Дагањ
Дагањ | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Калиновик |
| Становништво | |
| — 2013. | 0 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 30′ 16″ С; 18° 22′ 07″ И / 43.5044° С; 18.3686° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 920-1.100 m |
| Површина | 5,31 km2 |
  Дагањ Дагањ на карти Босне и Херцеговине | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 057 |
Дагањ је опустјело мјесто у општини Калиновик, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу није било становника.[1]
Географија[уреди | уреди извор]
Налази се на 920-1.100 метара надморске висине, површине 5,31 км2 , удаљено око 11 км од општинског центра. Припада мјесној заједници Калиновик. Разбијеног је типа, а засеоци су: Ахчићи, Дагањ и Росуље. Смјештено је на брдовитом терену. Кроз атар протиче рјечица Завала, на којој су породице Мелез и Рудан некада имале своје воденице. Село, које је скоро са свих страна окружено шумом, погодно је за сточарство, лов и узгој воћа. Обрадиве земље и ливада има само око кућа. Ђаци су основну школу похађали у оближњем селу Кутине, а школовање настављали у Калиновику и Сарајеву. Муслиманско Мелезово гробље је у засеоку Дагањ, а православно Руданово гробље на узвишењу Бошковић. Најближа црква је у Калиновику, а џамија у Хотовљу. Село је електрифицирано 1971, а становништво се водом снабдијевало са Дагањске чесме. Од 1990. село је прикључено на водовод Врховина-Калиновик.[2]
Становништво[уреди | уреди извор]
Дагањ је 1879. имао 20 домаћинстава и 162 становника (муслимана); 1910. - 43 становника; 1948. - 55; 1971. - 46; 1991. - пет (четири Муслимана и један Југословен); 2013. - није било становника. Од 1992. село нема сталних становника. Муслиманске породице Велић и Мелез живјеле су у засеоку Дагањ, а Хаџић у Ахчићима. У засеоку Росуље живјела је породица Рудан (крсна слава Ђурђевдан). Рудани су Хумљаци, поријеклом из села Банчићи (Љубиње). Љети су доводили стоку на испашу и настанили се у овом селу. Расељавање је почело седамдесетих година 20. вијека вијека. Послије Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. обновљене су четири куће, у којима мјештани бораве повремено, углавном љети. У Другом свјетском рату погинуо је један борац Народноослободилачке војске Југославије и један припадник оружаних формација Независне Државе Хрватске.[2]
| Демографија[3] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1879. | 162 | |
| 1910. | 43 | |
| 1948. | 55 | |
| 1961. | 51 | |
| 1971. | 46 | |
| 1981. | 23 | |
| 1991. | 5 | |
| 2013. | 0 | |
| Националност | 1991. |
| Срби | 0 |
| Муслимани | 3 |
| Хрвати | 0 |
| Југословени | 1 |
| Остали | 1 |
| Укупно | 5 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 16. 11. 2021. г. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ а б Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 34-35. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
