Дако Пуач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДАКО ПУАЧ
Dako Puac.jpg
Дако Пуач
Датум рођења(1919-11-27)27. новембар 1919.
Место рођењаКрушево, код Сл. Пожеге
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти17. децембар 1994.(1994-12-17) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411979.
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Дако Пуач Дуле (Крушево, код Славонске Пожеге, 27. новембар 1919Београд, 17. децембар 1994), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. новембра 1919. године у селу Крушеву код Славонске Пожеге. Основну школу похађао је у Стрежевици. Због слабог материјалног стања породице није наставио школовање, већ је остао на селу и бавио се земљорадњом.

Капитулацију Југославије дочекао је на одслужењу кадровског рока и одмах се вратио у своје село. Већ првих дана оружаног устанка био је повезан с организацијом КПЈ преко Јове Милановића-Црње и активно деловао у околини Бучја и Каменске. Сарађивао је и с Ћиром Дропулићем, коме је приликом напада на Каменску, 1941, дао исцрпне податке о том упоришту. Те јесени ступио је у Славонски партизански одред и убрзо био унапређен у командира чете. Истакао се у многим борбама, попут напада на Горње Врховице, у борби код Њежица и остало.

Средином 1942. године, Пуач је унапређен за команданта батаљона, а иате године и за земника команданта Дванаесте славонске бригаде. Тада се истакао у биткама за Воћин. Приликом другог партизанског напада на то место, бригада је након шест дана опсаде седмог дана потпуно уништила непријатељску посаду. Истовремено су Пуачеви борци одбили и бочни напад непријатељских снага које су пошел у помоћ опкољеним усташама. Исте године постао је члан Комунистичке партије Југославије.

У мају 1943. године, Пуач је постављен за команданта 21. бригаде 28. славонске дивизије. У јануару 1944, у једном је јуришу код села Подворице у Србији био тешко рањен. Упућен је на лечење у савезничку базу у Италији, где је остао све до августа исте године. Премда инвалид, Пуач је након повратка у Југославију постао заменик команданта 47. српске дивизије, а у новембру исте године постављен је за команданта 24. српске дивизије. Након пробоја Сремског фронта, његова дивизија се истакла у тешким борбама за Вировитицу, Копривницу и низ других места у Славонији.

После рата Пуач је остао у Југословенској народној армији као командант дивизије, затим начелник штаба и командант корпуса.

Године 1949. завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је генерал-потпуковник ЈНА.

Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских и страних одликовања, међу којима и пољски орден Грунвалдов крст другог реда. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]