Данијела Стил

С Википедије, слободне енциклопедије
Данијела Стил
Лични подаци
Пуно имеДанијела Фернандес Доминик Шуелин-Стил
Датум рођења( 1947-08-14)14. август 1947.(76 год.)
Место рођењаЊујорк, Сједињене Америчке Државе
Држављанствоамеричко
НационалностАмериканка
Религијакатолицизам
УниверзитетУниверзитет у Њујорку
Занимањекњижевница
Породица
Супружник
  • Клауд-Ерик Лазард (1965–1974)
  • Дени Зугелдер (1975–1978)
  • Вилијам Џорџ Тот (1978–1981)
  • Џон Трајна (1981–1998)
  • Томас Перкинс (1998–2002)
Деца7
РодитељиЏон Шалин Стил
Норма да Камара Стон дос Реис
Књижевни рад
Период1978—данас
Језик стварањаенглески
Жанрљубавни роман

Потпис
Званични веб-сајт
www.daniellesteel.com

Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији ПаризСан Франциско.

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство[уреди | уреди извор]

Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7]

Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији ПаризЊујорк, а сада живи на релацији ПаризСан Франциско.

Први брак и почетак каријере[уреди | уреди извор]

Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг.

Први роман, други и трећи брак[уреди | уреди извор]

Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године.

Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5]

Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5]

Слава и четврти брак[уреди | уреди извор]

Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13]

Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17]

Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17]

Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15]

Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18]

Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20]

Пети брак и континуирани успех[уреди | уреди извор]

Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој.

Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23]

Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури.

Додатно је примила:

  • Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009.
  • "Одлична служба за награду за ментално здравље" (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009.
  • "Награда за изванредна достигнућа" за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године.
  • "Награда за рад са младима" за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999.
  • "Награда за иазванредна достигнућа" у менталном здрављу, California Psychiatric Association
  • "Награде за одличну сложбу" из Америчког удружења за психијатрију

Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”.

Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса

Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24]

Начин писања и критике[уреди | уреди извор]

Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27]

Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25]

Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29]

Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

Дела[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

Година Наслов
1973 Going Home
1977 Passion's Promise (САД) / Golden Moments (УК)
1978 Now and Forever
The Promise
1979 Season of Passion
Summer's End
1980 The Ring
1981 Palomino
To Love Again
Remembrance
Loving
1982 Once in a Lifetime
Crossings
1983 A Perfect Stranger
Thurston House
Changes
1984 Full Circle*
1985 Family Album*
Secrets
1986 Wanderlust*
1987 Fine Things*
Kaleidoscope*
1988 Zoya*
1989 Star*
Daddy*
1990 Message from Nam
1991 Heartbeat*
No Greater Love
1992 Jewels*
Mixed Blessings*
1993 Vanished
1994 Accident*
The Gift*
Wings
1995 Lightning
Five Days in Paris*
1996 Malice
Silent Honor*
1997 The Ranch
Special Delivery*
The Ghost*
1998 The Long Road Home*
The Klone and I*
Mirror Image
1999 Bittersweet*
Granny Dan
Irresistible Forces
2000 The Wedding*
The House On Hope Street*
Journey
2001 Lone Eagle
Leap Of Faith*
The Kiss*
2002 The Cottage
Sunset in St. Tropez
Answered Prayers*
2003 Dating Game
Johnny Angel*
Safe Harbour
2004 Ransom
Second Chance
Echoes
2005 Impossible
Miracle
Toxic Bachelors
2006 The House*
Coming Out
H.R.H.
2007 Sisters
Bungalow 2
Amazing Grace
2008 Honor Thyself
Rogue
A Good Woman
2009 One Day at a Time
Matters Of The Heart
Southern Lights
2010 Big Girl
Family Ties
Legacy
2011 44 Charles Street
Happy Birthday
Hotel Vendome
2012 Betrayal
Friends Forever
The Sins of the Mother
A Gift of Hope
2013 Until the End of Time*
First Sight
Winners
2014 Power Play
A Perfect Life
Pegasus
2015 Prodigal Son
Country
Undercover
Precious Gifts
2016 Blue*
Property of a Noblewoman
The Apartment
Magic
Rushing Waters
The Award
2017 The Mistress
Dangerous Games
Against All Odds
The Duchess
The Right Time
Fairytale
Past Perfect
2018 Fall from Grace
Accidental Heroes
The Cast
The Good Fight
In His Father's Footsteps
Beauchamp Hall
2019 Turning Point
Silent Night
Blessing in Disguise
Lost and Found

* Прво место на топ листи Њујорк тајмса

Не-фикција[уреди | уреди извор]

  • Love: Poems (1984)
  • Having a Baby (1984)
  • His Bright Light (1998)
  • A Gift of Hope: Helping the Homeless (2012)
  • Pure Joy: The Dogs We Love (2013)

Сликовнице[уреди | уреди извор]

  • The Happiest Hippo in the World (2009)
  • Pretty Minnie in Paris (2014)
  • Pretty Minnie in Hollywood (2016)

Дечје књиге[уреди | уреди извор]

Марта и Макс[уреди | уреди извор]

  • Martha's New Daddy (1989)
  • Max and the Babysitter (1989)
  • Martha's Best Friend (1989)
  • Max's Daddy Goes to the Hospital (1989)
  • Max's New Baby (1989)
  • Martha's New School (1989)
  • Max Runs Away (1990)
  • Martha's New Puppy (1990)
  • Max and Grandma and Grampa Winky (1991)
  • Martha and Hilary and the Stranger (1991)

Фреди[уреди | уреди извор]

  • Freddie's Trip (1992)
  • Freddie's First Night Away (1992)
  • Freddie and the Doctor (1992)
  • Freddie's Accident (1992)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Five Top Bestselling Authors of All Time”. Historythings.com. 24. 2. 2017. Приступљено 13. 11. 2017. 
  2. ^ „Lonely heart”. The Age. Melbourne. 19. 3. 2006. 
  3. ^ Kort, C. (2007). A to Z of American Women Writers. Facts On File, Incorporated. стр. 311. ISBN 9781438107936. Приступљено 6. 10. 2014. 
  4. ^ а б „Danielle Steel”. Books At Transworld. Архивирано из оригинала 26. 12. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  5. ^ а б в г Chin, Paula (29. 6. 1992). „Danielle Steel”. People Magazine. Архивирано из оригинала 10. 1. 2011. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  6. ^ Holfer, Robert (5. 1. 2005). „Danielle Steel”. Variety. Приступљено 19. 4. 2007. 
  7. ^ а б в г д Angel, Karen (19. 3. 2006). „Lonely Heart”. Melbourne: The New York Times. Приступљено 19. 4. 2007. 
  8. ^ а б в г Rosanne, L (јул 2004). „Meet the Author: Danielle Steel”. Reader's Club. Архивирано из оригинала 22. 06. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  9. ^ „Author Danielle Steel had childhood dreams of becoming a nun”. Reuters. 22. 2. 2008. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 20. 10. 2018. 
  10. ^ „Alumni and Prof.'s on the Internet”. Alumni Association of the Lycée Français de New York, Inc. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  11. ^ „Meet the Writers: Danielle Steel”. Barnes and Noble. Приступљено 19. 4. 2007. 
  12. ^ а б в г Carroll, Jerry (22. 10. 1995). „Danielle Steel's Plot Thickens”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  13. ^ а б в г Kennedy, Dana (20. 12. 1996). „Steel Magnolia”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 02. 06. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  14. ^ „The 10 best dressed”. Matches Fashion. Архивирано из оригинала 9. 6. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2018. 
  15. ^ а б в г д Segretto, Mike (2005). „Meet the Writers: Danielle Steel”. Barnes and Noble. Приступљено 19. 4. 2007. 
  16. ^ „Having a Baby (Hardcover)”. Amazon. Com. Приступљено 19. 4. 2007. 
  17. ^ а б в „Danielle Steel”. Book Reporter. Архивирано из оригинала 1. 4. 2012. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  18. ^ Williams, Lance (21. 9. 1997). „Novelist Danielle Steel's son dies”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  19. ^ Bigelow, Catherine (9. 5. 2004). „Swells”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  20. ^ Zinko, Carolyne (8. 5. 2002). „Steel's gala draws lots of star power”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  21. ^ Steger, Pat (11. 8. 1999). „Steel, Perkins Separate After 17-Month Marriage”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  22. ^ Donnally, Trish (26. 2. 1998). „A New Chapter in Steel Romance”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  23. ^ а б Baker, Kenneth (30. 9. 2003). „Danielle Steel to open gallery for lesser-knowns”. San Francisco Chronicle. Приступљено 19. 4. 2007. 
  24. '^ Kaufman, David (7. 5. 2011). „Danielle Steel”. The Wall Street Journal. „For much of her career, Danielle Steel was best known as a couture-clad San Francisco writer and society gal with a handful of husbands and a soccer-team's worth of kids. But the author—who has sold nearly 600 million books—now lives mostly in Paris, happily husband-less...'San Francisco is a great city to raise children, but I was very happy to leave it. There's no style, nobody dresses up—you can't be chic there. It's all shorts and hiking books and Tevas—it's as if everyone is dressed to go on a camping trip. I don't think people really care how they look there; and I look like a mess when I'm there, too. 
  25. ^ а б в Melnick, Sheri (2005). „Toxic Bachelors”. RomanticTimes Magazine. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  26. ^ Melnick, Sheri (2004). „Safe Harbour”. Romantic Times Magazine. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  27. ^ „The Lives of Danielle Steel: The Unauthorized Biography of America's #1 Best-Selling Author”. Publishersweekly.com. Приступљено 13. 11. 2017. 
  28. ^ Melnick, Sheri (2004). „Ransom”. RomanticTimes Magazine. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2007. 
  29. ^ Maryles, Daisy (12. 7. 2004). „Steel at 61”. Publishers Weekly. Приступљено 19. 4. 2007.  „incontri”. 
  30. ^ а б Fleming, Michael (3. 2. 1998). „Col helps Steel break into pic biz”. Variety. Приступљено 19. 4. 2007. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]