Пређи на садржај

Дан гнева

С Википедије, слободне енциклопедије
Дан гнева
Филмски постер
Изворни насловVredens dag
РежијаКарл Теодор Драјер
СценариоКарл Теодор Драјер
Пол Кнудсен
Могенс Скот-Хансен
ПродуцентКарл Теодор Драјер
Темељи се наАна Педерсдотер
(Ханс Вирс-Јенсен)
Главне улогеТоркилд Рус
Лисбет Мовин
Сигрид Нејендам
Пребен Лердорф Ри
Алберт Хеберг
МузикаПоул Скиербек
Директор
фотографије		Карл Андерсон
МонтажаАн Мари Петерсен
Идит Шлусел
ДистрибутерPalladium Danmark
Nordisk Film-Palladium Production A/S
Janus Films (САД)
Година1943.
Трајање100 минута[1]
ЗемљаДанска
Језикдански
IMDb веза

Дан гнева (дан. Vredens dag) је дански историјско-драмски филм из 1943. године, режисера, косценаристе и продуцента Карла Теодора Драјера, заснован на представи Ана Педерсдотер Ханса Вирс-Јенсена, која је пак заснована на истинитом догађају. Радња филма прати младу жену која је приморана на брак са остарелим свештеником након што је њена покојна мајка била оптужена за вештичарство. Она се заљубљује у свештениковог сина и и сама постаје осумњичена за вештичарење. Главне улоге у филму тумаче Торкилд Рус, Лисбет Мовин, Сигрид Нејендам, Пребен Лердорф Ри и Алберт Хеберг.

Филм је снимљен током нацистичке окупације Данске, а Драјер је након његовог изласка напустио земљу и отишао у Шведску. Упркос почетним критикама због спорог ритма, филм је касније добио веома позитивне оцене.

Радња

[уреди | уреди извор]

У једном данском селу 1623. године, стара жена позната као Херлофс Марта бива оптужена за вештичарство. Ана, млада жена, удата је за остарелог локалног свештеника Абсалона Педерсена, који је укључен у суђења вештицама. Они живе у кући коју деле са његовом строгом и доминантном мајком, Меретом. Мерета не одобрава Ану, која је много млађа од свог мужа — отприлике је вршњакиња његовог сина из првог брака. Ана пружа уточиште Херлофс Марти, али Марта убрзо бива откривена у кући, мада се претпоставља да се тамо сакрила сама. Марта зна да је и Анина покојна мајка била оптужена за вештичарење, али да је спасена захваљујући Абсалоновом посредовању, јер је он желео да се ожени младом Аном. Херлофс Марта обавештава Ану о моћи њене мајке над животом и смрћу људи, што у Ани буди знатижељу и интересовање за ту ствар.

Абсалонов син из првог брака, Мартин, враћа се кући из иностранства и између њега и Ане одмах се јавља узајамна привлачност. Ана не воли свог мужа и верује да ни он њу не воли. Стављена под муке, Херлофс Марта признаје да је вештица — што се, између осталог, доказује тиме што је желела смрт других људи. Она прети да ће одати Ану ако је Абсалон не избави од осуђујуће пресуде, молећи га да је спасе као што је спасао Анину мајку. Након што га још једном узалудно замоли за помоћ, Марта ипак не ода његову тајну и бива спаљена на ломачи, док мештани посматрају. Абсалона мучи савест што је спасао Анину мајку, али је оставио Марту да буде осуђена. Ана и Мартин се потајно све више зближавају, што изазива растућу Меретину сумњу у Анин карактер. Абсалон чује Анин смех у Мартиновом друштву — нешто што никада није доживео у њиховом браку. Он жали што се оженио Аном не мислећи на њена осећања и праве намере, и каје се што јој је украо младост и срећу.

Док је Абсалон одсутан у посети младом парохијанину Лаурентијусу који умире, почиње страшна олуја. Лаурентијуса је током испитивања проклела Херлофс Марта, предсказавши му скору смрт. У међувремену, Ана и Мартин разговарају о будућности, и она је приморана да призна да је пожелела мужевљеву смрт, али више у смислу „кад би се бар десила” него као стварну намеру. У том тренутку, Абсалон, на путу кући, осећа „као да га је сама Смрт додирнула”. По повратку, Ана мужу признаје своју љубав према Мартину и каже му да је пожелела његову смрт. Абсалон пада и умире, призивајући Мартиново име, док Ана вришти.

Следећег јутра Мартин почиње да сумња у све. Ана тврди да нема никакве везе са мужевљевом смрћу, коју види као Божју промисао — као избављење од патње и несрећног брака. На Абсалоновој сахрани, Мерета јавно оптужује Ану да је вештица. Ана у почетку негира оптужбу, али када Мартин стане на страну своје бабе, суочена је са губитком његове љубави и поверења. Тада, поред отвореног ковчега свог мужа, Ана признаје да га је убила и да је Мартинову љубав стекла уз помоћ Ђавола. Њена судбина је тиме запечаћена.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Торкилд Рус Абсалон Педерсен
Лисбет Мовин Ана Педерсдотер
Пребен Лердорф Ри Мартин
Сигрид Нејендам Мерета
Ана Свјеркјер Херлофс Марта
Алберт Хеберг бискуп
Олаф Усинг Лаурентијус
Пребен Нергорд службеник

Продукција

[уреди | уреди извор]
Дан гнева је био први филм редитеља Карла Теодора Драјера од 1932. године, након чега је напустио Данску под нацистичком окупацијом и остатак Другог светског рата провео у Шведској.

Дан гнева је био први филм Карла Теодора Драјера после Вампира (1932). Претходних једанаест година провео је радећи као новинар и безуспешно покушавајући да започне неколико филмских пројеката — адаптацију Госпође Бовари, документарни филм о Африци и филм о Мери Стјуарт.[2]

Драјер је први пут погледао представу Ана Педерсдотер Ханса Вирса-Јенсена 1925. године и већ дуго је желео да је екранизује.[3] Филм се у неколико детаља разликује од оригиналног комада, као у сцени у којој се Ана и Мартин први пут сусрећу и пољубе — у драми су стидљиви и оклевају, док су у Драјеровом филму отворено страствени.[4]

Драјерови продуценти су желели да улогу Абсалона добије Ајвинд Јохан-Свендсен, али је Драјер сматрао да је он превише „ренесансни човек” и преферирао је да одабере некога ко може да изрази озбиљност и строгост коју је тражио.[5] Лисбет Мовин је добила улогу након састанка са Драјером; није јој било дозвољено да користи било какву шминку, јер је Драјер инсистирао на потпуно природном, реалистичном изгледу.[6]

У једној сцени, лик који тумачи Ана Свјеркјер бива спаљен на ломачи. Да би то приказао, Драјер ју је привезао за дрвене лестве и оставио је тако док су остатак екипе и глумци отишли на ручак, упркос противљењу Пребена Лердорфа Рија и Торкила Руса. Када су се вратили, Свјеркјерова се обилно знојила — што се види и у самом филму.[7]

Иако су и овај и већина других Драјерових филмова често критиковани због спорог ритма, Драјер је објаснио да ни његов темпо ни монтажа нису спори, већ да су покрети ликова на екрану намерно успорени како би се створила напетост.[8]

Приказивање

[уреди | уреди извор]

Филм је премијерно приказан 13. новембра 1943. у Копенхагену.[9] Драјер је увек негирао тумачење да филм представља аналогију са прогоном Јевреја. Ипак, по савету многих својих пријатеља, напустио је Данску под изговором да жели да прода Дан гнева на страним тржиштима и остатак Другог светског рата је провео у Шведској, недуго након што је филм објављен.[10][11]

Филм је у Сједињеним Америчким Државама премијерно приказан у априлу 1948. године.[12] У Северној Америци, издавачка кућа The Criterion Collection објавила је филм на DVD формату 2001. године, у бокс-сету заједно са Драјеровим филмовима Реч (1955) и Гертруда (1964).[13]

Пријем

[уреди | уреди извор]

По свом изласку у Копенхагену, филм је добио слабе критике и био је финансијски неуспешан, а многи Данци су се жалили на његов спор ритам.[14] Међутим, након Другог светског рата, стекао је далеко бољу критичку репутацију. Многи Данци су у сценама спаљивања вештица видели паралелу са прогоном Јевреја током нацистичке окупације.[9] Иако је Драјер негирао да је филм алегорија на нацисте, током рата је снажно одјекнуо међу припадницима данског покрета отпора.[15]

Критичарка Полин Кејл није се слагала са негативним оценама које су филму упућиване у Сједињеним Државама 1948. године. Часопис Variety је писао да је „филм досадан до крајности” и да је његов „главни проблем у иритантно спором ритму, као и у тешкој, мрачној причи коју ни најмање не ублажава било какво комично олакшање”.[16] Босли Краутер из новина The New York Times описао је филм као „спор и монотон”, али је додао да има „интелектуалну снагу”.[12] Насупрот њима, Кејлова је истакла да „искусно око одраслог гледаоца може пронаћи чаролију у тим трајним епифанијама”.[17]

Остали критичари су следили тај нови приступ и филм је убрзо почео да добија похвале. Часопис The New Yorker назвао је филм „једним од најбољих икада снимљених”.[18] А. Бертранд Ченон га је описао као „ремек-дело” о ком ће се „говорити дуго након што Грир Гарсон, Бети Дејвис и Ајда Лупино постану само имена у историји, попут Рут Чатертон, Норме Талмаџ и Норме Ширер”.[19] Часопис Life га је назвао „једним од најнеобичнијих филмова последњих година” и истакао да је кампања групе критичара довела до тога да се филм поново прикаже четири месеца касније, у августу 1948. године.[20]

Годинама након изласка, филмски критичар Робин Вуд назвао је Дан гнева „Драјеровим најбогатијим делом… јер најпотпуније изражава двосмислености које леже у сржи његовог погледа на свет”.[21] Жан Семолу је написао да „интересовање за Драјерове филмове не лежи у самом приказу догађаја нити у унапред одређеним ликовима, већ у начину на који су ти ликови измењени самим догађајима”.[10]

Критичар Џонатан Розенбаум је написао да је „Дан гнева можда најбољи филм икада снимљен о животу под тоталитарном влашћу”[22] и сматрао да је утицао на Артура Милера при писању драме Лов на вештице.[15] У Данској се овај филм често наводи као најбољи дански филм свих времена.[23] Филм има рејтинг одобравања од 100% на веб-сајту Rotten Tomatoes, на основу 25 рецензија, са просечном оценом 8,68/10. Консензус сајта гласи: „Прелепо снимљен и богат детаљима епохе, Дан гнева завирује у прошлост како би поставио безвремена и дубоко промишљена питања о нетолеранцији и друштвеним обичајима.”[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Day of Wrath”. British Board of Film Classification. 11. 12. 1946. Архивирано из оригинала 19. 4. 2013. г. Приступљено 20. 7. 2012. 
  2. ^ Milne 1971, стр. 121.
  3. ^ Dreyer 1970, стр. 17.
  4. ^ Dreyer 1970, стр. 18.
  5. ^ Milne 1971, стр. 147.
  6. ^ Torben Skjodt Jensen (Director), Lisbeth Movin (1995). Carl Th. Dreyer: My Metier (Motion picture). Steen Herdel & Co. A/S.  Звучни запис
  7. ^ Torben Skjodt Jensen (Director) (1995). Carl Th. Dreyer: My Metier (Motion picture). Steen Herdel & Co. A/S.  Звучни запис
  8. ^ Milne 1971, стр. 127.
  9. ^ а б Milne 1971, стр. 125.
  10. ^ а б Wakeman 1987, стр. 271.
  11. ^ Milne 1971, стр. 20.
  12. ^ а б Crowther, Bosley (26. 4. 1948). „' Day of Wrath' Is New Feature at Little Carnegie -- French Film Opens at Rialto”. The New York Times. Приступљено 19. 7. 2015. 
  13. ^ „Carl Theodor Dreyer Box Set”. The Criterion Collection. Приступљено 8. 7. 2017. 
  14. ^ Milne 1971, стр. 126.
  15. ^ а б Rosenbaum, Jonathan. „Figuring Out Day of Wrath”. The Criterion Collection. Приступљено 19. 7. 2015. 
  16. ^ „Day of Wrath”. Variety. април 1948. 
  17. ^ „The Age of Movies: Selected Writings of Pauline Kael (paperback)”. Library of America (на језику: енглески). Приступљено 2025-10-06. 
  18. ^ „Melancholy Dane”. The New Yorker. св. 24. 1948. стр. 82. 
  19. ^ Channon, A. Bertrand (август 1948). „Messages in Millimeters”. Saturday Review of Literature. 31: 35. 
  20. ^ „Day of Wrath: A Somber Tale of Death and Witchcraft Laid in 17th-Century Denmark Makes A Modern Movie Classic”. Life. св. 25. септембар 1948. стр. 61. 
  21. ^ Wakeman 1987, стр. 270.
  22. ^ Rosenbaum, Jonathan (22. 8. 2003). „Day of Wrath”. Chicago Reader. Приступљено 19. 7. 2015. 
  23. ^ Jensen 2002.
  24. ^ „Day of Wrath (2008)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 30. 6. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дан_гнева&oldid=30517515”