Далмација (тема)
| Тема Далмација Θέμα Δελματίας | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| око 867[1]—11. и 12. век | |||||||||
 Византијска тематска организација око 1025. године | |||||||||
| Регија | јадранска обала | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | тема | ||||||||
| Историјска ера | рани средњи век | ||||||||
• Успостављено | око 867[1] | ||||||||
• оснивање теме | 867. | ||||||||
• постепени губитак Далмације | 11. и 12. век | ||||||||
• Укинуто | 11. и 12. век | ||||||||
| |||||||||
Далмација (грчки: Δαλματία) је била тема (покрајина) Византијског царства на источној обали Јадранског мора. Настала је реорганизацијом византијске управе у приморским областима Далмације за време владавине цара Василија I (867-886). Центар теме био је у граду Задру, а обухватала је поједине приморске градове и острва од Котора на југу до Кварнера на северу. Постојала је до краја 12. века, када ја њене последње знатније остатке на југу освојио српски велики жупан Стефан Немања.[2]
Предисторија
[уреди | уреди извор]Поделом Римског царства (395), древна римска провинција Далмација припала је Западном римском царству. Након смрти цара Јулија Непота (480),[3] Далмација је потпала под власт краља Одоакара (481), а недуго потом је запоседнута од стране Острогота (око 490. године). За време владавине цара Јустинијана I, Далмација је око 538. године ушла у састав Византијског царства.[4]
Током 6. века, у византијску Далмацију почињу да упадају Словени, а потом и Авари. Према сведочењу Прокопија, Словени су 550. године опустошили унутрашњост Далмације. Знатно опаснији били су Авари који су, након освајања Сирмијума (582), створили услове за продирање дуж римског пута Сирмијум-Салона.[5]
Након смрти цара Маврикија (602), отпочело је масовно продирање Авара и Словена, који су прво запосели унутрашњост порвинције, а затим су похарали и приморске области. Око 614. године, пострадала је и Салона, главни град провинције. У то доба, за време владавине цара Ираклија (610—641) пада и насељавање Срба и Хрвата у далматинском залеђу. Северозападне делове провинције населили су Хрвати, а остатак Срби. Област Хрвата простирала се од Истре до реке Цетине, а област Срба од Цетине до реке Бојане. Преостало староседелачко становништво (далматински Романи) повукло се у поједина утврђена приморска места, а такође и на острва, настављјући да признаје царску власт.[6][7]
Крајем 8. века, Франци су од Византије преотели Истру, а почетком 9. века северни део Далмације накратко је потпао под власт Каролиншког царства. Склапањем Ахенског мира (812) Далмација је враћена Византијском царству. Византијски цар је Карлу Великом признао титулу "цара Франака", а за узврат Карло је признао суверенитет византијског цара над Венецијом, Далмацијом и јужном Италијом.[8] У то време византијска Далмација била је организована као "архонтија" (јединица нижег степена у оквиру тематског уређења), а архонт Далмације помиње се у Тактикону Успенског из 842/3. године, док се на печатима потом јавља и "стратег Далмације".[9]
Оснивање теме
[уреди | уреди извор]
Вести о оснивању теме Далмације забележио је цар-писац Константин Порфирогенит. Арабљани су 841. године освојили град Бари, одакле су нападали византијске територије у јужној Италији, као и области на другој (источној) обали Јадрана. Опсели су и византијски град Рагузион (Дубровник) који је настао на хриди одвојеној од копна, где се настанило становништво из разореног и напуштеног Епидаура (данашњи Цавтат). Цар Василије I је покренуо војску ка Дубровнику, након чега су Арабљани одустали од опсаде. Свој пут на запад Василије је искористио да учврсти византијску власт над градовима и острвима. Образовао је тему Далмацију са седиштем у Задру, која је обухватала територије од Кварнера до Котора. Један од најважнијих задатака визатијске власти био је да осигура мир на тим територијама. Како би то постигао, Василије је сусеним словенским владарима препустио данак кога су византијски градови у Далмацији плаћали царском стратегу. За узврат, словенски владари су прихватили цареву врховну власт, а сам цар је потврђивао кнежеве који су били на власти. Кнежеви су заузимали положај архоната у византијској хијерархији. Ни Словенима није сметао овакав облик византијске власти јер није дирао у њихове обичаје и начин живота. Византијска власт није имала само симболички карактер пошто су помоћни одреди Хрвата и Срба учествовали у визанстијском освајању Барија 871. године.[1]
Црквено уређење
[уреди | уреди извор]Почетком 7. века, провинција Далмација је опустошена од стране Авара и Словена, а царска власт се одржаала само у већим приморским градовима, а такође и на појединим острвима.[10][11] У исто време, наступиле су значајне промене у црквеном уређењу. Заједно са античком Салоном, пропала је и првобитна Салонитанска митрополија, која је имала јурисдикцију над епископијама у Далмацији. У већим местима која су остала под византијском влашћу одржале су се локалне епископије, а поједини далматински епископи су 787. године учествовали на Седмом васељенском сабору, који је био одржан у Никеји (Јован из Сплита, Урсо из Раба, Лаврентије из Осора и Јован из Котора).[12][13]
У историографији постоје различита мишљења о положају тадашњих далматинских епископија у односу на велике црквене центре у Цариграду, Риму и Аквилеји. Пошто су епископије у суседној Драчкој теми биле у саставу Драчке митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији,[14] поједини истраживачи су покушали да докажу да су и далматинске епископије током 8. и 9. века такође прешле под належност Цариграда, али та претпоставка није наишла на шире прихватање у науци.[15]
Независно од питања о црквеној јурисдикцији, локална литургијска пракса из раног средњовековног периода свдочи да су се у далматинским епископијама током поменутог периода укрштали утицаји западног и источног хришћанства. Тим поводом су изношене разне претпостаке о времену и начину оснивања нове далматинске црквене покрајине са седиштем у Сплиту.[15]
Посебан проблем у историографији представља и питање о аутентичности аката који се односе на наводно одржавање појединих црквених сабора у Сплиту почетком 10. века. Према тим актима, који су сачувани само у познијим преписима, реч је о саборима који се датују у 925. и 928. годину. У истим актима је описано преуређење сплитске црквене покрајине, које је спроведено по римском обрасцу. Такође је решено и питање о уређењу односа између црквених центара у Дубровнику и Котору. У актима се поред хрватских помиње и учешће српских великаша на заседању сабора, што се односило на кнеза Михаила Вишевића, владара Захумља, чији се црквени центар (Стон) такође налазио под Сплитом.[16][17][18]
Средином 10. века, порастао је значај Дрбровника као најзначајнијег урбаног и црквеног центра на јужним подручјима теме Далмације. Према претпоставкама појединих истраживача, оснивање посебне црквене покрајине са центром у том граду требало би довести у везу са поменом Дубровника као метрополе у појединим списима византијског цара Константина VII Порфирогенита, а ту претпоставку додатно потврђују и поједини млетачки извори са краја 10. века, који сведоче да је црквена покрајина са центром у Дубровнику у то време већ уелико постојала.[19]
Познији дубровачки хроничари су забележили локално предање да је извесни Јован, наводни архиепископ Дукље, приликом бугарског упада у српске земље побегао у Дубровник и тиме пренео архиепископска права на тај град. Поједини истраживачи сматрају да се то предање односи на упад цара Самуила у Далмацију, који се датира у последње године 10. века, али за саму легенду о поменутом дукљанском архиепископу Јовану не постоје додатне потврде у изворима.[20]
Другачије предање о стварању новог црквеног центра у залеђу теме Далмације сачувано је код Томе Архиђакона, који је у 13. веку забалежио да је средином 11. века дошло до велике поморске несреће, када су епископи из јужних далматинских градова доживели бродолом код Хвара приликом одласка на црквени сабор у Сплит. Пошто је народ из тих градова предочо римском папи да је за јужнодалматинске епископе опасно да путују у удаљени Сплит, донета је одлука да се установи нова црквена покрајина са центром у Бару. За такво предање такође не постоје додатне потврде у изворима.[21]
Иако су у историографији изношене разне претпоставке о оснивању Барске надбискупије током 1067. или 1089. године, накнадном анализом спорних извора дошло се до закључка да је реч о позним фалсификатима.[22] У историјској стварности већег дела 11. и 12. века, Бар је још увек био седиште обичне бискупије, која је потпадала под надлежност надбискупа из оближњег Дубровника.[23]
Све до краја постојања теме Далмације, црквени центри у византијским градовима на источној обали Јадрана уживали су знатан степен унутрашње самоуправе.[2]
Становништво
[уреди | уреди извор]Највећи део становништва византијске теме Далмације чинили су домаћи далматински Романи (Далматоромани), потомци старог романизованог становништва са ширег подручја некадашње римске провинције Далмације, а мањи део становништва чинили су и локални Грци. У време досељавања Словена на те просторе, део староседелачког далматороманског и грчког становништва одржао се у појединим приморским местима и на острвима, настављајући да током наредних векова признаје царску власт. Далматински Романи су током целокупног раздобља визанстијске власти успели да очувају свој идентитет, а њихов језик се из локалне далматинске варијанте латинског развио у свецифичан далматоромански језик, који се на тим просторима одржао и након периода визанстијске власти. Најзначајнија сведочанства о посебности далматинских Романа током раздобља визанстијске власти оставио је цар и писац Константин Порфирогенит (945-959) у свом делу De administrando imperio.[24][25][26][7]
Тема Далмација у 11. веку
[уреди | уреди извор]
Након смрти цара Василија (1025), византијска власт над далматинским градовима и острвима почела је временом да слаби услед успона Млетачке републике и словенских (хрватских и српских) држава у залеђу. Непосредно након смрти цара Романа III Аргира (1034), од Византије се одметнуо српски кнез Стефан Војислав, који се у изворима назива Дукљанином, Србином и Травуњанином.[27] Његов први устанак угушен је за мање од две године, а Војислав је том приликом је заробљен и одведен у Цариград одакле се успео спасити и подићи нов устанак крајем 1037. или почетком 1038. године. Овога пута устанак био је успешан, а Војислав је заузео „земљу Срба“ и протерао византијског стратега Теофила Еротика. Цар Михаило Пафлагонац није предузимао ништа све до новог изазова, пошто је Војислав током 1039/40. године присвојио благо са византијског брода који се насукао на јужнодалматинским обалама. Пошто је одбио да новац врати цару, избио је рат. Михаило је на Војислава послао војску на челу са евнухом Георгијем Проватасом који је, међутим, у брдовитим крајевима изгубио скоро сву војску.[28]
Нови цар Константин IX Мономах (1041—1055) покренуо је снаге за гушење устанка Стефана Војислава. Византијски историчар Јован Скилица бележи да је војску чинило 60.000 људи под патрикијем Михаилом који није имао великог војничког искуства. Продро је у Војислављеву државу пустошећи пределе које је освајао. Војислав га је пропуштао запоседајући теснаце кроз које ће византијска војска морати да прође у повратку. Патрикије Михаило је у повратку упао у заседу у једном кланцу. Војска му је страдала од стрела и камења којим су их засипали устаници. Погинуло је две трећине војске. Војислав се изборио за независност своје државе која је обухватала простор од Бојане до Неретве, укључујући Дукљу, Травунију и Захумље, као и остале српске области у унутрашњости. Византија се морала задовољити симболичним потчињавањем и укључивањем Војислављеве државе у систем вазалних територија.[29]
Поменути сукоби у залеђу јужне Далмације утицали су првенствено на градове Котор и Дубровник, који су наставили да признају византијску врховну власт,[30] док је стање у преосталом (северном) делу теме било знатно сложеније, због претензија Млетачке републике и хрватских владара, а крајем 11. века као нови претендент на ширење власти ка Далмацији јавља се и Краљевина Угарска. Након освајања Славоније (око 1090. године) и Краљевине Хрватске на самом почетку 12. века, угарски краљеви су ушли у низ сукоба са Млечанима око власти над севернодалматинским градовима и острвима (Сплит, Тогир, Задар, Лошињ, Црес, Крк, Раб). Иако су Млечани званично иступали под видом признавања царских права, њихово фактичко запоседање појединих градова и острва није довело до обнове стварне византијске власти. Иако се Византија није одрекла својих права над Далмацијом, задржавши утицај над Котором и Дубровником, северни делови некадашње теме неповратно су потпали под млетачку и угарску власт.[31]
Дукат Далмације и Хрватске
[уреди | уреди извор]Византијска власт над Далмацијом и знатним делом залеђа обновљена је накратко током владавине цара Манојла Комнина (1143—1180), који је током успешног византијско-угарског рата (1163—1167) успоставио непосредну власт не само над далматинским градовима, већ и над делом Хрватске. На тим просторима је организован византијски дукат Далмације и Хрватске, којим је управљао царски намесник - дукс, са столицом у Сплиту.[32] Међутим, византијска власт у северној Далмацији је пропала недуго након смрти цара Манојла (1180), а последња византијска упоришта у јужној Далмацији изгубљена су услед продора српског великог жупана Стефана Немање према приморским областима, од Скадра, преко Котора, до Дубровника. Повлачење Византије са тих простора су почетком 13. века искористили и Млечани, који су 1205. године успоставили врховну власт над Дубровником, додатно учврстивши непосрену власт и над појединим севернодалматинским градовима и острвима, као саставним деловима Млетачке Далмације.[33]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Упоредо са слабљењем византијске Далмације током 11. и 12. века, претензије на власт над том древном и славном историјском покрајином нашле су одраза и у титулатури владара из околних држава, те се тако помен Далмације нашао у проширеним титулама не само млетачких дуждева и угарских краљева, већ и тадашњих хрватских и српских владара. Од краја 12. па све до 14. века, Далмација је помињана и у проширеним титулама разних владара из династије Немањића.[34]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Ферјанчић 1959, стр. 46–51.
- ^ а б Ферлуга 1957.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 23.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 24-26.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 38.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 39-41.
- ^ а б Станковић 2000, стр. 67-85.
- ^ Острогорски, стр. 140.
- ^ Nesbitt & Oikonomides 1991, стр. 46.
- ^ Ковачевић 1967, стр. 279–444.
- ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
- ^ Katičić 1982, стр. 75-92.
- ^ Komatina 2017, стр. 253–260.
- ^ Dragojlović 1990, стр. 201—209.
- ^ а б Драгојловић 1989, стр. 211-226.
- ^ Живковић 2004, стр. 120.
- ^ Prozorov 2013, стр. 275–287.
- ^ Коматина 2016, стр. 57-58, 61-64.
- ^ Коматина 2016, стр. 58-68.
- ^ Коматина 2016, стр. 61-62.
- ^ Коматина 2016, стр. 130-131.
- ^ Коматина 2016, стр. 132-149, 221-226.
- ^ Коматина 2016, стр. 142-149.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 39-41, 78, 92.
- ^ Ферјанчић 1959, стр. 9-36.
- ^ Јиречек 1962.
- ^ Византијски извори 3. pp. 140.
- ^ Историја српског народа. pp. 173–7
- ^ Византијски извори 3. pp. 159.
- ^ Kazhdan 1991, стр. 578–579
- ^ Ферјанчић 1957.
- ^ Ферлуга 1957, стр. 120.
- ^ Историја српског народа. pp. 241.
- ^ Бубало 2019, стр. 245-290.
Извори и литература
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2019). „Територијална компонента краљевске титуле Немањића”. Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. Београд: САНУ. стр. 245—290.
- Goldstein, Ivo (1992). Bizant na Jadranu od Justinijana I. do Bazilija I. Zagreb: Zavod za hrvatsku povijest.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209.
- Живковић, Тибор (2002). „Тактикон Успенског и тема Далмација” (PDF). Историјски часопис. 48 (2001): 9—43.
- Живковић, Тибор (2003). „Поход бугарског цара Самуила на Далмацију” (PDF). Историјски часопис. 49 (2002): 9—25.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2012). „Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку” (PDF). Историјски часопис. 61: 11—25.
- Јиречек, Константин (1962). Романи у градовима Далмације током средњега века. Београд: Научно дело.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ed. The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom. . Oxford University Press. 1991. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Katičić, Radoslav (1982). „Imena dalmatinskih biskupija i njihovih biskupa u aktima ekumenskoga koncila u Nikeji godine 787.”. Filologija. 11: 75—92.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Komatina, Predrag (2017). „Dalmatian bishops at the Council of Nicaea in 787 and the status of the Dalmatian church in the eighth and ninth centuries”. Imperial Spheres and the Adriatic. Byzantium, the Carolingians and the Treaty of Aachen (812). London-New York: Routledge. стр. 253—260.
- Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
- Максимовић, Љубомир (1996). „Покрштавање Срба и Хрвата”. Зборник радова Византолошког института. 35: 155—174.
- Nesbitt, John W.; Oikonomides, Nicolas, ур. (1991). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art. 1. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. Архивирано из оригинала 12. 05. 2019. г. Приступљено 21. 05. 2019.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Prozorov, Vadim (2013). „The Tenth Century Councils in Split and the Problem of the Reliability of Their Acts”. Црквене студије. 10: 275—287.
- Станковић, Влада (2000). „Идејна начела Константина Порфирогенита и далматински Романи”. Зборник радова Византолошког института. 38 (1999-2000): 67—85.
- Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ферлуга, Јадран (1953). „Ниже војно-административне јединице тематског уређења”. Зборник радова Византолошког института. 2: 61—98.
- Ферлуга, Јадран (1955). „Време постанка теме Далмације”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 3: 53—67.
- Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело.
- Ferluga, Jadran (1957). „L'archontat de Dalmatie”. Actes du X. Congrès international d'études byzantines. İstanbul: Comité d'organisation. стр. 307—315.
- Ферлуга, Јадран (1964). „Драч и Драчка област пред крај X и почетком XI века”. Зборник радова Византолошког института. 8 (2): 117—132.
- Ферлуга, Јадран (1964). „О неким аспектима изградње тематског уређења на Балканском полуострву”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 8: 131—143.
- Ферлуга, Јадран (1991). „Византија и Јадранско море: Размишљања на тему”. Зборник радова Византолошког института. 29-30: 29—44.
