Пређи на садржај

Деведесет пет теза

С Википедије, слободне енциклопедије
Деведесет пет теза
Штампана страница „Деведесет пет теза” у две колоне
Штампано издање „Деведесет пет теза” из 1517. у Нирнбергу, данас се налази у Државној библиотеци у Берлину
Настанак и садржај
Ориг. насловDisputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum[напомена 1]
АуторМартин Лутер
ЗемљаИзборна кнежевина Саксонија, Свето римско царство
Језиклатински
Издавање
Издавање31. октобар 1517.
Спољашње везе
Ориг. текстDisputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum

Деведесет пет теза или Расправа о моћи и ефикасности индулгенција[напомена 1] представља списак пропозиција за академску расправу које је 1517. године написао Мартин Лутер, тадашњи професор моралне теологије на Универзитету у Витенбергу, Немачка.[напомена 2] Сматра се да су „Тезе” ретроспективно покренуле протестантску реформацију и рођење протестантизма, упркос постојању различитих квази или прото-протестантских група раније.

„Тезе” су обликоване као пропозиције о којима треба расправљати у академској дебати, а не као нужно представљање Лутерових ставова. Оне су изразиле савремене теолошке сумње у вези са теоријом и праксом индулгенција (опроштајница грехова) и њиховим односом према покајању, покори и папском ауторитету. Ово је покренуто скандалом одређеног католичког свештенства које је наводно продавало потпуне индулгенције у Немачкој, што су били сертификати за које се веровало да смањују привремену казну у чистилишту за грехе које су починили спасени купци или њихови вољени.

Позадина

[уреди | уреди извор]
Илустрација у дрворезу проповедника који проповеда окупљеним људима док други размењују новац за потврде о индулгенцији. Папски грбови су приказани на зидовима са обе стране крста.
Дрворез продавца индулгенција у цркви из памфлета из 1521. године.
Ковчег Јохана Тецела, данас изложен у цркви Светог Николе у Јитербогу, Немачка.

Мартин Лутер, професор моралне теологије на Универзитету у Витенбергу и градски проповедник,[1] написао је Деведесет пет теза против савремене црквене праксе у вези са индулгенцијама. У Римокатоличкој цркви, која је у то време била практично једина хришћанска црква у западној Европи, индулгенције су биле део економије спасења. У овом систему, када хришћани згреше и исповеде се, бива им опроштено и више нису суочени са вечном казном у паклу, али и даље могу бити подложни привременој казни.[2] Ова казна се могла искупити ако покајник чини дела милосрђа.[3] Ако се привремена казна не искупи током живота, мора се искупити у загробном животу у чистилишту, месту за које католици верују да постоји између раја и пакла. Индулгенцијом (која се може разумети у смислу „милости”), ова привремена казна могла се умањити.[2] Због злоупотреба система индулгенција, свештенство је остваривало профит продајом индулгенција, а папа је давао званично одобрење у замену за новчану накнаду.[4]

Папе су овлашћене да додељују потпуне индулгенције, које пружају потпуно искупљење за сваку преосталу привремену казну због грехова, а оне су куповане у име људи за које се веровало да су у чистилишту. Ово је довело до популарне изреке: „Чим новчић у ковчегу зазвони, душа из чистилишта искочи.” Теолози на Универзитету у Паризу критиковали су ову изреку крајем 15. века.[5] Међу ранијим критичарима индулгенција био је и Џон Виклиф, који је порицао да папа има јурисдикцију над чистилиштем. Јан Хус и његови следбеници заговарали су строжи систем покајања, у којем индулгенције нису биле доступне.[6] Јоханес фон Везел је такође напао индулгенције крајем 15. века.[7] Политички владари су имали интерес да контролишу индулгенције јер су локалне економије трпеле када би новац за индулгенције напустио одређену територију. Владари су често настојали да добију део прихода или су у потпуности забрањивали индулгенције, као што је то учинио војвода Георг у Лутеровој Изборној Саксонији.[8]

Године 1515. папа Лав X одобрио је потпуну индулгенцију намењену финансирању изградње Базилике Светог Петра у Риму.[9] Односила се на готово сваки грех, укључујући прељубу и крађу. Све остале проповеди о индулгенцијама требало је да престану на осам година током којих је ова нуђена. Проповедницима индулгенција дата су строга упутства о томе како индулгенцију треба проповедати, и они су је хвалили много више од ранијих индулгенција.[10] Јохан Тецел је био задужен да проповеда и нуди индулгенцију 1517. године, а његова кампања у градовима близу Витенберга привукла је многе становнике Витенберга да путују у те градове и купују их, будући да је продаја била забрањена у Витенбергу и другим саксонским градовима.[11]

Лутерови ставови били су обликовани његовим искуством у Цркви Свих Светих у Витенбергу.[12] Поштовањем велике колекције реликвија у цркви, особа је могла да добије индулгенцију.[13] Лутер је већ 1514. године проповедао против злоупотребе индулгенција и начина на који су оне појефтињивале милост, уместо да захтевају истинско покајање.[14] Лутер је постао посебно забринут 1517. године када су његови парохијани, враћајући се са куповине Тецелових индулгенција, тврдили да више не морају да се кају и мењају своје животе како би им греси били опроштени. Након што је чуо шта је Тецел говорио о индулгенцијама у својим проповедима, Лутер је почео пажљивије да проучава ово питање и контактирао је стручњаке за ту тему. Више пута је проповедао о индулгенцијама током 1517. године, објашњавајући да је истинско покајање боље од куповине индулгенције.[15] Учио је да добијање индулгенције претпоставља да се покајник исповедио и покајао, иначе је она безвредна. Истински покајани грешник такође не би тражио индулгенцију, јер воли Божију праведност и жели унутрашњу казну за свој грех.[16] Ове проповеди су изгледа престале од априла до октобра 1517, вероватно док је Лутер писао Деведесет пет теза.[17] Написао је Расправу о индулгенцијама, очигледно почетком јесени 1517. То је опрезно и истраживачко испитивање ове теме.[18] Контактирао је црквене вође поводом овог питања путем писама, укључујући свог надређеног Хијеронима Шулца, бискупа Бранденбурга, негде пре или 31. октобра, када је послао „Тезе” надбискупу Алберту од Бранденбурга.[19]

Садржај

[уреди | уреди извор]
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Деведесет пет теза.

Прва теза наводи: „Када је наш Господ и Учитељ Исус Христос рекао: 'Покајте се', желео је да цео живот верника буде живот покајања.” У првих неколико теза Лутер развија идеју покајања као хришћанинове унутрашње борбе са грехом, а не као спољашњег система свете тајне исповести.[20] Тезе 5–7 затим наводе да папа, кога је Лутер назвао Христовим намесником на земљи, може само да ослободи људе од казни које је сам изрекао или кроз црквени систем покајања, а не од кривице за грех. Папа може само да објави Божији опроштај кривице за грех у Његово име.[21] У тезама 14–29, Лутер је оспорио уобичајена веровања о чистилишту. Тезе 14–16 расправљају о идеји да се казна чистилишта може упоредити са страхом и очајем које осећају људи на самрти.[22] У тезама 17–24 он тврди да се ништа дефинитивно не може рећи о духовном стању људи у чистилишту. У тезама 25 и 26 негира да папа има било какву моћ над људима у чистилишту. У тезама 27–29 напада идеју да чим се изврши уплата, вољена особа уплатиоца бива ослобођена из чистилишта. Он у томе види подстицање грешне похлепе и каже да је немогуће бити сигуран, јер само Бог има коначну моћ у опраштању казни у чистилишту.[23]

Џиновска вага држи папу са сертификатом који носи папски печат и другог човека на једној страни, док их на другој страни претеже брадата фигура која предаје други сертификат фигурама које клече. Животињске фигуре примају папине сертификате.
Дрворез из 1525. који приказује како Христов опроштај претеже папине индулгенције.

Тезе 30–34 баве се лажном сигурношћу за коју је Лутер веровао да је проповедници индулгенција нуде хришћанима. Пошто нико не зна да ли се особа истински каје, писмо које особи гарантује опроштај је опасно. У тезама 35 и 36, он напада идеју да индулгенција чини покајање непотребним. Ово води до закључка да је истински покајана особа, која једина може имати користи од индулгенције, већ примила једину корист коју индулгенција пружа. Истински покајаним хришћанима је већ, према Лутеру, опроштена казна као и кривица за грех.[23] У тези 37, он наводи да индулгенције нису неопходне хришћанима да би примили све благодати које пружа Христос. Тезе 39 и 40 тврде да индулгенције отежавају истинско покајање. Истинско покајање жели Божију казну за грех, али индулгенције уче човека да избегава казну, јер је то сврха куповине индулгенције.[24]

У тезама 41–47, Лутер критикује индулгенције на основу тога што обесхрабрују дела милосрђа код оних који их купују. Овде почиње да користи фразу „Хришћане треба учити...” како би изнео своје мишљење о томе како људе треба подучавати вредности индулгенција. Требало би их учити да је давање сиромашнима неупоредиво важније од куповине индулгенција, да куповина индулгенције уместо давања сиромашнима изазива Божији гнев и да чињење добрих дела чини особу бољом, док куповина индулгенција то не чини. У тезама 48–52, Лутер стаје на страну папе, говорећи да би папа, када би знао шта се проповеда у његово име, радије допустио да Базилика Светог Петра изгори него да буде „изграђена кожом, месом и костима његових оваца”.[24] У тезама 53–55, Лутер критикује ограничења проповедања док се индулгенција нудила.[25]

У тезама 56–66, Мартин Лутер критикује доктрину о ризници заслуга на којој се заснива доктрина о индулгенцијама. Он наводи да свакодневни хришћани не разумеју ову доктрину и да су доведени у заблуду. За Лутера, право благо цркве је јеванђеље Исуса Христа. Ово благо обично изазива мржњу јер чини да „први буду последњи”,[26] према речима Матеја 19:30 и 20:16.[27] Лутер користи метафоре и игре речи да би описао блага јеванђеља као мреже за хватање богатих људи, док су блага индулгенција мреже за хватање богатства људи.[26]

Једна страница памфлета са декоративним почетним великим словом.
Прва страница Базелског издања „Теза” из 1517. у облику памфлета.

У тезама 67–80, Лутер даље расправља о проблемима са начином на који се проповедају индулгенције, као што је учинио у писму надбискупу Алберту. Проповедници су промовисали индулгенције као највећу од свих благодати које црква нуди, али оне заправо само промовишу похлепу. Он истиче да је бискупима наређено да указују поштовање проповедницима индулгенција који уђу у њихову јурисдикцију, али су бискупи такође задужени да штите свој народ од проповедника који проповедају супротно папиној намери.[26] Затим напада веровање које су наводно ширили проповедници да би индулгенција могла опростити ономе ко је оскрнавио Девицу Марију. Лутер наводи да индулгенције не могу уклонити кривицу ни за најлакши лаки грех. Неколико других наводних изјава проповедника индулгенција етикетира као богохуљење: да ни Свети Петар не би могао дати већу индулгенцију од тренутне, и да је крст индулгенције са папским грбом једнако вредан као и Христов крст.[28]

Лутер наводи неколико критика које су против индулгенција изнели лаици у тезама 81–91. Он их представља као тешке примедбе које износе његови парохијани, а не као своје сопствене критике. Како да одговори онима који питају зашто папа једноставно не испразни чистилиште ако је то у његовој моћи? Шта да каже онима који питају зашто се годишње мисе за мртве, које су биле намењене онима у чистилишту, настављају за оне који су већ откупљени индулгенцијом? Лутер је тврдио да је некима изгледало чудно што побожне људе у чистилишту могу откупити живи безбожни људи. Лутер такође помиње питање зашто папа, који је веома богат, захтева новац од сиромашних верника за изградњу Базилике Светог Петра. Лутер тврди да игнорисање ових питања ризикује да људима дозволи да исмевају папу.[28] Он апелује на папин финансијски интерес, говорећи да би се, уколико би проповедници ограничили своје проповедање у складу са Лутеровим ставовима о индулгенцијама (за које је тврдио да су уједно и папини ставови), примедбе престале сматрати релевантним.[29] Лутер закључује „Тезе” подстичући хришћане да опонашају Христа чак и ако то доноси бол и патњу. Трпљење казне и улазак у рај пожељнији су од лажне сигурности.[30]

Лутерова намера

[уреди | уреди извор]

„Тезе” су написане као пропозиције о којима ће се расправљати у формалној академској расправи,[31] иако нема доказа да се такав догађај икада десио.[32] У заглављу „Теза”, Лутер је позвао заинтересоване научнике из других градова да учествују. Одржавање такве дебате била је привилегија коју је Лутер имао као доктор, и то није био неуобичајен облик академског истраживања.[31] Лутер је припремио двадесет сетова теза за расправу у Витенбергу између 1516. и 1521. године.[33] Андреас Карлштат је у априлу 1517. написао скуп таквих теза, теолошки радикалнијих од Лутерових, и окачио их на врата Цркве Свих Светих, као што се тврдило да је Лутер учинио са „Деведесет пет теза”. Карлштат је окачио своје тезе у време када су реликвије цркве биле изложене, што се могло сматрати провокативним гестом. Слично томе, Лутер је окачио „Деведесет пет теза” уочи Дана свих светих, најважнијег дана у години за излагање реликвија у Цркви Свих Светих.[34]

Лутерове тезе биле су намењене започињању дебате међу академицима, а не народној револуцији,[33] али постоје индиције да је он свој поступак сматрао пророчким и значајним. Отприлике у то време почео је да користи име „Лутер” (Luther) и понекад „Елеутеријус” (Eleutherius), што на грчком значи „слободан”, уместо „Лудер” (Luder). Изгледа да се ово односи на његово ослобађање од схоластичке теологије против које је раније те године аргументовао.[35] Лутер је касније тврдио да није желео да се „Тезе” широко дистрибуирају. Елизабет Ајзенштајн је тврдила да је његово наводно изненађење њиховим успехом можда укључивало самообману, док је Ханс Хилербранд тврдио да је Лутер сигурно намеравао да изазове велику контроверзу.[36] Понекад се чини да је Лутер користио академску природу „Теза” као покриће које би му омогућило да нападне укорењена веровања док је истовремено могао да порекне да је имао намеру да нападне црквено учење. Пошто писање скупа теза за расправу не обавезује нужно аутора да заступа те ставове, Лутер је могао да негира да подржава најзапаљивије идеје у „Тезама”.[37]

Дистрибуција и објављивање

[уреди | уреди извор]
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Писмо надбискупу Мајнца.

Дана 31. октобра 1517. године, Лутер је послао писмо надбискупу Мајнца, Алберту од Бранденбурга, под чијим су овлашћењем индулгенције продаване. У писму, Лутер се обраћа надбискупу из лојалне жеље да му укаже на пасторалне проблеме које су створиле проповеди о индулгенцијама. Он претпоставља да Алберт није свестан шта се проповеда под његовим овлашћењем, и говори из забринутости да се народ одводи од јеванђеља, те да проповедање о индулгенцијама може нанети срамоту Албертовом имену. Лутер не осуђује индулгенције нити тренутну доктрину о њима, па чак ни саме проповеди које су одржане, јер их није лично видео. Уместо тога, он изражава своју забринутост због неразумевања људи о индулгенцијама које је подстакнуто проповедањем, попут веровања да сваки грех може бити опроштен индулгенцијама или да се и кривица и казна за грех могу опростити индулгенцијом. У постскриптуму, Лутер је написао да Алберт може пронаћи неке тезе о том питању приложене уз писмо, како би видео несигурност која окружује доктрину о индулгенцијама у супротности са проповедницима који су тако самоуверено говорили о њиховим предностима.[38]

Слика Мартина Лутера у монашкој одори како проповеда и гестикулира док дечак прикуцава Деведесет пет теза на врата пред окупљеном масом.
Ова слика из 19. века коју је насликао Јулијус Хибнер сензационализује Лутерово постављање „Теза” пред масом. У стварности, постављање теза за расправу било би рутинско.

Био је обичај приликом предлагања расправе да тезе буду одштампане у универзитетској штампарији и јавно постављене.[39] Ниједан примерак витенбершког издања „Деведесет пет теза” није преживео, али то није изненађујуће јер Лутер није био познат и важност документа није била препозната.[40][напомена 3] У Витенбергу, статути универзитета су захтевали да тезе буду постављене на свим црквеним вратима у граду, али Филип Меланхтон, који је први поменуо постављање „Теза”, поменуо је само врата Цркве Свих Светих.[напомена 4][41] Меланхтон је такође тврдио да је Лутер окачио „Тезе” 31. октобра, али то је у супротности са неколико Лутерових изјава о току догађаја,[31] а Лутер је увек тврдио да је своје примедбе изнео путем званичних канала уместо да подстиче јавну контроверзу.[42] Могуће је да, иако је Лутер касније видео писмо Алберту од 31. октобра као почетак реформације, он није окачио „Тезе” на црквена врата све до средине новембра, али можда их уопште није ни окачио.[31] Без обзира на то, „Тезе” су убрзо након што их је Лутер послао Алберту постале добро познате међу витенбершком интелектуалном елитом.[40]

„Тезе” су копиране и дистрибуиране заинтересованим странама убрзо након што је Лутер послао писмо надбискупу Алберту.[43] Латинске „Тезе” су одштампане као памфлет од четири странице у Базелу, и као плакати у Лајпцигу и Нирнбергу.[36][43] Укупно је неколико стотина примерака латинских „Теза” одштампано у Немачкој 1517. године. Каспар Ницел у Нирнбергу их је касније те године превео на немачки језик, а копије овог превода послате су на неколико адреса заинтересованих страна широм Немачке,[43] али превод није нужно био штампан.[44][напомена 5]

Реакција

[уреди | уреди извор]

Изгледа да је Алберт примио Лутерово писмо са „Тезама” крајем новембра. Затражио је мишљење теолога са Универзитета у Мајнцу и консултовао се са својим саветницима. Саветници су му препоручили да Лутеру забрани проповедање против индулгенција у складу са булом о индулгенцијама. Алберт је затражио такву акцију од Римске курије.[45] У Риму, Лутер је одмах схваћен као претња.[46] У фебруару 1518. године, папа Лав је затражио од поглавара августинских пустињака, Лутеровог верског реда, да га убеди да престане са ширењем својих идеја о индулгенцијама.[45] Силвестер Мацолини је такође задужен да напише мишљење које би се користило у суђењу против њега.[47] Мацолини је написао Дијалог против дрских теза Мартина Лутера у вези са моћи папе, који се фокусирао на Лутерово довођење у питање папиног ауторитета, а не на његове притужбе о проповедању индулгенција.[48] Лутер је у августу 1518. примио позив да дође у Рим.[47] Одговорио је Објашњењима расправе о вредности индулгенција, у којима је покушао да се очисти од оптужбе да напада папу.[48] Како је опширније износио своје ставове, чини се да је Лутер схватио да га импликације његових веровања удаљују од званичног учења више него што је првобитно знао. Касније је изјавио да можда не би ни започео контроверзу да је знао куда ће она одвести.[49] Објашњења су названа првим Лутеровим реформаторским делом.[50]

Двоја велика црна црквена врата са насликаном сценом распећа изнад њих и Лутером и Меланхтоном који клече.
Ова комеморативна врата постављена су на Цркви Свих Светих у Витенбергу на Лутеров 375. рођендан 1858. године.[51]

Јохан Тецел је реаговао на „Тезе” тако што је позвао да се Лутер спали због јереси и тако што је теолог Конрад Вимпина написао 106 теза против Лутеровог рада. Тецел их је бранио на расправи пред Универзитетом у Франкфурту на Одри у јануару 1518. године.[52] 800 примерака одштампане расправе послато је на продају у Витенберг, али су их студенти универзитета отели од књижара и спалили. Лутер је постајао све више уплашен да је ситуација измакла контроли и да ће бити у опасности. Да би умирио своје противнике, објавио је Проповед о индулгенцијама и милости, која није оспоравала папин ауторитет.[53] Овај памфлет, написан на немачком језику, био је веома кратак и лак за разумевање лаицима.[44] Као прво Лутерово дело које је доживело широк успех, репринтано је двадесет пута.[54] Тецел је одговорио тачку по тачку побијањем, у великој мери цитирајући Библију и важне теологе.[55][напомена 6] Његов памфлет није био ни приближно популаран као Лутеров. С друге стране, Лутеров одговор на Тецелов памфлет био је још један издавачки успех за Лутера.[56][напомена 7]

Још један истакнути противник „Теза” био је Јохан Ек, Лутеров пријатељ и теолог на Универзитету у Инголштату. Ек је написао побијање, намењено бискупу Ајхштета, под насловом Обелисци. Ово је била референца на обелиске који су се у средњем веку користили за обележавање јеретичких одломака у текстовима. Био је то оштар и неочекиван лични напад, оптужујући Лутера за јерес и глупост. Лутер је приватно одговорио Астериксима, насловљеним по знацима астериска који су се тада користили за истицање важних текстова. Лутеров одговор био је љут и изразио је мишљење да Ек не разуме ствар о којој је писао.[57] Спор између Лутера и Ека постаће јаван у Лајпцишкој расправи 1519. године.[55]

Лутер је позван по папином овлашћењу да се брани од оптужби за јерес пред Томасом Кајетаном у Аугзбургу у октобру 1518. године. Кајетан није дозволио Лутеру да расправља са њим о његовим наводним јересима, али је идентификовао две тачке спора. Прва је била против 58. тезе, која је тврдила да папа не може користити ризницу заслуга да би опростио привремену казну за грех.[58] То је било у супротности са папском булом Unigenitus коју је прогласио Климент VI 1343. године.[59] Друга тачка је била да ли неко може бити сигуран да му је опроштено када му свештеник дâ разрјешење греха. Лутерова Објашњења о седмој тези тврдила су да се то може засновати на Божијем обећању, али је Кајетан тврдио да понизно хришћанин никада не треба да претпоставља да је сигуран у свој положај пред Богом.[58] Лутер је одбио да се одрекне својих ставова и затражио је да случај преиспитају универзитетски теолози. Овај захтев је одбијен, па је Лутер уложио жалбу папи пре него што је напустио Аугзбург.[60] Лутер је коначно екскомунициран 1521. године након што је спалио папску булу која му је претила да ће бити екскомунициран уколико се не одрекне својих учења.[61]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
Графика која приказује Лутера како урезује натпис на црквена врата помоћу џиновског пера. Супротни крај пера пробада главу лава. Ту су и многе друге симболичне и историјске фигуре.
Графика направљена за јубилеј реформације 1617. која приказује Лутера како уписује „Тезе” на врата витенбершке цркве џиновским пером.

Контроверза о индулгенцијама коју су покренуле „Тезе” била је почетак реформације, раскола у Римокатоличкој цркви који је покренуо дубоке и трајне друштвене и политичке промене у Европи.[62] Лутер је касније изјавио да је питање индулгенција било безначајно у поређењу са контроверзама у које ће се касније упустити, попут његове дебате са Еразмом о ропству воље,[63] нити је сматрао контроверзу важном за свој интелектуални пробој у вези са јеванђељем. Лутер је касније написао да је у време када је писао „Тезе” остао „паписта” и чини се да није мислио да „Тезе” представљају раскид са утврђеном римокатоличком доктрином.[42] Али управо је из контроверзе о индулгенцијама започео покрет који ће се назвати реформацијом, а контроверза је Лутера довела на лидерску позицију коју ће заузети у том покрету.[63] „Тезе” су такође учиниле очигледним да је Лутер веровао да црква не проповеда правилно и да то доводи лаике у озбиљну опасност. Надаље, „Тезе” су биле у супротности са декретом папе Климента VI из 1343. године, који је навео да индулгенције представљају ризницу цркве. Ово занемаривање папског ауторитета наговестило је касније сукобе.[64]

Датум 31. октобар 1517, дан када је Лутер послао „Тезе” Алберту, обележавао се као почетак реформације већ 1527. године, када су Лутер и његови пријатељи подигли чашу пива у част „гажења индулгенција”.[65] Објављивање „Теза” је у историографији реформације утврђено као почетак покрета од стране Филипа Меланхтона у његовом делу Historia de vita et actis Lutheri из 1548. Током јубилеја реформације 1617. године, стогодишњица 31. октобра прослављена је процесијом до витенбершке цркве где се веровало да је Лутер окачио „Тезе”. Направљена је гравура која приказује Лутера како пише „Тезе” на вратима цркве џиновским пером. Перо пробада главу лава који симболизује папу Лава X.[66] Године 1668, 31. октобар је проглашен Даном реформације, годишњим празником у Изборној Саксонији, који се проширио на друге лутеранске земље.[67] Дана 31. октобра 2017, 500. годишњица Дана реформације, прослављена је националним државним празником широм Немачке.[68]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Disputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum. Наслов потиче из штампаног памфлета из Базела из 1517. Прва издања „Теза” користе инципит уместо наслова који сумира садржај. Нирнбершко плакатно издање из 1517. почиње са Amore et studio elucidande veritatis: hec subscripta disputabuntur Wittenberge. Presidente R.P. Martino Lutther ... Quare petit: vt qui non possunt verbis presentes nobiscum disceptare: agant id literis absentes. Лутер их је обично називао „meine Propositiones” (моје пропозиције). Cummings 2002, стр. 32.
    Disputation über die Macht und Wirksamkeit des Ablasses
  2. ^ У то време, Лутер је био најмлађи члан теолошког факултета на универзитету, који је још увек био познат по својој средњовековној теологији. Лутер је касније унапређен да преузме катедру за библијске студије теолошког особља у Витенбергу као наследник Јохана фон Штаупица. Luther, Martin; Aland, Kurt (1967). Martin Luther's 95 Theses: With the Pertinent Documents from the History of the Reformation. Saint Louis Missouri: Concordia Publishing House. стр. 1. 
  3. ^ Штампар из Витенберга био је Јохан Рау-Груненберг. Пример издања Лутерове „Расправе против схоластичке теологије” које је Рау-Груненберг објавио само осам недеља пре „Деведесет пет теза”, откривен је 1983. Pettegree 2015, стр. 97. Његов облик је веома сличан нирнбершком издању „Деведесет пет теза”. Ово је доказ за постојање Рау-Груненберговог издања „Деведесет пет теза”, пошто нирнбершко издање можда представља копију витенбершког издања. Pettegree 2015, стр. 129.
  4. ^ Георг Ререр, Лутеров писар, тврдио је у једној белешци да је Лутер окачио тезе на свим црквеним вратима.
  5. ^ Ниједан примерак немачког превода из 1517. године није сачуван. Oberman 2006, стр. 191.
  6. ^ Тецелов памфлет носи наслов Побијање против дрске проповеди од двадесет погрешних чланака. Pettegree 2015, стр. 144.
  7. ^ Лутеров одговор на Тецелово Побијање носи наслов О слободи проповеди о папским индулгенцијама и милости. Лутер намерава да ослободи Проповед од Тецелових увреда. Brecht 1985, стр. 209.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Junghans 2003, стр. 23, 25.
  2. ^ а б Brecht 1985, стр. 176.
  3. ^ Wengert 2015a, стр. xvi.
  4. ^ Noll 2015, стр. 31.
  5. ^ Brecht 1985, стр. 182.
  6. ^ Brecht 1985, стр. 177.
  7. ^ Waibel 2005, стр. 47.
  8. ^ Brecht 1985, стр. 169, 420.
  9. ^ Brecht 1985, стр. 178.
  10. ^ Brecht 1985, стр. 180.
  11. ^ Brecht 1985, стр. 183.
  12. ^ Brecht 1985, стр. 186.
  13. ^ Brecht 1985, стр. 117–118.
  14. ^ Brecht 1985, стр. 185.
  15. ^ Brecht 1985, стр. 184.
  16. ^ Brecht 1985, стр. 187.
  17. ^ Brecht 1985, стр. 188.
  18. ^ Wicks 1967, стр. 489.
  19. ^ Leppin & Wengert 2015, стр. 387.
  20. ^ Brecht 1985, стр. 192.
  21. ^ Waibel 2005, стр. 43.
  22. ^ Wengert 2015b, стр. 36.
  23. ^ а б Brecht 1985, стр. 194.
  24. ^ а б Brecht 1985, стр. 195.
  25. ^ Waibel 2005, стр. 44.
  26. ^ а б в Brecht 1985, стр. 196.
  27. ^ Wengert 2015a, стр. 22.
  28. ^ а б Brecht 1985, стр. 197.
  29. ^ Brecht 1985, стр. 198.
  30. ^ Brecht 1985, стр. 199.
  31. ^ а б в г Brecht 1985, стр. 199–200.
  32. ^ Leppin & Wengert 2015, стр. 388.
  33. ^ а б Hendrix 2015, стр. 61.
  34. ^ McGrath 2011, стр. 23–24.
  35. ^ Lohse 1999, стр. 101.
  36. ^ а б Cummings 2002, стр. 32.
  37. ^ Cummings 2002, стр. 35.
  38. ^ Brecht 1985, стр. 190–192.
  39. ^ Pettegree 2015, стр. 128.
  40. ^ а б Pettegree 2015, стр. 129.
  41. ^ Wengert 2015b, стр. 23.
  42. ^ а б Marius 1999, стр. 138.
  43. ^ а б в Hendrix 2015, стр. 62.
  44. ^ а б Leppin & Wengert 2015, стр. 389.
  45. ^ а б Brecht 1985, стр. 205–206.
  46. ^ Pettegree 2015, стр. 152.
  47. ^ а б Brecht 1985, стр. 242.
  48. ^ а б Hendrix 2015, стр. 66.
  49. ^ Marius 1999, стр. 145.
  50. ^ Lohse 1986, стр. 125.
  51. ^ Stephenson 2010, стр. 17.
  52. ^ Brecht 1985, стр. 206–207.
  53. ^ Hendrix 2015, стр. 64.
  54. ^ Brecht 1985, стр. 208–209.
  55. ^ а б Hendrix 2015, стр. 65.
  56. ^ Pettegree 2015, стр. 145.
  57. ^ Brecht 1985, стр. 212.
  58. ^ а б Hequet 2015, стр. 124.
  59. ^ Brecht 1985, стр. 253.
  60. ^ Hequet 2015, стр. 125.
  61. ^ Brecht 1985, стр. 427.
  62. ^ Dixon 2002, стр. 23.
  63. ^ а б McGrath 2011, стр. 26.
  64. ^ Wengert 2015a, стр. xliii–xliv.
  65. ^ Stephenson 2010, стр. 39–40.
  66. ^ Cummings 2002, стр. 15–16.
  67. ^ Stephenson 2010, стр. 40.
  68. ^ „Reformation Day 2026, 2027 and 2028”. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деведесет_пет_теза&oldid=31724880”