Пређи на садржај

Демагог

С Википедије, слободне енциклопедије
Слика Хосеа Клементеа Ороска Демагог, 1946.

Демагог грч. δημαγωγός (народни вођа, вођа руље), од грч. δῆμος, транслит. димос (народ) и грч. ἀγωγός (водећи, онај који води),[1] или народни заводник,[2][3] јесте политички вођа у демократији који стиче популарност подстицањем обичног народа против елита, посебно путем говорништва које распирује страсти маса, апелујући на емоције тражењем жртвеног јарца у спољним групама, преувеличавањем опасности како би се подстакао страх, лагањем ради емоционалног ефекта или другом реториком која тежи да угуши рационално расуђивање и подстакне фанатичну популарност.[4] Демагози руше успостављене норме политичког понашања, или обећавају и прете да ће то учинити.[5]

Историчар Рајнхард Лутин дефинисао је демагога као „политичара вештог у говорништву, ласкању и погрдама; који избегава суштинска питања; обећава све свима; апелује на страсти, а не на разум јавности; и подстиче расне, верске и класне предрасуде — човека чија га жудња за моћи без принципа води ка томе да постане господар маса. Он вековима практикује своју професију ’човека из народа’. Он је производ политичке традиције скоро старе колико и сама западна цивилизација”.[6]

Демагози су се појављивали у демократијама још од древне атинске демократије. Демагози искоришћавају темељну слабост демократије: пошто је коначна моћ у рукама народа, могуће је да народ ту моћ преда некоме ко се обраћа најнижем заједничком имениоцу великог дела популације.[7] Демагози су обично заговарали хитну, снажну акцију за решавање кризе, док су умерене и промишљене противнике оптуживали за слабост или нелојалност. Многи демагози изабрани на високе извршне функције урушили су уставна ограничења извршне власти и покушали да своју демократију претворе у диктатуру, понекад успешно.

Историја и дефиниција речи

[уреди | уреди извор]
Део серије о
Реторика
Историја
Концепти
Жанрови
Критика
Реторичари
Дела
Области
Сродно

Демагог, израз који се првобитно односио на вођу обичног народа, први пут је скован у старој Грчкој без негативне конотације, али је временом почео да означава проблематичну врсту вође која се повремено појављивала у атинској демократији.[9][10] Иако је демократија давала моћ обичном народу, избори су и даље фаворизовали аристократску класу, која је ценила промишљеност и пристојност. Демагози су били нова врста вођа који су потицали из нижих класа. Они су неуморно заговарали акцију, обично насилну — одмах и без промишљања.

Термин „демагог” се користи за омаловажавање вођа који се сматрају манипулативним, штетним или нетрпељивим.[5] Међутим, оно што одликује демагога може се дефинисати независно од тога да ли говорник подржава или се противи одређеном политичком лидеру.[5] Демагог се дефинише по начину на који стиче или задржава демократску моћ: распаљивањем страсти нижих класа и мање образованих људи у демократији ка исхитреним или насилним акцијама и кршењем успостављених демократских институција као што је владавина права.[5] Џејмс Фенимор Купер је 1838. године идентификовао четири основне карактеристике демагога:[5][8]

  • Представљају се као човек или жена из народа, супротстављени елитама.
  • Њихова политика зависи од дубоке везе са народом, која знатно превазилази уобичајену политичку популарност.
  • Они манипулишу овом везом, и огромном популарношћу коју им она пружа, за сопствену корист и амбицију.
  • Прете или отворено крше утврђена правила понашања, институције, па чак и закон.

Њихове методе су познате као демагогија.[11][12][13] Централна карактеристика демагогије је убеђивање путем страсти, чиме се онемогућава рационално промишљање и разматрање алтернатива. Док многи политичари у демократији повремено чине мале жртве истине, суптилности или дугорочних брига како би одржали подршку јавности, демагози то чине неуморно и без уздржавања.[11] Демагози „подилазе страсти, предрасудама, нетрпељивости и незнању, уместо разуму”.[4]

Аустријски филозоф језика и политиколог Паул Сајлер-Власиц (de) прави разлику између популизма и демагогије, тврдећи да је „централни аспект који разликује популизам од демагогије то што демагози у политици поседују значајну системску моћ за мобилизацију, што представља озбиљну претњу демократији”. У политичкој пракси, тврди он, јасан показатељ демагогије је када се „особа, странка и политички програм стапају, манифестујући се као прекомерна идентификација и персонализација у једној водећој фигури”.[14]

Историја и карактеристике демагога

[уреди | уреди извор]

Демагози су долазили на власт у демократијама од Атине до данас. Док многи демагози имају јединствене, живописне личности, психолошке тактике које користе остале су сличне кроз историју (видети испод).

Често сматран првим демагогом, Клеон из Атине остао је упамћен углавном по бруталности своје владавине и скоро потпуном уништењу атинске демократије, што је резултат његовог апела на „обичног човека” да занемари умерене обичаје аристократске елите.[15] Савремени демагози укључују Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија, Хјуија Лонга, оца Кофлина и Џозефа Макартија, који су сви градили масовну подршку на исти начин као и Клеон: распаљивањем страсти маса против обичаја и норми аристократских елита свог времена.[5] Сви они, древни и модерни, испуњавају Куперова четири критеријума: тврдњу да представљају обичан народ, подстицање интензивних страсти међу њима, искоришћавање тих реакција за преузимање власти, и кршење или барем претњу кршењем утврђених правила политичког понашања, иако сваки на свој начин.[5]

Демагози су често искоришћавали ниже класе и мање образоване људе у друштву. Иако су демократије осмишљене да осигурају слободу за све и народну контролу над државном влашћу, демагози стичу моћ користећи подршку народа да би подрили те исте слободе и законе.[16] Грчки историчар Полибије сматрао је да демократије неминовно пропадају због демагога. Рекао је да се свака демократија на крају претвара у „владавину насиља и чврсте руке”, што води ка „бурним скупштинама, масакрима, прогонима”.[16]

Док уобичајено мишљење сматра демократију и фашизам супротностима, древни политички теоретичари су схватали да демократија има урођену тенденцију да води ка екстремно популистичкој власти и да демагозима пружа идеалну прилику за освајање моћи. Иво Мозли је тврдио да тоталитарни режими могу бити логичан исход неограничене масовне демократије.[17]

Емотивна ораторија и лична харизма

[уреди | уреди извор]

Многи демагози су показали изузетну вештину у изазивању дубоких емоционалних реакција код публике током говора. Понекад је то последица изузетне вербалне елоквенције, понекад личне харизме, а понекад и једног и другог.

Хитлер је често почињао своје говоре говорећи полако, дубоким, резонаннтним гласом, причајући о свом животу у сиромаштву након служења у Првом светском рату, патњи у хаосу и понижењу послератне Немачке, и одлучности да поново пробуди Отаџбину. Постепено би подизао тон и темпо говора, завршавајући врхунцем у којем је вриштао своју мржњу према бољшевицима, Јеврејима, Чесима, Пољацима, или било којој групи коју је у том тренутку доживљавао као препреку — исмевајући их, ругајући им се, вређајући их и претећи им уништењем. Иначе разумни људи бивали су ухваћени у необичну везу коју је Хитлер успостављао са својом публиком, верујући чак и у најочигледније лажи и бесмислице док су били под његовом чаролијом. Хитлер није рођен са овим вокалним и говорничким вештинама; стекао их је дуготрајном и намерном вежбом.[18]

Пример вештог демагога био је хушкач против црнаца Џејмс Кимбл Вардаман (гувернер Мисисипија 1904–1908, сенатор 1913–1919), кога су чак и противници ценили због његових говорничких дарова и живописног језика. Као одговор на то што је Теодор Рузвелт позвао црнце на пријем у Белу кућу, рекао је: „Нека Теди води црње у Белу кућу. Не бих марио да зидови те древне грађевине постану толико засићени испарењима из њихових ужеглих лешева да би стеница морала да се попне на куполу да избегне гушење.” Вардаманови говори су имали мало садржаја; говорио је церемонијалним стилом чак и у расправама. Његови говори су углавном служили као средство за његов лични магнетизам, шармантан глас и грациозан наступ.[19]

Харизма и емотивно говорништво демагога често су им омогућавали да победе на изборима упркос противљењу штампе. Медији информишу гласаче, а те информације су често штетне за демагоге. Демагошко говорништво одвлачи пажњу, забавља и очарава, скрећући пажњу следбеника са уобичајене историје лажи, злоупотребе моћи и прекршених обећања демагога. Појава радија омогућила је многим демагозима 20. века да својом вештином говорништва надјачају писану реч новина.[20]

Тактике

[уреди | уреди извор]

Постоји низ уобичајених тактика које су демагози користили кроз историју како би манипулисали јавним мнењем и подстицали масе. Не користе сви демагози све ове методе, и не постоје два демагога која користе потпуно исте методе за стицање популарности и лојалности. Чак и обични политичари с времена на време користе неке од ових техника; политичар који не би успео да изазове емоције имао би мале шансе да буде изабран. Оно што је заједничко овим техникама, и што одликује њихову употребу од стране демагога, јесте њихова доследна намера да спрече рационално разматрање распиривањем огромних страсти.[21][22]

За разлику од демагога, уобичајена реторика политичара тежи „да смири, а не да узбуди, да помири, а не да дели, и да подучи, а не да ласка”.[23]

Жртвени јарац

[уреди | уреди извор]

Најосновнија демагошка техника је стварање жртвеног јарца: окривљавање спољне групе за невоље сопствене групе, обично групе друге етничке припадности, религије или друштвене класе. На пример, Џозеф Макарти је тврдио да сви проблеми САД проистичу из „комунистичке субверзије”. Денис Кирни је за све проблеме радника у Калифорнији окривљавао кинеске имигранте.[21] Хитлер је окривио Јевреје за пораз Немачке у Првом светском рату, као и за економске невоље које су уследиле. То је било централно за његову привлачност: многи људи су говорили да им се Хитлер допада само зато што је био против Јевреја. Окривљавање Јевреја дало је Хитлеру начин да појача национализам и јединство.[24]

Тврдње о окривљеној класи су углавном исте без обзира на демагога, окривљену класу или природу кризе коју демагог користи. „Ми” смо „прави” ​, а „они”, ​, су преварили „нас” обичне људе и живе у декадентном луксузу од богатства које припада „нама”. „Они” планирају да преузму власт, убрзано то чине или већ тајно владају земљом. „Они” су подљуди, сексуални перверзњаци који ће завести или силовати „наше” ћерке, и ако их одмах не протерамо или истребимо, пропаст је иза ћошка.[25]

Ширење страха

[уреди | уреди извор]

Многи демагози су дошли на власт изазивањем страха код публике, како би их подстакли на акцију и спречили промишљање. Страх од силовања, на пример, лако се изазива. Реторика Бена Тилмана „Виле” била је најсликовитија када је описивао замишљене сцене у којима беле жене силују црни мушкарци који вребају поред пута. Он је црне мушкарце приказивао као да имају урођену „слабост карактера” која се састоји од склоности ка силовању белих жена.[26] Тилман је изабран за гувернера Јужне Каролине 1890. и више пута за сенатора од 1895. до 1918. године.

Након напада 11. септембра у Сједињеним Државама, тероризам и национална безбедност постали су истакнута политичка питања. Након што су демократе изгубиле контролу над Конгресом 2004. године, бивши председник САД Бил Клинтон је изјавио: „Када се људи осећају несигурно, радије ће имати некога ко је јак и греши, него некога ко је слаб и у праву”.[27] Клинтонов афоризам је касније примењен да би се описало зашто су политичке тактике Доналда Трампа биле успешне, и како би демократе могле боље проћи на наредним изборима.[28][29][30]

Лагање

[уреди | уреди извор]

Демагози обично бирају речи због њиховог емотивног утицаја на публику, често без обзира на чињеничну истину или потенцијалну опасност.[31][32] Демагози су опортунисти, говорећи шта год ће изазвати контроверзу и подстаћи јавну енергију. Други демагози могу веровати у неистине које износе.[21]

Ако једна лаж не успе, демагог често додаје још лажи. Џозеф Макарти је тврдио да има списак од 205 чланова Комунистичке партије који раде у Стејт департменту. Затим је објавио да има 57 „чланова са партијском књижицом”. Када су га притисли да наведе имена, Макарти је рекао да му подаци нису доступни, али да „апсолутно” зна да је „отприлике” 300 комуниста било предвиђено за отпуштање, али је „отприлике” 80 заиста отпуштено. Макарти никада није пронашао ниједног комунисту у Стејт департменту.[33]

Оптуживање противника за слабост и нелојалност

[уреди | уреди извор]

Клеон из Атине, као и многи демагози после њега, непрестано је заговарао бруталност како би показао снагу, и тврдио је да је саосећање знак слабости који ће непријатељи само искористити. „Опште је правило људске природе да људи презиру оне који се према њима добро односе, а диве се онима који не праве уступке”. На Митиленској дебати о томе да ли да се повуку бродови које је претходног дана послао да побију и поробе целокупно становништво Митилене, он се противио самој идеји дебате, карактеришући је као доконо, слабо, интелектуално задовољство: „Осећати сажаљење, бити понесен задовољством слушања паметног аргумента, слушати тврдње о пристојности — то су три ствари које су у потпуности против интереса империјалне силе”.[15][34][35]

Одвлачећи пажњу од недостатка доказа за своје тврдње, Џо Макарти је упорно инсинуирао да је свако ко му се противи симпатизер комуниста. Г. М. Гилберт је сажео ову реторику као: „Ја сам против комунизма; ти си против мене; дакле, ти мора да си комуниста”.[36]

Обећавање немогућег

[уреди | уреди извор]

Још једна основна демагошка техника је давање обећања само због њиховог емоционалног утицаја на публику, без обзира на то како би се она могла остварити или без намере да се испуне након доласка на власт.[37] Демагози та празна обећања изражавају једноставно и театрално, али остају изузетно нејасни о томе како ће их постићи, јер су она обично немогућа. На пример, Хјуи Лонг је обећао да ће, ако буде изабран за председника, свака породица имати кућу, аутомобил, радио и 2.000 долара годишње. Био је неодређен о томе како ће то остварити, али су се људи ипак придруживали његовим клубовима „Подели богатство”.[38] Друга врста празног демагошког обећања јесте да ће сви постати богати или да ће се „решити сви проблеми”. Пољски демагог Станислав Тимински, који се кандидовао као непознати „независни кандидат” на основу свог претходног пословног успеха у Канади, обећао је „тренутни просперитет” — искористивши економске тешкоће радника, посебно рудара и челичана. Тимински је изборио други круг на председничким изборима 1990. године, скоро победивши Леха Валенсу.[39][40]

Подстицање насиља и коришћење физичког застрашивања

[уреди | уреди извор]

Демагози су често подстицали своје присталице да насилно застрашују противнике, како би учврстили лојалност међу својим присталицама и обесхрабрили или физички спречили људе да говоре или гласају против њих. Бен Тилман „Вила” је више пута био поново биран у амерички Сенат углавном захваљујући насиљу и застрашивању. Говорио је у прилог линчовању и одузео је право гласа већини црних гласача доношењем Устава Јужне Каролине из 1895. Хитлер је у Мајн кампф написао да је физичко застрашивање ефикасан начин да се покрену масе. Хитлер је намерно провоцирао добациваче на својим митинзима како би се његове присталице разбеснеле због њихових коментара и напале их.[12]

Личне увреде и исмевање

[уреди | уреди извор]

Многи демагози су открили да је исмевање или вређање противника једноставан начин да се заустави рационално разматрање супротстављених идеја, посебно код мање софистициране публике. Бен Тилман „Вила”, на пример, био је мајстор личних увреда. Надимак је добио након говора у којем је председника Гровера Кливленда назвао „старом врећом говедине” и одлучио да у Вашингтон понесе виле како би га „убо у његова стара дебела ребра”.[41] Џејмс Кимбл Вардаман је председника Теодора Рузвелта доследно називао „мешанцинаш с црначким укусом” и једном је у новинама објавио оглас за „шеснаест великих, дебелих, зрелих, ужеглих црња” да спавају са Рузвелтом током његовог пута у Мисисипи.[19]

Уобичајена демагошка техника је да се противнику прилепи увредљив епитет, понављајући га у сваком говору, уз име противника или уместо њега. На пример, Џејмс Мајкл Керли је Хенрија Кабота Лоџа Млађег, свог републиканског противника за сенатора, називао „Мали Плави Дечко”. Вилијам Хејл Томпсон је Антона Чермака, свог противника за градоначелника Чикага, називао „Тони Балони”. Хјуи Лонг је Џозефа Е. Рансдела, свог старијег противника за сенатора, називао „Стари Прашко”. Џо Макарти је волео да државног секретара Дина Ачесона зове „Црвени Дин Моде”. Употреба епитета и других хумористичних увреда одвлачи пажњу следбеника од озбиљног разматрања важних јавних питања, доносећи уместо тога лак смех.[20]

Испољавање вулгарности и недоличног понашања

[уреди | уреди извор]

Законодавна тела обично имају трезвене стандарде пристојности који имају за циљ да умире страсти и подстакну рационално разматрање. Многи демагози скандалозно крше стандарде пристојности да би јасно показали да пркосе успостављеном поретку и отменим манирима више класе, или једноставно зато што уживају у пажњи коју то доноси. Обичан народ може сматрати демагога одвратним, али демагог може искористити презир више класе према њему да покаже да га моћници неће посрамити нити застрашити.[23]

На пример, Хјуи Лонг је чувено носио пиџаму на веома достојанственим догађајима где су други били обучени по највишој моди.[42] Једном је стајао „го голцат” у свом хотелском апартману док је постављао правила на састанку политичких следбеника.[43] Лонг је био „интензивно и искључиво заинтересован за себе. Морао је да доминира сваком сценом у којој се налазио и сваком особом око себе. Жудео је за пажњом и ишао је скоро до крајњих граница да је добије. Знао је да смела акција, иако је била груба па чак и варварска, може шокирати људе и довести их у стање у којем се њима може манипулисати”.[44] Био је „...толико бесраман у својој потрази за публицитетом и толико вешт у добијању медијске пажње да је убрзо привлачио више пажње штампе и галерија него већина његових колега заједно”.[45]

У старој Грчкој, Аристотел је пре више од 2.000 година указао на лоше манире Клеона: „[Клеон] је био први који је викао на јавној говорници, користио увредљив језик и говорио са огртачем обавијеним око себе, док су сви остали говорили у пристојној одећи и на примерен начин”.[23]

Представљање себе као човека из народа

[уреди | уреди извор]

Демагози се често труде да изгледају као приземни, обични грађани, баш као и људи чије гласове траже. У Сједињеним Државама, многи су узели народне надимке: Вилијам Х. Мари (1869–1956) био је „Бил Луцерка”; Џејмс М. Керли (1874–1958) из Бостона био је „Наш Џим”; Елисон Д. Смит (1864–1944) био је „Памук Ед”; тим демагога, муж и жена Миријам А. Фергусон и Џејмс Е. Фергусон, били су познати као „Мама и Тата”; гувернер Тексаса В. Ли О’Данијел (1890–1969) био је „Татица-додај-кекс”.[46][47][48]

Гувернер Џорџије Јуџин Талмаџ (1884–1946) поставио је амбар и кокошињац на имање извршне виле, гласно објашњавајући да не може да спава ноћу ако не чује мукање стоке и кокодакање живине.[46][49] Када је био у присуству фармера, жвакао је дуван и глумио сеоски нагласак — иако је био факултетски образован — грдећи „измишљотине” и „странце који воле црнце”. Талмаџ је дефинисао „странца” као „свакога ко покушава да наметне идеје које су супротне утврђеним традицијама Џорџије”. Његова граматика и речник постајали су префињенији када је говорио пред градском публиком.[50] Талмаџ је био познат по ношењу дречаво црвених трегера, које би затезао за наглашавање током говора.[47][51] На свом столу је држао три књиге за које је гласно говорио посетиоцима да су све што је гувернеру потребно: Библију, државни финансијски извештај и Сирсов каталог.[50]

Хјуи Лонг је наглашавао своје скромно порекло називајући себе „Краљ риба” и пијући чорбу од поврћа (pot likker) приликом посете северној Луизијани. Једном је издао саопштење за штампу захтевајући да се његово име уклони из вашингтонског Друштвеног регистра.[47][52] „Бил Луцерка” се трудио да подсети људе на своје сеоско порекло говорећи пољопривредном терминологијом: „Ораћу праве бразде и разнети све пањеве. Обичан народ и ја можемо да победимо целу ту бедну банду”.[46]

Грубо поједностављивање

[уреди | уреди извор]

Демагози често третирају сложене проблеме, који захтевају стрпљиво размишљање и анализу, као да произлазе из једног једноставног узрока или се могу решити једним једноставним леком. На пример, Хјуи Лонг је тврдио да се сви економски проблеми САД могу решити само „дељењем богатства”.[21] Хитлер је тврдио да је Немачка изгубила Први светски рат само због „убода у леђа”. Стварање жртвеног јарца (горе) је један облик грубог поједностављивања.

Нападање медија

[уреди | уреди извор]

Пошто чињеничне информације које преноси штампа могу подрити тврдње и положај демагога међу следбеницима, савремени демагози су неумерено нападали штампу. Понекад су демагози позивали на насиље против новина које су им се противиле. Неки су тврдили да штампа тајно ради у служби богатих интереса или страних сила, или да новине имају личну освету против њих. Хјуи Лонг је оптужио њуорлеаншке Times–Picayune и Item да су „купљени” и натерао је своје телохранитеље да малтретирају њихове новинаре. Гувернер Оклахоме „Бил Луцерка” Мари (1869–1956) једном је позвао да се баци бомба на канцеларије Daily Oklahoman-а. Џо Макарти је оптужио The Christian Science Monitor, New York Post, The New York Times, New York Herald Tribune, The Washington Post, St. Louis Post-Dispatch и друге водеће америчке новине да су „комунистичке клеветничке новине” под контролом Кремља.[20]

Деловање на власти

[уреди | уреди извор]

Успостављање владавине једног човека, подривање владавине права

[уреди | уреди извор]

На извршним функцијама, демагози су често брзо ширили своју моћ, и de jure и de facto: доношењем закона којима се званично проширује њихова власт, и изградњом мрежа корупције и неформалног притиска како би се осигурало да се њихови диктати поштују без обзира на уставна овлашћења.

На пример, у року од два месеца од именовања за канцелара, Хитлер је уклонио сва уставна ограничења своје моћи.[54] То је постигао готово свакодневним актима хаоса, дестабилизујући државу и пружајући све јаче разлоге за преузимање веће моћи. Хитлер је именован 30. јануара 1933; 1. фебруара је Рајхстаг распуштен; 27. фебруара је зграда Рајхстага запаљена; 28. фебруара је Декрет о пожару у Рајхстагу дао Хитлеру ванредна овлашћења и суспендовао грађанске слободе; 5. марта су одржани нови општи избори; 22. марта је отворен први концентрациони логор за политичке затворенике. Дана 24. марта донет је Закон о омогућавању, који је Хитлеру дао пуну законодавну власт, чиме су укинута сва уставна ограничења и Хитлер је постао апсолутни диктатор. Консолидација власти настављена је и након тога.

Чак су и локални демагози успоставили владавину једног човека, или њену блиску апроксимацију, над својим изборним јединицама. Вилијам Х. Мари „Луцерка”, демагог који је изабран за гувернера Оклахоме апелујући на анимозитет сиромашног сеоског становништва према „кукавичким вуковима плутократије”,[55] обећао је да ће „отворити сезону лова на милионере”.[56] Иако је председавао уставном конвенцијом Оклахоме, Мари је рутински кршио устав, владајући извршним наредбама кад год би му се законодавство или судови нашли на путу. Када су савезни судови пресуђивали против њега, он је надвладавао ослањајући се на Националну гарду, чак је носио војничку капу и пиштољ и лично командовао трупама — и побринуо се да сукоб буде снимљен филмским камерама.[57] Мари је покушао да прошири гувернерска овлашћења низом од четири иницијативе, замењујући постојећи закон о порезу на доходак својим, дајући му моћ да именује све чланове одбора за образовање, преузимајући земљиште у власништву корпорација и дајући му изузетну моћ над буџетом, али су оне поражене.[58]

Именовање неквалификованих послушника на високе функције

[уреди | уреди извор]

Демагози често именују људе на високе функције на основу личне лојалности, без обзира на компетентност за ту функцију — отварајући изванредне могућности за мито и корупцију. Током кампање „Била Луцерке” Марија за гувернера, обећао је да ће се обрачунати са корупцијом и фаворизовањем богатих, да ће укинути половину чиновничких послова у Државној кући, да неће именовати чланове породице, да ће смањити број државних аутомобила са 800 на 200, да никада неће користити осуђенике за рад који се такмичи са комерцијалним радом и да неће злоупотребљавати моћ помиловања. Када је дошао на функцију, именовао је богате покровитеље и 20 својих рођака на високе положаје, купио више аутомобила, користио затворенике за производњу леда за продају и чишћење зграде Капитола, и прекршио сва остала обећања. Када је државни ревизор истакао да је 1.050 нових запослених додато на државни платни списак, Мари је једноставно рекао: „Проклете лажи”. За сваку злоупотребу власти, Мари је тврдио да има мандат од „суверене воље народа”.[59]

Познати историјски демагози

[уреди | уреди извор]

Античка историја

[уреди | уреди извор]

Клеон (умро 422. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]

Атински вођа Клеон често се наводи као демагог због три догађаја описана у списима Тукидида[60] и Аристофана.[61]

Прво, након неуспеле побуне града Митилене, Клеон је убедио Атињане да побију не само митиленске заробљенике, већ сваког мушкарца у граду, а њихове жене и децу продају у робље. Атињани су сутрадан повукли одлуку када су се прибрали.

Друго, након што је Атина потпуно поразила флоту Пелопонеског савеза у бици код Сфактерије и Спарта је могла само да моли за мир под готово било којим условима, Клеон је убедио Атињане да одбију мировну понуду.

Треће, исмевао је атинске генерале због њиховог неуспеха да брзо окончају рат у Сфактерији, оптужујући их за кукавичлук, и изјавио да би он сам могао завршити посао за 20 дана, иако није имао војно знање. Дали су му задатак, очекујући да неће успети. Клеон се повукао када је требало да испуни обећање, и покушао је да се извуче, али је био приморан да преузме команду. У ствари, успео је — тако што је натерао генерала Демостена да то уради, сада се према њему односећи с поштовањем након што га је претходно клеветао иза леђа. Три године касније, Клеон и његов спартански противник Брасида погинули су у бици код Амфипоља, што је омогућило обнову мира који је трајао до избијања Другог пелопонеског рата.

Савремени коментатори сумњају да су Тукидид и Аристофан преувеличали подлост Клеоновог стварног карактера. Обојица су имали личне сукобе са Клеоном, а Витезови је сатирична, алегоријска комедија која чак и не помиње Клеона по имену. Клеон је био трговац — кожар. Тукидид и Аристофан су потицали из виших класа, склоних да с висине гледају на трговачку класу. Ипак, њихови прикази дефинишу архетипски пример „демагога” или „народног заводника”.[61]

Алкибијад (око 450–404. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]

Алкибијад је убедио народ Атине да покушају да освоје Сицилију током Пелопонеског рата, са катастрофалним резултатима. Предводио је Атинску скупштину да га подржи као команданта тврдећи да ће победа доћи лако, апелујући на атинску сујету и позивајући на акцију и храброст уместо на промишљање. Алкибијадова експедиција је можда могла успети да му није одузета команда због политичких маневара његових ривала.[62]

Гај Фламиније (око 275–217. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]

Гај Фламиније је био римски конзул најпознатији по поразу од Ханибала у бици код Тразименског језера током Другог пунског рата. Ханибал је могао донети кључне одлуке у овој бици јер је разумео свог противника. Фламинија је Полибије описао као демагога у својој књизи Историје: „...Фламиније је поседовао редак таленат за уметност демагогије...”[63] Пошто је Фламиније стога био неподесан, изгубио је 15.000 римских живота, укључујући и свој, у бици.

Модерно доба

[уреди | уреди извор]

Адолф Хитлер (1889–1945)

[уреди | уреди извор]
Адолф Хитлер 1927. године, увежбава своје говорничке гестове; фотографија Хајнриха Хофмана, Bundesarchiv

Најпознатији демагог модерне историје, Адолф Хитлер, прво је покушао да сруши баварску владу не уз подршку народа, већ силом у неуспелом пучу 1923. године. Док је био у затвору, Хитлер је изабрао нову стратегију: да сруши владу демократски, развијајући масовни покрет.[64] Још пре пуча, Хитлер је преправио платформу Нацистичке партије како би свесно апеловао на ниже класе Немачке, апелујући на њихов ресентиман према богатијим класама и позивајући на немачко јединство и повећану централну власт.[65] Хитлер је био одушевљен тренутним порастом популарности.[66]

Док је Хитлер био у затвору, гласови за Нацистичку партију пали су на милион, и наставили су да падају након што је Хитлер пуштен 1924. и почео да обнавља странку. Наредних неколико година, Хитлер и Нацистичка партија су у Немачкој углавном сматрани предметом подсмеха, више се нису схватали озбиљно као претња земљи. Премијер Баварске укинуо је забрану странке у региону, рекавши: „Дивља звер је обуздана. Можемо приуштити да олабавимо ланац.”[66]

Године 1929, с почетком Велике депресије, Хитлеров популизам је почео да постаје ефикасан. Хитлер је ажурирао платформу Нацистичке партије како би искористио економску невољу обичних Немаца: одбацивање Версајског споразума, обећање да ће елиминисати корупцију и завет да ће сваком Немцу обезбедити посао. Године 1930, Нацистичка партија је са 200.000 скочила на 6,4 милиона гласова, поставши друга највећа партија у парламенту. До 1932, Нацистичка партија је постала највећа у парламенту. Почетком 1933, Хитлер је именован за канцелара. Затим је искористио пожар у Рајхстагу да ухапси своје политичке противнике и учврсти контролу над војском. У року од неколико година, уживајући демократску подршку маса, Хитлер је Немачку од демократије претворио у тоталну диктатуру.[66]

Хјуи Лонг, гувернер Луизијане

Хјуи Лонг (1893–1935)

[уреди | уреди извор]

Хјуи Лонг, с надимком „Краљ риба” (енгл. The Kingfish), био је амерички политичар који је био 40. гувернер Луизијане од 1928. до 1932. и члан Сената Сједињених Држава од 1932. до његовог атентата 1935. године. Био је популиста, члан Демократске странке и стекао је националну славу током Велике депресије због своје гласне критике са левице председника Френклина Д. Рузвелта и његовог Њу дила. Као политички лидер Луизијане, командовао је широким мрежама присталица и често је предузимао силовиту акцију. Контроверзна фигура, Лонг се слави као популистички добротвор или, супротно томе, осуђује као фашистички демагог.

Године 1928, пре него што је Лонг положио заклетву као гувернер Луизијане, већ је надгледао политичка именовања како би осигурао лојалну већину за све своје иницијативе. Као гувернер, смењивао је јавне функционере који му нису били лично лојални и одузимао контролу државним комисијама како би осигурао да сви уговори буду додељени људима у његовој политичкој машинерији. У сукобу око природног гаса са менаџерима Корпорације за јавне услуге, рекао им је, истинито: „Шпил има 52 карте, а у Батон Ружу ја држим свих 52 и могу да их мешам и делим како хоћу. Могу да усвојим законе или да их оборим. Дајем вам рок до суботе да одлучите.” Они су попустили Лонгу — и постали део његове све веће машинерије.[67]

Када је Лонг постао сенатор 1932, његов непријатељ, вицегувернер Пол Н. Сир, положио је заклетву као гувернер. Лонг је, без овлашћења, наредио државним трупама да опколе гувернерову резиденцију и ухапсе Сира као узурпатора. Лонг је поставио свог савезника Алвина О. Кинга за гувернера, касније замењеног са О. К. Аленом, који су служили као Лонгове марионете. Тако је чак и у Вашингтону, без званичне власти, Лонг задржао диктаторску контролу над Луизијаном. Када је градоначелник Њу Орлеанса, Т. Семс Волмсли, почео да се противи Лонговој изванредној моћи над државом, Лонг је искористио потчињеног судију да би оправдао оружани напад под изговором борбе против рекетирања. По Лонговом наређењу, гувернер Ален је прогласио ратно стање и послао Националну гарду да заузме Канцеларију за регистрацију бирача, наводно „да би спречио изборне преваре”. Затим је, пуњењем гласачких кутија, Лонг обезбедио победу за своје кандидате за Конгрес. Лонгова сопствена рекетирашка операција је тада порасла. Са својим „дресираним” законодавством, наоружаним милицијама, опорезивањем као политичким оружјем, контролом над изборима и ослабљеним судским ауторитетом да ограничи његову моћ, Хјуи Лонг је одржавао контролу у Луизијани на начин који се може упоредити са диктаторским.[68]

Сенатор Џозеф Макарти, амерички демагог

Џозеф Макарти (1908–1957)

[уреди | уреди извор]

Џозеф Макарти је био сенатор САД из државе Висконсин од 1947. до 1957. године.[69][70][71] Иако слаб говорник,[72][73] Макарти је стекао националну славу почетком 1950-их тврдећи да су висока места у савезној влади и војсци Сједињених Држава „заражена” комунистима,[74] доприносећи другој „Црвеној паници”. На крају, његова неспособност да пружи доказе за своје тврдње, као и његови јавни напади на Војску Сједињених Држава,[75] довели су до саслушања Војска–Макарти 1954. године, што је заузврат довело до његове цензуре од стране Сената и пада популарности.[70]

Доналд Трамп

[уреди | уреди извор]

Више извора је описало Доналда Трампа као демагога.[76][77][78][79][80][81][82][83][84][85]

Позитивна демагогија

[уреди | уреди извор]

Тактичка демагогија

[уреди | уреди извор]

Неки научници су оспорили консензус да је демагогија нужно лош облик вођства и реторике. У делу Демагози у америчкој политици, на пример, Чарлс У. Зуг тврди да демагогија може бити легитимна, па чак и добра, ако је интегрисана у ширу стратегију за политичке реформе и ако је праћена снажним образложењем за политичке промене.[86][87] Зуг прави разлику између класичних или традиционалних приступа демагогији, који претпостављају да су демагози мотивисани злим намерама (као што је необуздана жеља за моћи), и модерног приступа који се фокусира на спољне речи и дела која демагози користе за унапређење политичких циљева.[86] Слично томе, као што је класичарка са Принстона, Мелиса Лејн, тврдила, у пресократској антици демагози су првобитно сматрани нити суштински добрим нити суштински лошим, већ као заступници обичног народа (за разлику од олигарха).[88] Зуг је тврдио да схватање демагогије као суштински негативне праксе подстиче политичке актере да злоупотребљавају етикету „демагог”; као последица тога, иначе невине жртве — попут наводног вође Шејсове побуне, Данијела Шејса[89]—могу бити нетачно означене као зли, бескрупулозни вође.[90]

Демагогија у уставној служби

[уреди | уреди извор]

Зуг такође тврди да демагогија добија различита значења када је користе јавни званичници у различитим институцијама; на пример, америчке савезне судије треба пажљивије испитивати због употребе демагогије него законодавце, пошто чин доброг суђења — тј. решавања правних спорова — не захтева директне апеле на јавност.[91] Насупрот томе, бити ефикасан члан Конгреса захтева заступање изборне јединице и (ре)избор; а те одговорности заузврат захтевају директне јавне апеле, а понекад и демагогију.[86]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „demagogue, n.”. Оксфордски енглески речник. јун 2012. Архивирано из оригинала 28. 2. 2021. г. Приступљено 13. 6. 2012. „Вођа народне фракције или руље; политички агитатор који апелује на страсти и предрасуде руље како би стекао моћ или унапредио сопствене интересе; бескрупулозни или фракцијски народни говорник.” 
  2. ^ „rabble-rouser, n.”. Oxford English Dictionary. Архивирано из оригинала 25. 2. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2019. „Особа која говори с намером да распали емоције пучанства или масе људи, обично из политичких разлога; агитатор.” 
  3. ^ „rabble-rouser”. Merriam-Webster. 25. 11. 2025. Архивирано из оригинала 18. 4. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2019. „онај ко хушка народне масе (на мржњу или насиље) : демагог” 
  4. ^ а б Larson, Allan Louis (1964). Southern Demagogues: A Study in Charismatic Leadership, pp. 76, 79, 85. University Microfilms, Ann Arbor, Mich.
  5. ^ а б в г д ђ е Signer, стр. 32–38
  6. ^ Luthin, стр. 3
  7. ^ Signer, стр. 31–71
  8. ^ а б Cooper, James Fenimore (1838). „On Demagogues”. The American Democrat, or Hints on the Social and Civic Relations of the United States of America. Cooperstown: H. & E. Phinney. стр. 98—104. OCLC 838066322. Архивирано из оригинала 19. 7. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020. 
  9. ^ Samons, Loren J. (2004). What's Wrong with Democracy? From Athenian Practice to American Worship. University of California Press. стр. 43. ISBN 978-0520236608. Архивирано из оригинала 19. 1. 2017. г. Приступљено 22. 7. 2016.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  10. ^ Ostwald, Martin (1989). From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law. University of California Press. стр. 201. ISBN 978-0520067981. Архивирано из оригинала 13. 9. 2017. г. Приступљено 14. 10. 2016. 
  11. ^ а б Ceaser, James W. (2011). „Demagoguery, Statesmanship, and Presidential Politics”. Designing a Polity: America's Constitution in Theory and Practice. Rowman & Littlefield. стр. 90. ISBN 978-1442207905. Архивирано из оригинала 13. 9. 2017. г. Приступљено 14. 10. 2016.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  12. ^ а б Roberts-Miller, Patricia (јесен 2005). „Democracy, Demagoguery, and Critical Rhetoric” (PDF). Rhetoric & Public Affairs. 8 (3): 459—476. S2CID 155071922. doi:10.1353/rap.2005.0069. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  13. ^ а б Томас Бабингтон Маколи (1849). The History of England from the Accession of James II, Vol. I, The history of England from the accession of James II. 1890. стр. 530. . A variant is quoted by José Ortega y Gasset in „History As a System”. стр. 76.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ). |url=https://books.google.com/books?id=att5WcMlI-cC&pg=PA76 |work= |publisher= |year=1935 }} Архивирано 2021-07-19 на сајту Wayback Machine: „Морамо схватити да је врло тешко спасити цивилизацију када дође њен час да падне под власт демагога. Јер демагог је био велики давитељ цивилизације. И грчка и римска цивилизација пале су од руку овог одвратног створења које је од Маколија измамило опаску да су 'у сваком веку најгори примери људске природе били међу демагозима'. Али човек није демагог само зато што устане и виче на гомилу. Постоје тренуци када то може бити света дужност. Права демагогија демагога је у његовом уму и укорењена је у његовој неодговорности према идејама којима барата [идејама његове цивилизације] — идејама које није он створио, већ их је само преузео од њихових стварних твораца. Демагогија је облик интелектуалне дегенерације.”
  14. ^ Sailer-Wlasits, Paul (14. 1. 2024). „Von Wählern und Verantwortung: Wie Populismus und Demagogie die Demokratie untergraben” [О бирачима и одговорности: Како популизам и демагогија подривају демократију]. Telepolis (на језику: немачки). Приступљено 18. 12. 2024. 
  15. ^ а б Signer, стр. 40–51
  16. ^ а б Signer, стр. 38–40
  17. ^ Ivo Mosley (2003), Democracy, Fascism and the New World Order, Imprint Academic 
  18. ^ Вилијам Л. Ширер. William Shirer's Twentieth-Century Journey: 1930–1940: The Nightmare Years, Shirer, William L. (30. 1. 2014). vol. 2. Rosetta Books. ISBN 978-0-7953-3426-9.  Архивирано 2017-01-18 на сајту Wayback Machine.
  19. ^ а б Strickland, William M (1981). „James Kimble Vardaman”. The Oratory of Southern Demagogues: 66—82.  ed. Cal M. Logue and Howard Dorgan,. . Louisiana University Press.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  20. ^ а б в Luthin, стр. 309–314
  21. ^ а б в г Gustainis, J. Justin (пролеће 1990). „Demagoguery and Political Rhetoric: A Review of the Literature” (PDF). Rhetoric Society Quarterly. 20 (2): 155—161. doi:10.1080/02773949009390878. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  22. ^ Lomas, Charles W. (1961). „The Rhetoric of Demagoguery.”. Western Journal of Speech Communication. 25 (3): 160. 
  23. ^ а б в Ceaser, James W. (2011). „Demagoguery, Statesmanship, and Presidential Politics”. Designing a Polity: America's Constitution in Theory and Practice. Rowman & Littlefield. стр. 87. ISBN 978-1442207905. Архивирано из оригинала 13. 9. 2017. г. Приступљено 12. 11. 2016.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  24. ^ Гордон Олпорт. „The Nature of Prejudice, 25th-anniversary edition”. стр. 420.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ). |url=https://books.google.com/books?id=q2HObxRtdcwC&pg=PA420 |work= |publisher= |year=1979 }} Архивирано 2017-01-18 на сајту Wayback Machine. Basic Books.
  25. ^ Гордон Олпорт. „The Nature of Prejudice, 25th-anniversary edition”. стр. 414.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ). |url=https://books.google.com/books?id=q2HObxRtdcwC&pg=PA414 |work= |publisher= |year=1979 }} Архивирано 2017-01-18 на сајту Wayback Machine. Basic Books.
  26. ^ Хауард Дорган . „'Pitchfork Ben' Tillman and 'The Race Problem from a Southern Point of View'”. The Oratory of Southern Demagogues. 1981.  ed. Cal M. Logue and Howard Dorgan, p. 63. Louisiana University Press. .
  27. ^ Adam Nagourney (4. 12. 2002). „Clinton Says Party Failed Midterm Test Over Security Issue”. The New York Times. 
  28. ^ Bill Schneider (13. 2. 2022). „The allure of 'strong and wrong'”. The Hill. 
  29. ^ Aliza Worthington (20. 5. 2019). „John Heilemann Warns Dems: 'Strong And Wrong Beats Weak And Right'”. 
  30. ^ Joe Klein (11. 3. 2024). „Democrats Need to Stop Playing Nice”. The New York Times. 
  31. ^ Logue, Cal M. and Howard Dorgan (1981). „The Demagogue”. The Oratory of Southern Demagogues: 1—11.  ed. Cal M. Logue and Howard Dorgan,. . Louisiana University Press.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  32. ^ Gilbert, G.M. (лето 1955). „Dictators and Demagogues”. Journal of Social Issues. 11 (3): 51—52. doi:10.1111/j.1540-4560.1955.tb00330.x. „Понашање [демагога] је више вођено његовим потенцијалним ефектом у заваравању јавног мњења него било каквим скрупулозним поштовањем истине, основних друштвених вредности или интегритета појединца у његовој личности, имовини, средствима за живот или угледу — упркос његовом изрицању патриотских и побожних фраза.” 
  33. ^ Luthin, стр. 282–283
  34. ^ Shore, Zachary (2010). Blunder: Why Smart People Make Bad Decisions. Bloomsbury Publishing. стр. 16. ISBN 978-1608192540. Архивирано из оригинала 19. 7. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  35. ^ Тукидид (427. п. н. е.). „Историја Пелопонеског рата”.  Текст „књига 6, §37ff ” игнорисан (помоћ). Архивирано 2016-10-20 на сајту Wayback Machine, „Митиленска дебата”.
  36. ^ Gilbert, G.M. (лето 1955). „Dictators and Demagogues”. Journal of Social Issues. 11 (3): 52—53. doi:10.1111/j.1540-4560.1955.tb00330.x. „Можда је најопасније од свега његово инсинуирање да је свако ко је против њега симпатизер комуниста — инсинуација која је више од било чега другог застрашила слободно изражавање мишљења о виталним питањима и о демагогији у Америци.” 
  37. ^ Rhodes, Peter John (2004). Athenian Democracy. Oxford University Press. стр. 178. ISBN 978-0-19-522139-8. . Архивирано 2017-09-13 на сајту Wayback Machine
  38. ^ Luthin, стр. 266
  39. ^ Koźmiński, Andrzej K. (1993) „Catching Up?: Organizational and Management Change in the Ex-Socialist Block”. стр. 23.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ). |url=https://books.google.com/books?id=mc7ENStksckC&pg=PA23 |date=|work= |publisher= }} Архивирано 2017-09-13 на сајту Wayback Machine. SUNY Press.
  40. ^ Sztompka, Piotr (2003). „Trust: A Cultural Resource”. The Moral Fabric in Contemporary Societies: 47—66. ISBN 978-90-474-0229-9. doi:10.1163/9789047402299_005.  ed. Graçzyna Skñapska, Anna Maria Orla-Bukowska, Krzysztof Kowalski, . стр. 58.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ); Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ) |url=https://books.google.com/books?id=P229pQeq0i8C&pg=PA58 |date=|work= |publisher= }} Архивирано 2017-09-13 на сајту Wayback Machine. Brill.
  41. ^ Хауард Дорган . „'Pitchfork Ben' Tillman and 'The Race Problem from a Southern Point of View'”. The Oratory of Southern Demagogues. 1981.  ed. Cal M. Logue and Howard Dorgan, p. 47. Louisiana University Press. .
  42. ^ Signer, Michael (2009). „Part II, Demagoguery in America”. Demagogue: The Fight to Save Democracy from Its Worst Enemies. Macmillan. стр. 113. ISBN 978-0230606241. 
  43. ^ Signer, Michael (2009). „Part II, Demagoguery in America”. Demagogue: The Fight to Save Democracy from Its Worst Enemies. Macmillan. стр. 116. ISBN 978-0230606241. 
  44. ^ T. Harry Williams (1970). Huey Long, p. 37, quoted in Signer, Michael (2009). „Part II, Demagoguery in America”. Demagogue: The Fight to Save Democracy from Its Worst Enemies. Macmillan. стр. 112. ISBN 978-0230606241. 
  45. ^ Alan Brinkley (1983). Voices of Protest: Huey Long, Father Charles Coughlin, and the Great Depression, p. 31, quoted in Signer, Michael (2009). „Part II, Demagoguery in America”. Demagogue: The Fight to Save Democracy from Its Worst Enemies. Macmillan. стр. 113. ISBN 978-0230606241. 
  46. ^ а б в Luthin, стр. 303–304, 306–307
  47. ^ а б в Dykeman, Wilma (јесен 1957). „The Southern Demagogue”. The Virginia Quarterly Review. 33 (4): 561. ProQuest 1291778229. 
  48. ^ Davis, David Martin (2016), Texas Matters: Pass the Biscuits, Pappy , „part 2”.  Архивирано 2016-08-21 на сајту Wayback Machine. Texas Public Radio, April 18, 2016.
  49. ^ Luthin, стр. 188–189
  50. ^ а б Luthin, стр. 197
  51. ^ Luthin, стр. 184
  52. ^ Luthin, стр. 306–307
  53. ^ Дионисије из Халикарнаса (око 20. п.н.е.), Римске старине. Цитирано у Luthin (1954), American Demagogues, стр. vii.
  54. ^ Mitchell, Otis (2013). Hitler's Stormtroopers and the Attack on the German Republic, 1919–1933. McFarland. стр. 154—169. 
  55. ^ Luthin, стр. 121
  56. ^ Luthin, стр. 110
  57. ^ Luthin, стр. 115–116
  58. ^ Luthin, стр. 114–115
  59. ^ Luthin, стр. 112–115
  60. ^ Grant, Michael (1994). Ancient Historians. Barnes & Noble. стр. 110—111. ISBN 978-1-56619-599-7.  Пронађени су сувишни параметри: |author1= и |last1= (помоћ) Grant, Michael (1994). The Ancient Historians. Barnes & Noble. стр. 98. ISBN 978-1-56619-599-7.  Архивирано 2017-01-18 на сајту Wayback Machine, Архивирано 2017-01-19 на сајту Wayback Machine. Barnes & Noble Publishing .
  61. ^ а б Aristophanes (1902), The Knights.  Aristophanes (1902). „Here”.  Архивирано 2017-01-19 на сајту Wayback Machine is an old free version translated by William Walter Merry, Clarendon Press . The translator says on p. 5:
    „Слика Клеона демагога насликана је за нас у комедијама Аристофана и у озбиљнијој историји Тукидида. На основу ових приказа, он се обично узима као тип безобзирног народног говорника, који тргује на популарним страстима да би унапредио сопствене интересе.”
  62. ^ Kagan, Donald (1991). The Peace of Nicias and the Sicilian Expedition (на језику: енглески). Cornell University Press. стр. 185. ISBN 978-0801499401. Архивирано из оригинала 19. 7. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020. 
  63. ^ Полибије, Историје
  64. ^ Shirer, William (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. стр. 119. LCCN 60-6729. Архивирано из оригинала 19. 7. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020. „Објаснио је нову тактику једном од својих присталица, Карлу Лудекеу, док је још био у затвору: "Када наставим са активним радом, биће неопходно водити нову политику. Уместо да радимо на освајању власти оружаним ударом, мораћемо да затворимо нос и уђемо у Рајхстаг против католичких и марксистичких посланика. Ако надгласавање траје дуже од пуцања, барем ће резултат бити гарантован њиховим сопственим уставом. … Пре или касније имаћемо већину — а после тога, Немачку."” 
  65. ^ Shirer, William (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. LCCN 60-6729. Архивирано из оригинала 19. 7. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020. „Многи параграфи партијског програма очигледно су били само демагошки апел на расположење нижих класа када су биле у тешком положају… Тачка 11, на пример, захтевала је укидање прихода који нису зарађени радом; Тачка 12, национализацију трустова… Тачка 18 захтевала је смртну казну за издајнике, зеленаше и профитере.” 
  66. ^ а б в Signer, стр. 143–148
  67. ^ Luthin, стр. 247–248
  68. ^ Luthin, стр. 258–261
  69. ^ Rovere, Richard (1996). Senator Joe McCarthy. Methuen Books. ISBN 0520204727.  (1959); reprinted by the University of California Press . .
  70. ^ а б Wicker, Tom (2006). Shooting Star: the Brief Arc of Joe McCarthy. Harcourt. ISBN 015101082X.  Houghton Mifflin Harcourt
    "Џо Макарти је можда био најразорнији демагог у америчкој историји." стр. 5
    "Макартијеве колеге из Сената гласале су са шездесет седам према двадесет два да га осуде због његових безобзирних оптужби и измишљотина." задња корица
  71. ^ Johnson, Haynes (2006). The Age of Anxiety: McCarthyism to Terrorism. Harcourt, Incorporated. ISBN 015603039X. 
    „Џо Макарти је био демагог, али никада прави вођа народа.” стр. 193
    „Макарти је представљао оно што је Ричард Хофстадтер назвао ’параноидним стилом америчке политике’.” стр. 193–194
    „Иако се никада није приближио значају Хитлера или Стаљина, Макарти је подсећао на те демагошке диктаторе тако што је такође користио технике Велике лажи.” стр. 194
  72. ^ „What Qualifies as Demagoguery?”. History News Network. 19. 10. 2004. Архивирано из оригинала 25. 7. 2013. г. Приступљено 24. 3. 2009. 
  73. ^ Mayer, Michael (2007). The Eisenhower Years. Infobase Publishing. „За разлику од већине демагога, Макарти није држао запаљиве, високо емотивне говоре. Уместо тога, говорио је монотоно, чак и док је износио своје најнечувеније оптужбе. Тај начин изражавања давао је веродостојност његовим оптужбама, јер су деловале неемотивно и стога „чињенично”.” 
  74. ^ Harold Barrett (1991). Rhetoric and Civility: Human Development, Narcissism, and the Good Audience. SUNY Press. стр. 108. ISBN 978-0791404836. 
  75. ^ „Have You No Sense of Decency?”. Сенат Сједињених Америчких Држава. Архивирано из оригинала 3. 12. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2017. 
  76. ^ Smith, David (20. 1. 2025). „Trump embraces role of demagogue on divine mission to reshape America”. The Guardian. 
  77. ^ Merritt, Eli (29. 10. 2024). „There's a better term for Trump than 'fascist'”. The Washington Post. Приступљено 17. 5. 2025. 
  78. ^ Merritt, Eli (12. 5. 2021). „Contributor: Trump's place in history? He is the supreme American demagogue”. Los Angeles Times. 
  79. ^ Pengelly, Martin (13. 9. 2023). „Mitt Romney condemns 'demagogue' Trump as he announces retirement”. The Guardian. 
  80. ^ „Donald Trump is a demagogue and a danger to democracy”. The Sacramento Bee (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 12. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2025. 
  81. ^ Square, Zócalo Public (20. 6. 2016). „What History Teaches Us About Demagogues Like The Donald”. TIME. 
  82. ^ Gottlieb, Martin. „Opinion: Donald Trump is a demagogue who ran an awful campaign and won. What happens next?”. The Columbus Dispatch. 
  83. ^ Wilkinson, Francis (17. 9. 2024). „Trump Has Paved the Way for Future Demagogues”. Bloomberg News. Приступљено 17. 5. 2025. 
  84. ^ Burford, Rachael (7. 11. 2024). „Trump branded 'dangerous, destructive demagogue' by Lib Dem leader”. The Standard. 
  85. ^ Kristof, Nicholas (31. 8. 2024). „Opinion | Here's Why We Shouldn't Demean Trump Voters”. The New York Times — преко NYTimes.com. 
  86. ^ а б в Zug, Charles U (18. 10. 2022). Demagogues in American Politics (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-765194-0. 
  87. ^ Constitutionalist, The (3. 10. 2022). „Demagogues in American Politics”. The Constitutionalist (на језику: енглески). Приступљено 12. 1. 2023. 
  88. ^ Lane, Melissa (2012). „The Origins of the Statesman–Demagogue Distinction in and After Ancient Athens”Неопходна новчана претплата. Journal of the History of Ideas. 73 (2): 179—200. S2CID 153320811. doi:10.1353/jhi.2012.0020. 
  89. ^ Beeman, Richard (2010). Plain, Honest Men: The Making of the American Constitution (на језику: енглески). Random House Publishing Group. стр. 17. ISBN 978-0-8129-7684-7. 
  90. ^ Zug, Charles U. (1. 9. 2021). „Creating a Demagogue: The Political Origins of Daniel Shays's Erroneous Legacy in American Political History”Неопходна новчана претплата. American Political Thought (на језику: енглески). 10 (4): 601—628. ISSN 2161-1580. S2CID 243849281. doi:10.1086/716687. 
  91. ^ Zug, Charles (18. 2. 2021). „Rhetorical Duty and the Constitutional Order”. The Constitutionalist (на језику: енглески). Приступљено 12. 1. 2023. 

Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „Signer” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.

Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „Luthin” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Демагог&oldid=30757326”