Декански султанати

Декански султанати су биле средњовековне индијске краљевине које су биле смештене на Деканској висоравни између реке Кришна и планинског венца Виндхја. У деканске султанате су спадали:^[1] Ахмаднагар (1490—1636), Берар (1490—1574), Бидар (1527—1619), Биџапур (1518—1686) и Голконда (1512—1687). Државе су добиле независност након распада Бахманијског султаната.^[2]^[3] Ахмаднагар је први добио независност 1490. године, а касније те године су исто урадили Биџапур и Берар. Голконда је постала независна 1518, а Бидар 1528. године.^[4] Султанати, иако углавном били супарници, су били на истој страни током борби са Виџајанагарским царством 1565. Султанати су царсву нанели тежак пораз у бици код Таликоте који је имао далекосежне последице по Виџајанагару.

Иако су свих пет султаната владали муслимани, њихови оснивачи су били различитог и често првобитно немуслиманског порекла: Ахмаднагар Султанат је био хинду-браманског порекла; Берарски султанат је основао један канадијски хиндуистички преобраћеник;^[5] Бидарски султанат је основао грузинки роб;^[6] Биџапурски султанат је основао грузинки роб којег је купио Махмуд Гаван;^[7] а Голкондски султанат је био туркменског порекла.^[8]

Ахмаднагар је 1574. напао и освојио Берар, док је Бидар 1619. анектирао Биџапут. Све султанате је до 1686. поробило Могулско царство.^[9]

Културни доприноси[уреди | уреди извор]

Једна од гробница Кут Шаха (Султанат Голконда)

Гол Гумбаз (Бијапурски султанат)

Једна од гробница Барид Шаха (Бидарски султанат)

Гробница Салабат Кана II (Ахмеднагарски султанат)

Владари деканских султаната сахрањени су у сложеним гробницама сличних стилова. У гробницама су сахрањивани и важни чланови краљевске породице и дворјани.^[10]

Деканско минијатурно сликарство—које је цветало на дворовима Ахмаднагара, Биџапура и Голконде, још један је велики културни допринос деканских султаната.^[11]

Овом периоду припадају архитектонска величанства Декана као што су Чарминар и Гол Гумбаз. Бројни споменици које су изградили султанати Декана налазе се на пробној листи за номинацију за Унескову светску баштину.^[12] Верска толеранција коју су показали владари Низам Шаха, Адил Шах и Кут Шах такође је вредна помена.

Ахмаднагар[уреди | уреди извор]

Низам Шах, владари Ахмаднагара, са ентузијазмом су штитили минијатурно сликарство, од којих се најранији сачувани примерци налазе као илустрације рукописа Тариф-и-Хусеин Шаха (око 1565), који се сада налази у Барат Итихас Саншодак Мандалу у Пуни. Минијатурна слика Муртаза Низам Шаха (око 1575) налази се у Националној библиотеци у Паризу, док се још једна налази у Раза библиотеци у Рампуру. Слон који трчи налази се у америчкој приватној колекцији, Краљевски пикник је у Библиотеци Индијске канцеларије у Лондону, а Млади принц у загрљају девојчице, који највероватније припада периоду Бурхан Низам Шаха II, налази се у Трећој колекцији Едвина Бинија јужноазијских дела у Музеју уметности Сан Дијега.^[13]

Најранија значајна архитектура владара Ахмаднагара Низам Шаха је гробница Ахмада Шаха I Бахрија (1509), у центру Баг Роуз, баштенског комплекса.^[14] Истом периоду припада и Џами Масџид. Мека Масџид, коју је 1525. године изградио Руми Кан, турски артиљеријски официр Бурхана Низам Шаха I, оригинална је по свом дизајну. Комплекс Котла је изграђен 1537. године као верска образовна установа. Импресивни Фара Баг је био средишњи део великог дворског комплекса завршеног 1583. Остали споменици у Ахмеднагару из периода Низам Шаха су До Боти Чира (гробница Шарџа Кана, 1562), Дамри Масџид (1568) и Румијева гробница Кан (1568). Џами Масџид (1615) у Киркију (Аурангабад) и Чини Махал унутар тврђаве Даулатабад изграђени су током касног периода Низам Шаха (1600–1636). Гроб Малика Амбара у Кулдабаду (1626) је још један импресиван споменик овог периода. Овом периоду припадају и Кали Масџид из Џалне (1578) и гробница Дилавар Кана (1613) у Раџгурунагару.^[15]^[16]

Током владавине Ахмада Шаха I Бахрија, његов чувар царских записа, Далапати, написао је енциклопедијско дело, Нрисима Прасада, где је помињао свог господара као Низамсаху. То је значајан пример верске толеранције владара Низам Шаха.^[17]

Берар[уреди | уреди извор]

Срушена палата Хауз Катора, 3 km (1,9 mi) западно од Ачалпура, једини је значајан сачувани споменик Имаду Шаху.^[18]

Бидар[уреди | уреди извор]

Главне архитектонске активности за владаре Барид Шаха биле су изградња баштенских гробница. Гробница Али Барид Шаха (1577) је најзначајнији споменик у Бидару.^[19] Гробница се састоји од узвишене коморе са куполом, отворене са четири стране, која се налази у средини персијског врта са четири квадрата. Ранџин Махал у Бидару, изграђен за време владавине Али Барид Шаха, је комплетна и изврсно украшена дворска грађевина. Други важни споменици у Бидару из овог периода су гроб Касима II и Кали Масџид.^[20]

Важна класа металних радова позната као Бидри је настала у Бидару. Ова метална конструкција се састоји од црног метала, обично легуре цинка, уметнутог сложеним дизајном од сребра, месинга, а понекад и бакра.^[21]

Види још[уреди | уреди извор]

Историја Индије

Референце[уреди | уреди извор]

^ Sohoni, Pushkar (2018). The Architecture of a Deccan Sultanate: Courtly Practice and Royal Authority in Late Medieval India. London: I.B. Tauris. ISBN 9781784537944.
^ Majumdar, R.C. (ed.) (2006). The Delhi Sultanate, Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan, p.269
^ Sen, Sailendra (2013). A Textbook of Medieval Indian History. Primus Books. стр. 117—119. ISBN 978-9-38060-734-4.
^ Majumdar, R.C. (ed.) (2007). The Mughul Empire, Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan, ISBN 81-7276-407-1, p.412
^ Ferishta, Mahomed Kasim (1829). History of the Rise of the Mahometan Power in India, till the year A.D. 1612. III. Превод: Briggs, John. London: Longman, Rees, Orme, Brown and Green.
^ Bosworth (1996). The New Islamic Dynasties. Columbia University Press.
^ I. M. Muthanna (1977). Karnataka, History, Administration & Culture. Lotus Printers. стр. 120. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 25. 4. 2021.
^ Ahmed, Farooqui Salma (2011). A Comprehensive History of Medieval India: Twelfth to the Mid-Eighteenth Century. стр. 177. ISBN 9788131711200. Архивирано из оригинала 18. 11. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2022.
^ „500 years of Deccan history fading away due to neglect”. The Times of India. Архивирано из оригинала 28. 12. 2018. г. Приступљено 27. 12. 2018.
^ „The Qutb Shahi Monuments of Hyderabad Golconda Fort, Qutb Shahi Tombs, Charminar”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 2. 2018. г. Приступљено 28. 9. 2018.
^ „Deccani painting”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 1. 2019. г. Приступљено 27. 1. 2019.
^ „Monuments and Forts of the Deccan Sultanate”. UNESCO World Heritage Center. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г.
^ Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan Sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridgeb: Cambridge University Press. стр. 145—151. ISBN 0-521-56321-6.
^ Sohoni, Pushkar (2018). The Architecture of a Deccan Sultanate: Courtly Practice and Royal Authority in Late Medieval India (1. изд.). London: I.B.Tauris. ISBN 9781838609276. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2019.
^ Sohoni, Pushkar (2010). Local Idioms and Global Designs: Architecture of the Nizam Shahs (Ph.D. thesis). University of Pennsylvania. Архивирано из оригинала 31. 10. 2013. г. Приступљено 31. 5. 2014.
^ Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 80—86. ISBN 0-521-56321-6.
^ Bhattacharya, D. C. (1962). „The Nibandhas”. Ур.: Radhakrishnan, S. The Cultural Heritage of India. II. Calcutta: The Ramakrishna Mission Institute of Culture. стр. 378. ISBN 81-85843-03-1.
^ Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan Sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 41. ISBN 0-521-56321-6.
^ Yazdani 1947, стр. 152.
^ George & Zebrowski 1999, стр. 14 & pp.77–80.
^ Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 239—240. ISBN 0-521-56321-6.

Литература[уреди | уреди извор]

Chopra, R.M., The Rise, Growth And Decline of Indo-Persian Literature, 2012, Iran Culture House, New Delhi. Revised edition published in 2013.
Majumdar, R.C. (2006). The Delhi Sultanate. Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan.
Majumdar, R.C. (2007). The Mughul Empire. Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan. ISBN 81-7276-407-1.
Mitchell, George; Mark Zebrowski (1999). Architecture and Art of the Deccan Sultanates (The New Cambridge History of India Vol. I:7). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56321-6.
Rehaman Patel, Islamic Art of North Karnataka, Art & Architecture, May, 2015
Sohoni, Pushkar (2018). The Architecture of a Deccan Sultanate: Courtly Practice and Royal Authority in Late Medieval India. London: I.B.Tauris.
Yazdani, Ghulam (1947). Bidar, Its History and Monuments. Oxford University Press.
al-Balādhurī (1924). The Origins of the Islamic State. Part II. Превод: Murgotten, Francis Clark. New York: Columbia University. OCLC 6396175.
Anjum, Tanvir (лето 2007). „The Emergence of Muslim Rule in India: Some Historical Disconnects and Missing Links”. Islamic Studies. 46 (2): 217—240. JSTOR 20839068.
Aquil, Raziuddin (2008). Datta, Rajat, ур. Chapter: On Islam and Kufr in the Delhi Sultanate, in Rethinking a Millennium: Perspectives on Indian History from the Eighth to the Eighteenth Century. Aakar Books. ISBN 978-81-89833-36-7.
Avari, Burjor (2013). Islamic Civilization in South Asia: A history of Muslim power and presence in the Indian subcontinent. Routledge. ISBN 978-0-415-58061-8.
Ayalon, David (1986). Studies in Islamic History and Civilisation. Brill. ISBN 978-965-264-014-7.
Bhandarkar, D. R. (1929). „Indian Studies No. I: Slow Progress of Islam Power in Ancient India”. Annals of the Bhandarkar Oriental Research Institute. 10 (1/2): 25—44. JSTOR 41682407.
Blankinship, Khalid Y. (1994). The End of Jihad State. State University of New York Press. ISBN 0-7914-1827-8.
Chandra, Satish (1997). Medieval India: From Sultanat to the Mughals. 1 (1st изд.). New Delhi: Har-Anand Publications. OCLC 36806798.
Chandra, Satish (1999). Medieval India: From Sultanat to the Mughals. 2 (1st изд.). New Delhi: Har-Anand Publications. OCLC 36806798.
Crawfoord, Peter (2013). The War of The Three Gods: Romans, Persians and The Rise of Islam. Pen & Sword Military Publication. ISBN 978-1-84884-612-8.
Dashti, Naseer (2012). The Baloch and Balochistan. Trafford Publishing. ISBN 978-1-4669-5896-8.
Durant, Will (2014) [first published 1935]. The Story of Civilization. I. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-1-4767-7971-3.
El Hareir, Idris; M'Baye, Ravene, ур. (2011). The Spread of Islam Throughout the World (PDF). The Different Aspects of Islamic Culture. Three. UNESCO Publishing. ISBN 978-92-3-104153-2.
Elliot, Henry Miers; Ed. John Dowson (1990) [First published 1871]. Dowson, John, ур. The History of India, as Told by Its Own Historians. The Muhammadan Period. New Delhi. OCLC 356910.
Gautier, François (1996). Rewriting Indian History. New Delhi: Vikas Pub. House. ISBN 0-7069-9976-2.
Gier, Nicholas F. (2014). The Origins of Religious Violence: An Asian Perspective. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-9223-8.
Habib, Irfan (1997). „Timur in the Political Tradition and Historiography of Mughal India”. Cahiers d'Asie centrale. 3/4: 295—312. JSTOR 44133321.
Hamilton, Francis Buchanan (1819). An Account of the Kingdom of Nepal, and the Territories Annexed to this Dominion by the House of Gorkha. A Constable.
Heathcote, T.A. (1995). The Military in British India: The Development of British Forces in South Asia:1600–1947. Manchester University Press. ISBN 978-1-78383-064-0.
Hitchcock, John T (1978). „An Additional Perspective on the Nepali Caste System”. Ур.: James F. Fisher. Himalayan Anthropology: The Indo-Tibetan Interface. Walter de Gruyter. ISBN 978-90-279-7700-7.
Hitti, Philip K (1994). History of The Arabs 10th Edition. The MacMillan Press Ltd. ISBN 0-333-09871-4.
Hoyland, Robert G. (2015). In Gods Path: The Arab Conquests and Creation of An Islamic Empire. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-991636-8.
Ikram, S. M. (1964). Embree, Ainslie, ур. Muslim Civilization in India. 1. Columbia University Press. OCLC 409401 — преко Frances W. Pritchett.
Jackson, Peter (2003). The Delhi Sultanate: A Political and Military History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54329-3.
Kennedy, Hugh (2001). The Armies of The Caliphs. Routledge. ISBN 0-415-25092-7.
Kennedy, Hugh (2007). The Great Arab Conquests. Phoenix. ISBN 978-0-7538-2389-7.
Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and The Age of The Caliphates. Pearson Education Limited. ISBN 978-0-582-40525-7.
Khushalani, Gobind (2006). Chachnama Retold: An Account of the Arab Conquests of Sindh. Promilla & Co. ISBN 81-85002-68-1.
Litvinsky, B. A., ур. (2012). The History of Civilizations of Central Asia Vol III. UNESCO Publications. ISBN 978-92-3-103211-0.
Maddison, Angus (2001). The World Economy: A Millennial Perspective (PDF). OECD Development Centre. ISBN 92-64-02261-9.
Majumdar, R. C. (1977). Ancient India (Eighth изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0436-4.
Majumdar, R. C., ур. (1960). The History and Culture of the Indian People. VI. Mumbai: G. Allen & Unwin. OCLC 664485.
Majumdar, R. C., ур. (1973). The History and Culture of the Indian People. VII. Mumbai: G. Allen & Unwin. OCLC 664485.
McLeod, John (2002). The History of India. Greenwood Press "Daily life through history" series. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31459-9.
Misra, Ram Gopal (1983). Indian Resistance to Early Muslim Invaders, up to 1206 A.D. Meerut City: Anu Books. OCLC 11866350.
Ollapally, Deepa M. (2008). The Politics of Extremism in South Asia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87584-4.
Pandey, Ram Niwas (1997). Making of Modern Nepal: A Study of History, Art, and Culture of the Principalities of Western Nepal. Nirala Publications. ISBN 978-81-85693-37-8.
Pradhan, Kumar L. (2012). Thapa Politics in Nepal: With Special Reference to Bhim Sen Thapa, 1806–1839. New Delhi: Concept Publishing Company. ISBN 978-81-8069-813-2.
Puri, Baij Nath (1986). The History of the Gurjara-Pratiharas. Delhi: Munshiram Manoharlal. OCLC 15164632.
Ram, Rahul (1996). Royal Nepal: a political history. Vikas publishing house. ISBN 9788125900702.
Rāya, Panchānana (1939). A historical review of Hindu India: 300 B. C. to 1200 A. D. I. M. H. Press. OCLC 551490926.
Regmi, D.R. (1961). Modern Nepal. Calcutta: Firma K.L. Mukhopadhyay. OCLC 1045947445.
Sen, Sailendra Nath (1999). Ancient Indian History and Civilisation. New Delhi: New Age International Publishers. ISBN 978-81-224-1198-0.
Shokoohy, Mehrdad (април 1991). „Architecture of the Sultanate of Ma'bar in Madura, and Other Muslim Monuments in South India”. Journal of the Royal Asiatic Society. Third Series. 1 (1): 31—92. JSTOR 25182270. S2CID 163145743. doi:10.1017/S1356186300000055.
Shourie, Arun (1999). Eminent Historians: Their Technology, Their Line, Their Fraud. New Delhi: HarperCollins Publishers. ISBN 8172233558.
Smith, Vincent A. (1919). The Oxford History of India. Oxford University Press. OCLC 839048936.
Truschke, Audrey (2017). Aurangzeb: The Life and Legacy of India's Most Controversial King. Stanford University Press. ISBN 978-1-5036-0257-1.
van der Veer, Peter (1994). Religious Nationalism: Hindus and Muslims in India. University of California Press. ISBN 978-0-520-08256-4.
Whelpton, John (2005). A History of Nepal. Cambridge University Press. ISBN 0-521-80470-1.
Andre Wink (1996). Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic Worlds Vol 1. E. J. Brill. ISBN 0-391-04173-8.
Andre Wink (1996). Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic World (Third изд.). Brill. ISBN 978-0-391-04173-8.
Wright, Daniel (1877). History of Nepal. Cambridge University Press.
Wynbrant, James (2012). A Brief History of Pakistan. University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8160-6184-6.
Yagnik, Achyut; Sheth, Suchitra (2005). The Shaping of Modern Gujarat: Plurality, Hindutva, and Beyond. Penguin Books India. ISBN 978-0-14-400038-8.
Овај чланак садржи материјал у јавном власништву Library of Congress Country Studies са веб-сајта http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/. – India Архивирано 9 децембар 2022 на сајту Wayback Machine, Pakistan Архивирано 9 децембар 2022 на сајту Wayback Machine

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[Sohoni2018-1] Sohoni, Pushkar (2018). The Architecture of a Deccan Sultanate: Courtly Practice and Royal Authority in Late Medieval India. London: I.B. Tauris. ISBN 9781784537944.

[2] Majumdar, R.C. (ed.) (2006). The Delhi Sultanate, Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan, p.269

[sen2-3] Sen, Sailendra (2013). A Textbook of Medieval Indian History. Primus Books. стр. 117—119. ISBN 978-9-38060-734-4.

[4] Majumdar, R.C. (ed.) (2007). The Mughul Empire, Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan, ISBN 81-7276-407-1, p.412

[Ferishta-5] Ferishta, Mahomed Kasim (1829). History of the Rise of the Mahometan Power in India, till the year A.D. 1612. III. Превод: Briggs, John. London: Longman, Rees, Orme, Brown and Green.

[6] Bosworth (1996). The New Islamic Dynasties. Columbia University Press.

[7] I. M. Muthanna (1977). Karnataka, History, Administration & Culture. Lotus Printers. стр. 120. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 25. 4. 2021.

[8] Ahmed, Farooqui Salma (2011). A Comprehensive History of Medieval India: Twelfth to the Mid-Eighteenth Century. стр. 177. ISBN 9788131711200. Архивирано из оригинала 18. 11. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2022.

[9] „500 years of Deccan history fading away due to neglect”. The Times of India. Архивирано из оригинала 28. 12. 2018. г. Приступљено 27. 12. 2018.

[:0-10] „The Qutb Shahi Monuments of Hyderabad Golconda Fort, Qutb Shahi Tombs, Charminar”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 2. 2018. г. Приступљено 28. 9. 2018.

[11] „Deccani painting”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 1. 2019. г. Приступљено 27. 1. 2019.

[12] „Monuments and Forts of the Deccan Sultanate”. UNESCO World Heritage Center. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г.

[michell_145-13] Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan Sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridgeb: Cambridge University Press. стр. 145—151. ISBN 0-521-56321-6.

[14] Sohoni, Pushkar (2018). The Architecture of a Deccan Sultanate: Courtly Practice and Royal Authority in Late Medieval India (1. изд.). London: I.B.Tauris. ISBN 9781838609276. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2019.

[15] Sohoni, Pushkar (2010). Local Idioms and Global Designs: Architecture of the Nizam Shahs (Ph.D. thesis). University of Pennsylvania. Архивирано из оригинала 31. 10. 2013. г. Приступљено 31. 5. 2014.

[michell_80-16] Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 80—86. ISBN 0-521-56321-6.

[17] Bhattacharya, D. C. (1962). „The Nibandhas”. Ур.: Radhakrishnan, S. The Cultural Heritage of India. II. Calcutta: The Ramakrishna Mission Institute of Culture. стр. 378. ISBN 81-85843-03-1.

[michel_41-18] Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan Sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 41. ISBN 0-521-56321-6.

[FOOTNOTEYazdani1947152-19] Yazdani 1947, стр. 152.

[FOOTNOTEGeorgeZebrowski199914_&_pp.77–80-20] George & Zebrowski 1999, стр. 14 & pp.77–80.

[michell_239-21] Michell, George; Zebrowski, Mark (1999). „Chapter 7: Architecture and Art of the Deccan sultanates”. The New Cambridge History of India. I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 239—240. ISBN 0-521-56321-6.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]