаре Никчевић Голи отоци Јова Капичића, из 2010. године, која представља исповест Јове Капичића о његовом животу, Јово је евоцирао успомене и на Даворјанку Пауновић, коју је звао „Даца”. Посебан осврт Јово је дао на три ратна сусрета са Даворјанком. Први се догодио децембра 1941. године, када је заједно са Бошком Ђуричковићем, након Пљеваљске битке, био одређен да иде у Врховни штаб и поденесе извештај. Приликом разговора с Титом, у собу је ушла Даворјанка:

Јово Капичић, Даворјанкин момак из предратног периода.

Након састанка с Титом, Јово није имао времена да потражи Даворјанку и морао се одмах вратити у свој батаљон. Следећи њихов сусрет догодио се марта 1942. године у ослобођеној Фочи, када је поново био упућен у Врховни штаб код Тита:


Јово јој је тада на растанку рекао: „Мило ми је, Дацо, што си у Врховном штабу. Чувај се.”[22] Ипак убрзо се одиграо и њихов трећи и последњи сусрет. Неколико дана касније, Јово је поново добио задатак да оде у Фочу. Шетајући градом, наишао је на двоје коњаника — први је био Тито, а други Даворјанка. Јови је у моменту све било јасно:


Иако више никада није сусрео Даворјанку, многи сматрају да је Титова наклоност према Јови Капичићу, била последица тога јер се осећао дужним према њему зато што му је преузео девојку.[27] Јово Капичић је демантовао такав став, наводећи да никада са Титом није причао о Даворјанки. Јово је претпостављао да Тито никада није ни сазано да је Даворјанка пре њега била у вези са Јовом: „Као што мени никада није рекла за везу с Титом, мислим да ни Титу није рекла да је била моја дјевојка”.[56] Касније током рата, Јово је чуо да се Даворјанка распитивала за њега, где је и је ли жив. Такође, слушао је приче о њеној незгодној нарави, о томе како је Тита покушала ставити под своју комаду и др. Митар Бакић, који је знао за њихову љубав, рекао му је: „Спасио си се. Она је чудовиште! Нико се у Врховном штабу од ње не смије жив чути.”[57] Када је након рата чуо за Даворјанкину смрт, Јови је било страшно жао.[56]

Сви Даворјанкини савременици описивали су је као изузетно лепу. Књижевница Јара Рибникар је за Даворјанку рекла: „Имала је чист тен боје слоноваче, дугачке, црне бадемасте очи, уста савршеног облика, косу црну... Осмех јој је био чаробан... Али имала је у очима понекад веома посебан сјај...” О Даворјанкиној лепоти оставио је запис и Милован Ђилас: „Била је упадљиво лепа, чак је и грозничава узнемиреност израза и кретњи истицала њену лепоту. Витка, складних удова и облика, маслинастог тена, крупних зуба и крупних очију, које су засипале тамом и неким чудом, зеленкастим севовима...”[58]

Породица[уреди]

Даворјанкини родитељи — Милан и Биса од растанка са Даворјанком, марта 1941. године, па све до 1943. нису имали никаквих информација о њој. Преко једног пријатеља њеног оца, такође учитеља, чули су да је у неким љотићевским новинама писало о Титовој секретарици „Зденки Пауновић”, што им је улило наду да је она жива. Током окупације, њени родитељи нису били малтретирани од стране окупационих власти, а Милана су једном позвали и питали где му је ћерка, на шта је он рекао да је отишла са црногорским студентима за Црну Гору.[6]

Гроб Даворјанке Пауновић у кругу Дворског комплекса на Дедињу.

Одмах након ослобођења Београда, октобра 1944. године, Даворјанка се јавила својим родитељима преко курира и позвала оца да је посети у Белом двору. Отац ју је неколико пута посетио, јер она тада није могла путовати, а потом је неколико пута одлазила у Пожаревац. Када се почетком 1946. године, поново разболела позвала је мајку да дође у Београд, јер је желела да јој она спрема храну. Мајка се о њој старала два месеца у резиденцији у Ужичкој 15, али је због напретка болести морала да оде у санаторијум на Голнику, где ју је отац једном посетио.[6]

Када је Даворјанка умрла, њени родитељи су били доведени у Београд, где су присуствовали сахрани. Након тога су често посећивали њен гроб, а неколико пута их је примао и Тито. Касније су на ћеркин гроб одлазили сваког 1. маја, претходно најављујући своју посету Кабинету председника Републике. Кола за њихов одлазак обезбеђивао је Савез бораца из Пожаревца, а сваког 4. јула на Дан борца посећивали су их из Кабинета председника и доносили им поклоне, пакете са храном и др. Отац Милан је умро 1955. године, а након његове смрти Тито је наставио да помаже њеној мајци Биси. Она је Титу сваке године слала честитку за рођендан, а он њој за Нову годину.[6] Након Титове смрти, Даворјанкиној мајци је било омогућено да посећује ћеркин гроб, све до своје смрти 1983. године.[59]

Након смрти супруга, Даворјанкина мајка Бисенија је одлучила да посмртне остатке своје ћерке пребаци на Старо гробље у Пожаревцу, где су већ били сахрањени њена старија ћерка и супруг. Она је због тога подигла споменик и уредила гроб, одмах поред породичне гробнице. Када се надлежнима обратила с овим захтевом, била је одбијена с образложењем да треба да испоштује одлуку своје ћерке да буде сахрањена у Белом двору.[59][4]

Даворјанкина шира породица активно је учествовала у Народноослободилачкој борби. Деца њеног рођеног ујака Драгомира Милетића били су партизански борци од 1941. године. Његов син Михајло Миха Митровић (1922—1942), студент права и члан КПЈ, погинуо је јануара 1942. године као борац Млавског партизанског одреда.[60] Ћерка Вера Милетић (1920—1944), студенткиња француског језика, била је на почетку рата члан Окружног комитета КПЈ за Пожаревац и један од организатора устанка у пожаревачком крају. Након слома устанка, била је илегалка, а Гестапо је за њом 1942. године расписао потерницу. Августа 1943. била је пребачена у окупирани Београд, где је преузела дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Недуго по доласку у Београд, Вера је била ухапшена 5. октобра и потом затворена у логору на Бањици. Стрељана је септембра 1944. године у Јајинцима. Након рата је била оптужена, да је током истраге агентима Специјалне полиције одала имена својих сарадника чиме је покренула велику полицијску провалу у београдску партијску организацију, након чега је био ухапшен велики број чланова и симпатизера Народноослободилачког покрета (НОП), међу којима је био и Јанко Јанковић.[61] Приликом једне од послератних посета Пожаревцу, Даворјанка је свом ујаку Драгомиру обећала да ће разјаснити све околности Вериног хапшења и разлоге због којих је проглашена за издајника, али ју је у томе спречила прерана смрт.[7] Поред, Михајла и Вере, у рату су учествовале још две ћерке Даворјанкиног ујака — Олга и Бранка.[62]

Вера Милетић, Даворјанкина сестра од ујака и најбоља другарица из гимназијских и студентских дана, у току рата је јула 1942. године родила ћерку Мирјану Миру, којој је дала своје илегално име. Њен отац био је Мома Марковић, који је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију био послат у пожаревачки крај. Он је после рата био високи државни и партијски функционер Народне Републике Србије.[63] Верина ћерка Мира удала се за Слободана Милошевића, који је крајем 1980-их постао високи партијски функционер Савеза комуниста Србије, а након 1990. године и први председник Србије. Након његовог избора за председника Савезне Републике Југославије, 1997. године, они су се уселили у бившу Титову резиденцију у Ужичкој 15, а за службене потребе су корситили и Бели двор.[64] На тај начин, пуних 50 година након Даворјанкине смрти у резиденцију у Ужичкој 15 и Бели двор, где су након рата, живели она и Тито, уселила се њена сестричина. За разлику од своје тетке, коју је прерана смрт спречила у томе, Мира је била званична супруга председника државе. Једна сличност између Даворјанке и њене сестричине Мире огледала се у томе да су обе биле омражене од стране сарадника својих партнера, на које су обе имале велики утицај.[65]

Напомене[уреди]

  1. ^ У литератури се често као место њеног рођења наводи Пожаревац, јер је она од своје прве године живела у овом месту.[2][3]
  2. ^ У другом тому Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита, Владимира Дедијера, објављен је интервју са Љубицом Пејовић, рођеном сестром Бисе Пауновић, у коме се наводи да је Бранка Пауновић преминула 1933. године од маларије, док се у Вечерњим новостима, од 26. августа 2006. године у интервју са Надеждом Пејовић, снајом Љубице Пејовић, наводи да је Бранка Пауновић преминула 1932. године од туберкулозе. Недоумицу око године смрти решена је текстом у Вечерњим новостима, од 17. јануара 2018. године где је у тексту о Старом гробљу у Пожаревцу објављена фотографија породичне гробнице породице Пауновић.[4]
  3. ^ Филолошки факултет се од Филозофског одвојио тек 1960. године.
  4. ^ Слободанка Стефановић (1919—1944), студенткиња агрономије, родом из Пожаревца. Заједно са Даворјанком Пауновић и Вером Милетић, припадала је револуционарној омладини у Пожаревцу и касније револуционалном студентском покрету у Београду. Била је члан КПЈ и девојка Слободана Пенезића Крцуна. У току НОР-а је деловала у пожаревачком крају, све до хапшења маја 1942. године. Била је затворена у Заводу за принудно преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци, одакле је пуштена августа 1944. године. Након ослобођења Пожаревца, 1944. била је ухапшена под оптужбом да се лоше држала пред полицијским иследницима у току истраге. Стрељана је 4. децембра 1944. године. Рехабилитована је 2015. године.[12][13]
  5. ^ Румунској улици је после рата, 1948. године, промењен назив у Ужичка улица, који и данас носи.
  6. ^ У писму упућеном Покрајинским комитетима Тито је навео: „У будуће за везу са мном шаљите другарице, које нису компромитоване и које се лепо облаче”.[26]
  7. ^ Даворјанка Пауновић је била веома способна за илегални партијски рад. Након окупације земље, приликом једног путовања из Београда у Загреб, она се у возу спријатељила с једним немачким официром, коме се свидела. Након доласка на загребачки колодвор, који је био пун усташке и немачке полиције, она је замолила официра да јој понесе кофер (у коме су се налазила илегална партијска документа). У пратњи немачког официра, без великих проблема је прошла и легитимисање од стране усташке полиције, јер је имала фалсификоване личне исправе.[27]
  8. ^ Приликом растанка Даворјанке и Јове Капичића, она му је саопштила да због партијског задатка мора да отпутује и напусти Београд. Из конспиративних разлога није му саопштила где одлази и којим послом, нити је он на томе инсистирао јер су таква била правила илегалног партијског рада.[24]
  9. ^ Филип Радуловић у својој књизи „Љубави Јосипа Броза” наводи податак да је Даворјанка током боравка у Фочи родила Титу сина Славишу. Према овим наводила дете је по рођењу, Александар Ранковић предао на чување једној породици у Фочи.[34] Према неким тврдњама, ово дете је касније умрло, а према неким другим њихов син је живео у Србији под именом Славиша Пауновић. Ипак, о постојању Титовог и Даворјанкиног сина не постоје никакви чврсти докази. У сачуваним Титовим и Даворјанкиним писмима постојање тог сина не може се ни наслутити, па многи сматрају да је читава прича о сину измишљена.[35][4]
  10. ^ Након смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, патолози који су вршили аутопсију његовог тела су открили да је и он имао туберкулозу, вероватно када и Даворјанка, али је успео да сам савлада болест без већих последица.[35]
  11. ^ Љубодраг Ђурић је био Титов сарадник све до Шестог конгреса КПЈ, новембра 1952. године, када је због свог излагања на Конгресу био ухапшен, а потом уклоњен са свих државних функција и искључен из СКЈ.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Дедијер 1981, стр. 963.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Жене Србије у НОБ 1975, стр. 146.
  3. ^ Вујошевић 1977, стр. 150.
  4. 4,0 4,1 4,2 „Neko je rekao ne!”. www.novosti.rs. Приступљено 26. 08. 2006. 
  5. ^ „Pelagić i Kvaka na istoj adresi”. www.novosti.rs. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 6,9 Дедијер 1981, стр. 964.
  7. 7,0 7,1 Марковић 2015, стр. 46.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 Црвене девојке Пожаревца” newsweek.rs”. Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2017. Приступљено 26. 03. 2017. 
  9. ^ Лабовић 1995, стр. 39.
  10. ^ Лабовић 1995, стр. 53.
  11. ^ Тито Сабрана дјела (том шести) 1983.
  12. ^ Лабовић 1995, стр. 99.
  13. ^ „Vraćena čast Krcunovoj ljubavi”. www.novosti.rs. 
  14. 14,0 14,1 Вујошевић 1977, стр. 54.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Вујошевић 1977, стр. 61.
  16. 16,0 16,1 Радуловић 1990, стр. 311.
  17. 17,0 17,1 Радуловић 1990, стр. 312.
  18. 18,0 18,1 Марковић 2015, стр. 47.
  19. ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije”. PlanPlus.rs. 
  20. ^ Дедијер 1981, стр. 965.
  21. ^ „"Ravna gora": Enigma lepe Davorjanke”. www.novosti.rs. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 Никчевић 2010, стр. 55.
  23. 23,0 23,1 23,2 Симчић 2008, стр. 136.
  24. 24,0 24,1 Никчевић 2010, стр. 28.
  25. 25,0 25,1 Симчић 2008, стр. 125.
  26. 26,0 26,1 Радуловић 1990, стр. 293.
  27. 27,0 27,1 27,2 Симчић 2008, стр. 135.
  28. ^ Никчевић 2010, стр. 29.
  29. ^ Вујошевић 1977, стр. 51.
  30. ^ „Maršal je voleo žene, a i one njega”. www.novosti.rs. 
  31. ^ Радуловић 1990, стр. 295.
  32. ^ Вујошевић 1977, стр. 84.
  33. ^ Младеновић 2006, стр. 26.
  34. ^ Радуловић 1990, стр. 301.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 Симчић 2008, стр. 140.
  36. ^ Радуловић 1990, стр. 297.
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 Дедијер 1981, стр. 953.
  38. ^ Радуловић 1990, стр. 303.
  39. ^ Симчић 2008, стр. 137.
  40. ^ Радуловић 1990, стр. 304.
  41. ^ Младеновић 2006, стр. 148.
  42. 42,0 42,1 Дедијер 1981, стр. 952.
  43. ^ Симчић 2008, стр. 131.
  44. 44,0 44,1 44,2 Симчић 2008, стр. 132.
  45. ^ Младеновић 2006, стр. 233.
  46. 46,0 46,1 Симчић 2008, стр. 141.
  47. ^ Дедијер 1981, стр. 954.
  48. ^ Симчић 2008, стр. 142.
  49. ^ Симчић 2008, стр. 145.
  50. ^ Ђурић 1989, стр. 270—272.
  51. ^ Ђурић 1989, стр. 270.
  52. 52,0 52,1 Ђурић 1989, стр. 271.
  53. ^ Ђурић 1989, стр. 314.
  54. ^ Никчевић 2010, стр. 51.
  55. ^ Никчевић 2010, стр. 54.
  56. 56,0 56,1 Никчевић 2010, стр. 57.
  57. ^ Никчевић 2010, стр. 56.
  58. ^ „Zdenka i Jovanka”. www.novosti.rs. 
  59. 59,0 59,1 Симчић 2008, стр. 143.
  60. ^ Лабовић 1995, стр. 42.
  61. ^ Марковић 2015, стр. 38—44.
  62. ^ Марковић 2015, стр. 29.
  63. ^ Марковић 2015, стр. 35.
  64. ^ Марковић & други том 2015, стр. 98.
  65. ^ Симчић 2008, стр. 143—145.

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975. 
  • Вујошевић, Убавка (1977). Тито у Београду 1926—1944. Београд: Музеј града Београда. 
  • Јосип Броз Тито — Сабрана дјела том VI. Београд: Комунист. 1983. 
  • Дедијер, Владимир (1981). Нови пролози за биографију Јосипа Броза Тита (други том). Загреб: Младост. 
  • Ђурић, Љубодраг (1989). Сећања на људе и догађаје. Београд: Рад. 
  • Радуловић, Филип (1990). Љубави Јосипа Броза. Београд: Графос. 
  • Лабовић, Ђурица (1995). Тајне енигме о Вери Милетић. Београд: Експортпрес. 
  • Рипли, Џаспер (1998). Тито. Нови Сад: Мир. 
  • Младеновић, Мирослав (2006). Тито од устанка до победе 1941—1945. Београд. 
  • Симчић, Миро (2008). Жене у Титовој сјени. Загреб: ВБЗ студио. 
  • Никчевић, Тамара (2010). Голи отоци Јова Капичића. Београд: ВБЗ студио. 
  • Марковић, Мирјана (2015). Било је то овако (први том). Београд: Вечерње новости. 
  • Марковић, Мирјана (2015). Било је то овако (други том). Београд: Вечерње новости. 

Спољашње везе[уреди]