Демонстрације у Србији 1996—1997.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Протести студената у Новом Саду 1996. године

Од новембра 1996. године до фебруара 1997. широм Србије су одржани грађански и студентски протести против режима Слободана Милошевића. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[1]

Директан повод демонстрацијама јесте крађа на локалним изборима 1996. године, али прави разлози леже у незадовољству народа тешком социо-економском ситуацијом, изолацији земље и жељи људи, пре свега младих, за променама. Демонстрације су започете у Нишу а касније су се врло брзо прошириле на све веће градове у Србији.

После крађе на локалним изборима, колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Пиштаљке и шетња биле су карактеристика протеста, али и кордони полиције.

У једном „пробијању кордона“ учествовала и Српска православна црква и патријарх Павле.

Резултати избора (односно победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997[2] доношењем лекс специјалиса. Изборни резултати довели су у многим градовима и општинама представнике опозиције на власт, али се прихваћени резултати нису у потпуности поклапали са изборном вољом. Сам закон допринео је да се изађе из постојеће кризе, али није се ништа учинило на кажњавању оних који су прекрајали изборну вољу тако да је сумња у тачност изборних резултата пренета и на будуће изборе. Освајање градова и општина за српску опозицију имало је велики значај јер су многи опозициони политичари први пут почели да раде на политички освојеним функцијама.

Након завршетка протеста и задовољења захтева Коалиције Заједно, режим Слободана Милошевића био је веома уздрман, а с обзиром да је 1997. била изборна година очекивала се даља промена власти у Србији. Међутим, наду у промене прекинула је свађа лидера Коалиције Заједно која је након неколико месеци престала да постоји. На изборе 1997. СПО изашао а ДС и ГСС бојкотовао изборе, а изборни резултат одржао је СПС на власти. Највећи значај демонстрација је што се показало да опозиција има средство са којим може да парира Слободану Милошевићу, тако да су они били само припрема за 5. октобар 2000.

Током свакодневних демонстрација извештавање РТС-а, Политике и других режимских медија је било изузетно тенденциозно и омаложавајуће према демонстрантима називајући их „шпијунима“, „страним плаћеницима“, „шаком случајних пролазника“ идр. Овакво извештавање повећало је неповерење народа према режимским медијима и режиму Слободана Милошевића.

Како је све почело — Ниш[уреди]

Ситуација пре протеста[уреди]

Након периода санкција Ниш је био веома погођен јер је индустријска структура заснована на фабрикама већег капацитета од којих је једино ДИН добро пословала. Остале фабрике попут ЕИ-а, МИН-а, Јастрепца, Нитекса или Вулкана радиле су са веома малим капацитетом. Фабрике су биле оптерећене знатно већим бројем запослених него што је то било потребно и били су примери социјалистичких предузећа у друштвеном власништву. Градска власт коју је до тада била из редова СПС-а, није имала могућности да на кризу реагује, али је утицала на кадровску стуктуру и сви директори су били чланови СПС-а или ЈУЛ-а. Пример немарности града било је предузеће Ангропромет[3], које се бавило трговином и дистрибуцијом намирница широке потрошње. Ангропромет је био монополиста на тржишту Ниша али није се пронашао начин да се извуче из кризе попут сличних предузећа у Београду (Ц-маркет, Пекабета, Јабука) или другим градовима Србије. Током пролећа 1996. радници су протестовали[4][5] шетајући градом, носећи транспаренте и узвикујући пароле, а једна од омиљених била је „Миле лопове“. Радило се о тадашњем председнику савета за развој града и председнику нишког СПС-а Милу Илићу.

У самом граду Нишу радило је више ТВ и радио станица. Међу њима су се истицале Градска телевизија, ТВ5, радио „Бел ами“, које су имале политички програм, али је поред тога било и више мањих станица које су се пре свега бавиле забавним програмом. Оснивач и власник Градске телевизије био је град Ниш, а остале су биле у приватном власништву.

Изборна крађа[уреди]

Други круг локалних избора био је 17. новембра 1996. године. Само гласање завршило се без већих проблема, а онда је након затварања биралишта почело бројање гласања. Радио-станица Бел ами, чији је уредник био познати нишки новинар Зоран Марјановић, преносила је резултате гласања. Новинари ове радио-станице су ишли до бирачких места и чим је пребројавање завршено они су преузимали резултате гласања и слали их у радио који се налази у самом центру града на стотинак метара од просторија СПС-а. Неколико сати након затварања биралишта, већина резултата је била позната. Више од 2/3 одборничких места у скупшини града Ниша припало је коалицији Заједно и народ је око поноћи спонтано почео да се окупља у центру града и да прославља победу. Радио Бел ами је чак у једном тренутку прекинуо са радом чиме је повећана тензија међу грађанима. По признању Зорана Марјановића, ово је он урадио и није било ометања сигнала како су многи мислили.

Сутрадан је изборна комисија почела са саопштавањем резултата, а резултати су се разликовали од онога што је могло да се чује дан раније. Алармантне вести доносили су представници коалиције Заједно у изборној комисији. Они су доносили записнике где је број гласова био накнадно мењан, а имали су примерке записника са грубим кршењема и прекрајањем изборних резултата. Изборна крађа састојала се у томе да су бројеви гласова кандидата СПС-а повећавани, а коалиције „Заједно“ смањивани и то мењањем прве бројке (на пример са 357 на 457 и са 525 на 425). Најочигледнији пример је био на бирачком месту где је кандидат испред коалиције Заједно био Ристо Буквић, иначе глумац и познати водитељ емисије Архив душе на ТВ5. Разлика је била толика (2122 према 987) да је неколико пута мењан број гласова, а све се то могло видети на записницима, тако да је апсолутна победа кандидата коалиције Заједно преокренута у тесну победу кандидата СПС-a Драгана Ранђеловића. Коалиција Заједно имала је 17 записника на којима је дошло до изборне крађе и то су били јасни докази да се изборном вољом манипулише.

Почетак протеста[уреди]

Рок за изборну комисију био је уторак 19. новембар 1996. године у 18 часова да кажу тачне резултате гласања. Коалиција Заједно је за тада заказала протест и позвала народ да се окупи испред зграде општине у Нишу где је била изборна комисија. У заказано време народ се у великом броју (35.000)[6]окупио испред зграде Општине где се појавио кордон полиције, а изборна комисија је изашла неколико сати раније. Након неког времена видело се да ништа не може да се промени, а појава полиције само је револтирала грађане. Тада су се чули повици „Идемо на пекару“. Радило се о познатој нишкој пекари „Бата Бане“[7], коју је држао један од челника СПС-а у Нишу, Бранко Тодоровић[8]. Народ је спонтано кренуо ка пекари која се налази на километар од зграде општине. Пред пекаром су затекли неколико полицајца који су били неприпремљени. Како је маса прилазила један полицајац је испалио хитац у вис, маса се повукла десетак метара, а онда је јурнула ка полицајцима и пекари. Полицајци су побегли, а пекара је демолирана у потпуности. У то време почела је и јака киша тако да се маса убрзо разишла.

Протести[уреди]

Сутрадан су почели свакодневни протести у Нишу, а вести о изборној крађи у Нишу проширили су се на целу Србију и коалиција „Заједно“ је позвала грађане да отпочну са демонстрацијама. Првих дана демонстрација у Београда једна од парола била је и „Не дамо Ниш“, на шта је одговор у Нишу био „Не дамо Београд“. Убрзо су се студентске организације и средњошколци придружили протестима, међутим синдикати су се дистанцирали и није било већег оптерећења на државне институције, него се све свело на свакодневне протесте и шетње.

Градска изборна комисија је донела закључке да се на спорним местима избори морају поновити и заказала је изборе у четвртак, 1. децембра 1996. Међутим, због протеста сами избори нису могли да се одрже.

7. децембра је организован протест испред „Градске телевизије“ на коме је са терасе телевизије бачен телевизор у знак протеста на начин извештавања ове телевизије.[9]

СПС је због избијања кризе сменио Милета Илића још у току протеста што није био случај у другим градовима.

У децембру су студенти организовали акцију под именом „Освајање врха Србије“[10]. 15. децембра у 12 сати кренула је група од 17 студената (симболично — 17 записника) на шетњу од 48 сати од Ниша до Београда и они су били примљени код председника Србије Слободана Милошевића.

Ситуација у Нишу је била тако драстична да је изборна победа коалиције „Заједно“ била призната пре него што је дошао специјални изасланик ОЕБС. Демонстрације и протестне шетње у Нишу нису се завршиле до коначног признања изборних резултата у целој Србији. Протесте у Нишу карактерисало је што су били мирни и није било инцидената после демолирања пекаре „Бата Бане“ и реаговања полиције изузев при покушају блокаде ауто-пута Београд-Ниш, али је тај инцидент био миноран. Међу наистакнутијима у коалицији „Заједно“ били су Зоран Живковић (ДС) и Бранислав Јовановић (СПО).

Велику помоћ коалицији „Заједно“ пружила је нишка телевизија „Наис“ тако што је омогућила људима из коалиције „Заједно“ да свакодневно воде програм чиме су могли да се лакше обраћају грађанима Ниша. Демонстрације су биле веома популарне тако да су прославе Нове године по грегоријанском и Нове године по јулијанском календару организоване на централном градском тргу где се појавило 100.000—150.000 људи, што је апсолутни рекорд за град Ниш јер је сваки други грађанин тога дана био на централном градском тргу.[11]

Контрамитинг на Теразијама 24. децембра 1996.[уреди]

СПС и ЈУЛ су организовале контрамитинг под именом „За Србију“ 24. децембру 1996. године у 15 часова на истом месту где су се присталице коалиције Заједно недељама сакупљале. На протестима је говорио и Слободан Милошевић. Једна од порука Слободана Милошевића била је: Србијом неће управљати туђа рука. На скандирање Слобо ми те волимо председник је узвратио Волим и ја вас. Пре, за време и после митинга било је неколико ескцесних ситуација између присталица коалиције Заједно и присталица Слободана Милошевића.

У јутарњим часовима тога дана аутобуси, са присталицама СПС и ЈУЛ из целе Србије, почели су да пристижу у Београд. У групама су прилазили центру града носећи транспаренте и узвикивајући пароле. На улицама Београда људи су били веомао опозиционо настројени тако да је све ово за њих била отворена провокација. Напету ситуацију погоршавало је то што на улицама, скоро до пред почетка контрамитинга, готово да није било полиције. Инциденти, у виду бацања каменица, пребијања, пуцњи били су честа појава.

Завршило се погибијом једног присталице коалиције Заједно (Предраг Старчевић)[12] и тешким рањавањем другог (Ивица Лазовић), као и са више десетина повређених на обе стране. Тело Предрага Старчевића пронађено је на мосту Газела, а преминуто је од последица батинања, највероватније симпатизера СПС, а случај никада није разјашњен. На Ивицу Лазовића је испред просторија СПО-а у Кнез-Михајловој пуцао из пиштоља Живко Сандић, један од кандидата СПС-а на локалним изборима у Вршцу.[13] CNN-ов снимак пуцња обишао је цео свет.

Многи процењују да је Србија тог дана била на ивици грађанског рата.[14]

Према извештају РТС, на контрамитингу је било пола милиона људи, а према нережимским медијима само 30.000.[1]

Према рачуници Коалиције Заједно контрамитинг СПС-а је, према тадашњим ценама, коштао 1.386.000 немачких марака или 4.575.000 тадашњих динара.[15]

Прослава Нове године и Српске Нове године[уреди]

Током протеста одржане су прославе Нове године и Српске Нове године. На дочек Нове године, у организацији коалиције Заједно, окупило се око 200.000 људи у Београду а на позив Студентског парламента на Тргу слободе, Кнез-Михајловој, Теразијама и околним улицама скупило се око 500.000 грађана што је био највећи скуп у Београду.[1]

Пребијање грађана на почетку Бранковог моста 2. и 3. фебруара 1997.[уреди]

Због спречавања шетњи Коалиција је своје присталице позвала да из различитих праваца дођу на Трг Републике. Шетњу са Новог Београда предводио је вођа СПО Вук Драшковић. Та колона била је, око 20 сати, блокирана кордоном на почетку новобеоградске стране моста.

Остатак демонстраната који је несметано стигао на Трг из других делова града кренуо је кроз Бранкову улицу како би се придружио Новобеограђанима. Међутим и ту колону коју су предводили председници ДС и ГСС Зоран Ђинђић и Весна Пешић, дочекао је кордон на почетку Бранковог моста.

После скоро три сата блокаде, полиција је деловала истовремено на обе стране моста. Напад на демонстранте почео је употребом водених топова који су дошли Поп Лукином улицом. Многи грађани били су поливени водом, иако је те вечери у Београду било десет степени испод нуле. У општој паници која је настала повређено је више грађана, а пендреком је више пута ударена и Весна Пешић. Полиција је, у јурњави за демонстрантима, зашла и по дорћолским улицама, тако да је по сведочењу очевидаца, један број грађана претучен и у Француској улици. Биланс интервенције је неколико десетина повређених, међу којима и неколико полицајаца, као и неколико приведених демонстраната.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Pocetak 2000”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  2. „www.izdavackicentar.ds.org.yu” (PDF). Приступљено 23. 3. 2011. 
  3. „Dobrodošli na sajt Branka Dragaša”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  4. „Tanjug Daily News Review, 96-05-10”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  5. „Tanjug Daily News Review, 96-05-13”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  6. „Демократска странка — Грађански и студентски протести 1996—97.”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  7. „Тема недеље : Сви наши избори : ДРАГАНА МИЛИЋЕВИЋ-МИЛУТИНОВИЋ : ПОЛИТИКА”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  8. „Socialist Party Official from Nis Admits Electoral Fraud”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  9. „Foto-reportaza”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  10. „www.yurope.com”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  11. „Magazin NIN — 2404, 24 JAN 1997”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  12. „KONCERT I SETNJA PODSECANJA | SEEcult.org Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  13. „Politika : Srbija nadmudrila režim : POLITIKA”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  14. „Press Online :: KONTRAMITING”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  15. „Kontramiting u Beogradu koštao 1.386.000 DEM, GENERALNI SERVIS ONASA 26 Dec 1996, ONASA”. Приступљено 23. 3. 2011. 

Спољашње везе[уреди]